Патријарх српски Порфирије у Марибору

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије свечано је дочекан 4. октобра 2025. године, у цркви Свете браће Кирила и Методија у Марибору.
Свечаној доксологији у храму, који ће ујутру бити освећен руком Светејшег Патријарха српског, присуствовало је неколико стотина вjерних, као и преосвећена господа епископи славонски и пакрачки Јован, викарни јенопољски Никон и буеносајрески и јужноамерички и администратор загребачко-љубљански Кирило,  који је и упутио речи срдачне добродошлице предстојатељу Српске Православне Цркве. 
Заблагодаривши на срдачном дочеку епископу Кирилу и богољубивом народу Марибора, међу којим су били и Надбискуп мариборски г. Алојз Цвикл, председник Словеначке бискупске конференције Бискуп новомешки г. Андреј Саје, Бискуп евангелистички г. Леон Новак и представници државних институција Словеније и Србије, Патријарх српски г. Порфирије је истакао:
– Велики је благослов што је Господ својим промислом учинио да се данас сабиремо у овом светом храму, а за мене је посебно велика радост и дубока ганутост у овом тренутку с обзиром да сам дошао у благословену земљу Словенију, а онда и у град Марибор, у место где сам, слободно могу рећи, стекао и прва благословена искуства управљања верним народом, искуство заједнице у Литургији верног народа, а са друге стране и могућност да то искуство преносимо и у општење са свим људима који живе овде у Словенији, а пре свега хришћанима.
Патријарх је подсетио на причу забележену руком хроничара из времена антике, који је описивао своја путовања и забележио да је обилазећи многе народе и многе крајеве имао прилику да у сусрету са људима упозна посебности сваког народа:
– Путописац констатује да сваки народ има свој непоновљиви, посебан, другачији печат или, ми можемо рећи језиком Јеванђеља, посебан дар, али да независно од тога што су сви народи различити и што свако има некакву своју посебности, свој посебан печат, постоји и нешто што је универзално, што је присутно у свим народима, што посвећује све људе и све народе, нешто што се не разликује међу народима. То је чињеница да сваки народ има место које је одредио да се на том месту сабира и да се обраћа Богу, да се моли, тј. утврдио је да сваки народ, а то значи сваки човек, има потребу за Богом, за оностраним.
– Ми хришћани знамо да то није ништа чудно и необично с обзиром да знамо да је човек створен као икона Божја, створен по слици и прилици Божјој. То значи створен са могућностима, са потенцијалима да расте и да се усавршава све, како каже Свети апостол Павле, до мере раста висине Христове, тј. да је сваки човек створен са потенцијалом да постане сличан Богу – истакао је Патријарх и нагласио:
– И баш због тога што је створен са таквим потенцијалом, сваки човек има самим тим и потребу за Богом. А онда када ту своју потребу за Богом замени нечим другим, неминовно иде у погрешном правцу. Зато увек ми хришћани кажемо: Ако је Христос и Црква Његова на првом месту, све онда ће доћи на своје место. Ако је било шта друго на првом месту, на месту на којем треба да буде Христос, све остало ће бити погрешно, јер је почетна станица погрешна.
Уследила је Патријархова очинска поука благочестивом православном народу Марибора:
– Сви народи, сви људи имају потребу за Богом, а ми православни Срби смо у личности Светог Саве саборно, данас кажу колективно, ту истину спознали и препознали себе у Христу и у Светом Сави определили се да идемо путем Јеванђеља Христова, путем речи Божје, путем Цркве Христове, путем православне вере. И од тада до наших дана, где год да смо као народ били, носимо на себи запечаћени руком Светог Саве печат Христов. Једном речју, реч Христова и Јеванђеље Христово, наша вера нас је кроз векове обликовала. Све оно што јесмо, оно по чему нас други препознају и оно по чему ми имамо нашу самоспознају, садржи се у једној речи. То је Црква Христова, то је Јеванђеље Његово, то је сам Господ Христос. И не постоји ништа чиме се можемо похвалити пред собом, пред другима и пред Богом, а да нема на себи печат Христов.
– И данас, то се јасно види, где год да смо се померили из простора своје Матице, прво што смо чинили то је да смо трагали за тим местом на којем ћемо подићи храм, место на којем ћемо се Богу обраћати за мир у нама, за мир међу нама и за мир у читавом свету. И где год то нисмо чинили, једноставно бришући печат по којем се препознајемо, ми смо избрисани – упозорио је Патријарх Порфирије и том приликом посаветовао сабране:
– Од Америке до Аустралије, где год су се иселили и одселили Срби, тамо где се окупљају око места на којем се моле Богу, тамо где се окупљају око Цркве своје и тамо где се обраћају Богу, они остају свесни свог идентитета, и превазилазе евентуалне комплексе и тешкоће. Интегрисани у заједницу у којој се налазе и слободно иступајући из себе, постају равноправни грађани простора у којима су се нашли, бивајући обогаћени тим просторима, али истовремено, макар и скромно, увек обогаћујући и те просторе на којима се налазе. Тако је и овде, хвала Богу, у Словенији.
