Недјеља 24. по Духовима- Бесједа

„И гле, дође човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око њега. И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре и ниједан је није могао излијечити;  И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене.  И рече Исус: Ко је то што ме се дотаче? А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: Учитељу, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче? А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер ја осјетих силу која изиђе из мене. А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру. Док он још говораше дође неко од старјешине синагоге и рече му: Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само вјеруј, и биће спасена.  И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери.  И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава.  И подсмијеваху му се знајући да је умрла. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповиједи да јој даду да једе.  И задивише се веома родитељи њени. А он им заповиједи да никоме не казују шта се догодило“ Лк 8, 41–56

У Недјељу 24. по Духовима слушамо јеванђеоско казивање о два дивна чуда Господа нашег Исуса Христа, која су се догодила готово истовремено. Два чуда, два живота, двије душе које су биле на ивици очајања, али које су нашле спасење у вјери и љубави Христовој. Видимо Јаира, старјешину синагоге, чија јединица кћи умире, и видимо жену која је дванаест година патила од неизљечиве болести. Број дванаест се појављује у оба чуда – жена је дванаест година болесна, дјевојка има дванаест година. Дванаест је број потпуности у Светом писму (број 12 се појављује 187 пута у Св. писму: дванаест племена Израиљевих, дванаест апостола, 12 шпијуна који су извиђали Обећану земљу...). Ова два догађаја, испреплетена у једној јеванђеоској причи, откривају нам дубину Христове љубави и моћ вјере која побјеђује немогуће. 
Јаир је био угледан и поштован, старјешина синагоге. Али кад му се дванаестогодишња кћерка јединица разбољела прилази Христу понизно, тј. као отац који губи дијете. Пада пред Његове ноге и моли: „Господе, дођи у моју кућу!“ Кад је човјек заиста у болу — све маске падају. Тад се види ко смо и у шта се уздамо. Он пада пред ноге Исусове и моли Га да дође у његову кућу, јер му је кћи на самрти. Нема ту никакве теолошке расправе, никаквог дигнитетa — само вапај срца. Господ чује тај вапај и одмах креће с њим. Тако и у нашем животу: Бог не чека да постанемо савршени да бисмо Га призвали. Довољан је један искрен, болан, истинит уздах — „Господе, помози!“ И Христос стаје уз нас.
На путу према Јаировој кући појављује се жена која већ дванаест година пати од течења крви. Све је потрошила на љекаре, и нико јој није могао помоћи. По закону сматрана је нечистом; није смјела да се приближава људима, није смјела да улази у храм, била је одвојена од заједнице, а људи су је избjегавали. Можемо замислити како се годинама осјећала: уморна, одбачена, уплашена, без средстава, без рјешења. Али она је у себи носила невидљиву искру — вјеру да би један једини Христов додир могао промијенити све. Она не говори, само се приближава и дотиче скут Његове хаљине и у том тренутку добија исцјељење. Христос пита: „Ко ме се дотаче?“ Не зато што није знао, него да би она изашла из скривености, да би се њена вјера открила свима, да би њено исцјељење постало свједочанство. И када дрхтаво призна шта је учинила, Господ јој каже: „Жено, вјера твоја спасла те је.“ То је кључ јеванђеља: вјера отвара тајни простор у коме Бог дјелује.
Док Христос разговара са исцјељеном женом, долазе из Јаирове куће са најгором могућом вијешћу: „Умрла је кћи твоја; не труди Учитеља.“ Као да кажу: „Нема више наде. Прекасно је.“
Али Христос тада упућује ријеч које разбијају сваку човјечију логику: „Не бој се, само вјеруј, и биће спасена“. Ово „не бој се“ је основа цјелокупног хришћанског живота. Оно не укида бол, али нас подиже из очаја. Не укида смрт, али открива Живот који смрт побјеђује.
Када Исус улази у кућу, каже: „Не плачите; није умрла, него спава.“ Људи му се смију, јер их ограниченост њихових очију затвара у оно што мисле да је коначна истина. Христос, међутим, види оно што они не виде — да је смрт за њега само сан који Он може пробудити.
И он узима дјевојчицу за руку и каже: „Дјевојко, устани!“ И она устаје.
Ово јеванђеље нас учи да је Христос Господар и болести и времена и смрти. Али оно нам поставља два питања: Да ли смо попут Јаира спремни да замолимо Христа онда када нам је најтеже? Да ли смо попут болесне жене спремни да Му се приближимо, чак и ако мислимо да смо недостојни? Бог не тражи савршенство — тражи искреност, повјерење и храброст да Га пустимо у своју рану. У свакоме од нас има нешто „Јаирово“ — нека брига која нас пара; и нешто „женино“ — скривена бол која траје годинама; и нешто „дјевојчицино“ — нешто у нама што изгледа да је умрло, али Господ га може оживјети.
Христос нас позива да не гледамо на своје животне ситуације као на коначне. Оно што људи називају крајем, Бог назива почетком. Оно што људи сматрају безнадежним, Бог претвара у васкрсење.
 
Зато данас чујемо Његову ријеч, упућену сваком срцу:
„Не бој се, само вјеруј.“ Нека нас ове ријечи воду кроз наше животне борбе. Нека нас науче да вјерујемо и када не видимо. Да се надамо и када је све против нас. Да се држимо Христа и онда када нам се чини да је прекасно — јер са њим никада није прекасно.

---