Недјеља 22. по Педесетници - бесједа

​Свето Јеванђеље 22. недјеље по Педесетници поставља пред нас једну од најдубљих и најпотреснијих прича коју је Господ Исус Христос изговорио — причу о богаташу и убогом Лазару. У њој се откривају двије стварности: она пролазна, земаљска, и она вјечна, небеска. ​Господ Исус Христос, у свом неисцрпном учитељском промишљању, не говори о богатству као злу, нити о сиромаштву као врлини. Он нам показује двије врсте живота: један који се затворио у себе и други који се отворио Богу.
Један који живи за пролазно, и други који страда, али се нада вјечном.

Рече Господ причу ову: човјек пак неки бјеше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А бјеше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, И жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још и пси долажаху и лизаху гној његов. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богаташ, и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе. Тада рече: Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мојега;  Јер имам петорицу браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења. Рече му Авраам: Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају. А он рече: Не, оче Аврааме, него ако им дође неко из мртвих, покајаће се. А он му рече: Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити.

Каква супротност! С једне стране — раскош, уживање, изобиље, а с друге — сиромаштво, болест и глад. Али ова разлика није од Бога настала, већ у људским срцима. Богаташ није осуђен што је богат, већ што је у свом изобиљу био сиромашан љубављу. Лазар није прослављен зато што је био сиромашан, већ зато што је у свом страдању остао вјеран, смирен и тих. Свако од нас може бити један од њих двојице. Јер није важно колико имамо, већ шта радимо са оним што нам је Бог повјерио. Господ нам није дао богатство да бисмо се оградили зидовима, него да бисмо отворили врата срца. Лазар је лежао пред вратима богаташа, али та врата никада нису била отворена. Јеванђеље нам каже да су обојица умрли. Смрт је изједначила оно што је земља раздвајала. Тада почиње обрт: из приче сазнајемо да тамо гдје је богаташ доспио може да се види мјесто гдје је Лазар. Такође сазнајемо да људи тамо нису лишени слободе: могу да говоре, да изражавају своја осјећања и жеље. Богаташ буквално осјећа на својој кожи куда су га довели гријеси, а истовремено види шта је Лазар заслужио. Лазар је у наручју Аврамовом, а он у мукама. Не зато што је Бог неправедан, него зато што је вјечност само огледало онога што је човјек у себи носио на земљи. Ако је у срцу било милосрђе, у вјечности ће бити утјеха; ако је било равнодушности, у вјечности ће бити хладноћа и мука. Сада богаташ, чије име се намјерно не помиње, моли праоца Аврама да пошаље Лазара да умочи у воду врх од прста свог да му расхлади језик. Али одговор гласи:
„Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш.“
То није казна, то је посљедица избора. Богаташ је живио као да Бога нема, као да је живот овдје и сада све што постоји. Лазар је живио у нади у Бога, и зато је нашао мир у Његовом наручју. И када богаташ моли да се Лазар пошаље његовој браћи да их опомене, да не дођу у то мјесто мука, чује се одговор: „Имају Мојсија и пророке, нека њих слушају.“
Ако човјек не слуша ријеч Божију, ни чудо га неће пробудити. Колико нас и данас тражи знаке, чуда, доказе – а ријеч живота им је у Јеванђељу, пред очима! Није нам потребан неко ко ће се дићи из мртвих да нас опомене – јер је већ Христос васкрсао.
Драга браћо и сестре, прича о богаташу и Лазару није само историјска, она је огледало наших савремених душа.
Свако од нас има свога Лазара пред вратима свога живота: можда гладног комшију, заборављеног старца, усамљено дијете, болесног пријатеља, човјека коме треба једна добра ријеч. Ако не видимо Лазара, онда смо већ почели да личимо на оног богаташа. Хришћанство није само у молитви, него у милосрђу које из молитве извире.
Јер Господ каже:
„Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.“
Нека ова прича о богаташу и Лазару буде као огледало у којем ћемо се сви искрено загледати. Да видимо кога то игноришемо у свом животу, кога пролазимо без ријечи, чије болове не видимо, чије потребе занемарујемо. Нека нас данашње Јеванђеље научи да праву радост не налазимо у богатству, него у љубави; да се не бојимо да подијелимо, јер што више дијелимо, више имамо. Да у сваком човјеку видимо брата, а у сиромаху — икону самога Христа. Нека Господ да да наше срце не очврсне као камен, већ да постане дом у коме ће и Лазар наћи утјеху. Јер ако отворимо врата свога срца другоме, Бог ће отворити врата вјечности нама. Аутор: вјеронаука.нет