 Уочи Петербуршког међународног економског форума, Његова Светост патријарх московски и све Русије Кирил је дописнику „Комерсанта“ Павлу Коробову говорио о моралу и етици у пословним процесима, праведној расподјели материјалних добара, борби против корупције, шта учинити са јазом у приходима између сиромашних и богатих и како коначно постићи благостање и просперитет.
— Друштвена инвестиција, етика, правда — ови концепти се најчешће доживљавају као антитеза ефикасности пословних процеса. Општеприхваћено је да је бити моралан у економији непрофитабилно. Да ли се слажете са овом формулацијом питања? — Убијеђен сам да је ово лажна супротстављеност. Бизнис и економија нису феномени паралелне стварности, то су друштвени односи који се развијају међу људима, а не међу обезличеним механизмима који производе профит, чија вриједност наводно чини људску потребу за моралним стандардима и правдом блиједом у поређењу. У ствари, иза тезе да „није профитабилно бити моралан у економији стоји обмана“. Профитабилност одређеног предузећа не одређује само понуда и потражња, већ и законодавство. А законодавство се заснива на моралу, на искуству захваљујући којем се човјечанство развија и опстаје. Колико год да је профитабилно продавати дрогу, то је, прво, неморално, а друго, незаконито. Међутим, посљедњих година елите у низу земаља успјеле су да постигну легализацију дроге. Мислим да је то тамо потпуно профитабилан, ефикасан економски сектор. Само што ако нека критична маса људи у друштву постане наркоман, онда неће бити економије, ни бизниса, а вјероватно ни људске врсте уопште. Ефикасна економија ствара такве животне услове за људе који омогућавају друштву да опстане и развија се, не само економски и научно, већ културно и, усуђујем се рећи, духовно. А ти услови не могу а да немају и моралну димензију. — Зар се пословни људи који игноришу морал и етику неће наћи у повољнијем положају? — Узмимо медијску сферу која вам је блиска. Ту постоји тактичка ефикасност. На примјер, забавни програми обезбјеђују висок рејтинг телевизијског канала. Канали се међусобно такмиче, повећавајући степен забаве. Наводно, такав избор вектора развоја медија диктира потребу за продајом реклама. Многи медији користе интересовање гледалаца за екстрасензорну перцепцију као алат. Резултат је вишеструко повећање тржишта езотеричних услуга. То јест, варваризација, затупљивање дијела гледалаца. Да ли су медији имали користи од ових тренутних гледаности? У крајњој линији, не, јер су током неколико деценија изгубили дио своје публике – мислеће људе који не желе да гледају вјештице. Отишли су у друге медијске сегменте, прије свега друштвене мреже. И данас је тај губитак вриједне, друштвено и политички активне публике највјероватније ненадокнадив. Зато, циљ освајања публике играњем на страховима, незнању и инстинктима не оправдава себе. Или, на примјер, здравље нације. Након распада СССР-а, вотка се могла купити у било које вријеме. Слот машине и казина су такође били свуда. Хвала Богу, наше друштво је сазрело до тачке када је схватило да нам таква „економска ефикасност“ није потребна. Иначе, традиционалне вјерске заједнице су колективно дигле глас против таквих појава. У великим градовима, парковима сада постоји много спортских терена, отварају се спортске секције. Да ли они доносе толики профит као киосци са вотком? Дефинитивно не, али на крају крајева, инвестиције у здрав начин живота ће се саме исплатити. Наравно, још много тога треба урадити. Доживљавамо грађевински бум, граде се читави блокови солитера. То доноси огромне профите инвеститорима. Али постоји једна нијанса. Градско становање, посебно у великим градовима, је прескупо. Студио станови, пројектовани за највише једну или двије особе, масовно се продају. Из отворених извора можемо сазнати да је удио трособних станова, тј. погодних за породице са двоје или троје дјеце, око 10% у новоградњама и да има тенденцију пада. Упоредите ово са ниском стопом наталитета и доћи ћете до