 Српска православна црква Митрополија црногорско-приморска, Управа манастира Морача у недјељу, 20. октобра, организује прославу поводом 450 година обнове манастира и фресака.
Свету архијерејску литургију служиће више више архијереја наше помјесне Цркве, као и других православних цркава, са почетком у 9 часова. У наставку сабрања биће уприличен богат културно-умјетнички програм и трпеза љубави. Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, који је током цијелог свог живота у срцу носио успомене на дјетињство и одрастање уз манастир Морачу и ђачке дане у манастирској школи, говорио је да је Морача једна од најзначајнијих средњовјековних светиња: Са континуитетом сабира у себе времена и вјекове, историју, народну душу, свједочанство је онога што смо били и што смо кроз вјекове Богу приносили на дар и онога што ћемо оставити за будућа покољења. Иако је прошао кроз многа распећа, остао је неуништив и неизбрисив захваљујући присутности Божије силе. Манастир Морачу је подигао 1251/1252. љета Господњег кнез Стефан, син Вуканов, а унук Стефана Немање, оснивача српске средњовјековне династије. Убрзо, око 1260. године, црква посвећена Успењу Богородице била је живописана. Сачувано је предање да је овај свети храм осијан свјетлошћу још прије него што је настао тако што је кнез Стефан Немањић једном приликом видио да ноћу пада небеска свијетлост и да се пале свијеће на крушковом пању у бујноме лугу. Он је у томе препознао Божје знамење и надахнут Духом Светим почео је ту, на обали Мораче, да зида своју задужбину. Благовремено је завршио и украсио, а на оном мјесту гдје је падала свјетлост, гдје је био пањ, постављена је света трпеза храма. Иако заштићену природним баријерама, Турци су цркву, на почетку XVI вијека, похарали, скинули оловни кров и запалили кровну конструкцију. У периоду запустјелости, неповратно је уништен првобитнн живопис, осим у простору ђаконикона. Настојањем игумана Томе и кнеза Вучића Вучетића, из Роваца, црква је обновљена и поново насликана 1574. године. Отада, па за сљедеће стољеће, у Морачи се предузимају многи умјетнички подухвати, који од краја XVII вијека полако јењавају. Током XVIII вијека манастир је у средишту огорчених борби Морачана и околних племена против Турака, да би 1820. ушао у састав слободне Црне Горе. Од првобитне немањићке грађевине остала је архитектура овога светога храма и најљепше фреске, а морачка фреска Светога пророка Илије је једна од најљепших фресака овога светитеља и пророка. И није случајно, јер Свети пророк Илија, као народни вођа и духом Божјим просвећен, дјеловао је вијековима прије Христа, али и вјековима послије Христа, и настанио се овдје у манастиру Морачи да надахњује и монахе и игумане и добротворе и приложнике. Слава овога првобитнога храма сијала је преко 200 година, али је привремено била замрачена у вријеме турске окупације. Међутим, послије обнове Пећке патријаршије, обнови се и манастир Морача. Бог даде игумана Тому и кнеза Вукића, који обновише ову светињу, обновише немањићко ктиторство и стваралачки дух, дух слободе, вјере и љубави улише у све њихове потомке до дана данашњега. Морачка светиња је кроз вјекове живјела пуним животом, стварала и свијетлила своме народу и у вријеме турскога ига, захваљујући и трудовима њених игумана и монаха, али и пажњи и заступништву Пећких патријараха, који су овдје редовно долазили и помагали. Манастир Морача, као што и приличи, била је велики ослонац Пећке патријаршије, односно Српске православне цркве и у њеној прошлости, али и данас, а тако ће бити, даће Бог, и убудуће. Ово је било саборно мјесто не само монаха и српских архијереја, него и великих знаменитих српских умјетника, фрескописаца и књижевника, као што је иконописац поп Страхиња Будимљанин, који је почетком 17. вијека насликао чудесну фреску Премудрост Божју као Христа са седам дарова Светога Духа. Ово су ријечи Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија ,изговорене 2022. године на прослави јубилеја 770 година од оснивања манастира Мораче, које на најбољи начин осликавају дуговјековну историју ове немањићке светиње која ове године обиљежава 450 година обнове манастира и фресака. Храм Успења Пресвете Богородице подигнут је 1252. године, о чему говори уклесани натпис на надвратнику главног портала.Храм је једнобродно здање са куполом и пространом припратом са западне стране. На бочним странама главног дијела храма истичу се пјевнички простори, а уз сјеверни зид припрате саграђена је истовремено мања црквица – параклис посвећен Св. архиђакону Стефану. Са источне стране храм се завршава полукружном апсидом, а уз средишњи дио олтара налазе се одијељени простори проскомидије и ђаконикона. Док је унутрашњи простор храма подређен потребама православног богослужења, у спољашњем изгледу запажају се многе особености романичког градитељства (портали, прозори, кровни вијенац). Црква је дугачка 22, а широка 13 м. Храм је зидан од ситних квадера сиге, преко којих је нанесен малтер. По разуђеноста унутрашњег простора, Морача припада споменицима рашке школе, којима је узор била Жича. У овом светом храму налази се саркофаг у којем почивају мошти кнеза Стефана Вукановог Немањића, ктитора свете обитељи ове. О умјетничким вриједностима Храма Успења Пресвете Богородице др Сретен Петковић, у публикацији „Манастир Морача“ (Београд, 2003), записао је сљедеће: Скулптура По