Пољска православна црква канонизовала Катињске мученике

Пољска православна црква канонизовала је тројицу свештеника погубљених у Катињу* 1940. године. Чин канонизације одржан је 16. септембра 2025. године, у храму Свете Софије – Премудрости Божије у Варшави, јавља OrthoChristian, позивајући се на пољске медије.
Прије почетка литургије, Предстојатељ Пољске православне цркве, митрополит Сава, објавио је декрет о канонизацији и благословио вјернике иконом мученика – протојереја пуковника Шимон Федороњко (Szymon Fedorońko), протојереја потпуковника Виктора Романовског и протојереја мајора Владимира Охаба, као и других православних свештеника и мирјана који су погинули током совјетских репресија.
У свом обраћању, митрополит Сава је нагласио да је кроз хришћанску историју крв мученика доносила плодове у новим хришћанима, постајући извор духовне обнове за Цркву. Нагласио је да је укључивање катињских мученика у диптихе светаца свечано свједочанство истинитости њихове вјере, чврстине и непоколебљивог служења Мајци Цркви.
Тројица канонизованих свештеника били су војни капелани у Пољској војсци током Друге републике. Заробљени након што је Црвена армија ушла у западну Украјину и Бјелорусију у септембру 1939. године, држани су у логорима у Козељску, Осташкову и Старобелску (Старобельск), гдје су тајно обављали службе за друге православне затворенике. Године 1940, сва тројица су погубљена на два различита мјеста: Катињу код Смоленска и Калињину (сада Твер). 
Архијерејски сабор Православне цркве је одлучио да се новомученици прослављају 18. марта, утврдивши њихов празник 17. септембра. Према процјенама Цркве, међу приближно 22.000 жртава Катињског масакра било је неколико хиљада православних хришћана.
***
Свети Шимон Федороњко (1893–1940) рођен је близу Санока у пољској Подкарпатској области. Дипломирао је на Волинској богословији и рукоположен је за свештеника 1917. године у Почајевској лаври. Од 1922. године служио је као начелник православне војне капеланије у Пшемису, затим као вршилац дужности начелника православне војне пастирске управе. Године 1937, митрополит Дионисије га је уздигао у чин протојереја.
Отац Шимон се активно бавио превођењем Светог писма и православних литургијских текстова на пољски језик, као и новинарством. Године 1939, заробљен је близу Ривна и био је у логору Старобелск, а у марту 1940. пребачен је у затвор Бутирка у Москви. Постоје докази да су му совјетске власти нудиле сарадњу и руководеће позиције у цркви, што је он одбио. Након тога је пребачен у Козељск, а у априлу 1940. погубљен је у Катињској шуми близу Смоленска.
Тројица синова оца Симона такође су погинула током Другог свјетског рата: Орест и Вјачеслав су погинули током Варшавског устанка у августу 1944. године, борећи се у Крајевској армији, а Александар је такође погинуо 1944. године, али на Западном фронту, борећи се са пољским снагама код Манхајма. Самог оца Шимона постхумно је одликовао Орден Бијелог орла предсједник Пољске.
Свети Виктор Романовски (1899–1940, у неким документима наведен као Романенко) рођен је у Темногајцима, округ Кременец, и дипломирао је на Волинској богословији 1917. године. Након кратког периода студирања на Универзитету Светог Владимира у Кијеву, рукоположен је за свештеника 1921. године од стране епископа Кременечког Дионисија (Валединског, касније митрополита Варшавског и све Пољске). Магистрирао је православну теологију на Универзитету у Варшави, одбранивши дисертацију о догматском учењу Светог Иринеја Лионског.
Од 1930. године, отац Виктор је служио у Володимиру-Волинском, а затим у Варшави. Године 1939. почео је да студира основну теологију на Православној богословској семинарији Универзитета у Варшави. Такође је био члан Синодске комисије за превод Светог писма на пољски језик. Током септембарске кампање 1939. године, отац Виктор је служио у пољској болници Варшавског универзитета. Након што су га заробиле совјетске трупе, био је затворен у логору Осташков, а затим погубљен у Калињину 1940. године и сахрањен у масовној гробници близу Медногеа, близу Калинина.
Свети Владимир Охаб (1900–1940) рођен је у селу Негрибка близу Пшемишља. Након завршетка средње школе и војне службе, радио је као пољопривредни радник, а 1927. године придружио се Лемковском покрету (субетничкој групи Украјинаца који живе у источној Пољској) који је желио да се врати православљу из гркокатоличанства. Затим је студирао на Универзитету у Варшави и рукоположен је за свештеника 1931. године.
Са благословом митрополита Дионисија, служио је у региону Лемкившчина. Од 1936. године служио је као настојатељ храма у селу Бусно у Холмској области, гдје су православне цркве затваране и рушене у оквиру кампање полонизације. Упркос пријетњама и казнама локалних власти, одбио је да напусти своју парохију и наставио је да служи, спасавајући своју цркву од уништења.
У септембру 1938. године, отац Владимир је постављен за затворског капелана у Дрогобичу са чином капетана у Пољској војсци. Након хапшења од стране НКВД-а 13. октобра 1939. године, прво је послат у логор у Шепетовки, а затим пребачен у Осташков. 22. априла 1940. године, свештеник је транспортован у Калињин, погубљен и сахрањен у масовној гробници у Медном. Припрема вјеронаука.нет

* Катињски масакр или масакр у Катињској шуми је масовно погубљење пољских грађана које је наредила совјетска власт 5. марта 1940. године. Процјене о броју убијених особа се крећу од 1.803 до 21.768. 

---