закључка да ефикасност и профитабилност таквих грађевинских пројеката нису повезане са растом становништва. Дозволите ми да изразим мишљење да је за раст становништва неопходан хоризонтални развој територија, јер су велики градови били и остали примаоци становништва, неспособни да обезбиједе његову репродукцију. И такви примјери, који потврђују важност и ефикасност морално исправних инвестиција, могу се наставити у готово свим сегментима друштвено-економског живота. — Може ли се такав морално оријентисан приступ спојити са реалношћу модерног друштва заснованог на принципима слободног тржишта? — Овај приступ има коријене у Јеванђељу. Сјетимо се познате приче о безумном богаташу који је пожњео велику жетву и одлучио да се његова душа „одмори, једе, пије и весели“. Али Господ му рече: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако је са оним који сакупља благо за себе, а није богат пред Богом“ (Лк 12, 21). Како се неко може обогатити „пред Богом“? Барем на такав начин да богатство не постане идол, предмет једине човјекове наде, мјера свих ствари. Познати мислиоци у области економије често су били аутори етичких концепата. Чак је и отац економије, Адам Смит, писао о укључивању економије у друштвени систем, гдје је права покретачка снага жеља сваке особе да постане достојан члан друштва. Иначе, у свом првом дјелу о етици, Адам Смит је јасно изјавио да је сам Бог законодавац морала. Ми, старија генерација, одрасли смо у годинама када је наметана идеја о слободним економским односима као „закону џунгле“. Али социјални дарвинизам, који је настао на основу Малтузијанске теорије коју је критиковао Маркс, одавно је застарио. Послијератна Европа дјелимично је усвојила идеју социјалне државе и ослањала се на хришћанско наслијеђе. Економска етика, етика научног и технолошког напретка – све је то постало дио европске дискусије у послијератном периоду. Ова питања су се, између осталог, разматрала у оквиру међухришћанског дијалога, у коме сам лично учествовао неколико деценија. — Дакле, моралне норме и вриједности подстичу економски развој? — Један од најопаснијих фактора који омета економски развој је корупција, која се може манифестовати на различите начине. Као што је познато, корупција се заснива не на легалном, већ најчешће криминалном коришћењу материјалних ресурса за лично богаћење. У Светом писму налазимо бројне осуде људи за неправедно богаћење, односно, једноставно речено, за крађу. Економски развој је незамислив без рада. А књиге Старог и Новог завјета једноставно садрже апологију рада. У ствари, "Господ Бог човјека намјести у врту Едемском, да га ради и да га чува" (Пост 2, 15). Након изгона из раја, рад се посматра као тешка, али заповијеђена нужност. Читава хришћанска цивилизација је прожета осудом беспосличарења, које се назива узроком многих гријехова. Вјерник је позван да се труди не само за храну, већ и за испуњење Божје заповијести. Развијена економија је она која оставља што мање простора за сиромаштво. Човјек не би требало да остане равнодушан према сиромаштву других; то је једина опција за хришћанина. Апостол Јован каже: „Који дакле има богатство овога свијета, и види брата својега у невољи и затвори срце своје од њега, како љубав Божија стоји у њему?“ (1 Јн 3, 17). — Да ли црква треба да учествује у борби против корупције? — Оруђе борбе које црква користи је ријеч. Неправедна добит је гријех узрокован похлепом и сујетом. То јест, жеља за богаћењем без обзира на средства, укључујући и ради демонстрације сопственог луксуза другима. Овај гријех црква осуђује, и ево веома значајних ријечи из Светог писма: „Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди?