Недјеља 25. по Духовима-Бесједа

„И гле, законик неки устаде и кушајући га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни? А он му рече: шта је написано у закону? како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе. А он му рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш. А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике? А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако“.

Данашње Јеванђеље поставља питање које је основа читавог људског живота, основа нашега хришћанства и нашега спасења. Законик неки пита Господа: „Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни?“ Сва теологија, сва мудрост, сва потрага људскога срца садржана је управо у овом питању. Христос га не одбија, већ га упућује на оно што сваки човјек већ зна у дубини свога бића: „Шта је у написано у Закону? Како читаш?“ А законик исправно одговара: „Љуби Господа Бога свога… и ближњега свога као себе самога.“ Христос му каже: „То чини и живјећеш“.Али питање које законик поставља затим открива његову, али и нашу слабост:
„А ко је мој ближњи?“ То питање поставља човјек који хоће да ограничи љубав.
Да одреди докле мора, а одакле више не мора.Да има границу – да не би морао жртвовати себе. Зато Христос казује велику, свима познату причу – причу о Милостивом Самарјанину.
Човјек неки силазио је из Јерусалима у Јерихон. То је пут који иде „надоле“, али и путања свакога човјека који одлази од Бога. Тај пут је увијек опасан. И он пада у руке разбојницима – као што ми паднемо у руке страсти, гријеха, слабости, страха, болести.
Разбојници га опљачкаше, пребише и оставише полумртва поред пута. И ево ко пролази:
• Свештеник – зна Закон, зна заповијести, зна шта је добро и шта је зло..
• Левит – служи у храму, и он познаје Закон. Обојица су видјела повријеђеног човјека. Али обојица пролазе шпред њега. Не осуђујмо их превише. Можда су журили на службу. Можда су имали обавезе. Можда су мислили да ће се неко други побринути. Зар није тако и у нашем животу? Колико пута неко крај нас у тишини пати, а ми помислимо: „Сигурно има неког ближег да му помогне.“ „Ма није то моја ствар.“
И прођемо. Али, онај којег су Јевреји сматрали нечистим, нижим. Баш он – зауставља се. Прилази. Сажали се. Привија му ране, пере их вином и уљем – то је символ благодати, љековитости, утјехе. Ставља га на своју животињу, води у гостионицу, плаћа, и још додаје да ће при повратку све надокнадити. Христос пита: „Ко је био ближњи овоме што је запао међу разбојнике?“ Одговор је јасан: „Онај који му милост учини.“ И Господ завршава ријечима које су срце цијелог Јеванђеља: „Иди па и ти чини тако.“
Шта нам Господ поручује овом причом?

• Ближњи није онај ко нам је крвно близак, већ онај коме се ми приближимо. Ближњи се не дефинише – ближњи се постаје.
• Љубав није осјећај, него дјело. Самарјанин није рекао ни једну ријеч, али је учинио све што је требало.
• Не гледај ко је човјек, него његову рану. Човјек који пати престаје бити „туђи“ или „други“. Он постаје наш.
• Повријеђени човјек увијек лежи поред нашега пута. То је неко у нашој породици, комшилуку, на послу. Можда је то неко чији бол нико не види – често најтеже ране су невидљиве.
• Христос је истински Самарјанин. Он се сагиње над сваком нашом раном. Он нас подиже, превија, оживљава.
• Гостионица у коју нас води јесте – Црква. Уље и вино – Свете Тајне. А његов долазак „опет“ јесте – Други Долазак.

Како да живимо ову причу?
• Умјесто да судимо – сажалимо се.
• Умјесто да прођемо – зауставимо се.
• Умјесто да кажемо „немам времена“ – нађимо минуту.
• Умјесто да гледамо ко је човјек – погледајмо како га је Бог створио.
Самарјанин није питао:
„Ко је он?“
него:
„Шта ја могу учинити?“
То је разлика између мртве вјере и живе вјере.
Кроз данашње јеванђеље Христос нас позива да будемо ближњи. Да видимо рањенога. Да се сагнемо. Да дамо макар мало своје љубави, времена, пажње, праштања, доброте. Јер на крају живота Бог нас неће питати: „Колико си знао?“ него: „Коме си постао ближњи?“ Нека нам Господ подари срце милостиво, саосјећајно, живо, да би и нама једнога дана рекао оно што је рекао законику: „То чини – и бићеш жив.“ Аутор: вјеронаука.нет