  Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је стигао 18. октобра 2024. године, у поподневним часовима у Даљ, сједиште Епархије осјечкопољске и барањске, гдје је предстојатеља Српске Православне Цркве испред Патријаршијског двора дочекао Преосвећени Епископ осјечкопољски и барањски г. Херувим са архијерејима, свештенством, монаштвом и вјерним народом. Светејши г. Порфирије је посетио старо здање љетње резиденције патријараха српских – које је 1754. године изградио митрополит Павле Ненадовић, а 2004. године обновио епископ Лукијан Владулов – да би се затим са својом часном пратњом упутио у Осијек, гдје је у велељепном Саборном храму Успења Пресвете Богородице служен свечани чин доксологије.
Светејшег Патријарха је том приликом поздравио владика Херувим беседом коју у цјелости можете прочитати ОВДЕ. – Посебно сам емотивно дирнут када долазим у ове крајеве где сам провео немали број година и практично на овим просторима знам и испите, и искушења, и изазове свих људи који овде живе. Истовремено још боље познајем дубину глади и потребе за Богом, за Христом и за заједницом у љубави са човеком, ко год он био и како год се он звао. Од свих и са свих страна и код свих то постоји. Да није тако, био би бесмислен овај свет и овај живот, а да јесте тако ми хришћани знамо, јер смо створени по слици и прилици Божјој, по слици Христовој који је Бог љубави и оставио је да нам љубав буде закон нашег постојања. Тај закон је да читавим својим бићем покажемо љубав према Богу, а то значи да се отворимо за реч Христову, за реч Божју, да она буде наш живот, али и то да читавим својим бићем покажемо љубав у односу на ближњег, а сваки ближњи је икона Божја – бесједио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије (аудио запис). Свечаном чину доксологије поред патријарха Порфирија и владике Херувима, молитвено су присуствовали високопреосвећена господа митрополити врањски Пахомије, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, нишки Арсеније и далматински Никодим. Најсвечанији дио Патријархове посјете древном граду Осијеку био је чин освећења новоподигнутог Српског дома, културног центра српског народа изграђеног на месту старог парохијском дома у улици Јована Гојковића бр. 21, задужбине Јована и Јелисавете Лалошевић из 1897. године. Заједничко здање Српске православне црквене општине осјечке и Српског народног вијећа из Загреба, свечано отворено 24. маја ове године, биће значајно место окупљања, културно-уметничког деловања и повезивања, место отворено за све Осјечане и за све људе добре воље. Услиједила је свечана академија у новоосвећеном Српском дому. О здужбинарима Велики добротвор српског народа Јован Лалошевић потиче из породице која се спомиње међу православним житељима у Осијеку још у првој половини 18. вијека. Очигледно вешт трговац, Јован Лалошевић је био члан „Честне компание терговачког братства”. Оженио се Јелисаветом из угледне српске породице Мавродића. После упокојења њеног племенитог мужа 1896. године, Јелисавета се обратила Српској православној црквеној општини у Осијеку са намером да се оснује Задужбина Јована Лалошевића. Задужбина је подељена на два фонда, од чега је први био у тзв. побожне сврхе, а други за стипендирање српских ученика и студената који су показали добар успех у науци и владању. Задужбина је стављена под врховни надзор црквених тела. За потребе задужбине, Јелисавета је Српској Цркви, између осталог, оставила на управљање и кућу свог оца Ђорђа Мавродића. Почетком 60-их година 20. века комунистичка власт одузима тај објекат Црквеној општини који постаје државно власништво све до 30. септембра 2009. године, када је решењем Канцеларије државне управе – Службе за имовинско правне односе враћен у власништво Српске православне црквене општине Осијек. Још крајем 19. вијека изродила се жеља за изградњом јединствене културне установе гдје ће моћи дјеловати и окупљати се сва српска културна, спортска и занатлијска друштва. На чело ове идеје стала је Црквена општина Осијек која је 1939. године за милион динара купила здање хотела Томислав. Српски дом је отворен 22. септембра 1940. године, али радост због остварења вјековне тежње, није дуго трајала. Одмах на почетку Другог свјетског рата, 20. маја 1941. године, власти Независне Државе Хрватске доносе забрану о дјеловању српских и јеврејских друштава, па је тако и Српски културни дом, након што је