У бесједи, На празник Св. Петра Чудотворца, патријарх Кирил објаснио зашто је Запад ударио на Русију

Дана, 3. јануара 2025. године, на дан помена Светог Петра Чудотворца* (+1326), митрополита кијевског, московског и све Русије, Његова Светост патријарх московски и све Русије г. Кирил служио је Божанствену Литургију у Патријаршијско-успењском Саборном храму Московског кремља, који је основао Св. Петар. По доласку у саборни храм, Предстојатељ Руске Православне Цркве поклонио се чесним моштима Светог Петра, које се налазе у олтару Успенског саборног храма. Његова Светост Патријарх Кирил служио је богослужење у одежди сазданој по древном иконографском узору одежде Светог Петра. На крају богослужења, Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил обратио се вјерницима предстојатељском ријечју.
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас је посебан историјски дан, посебан празник за Москву и за сву нашу земљу. Нажалост, овај празник се не прославља ван овог храма, али подсјетићу шта се десило. По надахнућу одозго првосветитељ земље Руске Петар доноси одлуку која је за многе чудна: да се митрополитско сједиште пренесе из Владимира у град Москву.
Усљед најезде номада, престо великог кнеза Кијевског се раније премјестио на сјевероисток Русије, тамо гдје су шуме спречавале најезду номада, јер су стријелци, сједећи у дрвећу, уништавали ханову коњицу. Престоница се преселила у град Владимир, а затим је, на позив московског кнеза Ивана Калите, Првојерарх наше Цркве пренио митрополију из Владимира у град Москву. Тако је након овога Москва постала престоница наше домовине.
У грађанском календару се слави оснивање Москве, али се не слави дан Москве као главног града. Желим да ме чују сви – и московске власти, и јавност, и научници, и интелигенција: прославимо дан када је Москва постала престоница руске државе! А почело је управо када је свети Петар овде преселио Престол све Русије.
Тако је лоше када многи људи не знају своју историју! А историја наше Отаџбине је тијесно повезана са историјом Цркве, јер су народ, земља и Црква имали један живот. Али прошли смо кроз најтежа времена 20. вијека, а сада се оживљава вјера у нашем народу, многи у нашој моћи и војсци су дошли до вјере. Оживљава се оно чиме је Русија увијек била јака. Па како да не вратимо оне празнике који су били најважније прекретнице на нашем историјском путу? Ово је дан Светог Петра и требало би да буде Дан престонице. Не Дан града - град је основан раније, већ Дан Москве као главног града наше Отаџбине.
Можда ће чути моје ријечи и размислити о томе. Веома бих волио да тако буде, јер такав догађај као што је уздизање Москве у ранг престонице не може а да се не прослави у нашем народу. Од тада је Москва златног купола била душа нашег народа, срце нашег народа, а колико се грандиозних догађаја догодило на овој земљи! А древни Патријаршијски Успенски сабор је свједок ових догађаја – и радосних и тужних. Овде су крунисани цареви и овдје се одвијала церемонија њиховог уздизања у царство. Сваки пут када би сљедећи владар ступио на власт, на средини овог храма подизао се одређен високи амвона са два престола – за суверена и царицу, и овдје је из руку митрополита цар добијао круну и благослов за царство.
Ова времена су прошла, али значај Успенског сабора све Русије – не града Москве, већ све Русије – није нестао. И у најсвечанијим тренуцима црквеног календара, а и живота нашег народа, окупљамо се овдје, под овим сводовима, у овим историјским благословеним зидовима, да заблагодаримо Господу за милост коју излива на наш народ и на нашу Цркву. Он нас не штити у потпуности од тешкоћа, од туга, јер је то пут целе земље, а и туге су део људског живота. Али Он нам помаже да избјегнемо оно најгоре – уништење земље, инвазију странаца који би заувијек поробили и престоницу и отаџбину. Он чудесно води наш народ путем који је у Његовом Божанском плану довео до препорода Руске Цркве и православне вјере у савремено доба.

Али многима се чинило да од вјере није остало ништа. Затварани су храмови, епархије, манастири, а безумни владар је смјело изјавио да ћу до 1980. године „показати посљедњег свештеника на ТВ-у“. "Непријатељу неста мачева сасвијем; градове ти си развалио; погибе спомен њихов" (Пс 9,6), и ништа не остаде осим зле шале. Али Црква Божија живи, и биће све док је Господ са нама, а самим тим и са нашом Отаџбином.

Шта ово значи? А то значи да вјера у Бога, стварна веза са Њим, није обичај, није традиција, већ животно неопходан чин. Пошто је Бог Господар историје, Он води читав људски род Својим путем. Њему су се обраћали наши побожни преци, а обраћамо се и ми, тражећи да избави нашу земљу од сваког непријатеља и противника, да опамети власт, да сачува вјеру православну и да своју Цркву учврсти у јединству и духовној снази. И све док је наша искрена молитва усрдна, вјерујемо да ће Господ бити са нама и да ће услишити наше молитве.
Дакле, данас је посебан дан којег треба да памтимо. Пожељно је да се то одрази у државним календарима. Дај Боже да се чују ријечи Патријарха са овог амвона – болно је горко што се овако судбоносни датуми у животу народа и престонице не прослављају нигдје осим у Успенском патријаршијском храму. Надајмо се да ће се и овдје ствари промијенити на боље.

Данашњи дан нас учи да Бог не напушта свој народ када људи не напуштају Бога. Било је страшно вријеме у XX вијеку – значајан дио народа се окренуо од Бога, мислећи да би сада „на рушевинама самодржавља“, на рушевинама старог свијета, на олупини и рушевинама Цркве, био изграђен срећан свијет. И све се срушило преко ноћи! Није ли и ово рука Божија, знак Божијег присуства над нашом земљом, над нашом државом и над нашом Црквом?
Чувајмо, драги моји, ове посебно важне тренутке наше историје у свом памћењу. И, видјевши руку Божију у овим догађајима, захвалимо Господу за милост коју показује над нашом земљом, над нашим народом, посебно данас, у вријеме када су, како кажемо у ријечима молитве, многи узели оружје. против нас. Већ сам објаснио зашто су се наоружавали.
Ми смо Европљани као и они, имамо исту боју коже, изворе знања и образовања, имамо много тога заједничког у култури, у државној структури, па зашто су многи ударили на нас? Јер Русија данас нуди алтернативу том цивилизацијском избору којим иде Запад. У чему је та разлика? Чињеница је да се тамо празници у најбољем случају прослављају као народни, а вјера је избачена из јавног простора, из васпитања дјеце, намећу се и уздижу у норму људског живота такви грешни обрасци понашања, који су осуђени Библијом, ријечју Божијом, али ми то не признајемо и не прихватамо
показујући свијету праву алтернативу цивилизацијском развоју, са моћном науком, технологијом, умјетношћу, образовањем, чак и спортом, и одржавамо вјеру у Бога.

Док је тако, Господ ће бити са Русијом, никакве силе је неће савладати, и о томе се молимо на свакој божанској литургији за нашег православног предсједника Владимира Владимировича Путина, за власт, за војску и за све који данас чувају границе наше Отаџбине. Нека је са свима вама благослов Божији! Са посебним осећањем изговарам ове ријечи у главном храму све Русије – у Успенском сабору Московског Кремља. Амин.

Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил /Извор: Патриарцхиа.ру
3. јануара 2025. године

* Српска православна црква слави га 21. децембра по црквеном, а 3. јануара по грегоријанском календару. Руска православна црква га слави још и 24. августа и 5. октобра (Сабор Московских светитеља).