 На засиједању Светог Синода Руске православне цркве одржаном, 27. децембра 2024. године, саслушан је извјештај Његовог Преосвештенства епископа троицког Панкратија, предсједника Синодалне комисије за канонизацију светих. На основу молбе Његовог Високопреосвештенства митрополита оренбуршког Петра, Свети архијерејски Синод Руске православне цркве канонизовао је игумана Зосима (Карцева) + 1920, подвижника 19-20. вијека, за локално поштовање, пише званични вебсајт Московске Патријаршије. За датум помена преподобног, заједно са његовим небеским заштитником, мучеником Зосимом Калуционским, одрђен је 28. септембар / 11. октобар. Часне посмртне остатке светог Зосиме, ако се нађу, треба сматрати светим моштима и одати им поштовање. Написати иконе за поштовање новопрослављеног светитеља, по дефиницији VII Васељенског сабора, о чему ће надзор водити Синодална комисија за иконопис. Свети Синод РПЦ одлучио е и да се у црквени календар унесе празник устоличења Светог Јоне, митрополита московског, и почетак аутокефалности Руске Цркве (1448) 15/28 децембра. Поред тога, црквени календар укључује празник устоличења Светог Јована, Патријарха московског, и почетак Патријаршије у Русији (1589), 26. јануара / 8. фебруара. Ова два празника биће прослављена свеноћним бденијем. За састављање литургија за ове празнике задужена је синодска литургијска комисија.
Свети Зосима (Карцев Захарий Прокопьевич) рођен је 1860. године у Оренбуршкој области. Он и његова супруга имали су седморо дјеце, од којих је петоро умрло у дјетињству. 1896. године, тежећи повученом животу, Захариј Прокопјевич се, уз сагласност своје супруге, повукао на брдо близу обале ријеке Сакмаре у близини села Покровке у округу Оренбург. Ту је ископао пећину у планини и водио строги аскетски живот, показујући својим примјером постојаност, марљивост и истрајност у постизању циљева. Након седам година пустиничког живота, Свети Зосима је отишао на поклоничко путовање по светим мјестима: у Дивејевски манастир, Вороњеж и Кијев. Подстакнут чудесним позивима, почео је да ради на оснивању манастира. До 1910. године подигнута је и освећена манастирска црква посвећена Светом Николају Чудотворцу, а подигнут је и звоник. 1909. године, декретом Синода, монашка заједница је основана као Никољски скит при Оренбуршком Успенско-Макарјевском манастиру. У јесен 1910. године, уз сагласност супруге (која се касније и замонашила), примио је монашки постриг са именом Зосима и постављен за старјешину Никољског скита. Касније је рукоположен за јерођакона, а у љето 1911. године – за јеромонаха. Године 1911. подигнута је манастирска црква у част Казанске иконе Богородице. Манастир је процвјетао и привукао нове становнике. У јулу 1917. године, одлуком Светог синода, јеромонах Зосима је произведен у чин игумана. Са почетком грађанског рата, видећи тугу и смрт, игуман Зосима је у својим бесједама и приватним разговорима позивао на мир. Подстицао је манастирску братију и парохијане да се моле за своје сроднике који су у рату. У августу 1919. године свети Зосима је ухапшен под оптужбом за контрареволуцију и затворен у Оренбуршки покрајински затвор, али је касније пуштен. Посљедњи дани Светог Зосиме били су испуњени бригом о манастиру, молитвом и страдањем од болести. Према сачуваним свједочанствима, преминуо је 1920. године у 60. години и сахрањен је у близини олтара манастирске цркве „Свети Никола“. Године 2014. откривено је његово гробно мјесто, након чега је народно поштовање значајно порасло. Послије молитава богоугодника дешавају се чуда, међу којима је и исцјељење брачних парова од неплодности и ослобађање обољелих од зависности. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: патриарцхиа.ру |