Недјеља 20. по Педесетници-Бесједа о васкрсењу сина Наинске удовице

"И догоди се потом да он иђаше у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа. А када се приближи вратима града, и гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, и она бјеше удовица; и многи народ из града иђаше са њом. И видјевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи! И приступивши дохвати се носила, а носиоци стадоше; и рече: Момче, теби говорим, устани! И сједе мртвац и стаде говорити; и даде га матери његовој. А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: Велики пророк подиже се међу нама, и Бог походи народ свој" (зач. 30. Лк 7, 11–16).

У јеванђељу 20. Недјеље по Духовима слушамо о једном од најдубљих и најпотреснијих сусрета у Јеванђељу — сусрету живота и смрти, Бога и човјека, утјехе и безнађа. Господ Исус Христос улази у град који се зове Наин. На вратима града срећу се двије поворке: једна иде за животом, а друга за смрћу. У једној поворци иде Христос са својим ученицима и народом — иде радост и нада. У другој иде једна несрећна мајка — удовица, која износи на гроб свога јединца сина. Срце јој је препуно бола и суза. Замислите бол те жене. Била је удовица — већ је једном сахранила мужа, а сада носи у гроб јединог сина. Све што је имала у животу, све што је чинило њену радост и смисао, сада лежи мртво на носилима. Али баш у том тренутку безнађа, у тренутку када људска нада престаје, јавља се Божије милосрђе.
Господ види удовицу. Није видјела она прво Њега — већ Он први види њу. Исто као што је и Адама тражио у рају, као што је Закхеја позвао с дрвета, као што је Марији Магдалини пришао у врту, тако и овој жени прилази — не по заслузи, не по молитви, него по свом милосрђу и љубави. То је прва поука ове јеванђељске сцене: Бог увијек први гледа на човјека, први прилази, први саосјећа. „Видјевши је, сажали се на њу и рече јој: "Не плачи“ Те двије ријечи — „Не плачи“ — нису празна утјеха. Јер Христос не говори као човјек који покушава да ублажи бол, већ као Онај који има власт над животом и смрћу.  Удовичина суза постаје позив Божијем милосрђу. Њена болна тишина постаје молитва. А Господ, који „срце скрушено неће одбацити“, зауставља поворку смрти, додирује носила и говори: „Момче, теби говорим, устани!“. По јеврејском закону, додир мртваца чини човјека нечистим. Али Христос не постаје нечист додиром смрти - напротив, смрт постаје жива. Затим се догађа чудо: младић устаје. Није то само васкрсење једног младића. То је слика нашег спасења. Јер сваки човјек је, без Бога, као тај младић — духовно мртав, ношен у поворци гријеха, без надања, а Господ зауставља тај ход и каже: „Теби говорим, устани!“ Он не говори безлично, него лично: теби. То значи да се свака ријеч Јеванђеља тиче мене и тебе. Христос и данас стоји на вратима нашег града, наших мисли и срца, и зове нас да устанемо из своје духовне смрти — из равнодушности, из туге, из безнађа, из гријеха. 
Обратите пажњу и на то како Јеванђеље каже: „И даде га матери његовој“. Христос не чини ово чудо због младића - он је мртав и не може да моли. Чини га због мајке, због њене љубави и бола. То је слика повратка живота у заједницу љубави. Христос не враћа младића у самоћу, него у наручје оне која га је родила. Тако и нас враћа Цркви — Мајци која нас рађа духовно, која нас чува, која нас храни Евхаристијом, која нас уздиже када паднемо. Без те Мајке, Цркве, човјек остаје сироче, без коријена и без наде. 
И на крају: „А страх обузе све, и слављаху Бога говорећи: Велики пророк подиже се међу нама, и Бог походи народ свој”. То је суштина вјере: препознати да нас Бог походи. Он није далеко, није апстрактан, није само у небесима — Он долази у наш Наин, у наше сузе, у наше болести, у наше смрти. Зато, браћо и сестре, сваки пут када Христос уђе у наш живот, он зауставља поворку безнађа и претвара је у ход радости. Сваки пут када Га пустимо у своје срце, чућемо ријеч: „Теби говорим, устани!“ — устани из гријеха, устани из туге, устани из равнодушности, устани у живот вјечни.
Нека би Господ, који је оживио сина удовице из Наина, оживио и нас Својом благодаћу, да бисмо у свему ходили за Њим, који је Пут, Истина и Живот. Амин. Аутор: уредник вјеронаука.нет