“ (Мк 8, 36). То јест, душа је вриједнија од свих богатстава свијета, и они који покушавају да сакупе земаљска блага по сваку цијену једноставно не знају праву вриједност онога што имају од рођења. Црква свједочи свим људима о томе. Као што сам већ раније напоменуо, главна мисија цркве је хришћанска проповијед, исправљање човјека, а црква може утицати на друштвене процесе трансформишући размишљање и понашање људи, а не саме друштвене односе. — Како се црква осјећа поводом растуће разлике у приходима између богатих и сиромашних? — Како хришћанско срце може живети у благостању и миру када су свуда около патња и бол? Дјелатност првих хришћанских заједница била је првенствено усмјерена на помоћ социјално најрањивијим слојевима древног друштва — удовицама, усамљенима, тешко болеснима. Али сиромаштво је такође фактор који омета развој друштва у свим правцима, укључујући културни, технички и економски. Борба против сиромаштва и неједнакости није само морални избор, већ и важан фактор економског развоја. Тужно је примијетити да у земљи са таквим потенцијалом као што је Русија, и даље постоје сиромашни људи. Зато је посебно важно да хришћанин који има материјално изобиље схвати да је позван да помаже онима којима је то потребно. Немојте мислити да помагање некоме коме је потребна значи само пребацивање новца и заборављање на проблем. Ако сте власник предузећа, требало би да контролишете финансијску ситуацију својих подређених како би могли адекватно да издржавају своје породице. Што више таквих брижних људи у послу размишља и делује на овај начин, већа је шанса да наша земља коначно превазиђе сиромаштво. Желио бих овдје да цитирам ријечи Ивана Иљина да „приватна својина није само право, већ морално обавезујуће право. Својина обавезује свакога да креативно користи све своје могућности, да сноси велике друштвене терете и државне дужности.“ — Може ли предузетник да споји понекад строг, агресиван приступ пословању са вјером у Бога? — Када управља предузећем, менаџер неизбјежно пролази кроз ситуације у којима мора да доноси тешке одлуке. Економија је конкурентно окружење и понекад та конкуренција доводи до потребе да се поступа оштро. Али нема околности у животу човјека, чак ни оних најтежих, на које се не примјењује морални закон: „Чини другима оно што би желио да они чине теби.“ Можеш бити принципијелан и строг менаџер, али истовремено остати вјеран главној јеванђеоској заповијести о љубави према Богу и човјеку. — Може ли црква утицати на расподјелу материјалних добара и националног богатства и помоћи да тај процес буде праведнији? — Улога цркве у овом случају је да утиче на срца и душе хришћанским проповиједима. Постајући хришћани, људи почињу да виде бол и проблеме својих ближњих. Стицањем вјере, вође се испуњавају хришћанском мудрошћу и тачнијим разумијевањем шта је добро за друштво. Али црква такође може директно да подигне свој глас у подршци онима којима је потребна, што и чини. — У последње вријеме, концепти попут зелене економије и слично чврсто су се учврстили на јавној агенди. Зар није дошло вријеме за „етичку економију“? — Обично се вјерује да је Црква резервисана према богатству, па чак и да га осуђује. Али Јеванђеље каже да су побожне жене "служиле Спаситељу својим имањем“ (Лк 8, 3). Дакле, сва јавна богатства могу и треба да послуже моралном преображају друштва. Улажите у рађање, васпитање и развој дјеце — и та улагања ће донијети плодове. Ако је економија изграђена тако да човјек задовољава само своје потребе, извлачи само материјалну корист из комуникације са другима, онда ће сам живот друштва бити у опасности. И већ видимо знаке тога око себе: одбацивање брака и рађања дјеце. — Савремени свијет је дјелимично изграђен на култу потрошње, који у много чему противријечи хришћанским заповијестима. Постоји ли начин да се превазиђе ова очигледна супротност? — Живите по заповијестима. О томе свједоче и кризе савремене цивилизације, технолошки развијене и која је учврстила идеју о доминацији људског ума, а истовремено одбацила идеју о спасењу људске душе, на шта нас Ријеч Божија позива као једини истински циљ постојања. Постоје показатељи да интересовање за религију расте, и то не само ритуално и културно интересовање, већ и суштинско: како постати бољи? Како научити да истински волимо