 Посљедња, 16. глава Јеванђеља по Марку не припада Марку у потпуности - то је закључак до којег су дошли многи истраживачи древних рукописа, почевши од Јевсевија Кесаријског (†339) и Јеронима Стридонског (IV-V вијек). Ово гледиште је добило свој коначни облик послије 1844. године, када је њемачки научник Константин фон Тишендорф открио у Синајском манастиру најстарији познати пергаментни кодекс са текстом Библије - такозвани Синајски кодекс.
Сагласно овом мишљењу, које је такође веома заступљено и у савременој библистици, Марко је ставио тачку на ријечи: "И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху" (Мк 16, 8). Тако се завршава Јеванђеље по Марку, како у Синајском кодексу, тако и у Ватиканском кодексу, који је откривен прије њега (оба датирају из IV вијека), и у низу других прилично древних рукописа. Према овој верзији, цио остатак текста је написан у II вијеку од стране неког другог аутора, од стихова: "Када је Исус васкрсао рано првог дана у недјељи, јавио се најпре Марији Магдалини…" до: "А они отидоше и проповиједаше свуда, и Господ им помагаше, и ријеч потврђиваше знацима који су се потом показивали. Амин" (Мк 16. 9-20). Успут, овај епилог има и алтернативну, краћу верзију: „Све што је проглашено, оне (жене мироносице- прим. уред.) укратко препричаше Петру и његовим сапутницима. Тада се јави сам Исус и посла их да проповиједају од Истока до Запада свету и бесмртну вијест о вјечном спасењу. Амин.“ Овај текст такође заузима мјесто традиционалног завршетка у знатном броју древних рукописа, на примјер, у многим египатским. И он је, према већини савремених научника, такође каснији уметак. Али да ли је могуће да је Марко ћутао о тако важном догађају као што је Васкрсење Христово? О догађају који је апостол Павле назвао темељем наше вјере: "А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша" (1 Кор 15, 14)? О главном аргументу хришћана, који је апостол Петар стално наводио у својим проповиједима? (А Марко је своје Јеванђеље саставио управо на основу Петрових прича). То би било чудно. А други дио библиста уложио је много труда да рехабилитује епилог на који смо навикли. Прво, кажу, постоји много рукописа, такође древних и поштованих, са традиционалним завршетком: васкрсли Спаситељ се јавља ученицима, а затим се узноси на небо. Друго, чак ни са Ватиканским и Синајским кодексом, ствари нису тако једноставне. На примјер, на спорном мјесту Ватиканског кодекса, цијела колона је остављена празна - према ријечима руског библисте Николаја Глубоковског (1863-1937), „неоспорни знак да је преписивач имао више материјала, али се уздржао од његовог репродуковања“. Треће, традиционални завршетак је био познат и цитиран од стране Иринеја Лионског (II вијек), Амвросија Медиоланског (IV вијек), Јована Златоустог (IV–V вијек)... Мало је вјероватно да ће питање аутентичности епилога Јеванђеља по Марку икада бити коначно ријешено. Савремени библиста Борис Деревјански сугерише да је Марко имао неку врсту завршетка (расказ се не завршава јављањем Анђела женама), али су, упоређујући га са посљедњим главама других Јеванђеља, сами преписивачи одлучили да га замијене верзијом која им је ближа. Чак су се родиле двије верзије - дужа (она коју је Црква на крају изабрала) и краћа (исти тај „кратки епилог“). То не значи да је Марко ћутао о Васкрсењу Христовом. То само значи да не знамо како се његово Јеванђеље првобитно завршавало. И можемо мирно вјеровати Цркви, која је прихватила крај који знамо као да ни на који начин не одступа од истине. Припрема вјеронаука.нет/ Аутор: ђакон Игор Цуканов/ Извор: фома.ру Препоручујемо и ове сродне текстове: -Зашто је добро бојати се? Поука ап. и јеванђелисте Марка -КО СУ ЈЕВАНЂЕЛИСТИ И ШТА СУ ПИСАЛИ? |