Недјеља 23. по Духовима (Педесетници)-бесједа

"И допловише у земљу Гадаринску која је према Галилеји. А кад он изиђе на земљу, срете га неки човјек из града у коме бијаху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући, него у гробовима. А кад видје Исуса, узвикнувши паде пред њим и из свега гласа рече: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим те, не мучи ме! Јер он заповиједи духу нечистоме да изиђе из човјека; јер га мучаше много година, и везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тјераше га демон по пустињама. А Исус га запита говорећи: Како ти је име? А он рече: Легион; јер многи демони бијаху ушли у њега. И мољаху га да им не заповиједи да иду у бездан. А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. А пошто изиђоше демони из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се. А кад видјеше свињари шта се догодило, побјегоше и јавише у граду и по селима. И изиђоше да виде шта се десило, и дођоше Исусу, и нађоше човјека из кога бијаху изишли демони гдје сједи одјевен и присебан код ногу Исусових; и уплашише се. А они што бијаху видјели, обавијестише их како се спасе бјесомучни. И мољаше га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим. А он уђе у лађу и врати се. А човјек из кога изиђоше демони мољаше га да би с њим био; али га Исус отпусти говорећи: Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог. И отиде проповиједајући по свему граду шта му учини Исус" (Лк 8, 26-39).

У Недјељу 23. по Педесетници слушамо о догађају описаном у тзв. синоптичким јеванђељимао (јеванђеља по Матеју, Марку и Луки), о сусрету Господа нашег Исуса Христа, у земљи Гадаринској, са човјеком опсједнутим "дуго времена" демонима. Ово је једно од најпотреснијих и најдубљих свједочанстава о сили Божијој и о милосрђу које Бог има према сваком човјеку. 
Овај човјек,  није био обичан болесник. Он је био Легион - назив које говори о мноштву демона који су га мучили. Палестина је, у то вријеме била окупирана од стране Рима, и било је много постављених легија по свој земљи. Јевреји су на ове легије гледали као на окупаторе, тлачитеље који су их држали под јармом. Неки кажу да је на овај начин изражен презир Јевреја према Римљанима, па је име Легион дато демонима који су тлачили овог човјека. Тај несрећни човјек живио је међу гробовима, одвојен од заједнице, од породице, од свега што чини човјека човјеком и "везиваху га веригама и ланцима". Његово стање представља крајњу слику људске пропасти када се човјек удаљи од Бога, био је слика онога што демонска сила чини човјеку: разара личност, одузима мир, одводи у самоћу, гура у мрак, у неприродно, у оно што није достојно човјека створеног по образу Божијем. Ипак, и таквог — прљавог, израњаваног, изгубљеног — Христос не одбацује. Напротив, управо њему првом долази. Јер Христос долази управо тамо гдје је највећа патња, тамо гдје је човјек заробљен, сломљен, окован. Тамо гдје нема никога да помогне, Он је једини који не пролази мимо. Када се Господ Исус приближио овом несрећном човjеку, ђаволи су одмах препознали Његову божанску природу. "Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега?" - ове ријечи откривају да зло увијек препознаје добро, мржња увијек препознаје љубав, а лаж увијек препознаје истину. 
Бјесомучник не може сам себе да спасе. Али у њему је остала искра — довољно да падне пред Христа. И управо ту почиње чудо. Не у сили, не у снази, него у томе што човјек, ма колико пао, може још да се окрене ка Христу.  Све што разара, све што поробљује, све што нас удаљава од Бога — побјеђује се само једном силом: силом Христовом.
И ту видимо оно суштинско:
гдје је Христос – тамо нема страха;
гдје је Христос – тамо нема таме;
гдје је Христос – ниједан оков не може остати цио.
Када су ђаволи изашли из човјека и ушли у свиње, које су се затим удавиле у језеру, догодило се нешто неочекивано. Становници Гадаре нису славили чудо исцјељења, већ су се уплашили и замолили Исуса да отиде. Зашто? Јер су изгубили свиње — свој иметак. Страх од материјалног губитка био је јачи од радости због повратка једног човјека у живот. То је опомена и нама. Колико пута и ми изберемо "свиње", а одбацимо Христа? Колико пута нам је удобност, навика, интерес, пречи од духовне обнове? Колико пута се уплашимо да ће нам Христос промијенити живот — и бјежимо од Њега?
Гадаринци су видјели чудо Божије, али срце им није било спремно.
А шта бива са исцјељеним? Он сједи крај ногу Исусових, одјевен и при здравом уму. То је слика обновљења у Христу:
смирење умјесто смутње, мир умјесто хаоса, разум умјесто помрачења. Жели да иде са Христом — али Христос му говори:
„Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог“ (Лк 8, 39). И он постаје први проповједник у том крају. Не ученик од дванаесторице, не богослов, не свештеник — него некадашњи бјесомучник.
Шта то значи?
Да свако од нас, ако је осјетио милост Божију, ако је имао тренутак спасења, ако је доживио мир гдје га није било — може бити свједок Христа.Не ученим ријечима, него животом, благодарношћу, промјеном, љубављу.
Нема човјека који је толико пао да га Христос не може подићи. Сусрет са Христом доноси слободу од сваког ропства — духовног, психичког, моралног. Не смијемо бити као Гадаринци, који више жале материјално него што се радују спасењу. Сваки хришћанин је позван да свједочи шта му је Бог учинио.

Сви ми у себи носимо неки немир, неки страх, неки "гроб" који нас мучи. Али Христос долази управо ту — тамо гдје боли.
И каже: „Изађи из човјека!“ Каже: „Буди слободан!“ Каже: „Врати се дому своме и свједочи!“ Нека би Господ и нас очистио, расвијетлио, ојачао, да, одјевени благодаћу и „при здравом уму“, идемо у свијет и казујемо шта нам учини Бог. Амин. Аутор вјеронаука.нет