Понедјељак Великог канона

​Велики покајни канон Андреја Критског, који се чита у првим данима Великог поста, представља заиста задивљујуће дубок дијалог човјека са Богом и самим собом, у коме ријечи Светог писма постају својеврсно огледало унутрашњег стања.
Како канон Андреја Критског помаже да видимо себе. Први дан
Читање првог дана почиње питањем које је уједно и признање да сам доспио у стање духовног ћорсокака, да сам готово у потпуности изгубио оријентацију. Већ први стих: „Откуда ћу почети са оплакивањем дјела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе?“ као да доводи до самог руба и подстиче да завирим у духовну бездан која се у мени отвара када размишљам о свом животу. А наредне ријечи: „Но ти као милостив даруј ми опроштај гријехова“, упућене Богу, свједоче да, колико год да завирим у овај понор, колико год да покушавам да пронађем дно са ког бих се одгурнуо, без Божје помоћи, без Његове милости, без благодатног учешћа у мом животу не само недовољно, него и бесмислено. Чак и ако пронађем тачку са које ћу почети да оплакујем своја дјела и дам томе некакав почетак, то ме неће ослободити грјеховног терета нити избавити од страсти које испуњавају мој унутрашњи свијет. Није случајно што се кроз цио канон више пута сусрећемо са истим припјевом: „Помилуј ме, Боже, помилуј ме“, који се понавља послије сваког тропара. Ово није декоративни елемент, већ молитвено проживљавање сталне потребе за Божијом милошћу.
Већ прве пјесме канона преносе нас у догађаје библијске историје, који заиста постају одраз онога што се дешава у мени. „Подржавајући преступ првоствореног Адама, сагледах себе одбачену од Бога и вјечнога царства и сладости због мојих грехова“ – ово није само признање Адамовог пада, већ осјећај одраза његове трагедије у мом сопственом животу. Овај осјећај се само појачава. Андреј Критски описује своје стање језиком слика са првих страница Старог завјета: „Умјесто чулне Еве устала је у мени мисаона Ева — плотска страсна помисао, која представља нешто пријатно, али увијек испуњава горчином када се окуси.“ Прича о грехопаду и судбини првих људи постаје моја лична прича и, истовремено, средство помоћу кога учим да препознајем гријех у самом себи.
Тако већ од првог дана канон не препричава само догађаје из давне прошлости, него урања онога који се моли у стање дубоког унутрашњег размишљања. У средишту библијских наратива обликује се пут сагледавања сопствене удаљености од Творца и почетак покајничког стремљења ка Њему. А стална обраћања Богу, понављајући припјев, нису само молитва за опроштај и милост, већ и подсјећање да је обновљење блискости са Богом могуће једино кроз непрестано општење са Њим, које је човјек изгубио након пада у гријех.
Аутор: Јевгениј МУРЗИН, свештеник/ Извор: фома.ру /припрема вјеронаука.нет