Своје обраћање Патријарх је завршио речима које никога од присутних нису оставиле равнодушним:
– Обележени и обликовани Христом, обликовани смо Његовом заповешћу, најпре и пре свега заповешћу о љубави читавим својим бићем према Богу, али и према другим људима, као према самом себи. Ко усвоји тај принцип за темељ свог постојања тај нема проблема, зато што нема проблема са Оцем нашим, нема проблема са Богом. Љубећи Бога, све што је Божје постаје и њнаше, а Он је Творац свега што се види и не види, а изнад свега круне творевине која се зове човек. Према томе, љубећи Бога сваки човек постаје наш ближњи, независно од посебности које носи на себи, од печата који носи на себи. Посебности и различности нису дате да би биле повод за конфронтацију, за неспоразуме и, не дај Боже, за непријатељства. Посебности постоје као посебни дарови које је неко добио као појединац или као заједница да би умножавајући те дарове могли да остваре једини, највећи и најважнији дар, а то је љубав. Кроз тај дар, кроз свој посебан печат, уздарје дарујемо себе другоме, кроз тај дар упознајемо другога и волимо другога. Посебности јесу дар да бисмо кроз њих нашли пут ка Христу, али и пут једни ка другима. Нека Бог да да и сутра, служећи свету Литургију, у љубави и радости осветимо овај храм и да он буде место сусретања, нашег међусобног и свих заједно, са Богом и са свим људима добре воље. Нека сте благословени сви овде сабрани, али нека су благословени и сви људи који живе у овом дивном граду и у овој честитој, дивној и благословеној земљи Божјој сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Спц

​Свечана академија поводом освећења храма Свете браће Ћирила и Методија у Марибору

​Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије беседио је, 4. октобра 2025. године, на свечаној академији коју је поводом сутрашњег освећења храма Свете браће Ћирила и Метода у Марибору организовала Српска православна црквена општина мариборска. Беседу доносимо у целости:
Високопреосвећена и преосвећена браћо архиjереји, браћо бискупи Римокатоличке Цркве и Евангелистичке Цркве, уважени господине жупане, сви остали по чину и реду, даме и господо, браћо и сестре. 
Ја сам имао овде спремно неколико речи написаних, али одустаћу од њих с обзиром да је толико тога до сада лепог речено, а пре свега отпевано и одиграно, да би било сувишно да било шта додајем, осим што желим са вама да поделим велику радост због данашњег сабора у име Господа нашег Исуса Христа и Његовог Оца и Духа Светог. 
Испричаћу само једну кратку причу из житија светитеља Божјих која, чини ми се, одражава оно што се дешава сада на овом месту, али и уназад између људи који деле исти простор и деле веру у Бога, причу која осликава оно што је Марибор и поред свих сцила и харибди и искушења кроз које је као град и као заједница кроз време пролазио. 
Наиме, има једна прича у којој се један млад монах питао шта је то Рај, а шта је то пакао. У молитви својој обраћао се Богу да му то објасни. И онда у једном тренутку јавио му се анђео са неба, ухватио га за руку и увео у једну велику просторију. И он је угледао у тој просторији један огроман казан, а око тог казана мноштво људи који су имали у својој руци кашику која је неопходна да се узима храна из тог великог казана. Међутим, та кашика је била дужа од руке сваког од њих. И сваки, када је покушавао да захвати храну из казана и да је принесе својим устима, пре него што је дотакао усне и окусио храну, све би просипао с обзиром да је кашика била дужа од руке. И вели анђео том човеку: Видиш, ово је пакао. Има много хране, свако има средства која му помажу да се захвативши од хране нахрани, али без обзира на све то свако остаје гладан. 
А онда га је увео у једну другу просторију у којој је заправо била потпуно иста слика: мноштво људи окупљених око великог казана препуног хране. И опет је свако имао кашику у својој руци. И опет су кашике биле дуже од руке сваког од њих. Међутим, у тој просторији свако је, захватајући од хране, хранио оног другог. И свако не само да је нахранио себе, него је свако бивао нахрањен до ситости бригом другога о њему. И онда је анђео рекао: Видиш, то је Рај. 
Дакле, пакао је када свако мисли само о себи и не види лице другога, не осећа постојање другога. Пакао је заправо самоћа и усамљеност, а Рај је опет реалност у којој свако осећа да му је други потребан и свако живи за другога. Дакле, не живи тек поред другога, него свако живи за другога и свако разуме да не може сам. Рај је, дакле, осећање заједнице и живот за заједницу. 