људе? Како разумјети своју сврху? Данас су ова питања буквално у ваздуху и брину не само људе средњих година, већ и младе. — Крива наталитета у Русији поново иде надоле, и понекад се чини да су сви напори усмјерени на подршку рађању узалудни. Да ли мислите да још увијек постоји шанса да се пронађе рјешење? — Резултати демографске политике нису одмах видљиви, не доносе тренутне користи, већ се остварују на велику даљину, када дјеца одрасту и постану продуктивна, креативна снага друштва. Али закони демографије су неумољиви, попут закона физике: ако се рађа све мање дјеце, за генерацију ћемо видјети колапс економије и друштва, што ће бити немогуће брзо исправити. Зато, упркос развоју аутоматизације производње, ова област захтијева искључиво стратешки приступ и поглед на најмање 25-годишњи хоризонт. Многи стручњаци сматрају да је најважнија социо-економска основа за велике породице становање, након чега слиједе мјере финансијске подршке, укључујући ослобађање од пореза и других трошкова. Зато се чини најхитнијим развити мјере како би становање било приступачно породицама са дјецом, посебно великим породицама. Родитељи треба да буду сигурни да ће моћи да окруже своје дијете бригом, створе прихватљиве услове за живот, образовање и општи развој. Желио бих да истакнем охрабрујуће податке везане за ситуацију са абортусима. Њихов број у нашој земљи стално опада од почетка 1990-их. Чињеница да су абортуси престали да буду друштвена норма велика је побједа повезана са напорима цркве и државе, као и са образовним радом јавних организација, иако је још рано за смиривање. Док друштво у потпуности не схвати да је убиство дјеце у материци тежак гријех, не можемо сматрати наше друштво здравим и просперитетним. С друге стране, прије 50 или више година, смањење броја абортуса аутоматски је значило повећање стопе наталитета. Сада такве везе нема. Потребно је не само одбити абортусе, већ и имати потребу да се рађају дјеца, да се преузме терет њиховог одгајања. И то је увијек облик жртвеног служења, облик љубави. Ако у друштву „љубав охладни“ (Мт 24, 12), онда људи неће бити приморани да рађају дјецу чак ни материјалним подстицајима. Надам се да још нисмо прешли овај Рубикон. — Могу ли моралне вриједности отјелотворене у економији донијети благостање друштву у догледној будућности? — Економија није ствар сама по себи, није самодовољна. Она је дериват друштва и развија се у његовом контексту. Шта је благостање? Максималан и стално растући ниво потрошње добара? Искуство многих земаља показује да је немогуће свима обезбиједити добра на горњој граници. Једноставно нема довољно ресурса. Који одговор често чујемо? Ако су ресурси ограничени, онда се број њихових потрошача мора смањити. Отуда све ове теорије о пренасељености Земље и опадању стопе наталитета. Ово је антихришћански приступ, сигуран сам да ако се спроведе, може довести до изумирања, укључујући и оне који га исповиједају. У садашњој фази развоја цивилизације, економијом не би требало да управљају роботи, већ снажни, слободни, образовани и морални људи који себи постављају високе идеале и способни су да их остваре. А економија је средство за постизање ових идеала. Што је већи креативни потенцијал, човјечанство може даље да иде путем материјалног, духовног и културног просперитета. Ако у далекој будућности дође до несташице ресурса, онда ће доћи вријеме за истраживање других планета. Када су ресурси постали оскудни у хришћанској Европи, почело је доба великих географских открића. Људи прошлости су откривали нове континенте и нису размишљали о томе како да рађају мање дјеце. Морал и духовне вриједности су смјернице које ће помоћи човјечанству да се носи са кризама, укључујући и економске. На крају крајева, сама економија не објашњава потребу за животом и стварањем породица. Ове потребе, које чине основу живота, тренутно су, за разлику од далеке прошлости, ван чисто економске логике. Интервју водио Павел Коробов Припрема вјеронаука.нет/Извор: комерсант.ру |