умјетничкој вриједности скулптура морачког главног храма заостаје за архитектуром. Два портала – на улазу и други између припрате и наоса – лијепо су клесана, као и два дводјелна прозора, што је знак занатског искуства њених мајстора. Фигуралним представама невјешто је украшен само главни, спољашњи портал. На њему су приказани у рељефу Распеће Христово и Богородица са Христом, што је симболична представа почетка и краја Христовог овоземаљског живота. У унутрашњости храма скулпторска остварења вриједна пажње су епископски престо у олтару и камени саркофаг ктитора Стефана у наосу храма. Љепотом и складношћу се истиче епископски престо, чије су бочне стране украшене рељефима фантастичних животиња – грифона. Сликарство Фреске из XIII вијека Првобитне фреске из средине XIII вијека очуване су дјелимично само у јужном дијелу олтарског простора – ђаконикону који је био посвећен пророку Илији. На три зидне површине приказан је живот пророка Илије у једанаест сцена, почев од његовог рођења до вазнесења на небо. На источном зиду насликана је Богородица са Христом, Благовијести и Деизис – Христос коме се обраћају Богородица и Јован Претеча. Ове фреске се убрајају у знаменита дјела српског средњовјековног сликарства. Анонимни мајстори, највјероватније домаћи, посједовали су снажно осјећање за монументалност и складна композициона рјешења. Поједини ликови лијепих пропорција зраче богатим унутрашњим животом. Фрескама посебну вриједност даје префињени колорит у коме преовлађују хладнији тонови. Као посебно успјела остварења памте се сцене Свети Илија у пустињи и Свети Илија и удовица из Сарепта. Још двије мање фреске у лунетама изнад портала припадају XIII вијеку. На обијема су приказане Богородица са Христом са по два анђела. Зидне слике XVI и XVII вијека Зидне слике XVI вијека, дјело једне локалне сликарске радионице, прекривају највећи дио зидних површина у наосу и припрати главне цркве. У наосу су 1574. насликани главни хришћански празници, Христова страдања и велики број појединачних фигура, поред осталог и ликови ктитора – обновитеља кнеза Вукића Вучетића и игумана Томе. У припрати су 1577/1578, по узору на старе фреске XIII вијека, представљени, поред осталог, Седам васељенских сабора, Лоза Христових предака и монументални Страшни суд. Ове двије цјелине зидног сликарства XVI вијека, изузев неких детаља, убрајају се у слабија дјела своје епохе због многих извођачких слабости. Много су умјетнички вриједније зидне слике из XVII стољећа. Оне су сачуване на неколико мјеста у цркви. Георгије Митрофановић, хиландарски монах, украсио је западну фасаду фрескама 1616. и приближно у то вријеме и доњу зону источног зида припрате. Сликар знатне умјетничке културе, Митрофановић се истиче сигурношћу цртежа и лијепим осјећањем за боју. Поп Страхиња из Будимља, који је око 1616. исликао проскомидију – сјеверни простор олтара – доста је рустичнији у цртачком погледу. Тај недостатак, он надокнађује теолошком ученошћу и изражајношћу светитељских ликова. Најзначајније фреске XVII вијека у главној морачкој цркви очуване су у параклису уз припрату. Оне су настале 1642. а дјело су сликара Јована, највећег српског сликара XVII вијека. Поред сцена из живота и посмртних чуда архиђакона Стефана, патрона овог малог храма, представљени су и појединачни ликови и ктиторска композиција. Цртеж је изведен сигурном руком, а претежно хладан колорит показује истанчаност укуса. Док архитектуру и пејсаж у композицијама сликар Јован декоративно схвата, он у исто вријеме врло предано обрађује људски лик. Иконе Збирка икона XVII и XVIII вијека у манастиру Морачи је изузетно богата. Један дио налази се на раскошно резбареном иконостасу који је настао између 1600. и 1617. године. У најнижем реду икона претежно су остварења попа Страхиње из 1600. (иконе Христа, арханђела Михаила са сценама чуда, царске двери). Икону Богородице са пророцима из овог реда и цио други ред са представом Деизиса насликао је Георгије Митрофановић 1617. Најљепшу морачку икону са представом Св. Саве Српског и Симеона Српског са сценама из живота Св. Саве насликао је сликар Јован 1645. Он је аутор и мање иконе ових светитеља са ктитором Стефаном Вукановићем и Св. Кирилом Философом. По умјетничком домету Јовановим остварењима може бити такмац икона св. Луке са сценама из његовог живота, рад вјероватно сликара Радула из 1672-1673. Ове и још неколико других икона учинили су Морачу мјестом на коме су се збрале најзначајније српске иконе XVII вијека. Храм Светог Николе У манастирском комплексу налази се и мала црква посвећена Св. Николи, подигнута око 1635, на темељима некадашње главне одбрамбене куле. Отуда је њена основа квадратна, нема споља видљиву апсиду, а није ни оријентисана у правцу исток- запад. Сликар Јован је живописао ову црквицу 1639. Светом Николи посвећено је петнаест сцена из живота и чуда, међу којима је и представа како светитељ враћа вид краљу Стефану Дечанском. У најнижој зони је приказана.уз стојеће фигуре. и ктиторска композиција. Ове зидне слике, лијепо укомпоноване на зидним површинама, сигурног цртежа и вриједног колорита, одликује наглашена склоност аутора да у религиозним композицијама реалистички приказује предмете из свакодневног живота. Спољна фасада Св. Николе била је, такође, живописана, али су фреске скоро сасвим испране током времена. Извор: Радио Светигора/ Приредила Весна Девић |