И ми имамо храм који сутра освећујемо, који није ништа друго него место сабирања, место заједничарења, место у којем се не само учимо да смо потребни једни другима, него заиста и живимо истину и реалност у којој нам је други потребан, у којој нам је други неопходан, у којој заправо тек кроз другог, а ми кажемо ближњег, ми осећамо да ми јесмо и да ми постојимо. То је сутрашњи храм, али то је и град Марибор! С пуним правом то кажем и са дивном носталгијом и осећањима, јер сам и сам делио све оно што овај град нуди, а град Марибор је управо у односу на нас православне то потврдио и показао. 
Иако је храм срушен, срушен је од оних који су рушили све што је духовно и уопште им није важно за данашњи тренутак име. Вера, православна вера нашег народа, овде је не само опстојала, него и живела пуним плућима благодарећи вери других људи који су пре нас овде живили. Де факто и практично се то показало и чињеницом да смо се молили у храму евангелистичком и у просторима и храмовима католичким, а ево, Бог је дао да нашим трудом, Његовом љубављу и промислом, али и подршком и љубављу и браће католика и браће из Евангелистичке Цркве, ми имамо простор у којем ћемо се окупљати, служити свету Литургију и разумети да Рај није само нешто што нас чека у будућности, него је реалност која нам је доступна овде и сада, али само онда када живимо вером у Једног Господа Исуса Христа, вером у Свету Тројицу, Оца, Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Живели! Нека сте сви богословени! 
***
Многобројној публици и гостима - међу којима су били: Митрополит нишки г. Арсеније, Митрополит тимочки г. Иларион, Епископ славонски и пакрачки г. Јован, Епископ буеносајрески и јужноамерички и администратор загребачко-љубљански г. Кирило, Епископ викарни јенопољски г. Никон, Надбискуп мариборски г. Алојз Цвикл, председник Словеначке бискупске конференције Бискуп новомештански г. Андре Саје, Бискуп евангелистички г. Леон Новак, амбасадор Републике Србије у Словенији г. Иво Војводић и градоначелник Марибора г. Саша Арсеновић - обратили су се и свештеник Сава Косојевић, старешина мариборског храма, и др Бојан Цвелфар, дугогодишњи директор Архива Републике Словеније.
Програм свечане академије, током које су наступили Византијски хор из Љубљане, група Траг и Српско културно друштво Марибор, обиловао је сећањима на историјске догађаје од пре више од једног века када се у град на Драви после Великог рата досељава значајан број православних породица. Та заједница већ 1921. године оснива Црквену општину. Њихова молба градским властима за помоћ у изналажењу адекватног богослужбеног простора биће услишена тек једанаест година касније, када им је додељен плац на тадашњем Југословенском тргу. Управо ту ће изникнути мариборска Лазарица, чије темеље ће 1934. године осветити митрополит Доситеј, будући свештеномученик, који ће и сам поделити судбину тог храма. Рађена по замисли угледног архитекте Момира Коруновића, заједно са храмовима у Љубљани и Цељу, својим изгледом је подсећала на византијске богомоље 14. века. И баш та византијска нота биће разлог њеног уништења које ће се десити у саму зору Другог светског рата.
После рата, па све до 1998. године, православни житељи Марибора су делили храм на Трубаревој 1 заједно са евангелистичком заједницом, а затим, љубављу отаца Римокатоличке Цркве, уступљена им је музејска капела у центру града где су дочекали март 2006. године, када је служена прва Литургија у згради на Тржашкој 13. Визијом блажене успомене Митрополита загребачко-љубљанског г. Јована, а уз свесрдну помоћ Црквене општине загребачке и врлих парохијана из Марибора, купљена је зграда данашње цркве, а три године касније и земљиште за нови храм.
Упоредо са подизањем храма траје и изградња живе Цркве Христове под будним оком архијереја, а залагањем верног народа и његових пастира. У Марибору, Корушкој и Прекомурју одраста већ трећа генерација православаца која настоји да очува свој верски и културни идентитет у новој домовини. Храм је центар живота заједнице и из године у годину бележи се пораст броја полазника веронауке за најмлађе, али и посетилаца и учесника трибина Разговори о вери и Духовне вечери. Посебну радост представљају Светосавске прославе, нарочито у години јубилеја 850 година од рођења Светог Саве, првог Архиепископа српског. Историја бележи да је прва Светосавска прослава у Марибору одржана у Војној реалки 27. јануара 1921. године. Остале су запамћене и прославе одржане 2019. године поводом 800 година самосталности Српске Православне Цркве и 600 година од рођења Катарине Кантакузине Бранковић са благословом тадашњег Митрополита загребачко-љубљанског, а данас Патријарха српског, господина Порфирија, као и под покровитељством председника Србије и Словеније. Извор