опљачкан, предат на коришћење осјечким Немцима који тамо оснивају своју организацију Културбунд. Током савезничког бомбардовања 14. јуна 1944. године погођена је и потпуно порушена и зграда Српског дома. По завршетку рата, комунистичка власт одузима земљиште на коме се налазио Српски дом и на том мјесту подиже вишеспратну стамбену зграду, која у том облику постоји и данас. Ни зграда ни земљиште никада нису враћени Српској православној црквеној општини Осијек. О Саборном храму у Осијеку Осек, некадашњи римски град Мурса, има дугу и богату историју која почиње у време римске управе над Панонијом. Град је основао римски цар Адријан 133. Године. У наредним вековима, Мурса је прерасла у важан привредни, политички и црквени центар са напредном инфраструктуром, трговином и јавним службама. Посљедњи пут град се под називом Мурса спомиње 591. Године када је разорен у походу Авара и Словена. Словенски насељеници су га назвали Осијек. Историчари бележе присуство Срба у Осијеку и његовој околини и прије турског освајања 1526. године, када су Турци изградили мост преко Драве и кренули у освајање Мохача. Усљед Мохачке битке и турске побједе, Осијек је постао стратешки важан дио Османског царства, све до турског пораза у бици код Харкања 1687. године. Град се поново успоставља као значајно хришћанско и политичко средиште, а 1697. године из Осијека у поход на Босну креће Еуген Савојски. Српска православна општина осечка је основана пре 1752. године, када се као званична институција већ спомиње у документима. Прва црква за потребе православних верника била је скромна дрвена грађевина, али с обзиром на раст броја становника и развој српске заједнице, 1720. године изграђена је „црква од камена, мала, али лепо уређена, са трпезом од мермера и умиваоницом од камена“ коју је осветио епископ Никанор Мелентијевић. Ова црква је постала је централна тачка духовног живота Срба у Осијеку и допринела формирању њиховог културног и вјерског идентитета. Средином 18. вијека, српска заједница у Осијеку се и даље развијала, што је довело до потребе за већом и лепше уређеном богомољом. Под вођством Патријарха српског Арсенија IV Шакабенте, који је неко вријеме боравио у Осијеку и град називао „Архиепископско-патријаршијска дијецеза осјечка“, отпочела је градња нове цркве 1743. године. Овај храм у барокном стилу осветио је епископ Софроније Јовановић 1750. године, а прота Лазар Богдановић га је описао као „саборни храм, зидана ни од које друге вјере или народа, већ искључиво од правих хришћана Срба“. Барокни елементи, као и висок торањ изграђен 1810. године по узору на будимску катедралу, дали су цркви изузетну лепоту и статус у заједници. Јанко Халкозовић је 1761. године израдио иконостас, док је резбарске радове изводио мајстор Рилдханер. Певнице и патријарашки и епископски тронови су уређени 1770. године, чиме је црква постала репрезентативна у архитектонском и умјетничком смислу. Богатство и лепота унутрашњости цркве сматрали су је једном од најлепших српских православних цркава. Усташке власти су 6. јануара 1942. године заповедиле рушење цркве, које је окончано 12. марта исте године. Иконостас је поломљен и спаљен, а драгоцени богослужбени предмети однети. Нова градња катедралног храма започета је 1966. године у српско-византијском стилу по пројекту архитекте Драгомира Тадића. Освећење је извршено 1979. године од стране Епископа бачког Никанора. Храм је поново оштећен и опљачкан током рата деведесетих година, а старе иконе, укључујући чувену икону Пресвете Богородице осјечке рађену на овчијој кожи, нестале су 1992. године. Године 2008. храм је добио монументалну куполу, чиме је добио свој пуни архитектонски израз. У Осијеку се налазе и капеле посвећене Светом Васкрсењу Христовом, Преносу моштију Светог Николаја, Рођењу Светог Јована Крститеља, које су током рата деведесетих година претрпеле велика оштећења. И Српска школа, основана 1782. године у кругу црквене порте, такође је вандализована, док је чувена библиотека, основана 1886. године и која је имала око три хиљаде наслова, уништена у подметнутом пожару 2004. године. Ђачка библиотека, која је имала 1740 инвентарисаних књига, нестала је током Другог свјетског рата. Другог дана посјете Епархији осјечкопољској и барањској, Патријарх српски г. Порфирије служио је свету Литургију са чином освећења Саборног храма Светог великомученика Димитрија у Даљу. Извор: Спц.рс |