Недјеља 29. по Духовима-бесједа; Материце

"И кад он иђаше у Јерусалим, пролажаше између Самарије и Галилеје.​И кад улажаше у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас!​ И видјевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. ​И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица?Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?​И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је".

У 29. недјељу по Духовима, слушали смо јеванђеоско читање по Луки (17, 12–19), у којем Господ наш Исус Христос исцјељује десет губаваца. Наиме, на путу за Јерусалим, Господ и Његови ученици пролазили су између Самарије и Галилеје. Приближавајући се једном селу, наишли су на десет губавих* људи. Губа је у то вријеме била једна од најстрашнијих болести. Губави људи били су искључени из друштва, одвојени од породица, осуђени на живот у изолацији и понижењу. Морали су упозоравати здраве људе повицима "Нечист! Нечист!" и држати се далеко од њих. Њихова патња није била само физичка – била је и духовна, друштвена, емоционална. Угледавши Христа и ставши издалека ,како налаже закон, почели су гласно да вичу: „Исусе, Учитељу, помилуј нас!“ Христос не врши исцјељење одмах. Он им каже: "Идите и покажите се свештеницима." По Мојсијевом закону, једино су свештеници могли прогласити губавог човјека чистим. Али у тренутку када Исус говори, ови људи још увијек су губави! Зашто их шаље прије него што их исцијели? Да испита њихову вјеру! Да види хоће ли Му вјеровати прије него што виде резултат. И они полазе – вјерујући прије него што су видјели. И "догоди се, док одлажаху, да се очистише." И сада долазимо до сржи ове приче. Десеторица се очистише. Десеторица добише ново тијело, нови живот, повратак у друштво и породицу. Али само само један од њих, видјевши да је исцијељен, врати се Исусу, славећи Бога, падајући на кољена и захваљујући Му. И да ствар буде још запањујућа – овај човјек који се врати био је Самарјанин! Странац! Иноплеменик! Они други, деветорица, били су Јевреји, "Божији народ", они који су познавали Свето писмо, који су ишли у синагогу, који су знали заповијести Божије. Али се ниједан од њих није вратио!
Овдје нас Господ учи једној дубокој истини: није довољно примити дар, потребно је и препознати Дародавца. Захвалност није само ријеч, него став срца.  Девет очишћених наставили су свој пут. Можда су били заузети обавезама, породицом, животом који их је чекао. Али један је схватио да без Бога ни здравље, ни живот, ни радост немају пуноћу. Зато се вратио, пао пред ноге Христове и захвалио. А Господ му каже: „Устани и иди; вјера твоја спасла те је.“ Не каже: „исцијелила“, него „спасла“. Јер захвалност води спасењу.
Данашњи дан је посебан и по томе што празнујемо Материце – празник мајки, празник љубави, жртве и несебичног давања. Мајка је она која се даје без рачунице, која воли прије него што дијете зна да захвали, која прашта и када нема ријечи извињења. Управо у мајци најлакше препознајемо шта значи жртвена љубав – она која не тражи ништа заузврат.
Зато није случајно што се Јеванђеље о благодарности чита управо на Материце. Јер као што је незахвалност према Богу рана на души, тако је и заборав мајчине жртве рана у породици. Данас смо позвани да се, попут оног Самарјанина, вратимо: да се вратимо Богу благодарећи за живот, за здравље, за све што имамо; али и да се вратимо мајкама – ријечју, загрљајем, поштовањем.
Научимо се благодарности. Она нас чини истински здравима – не само тјелесно, него и духовно. Благодарно срце препознаје Бога у свему, а мајку као Његов најнежнији дар човјеку.
Нека Господ, по молитвама Пресвете Богородице и свих светих, научи и нас да будемо благодарни, да се враћамо Христу и да љубав коју примамо претварамо у љубав коју дајемо. Амин. Аутор: вјеронаука.нет

* Губа, тешка, веома заразна болест која погађа кожу и унутрашње органе, сматрана је Божјом казном у Израиљу.