На данашњи дан 1881. године у Лелићу (Ваљево), рођен Свети владика Николај Велимировић

На данашњи дан, 4. јануара 1881. године у селу Лелић недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена, рођен је Свети владика Николај Велимировић под световним именом Никола. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, били су прости земљорадници и побожни хришћани, нарочито мајка. Након завршетка ваљевске гимназије уписује београдску Богословију, гдје бива запажен као учен младић, окупиран Његошевом мишљу. Био је епископ охридски и жички, а због бескрајног талента за бесједништво још за живота је прозван Нови Златоусти. У раној младости тешко је оболио од дизентерије и завјетовао се Господу да ће, ако преживи, посветити свој рад православној вјери и проповиједи. Убрзо након завршених високих школа, што у Београду што у западним земљама, замонашио се и постигао велики утицај у цркви и српском народу. Након што је као епископ провео неко вријеме скупљајући помоћ у западним земљама за српску војску пред наступајући Велики рат, прошао је голготу Албаније. У вријеме између два рата своју мисију проширио је на ширење конзервативних идеја са јаким утемељењем у највећим српским вриједностима. У то вријеме основао је и покрет Богомољаца. Творац је политичке идеологије Светосавског национализма. Током другог светског рата нацисти су ухапсили владику Николаја и држали га неко вријеме заточеног у манастиру Љубостиња, каснија у манастиру Војловица у близини Панчева. Крај рата дочекао је у злогласном логору Дахау заједно са тадашњим патријархом Гаврилом Дожичем. Након завршетка рата, свети владика Николај у комунистичкој Југославији сматран је државним непријатељем. Ново пребивалиште нашао је у САД гдје је активно помагао српску емиграцију у борби против комунистичке диктатуре и написао огроман број књига од којих се неке сматрају ремек-дјелима српске теологије. Владика Николај имао је два доктората, оба стечена на престижним универзитетима - на старокатоличком факултету у Берну у Швајцарској, а другу докторску тезу стекао је на философском факултету у Оксфорду.
Свети владика Николај се упокојио 1956. године у Пенсилванији а дуги низ година био је сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертвилу. Његове мошти коначно су пренесене у Србију, 12. маја 1991. године, и сахрањене су у цркви, његовој задужбини у родном селу Лелић. За светитеља СПЦ канонизован је 19. маја 2003. године једнодушном одлуком саборском одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ.

– Није овај живот за правдање себе него за обличење себе.

– Сматрај сваки дан као један цео отпочет и завршен живот. Оџиви га као целину, а не као део. Нек се сваки твој дан одрони од тебе као цео један човек с којим ћеш желети да се опет састанеш као с пријатељем и да га без стида покажеш васиони.

– Од свих блага на земљи људи највише воле живот. И више воле људи живот него ли истину, иако нема живота без истине. Врховно је благо, дакле, живот, а истина је темељ живота.

– Живот је овај духовно војевање: победити, или поражен бити.

– Живот је овај двобој између човека и свега противбожанског.

– Ко провиђа конац свог живота, тај не мисли о благу земаљском.

– Има у животу тренутака одлучних, од којих човеку зависи вечни живот или вечна смрт. Ми не знамо када је за нас тај одлучни тренутак дошао – можда је он већ данас приспео – због чега морамо стражити непрестано.

– Сено што га коњ ноћас једе једено је већ небројено пута и небројено пута је јело.

– Радознало испитивање ствари високих, без труда око поправке свог живота, не доноси никакве користи.

– Што више сласти, то мање слатко; што више горчине то мање горко.
​
(Мисли Владике Николаја из књиге „О Богу и људима“)