 Посебно мјесто у хришћанској традицији заузима молитва Господња. Ово је једина молитва коју је Господ Исус Христос дао људима. Први пут је поменута у „Бесједи на гори“ и чинила је основу хришћанске молитвене праксе. У чему је њена јединственост?
„Оче наш“ је вјероватно прва молитва коју човјек научи када пређе праг Цркве. Чак и људи који су далеко од вере имају представу о томе. Чини се да је уписана у генетско памћење хришћанских народа. Није случајно да у Русији постоји чак и изрека „знати то као молитву Господњу“, односно напамет, савршено, без грешака. Занимљиво је да је текст ове молитве, саслушан у Бесједи на гори, представљен са извесним разликама у различитим Јеванђељима. У Јеванђељу по Матеју ( 6, 9–13 ) дата је у проширеном облику, а ријечи о праштању звуче овако: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“. Поред тога, ова верзија садржи завршну доксологију: „Јер је твоје царство и сила и слава у вијекове. Амин.“ У Јеванђељу по Луки ( 11, 2–4 ) текст је сажетији и не говори о дуговима, већ о гријесима: „И опрости нам гријехе наше, јер и ми опраштамо свакоме дужнику својему. Завршна доксологија коју Матеј има код Луке изостаје. Разлози за ове разлике остају предмет расправе међу истраживачима. Међутим, многи научници се слажу да је Христос више пута читао ову молитву у различитим верзијама, не искривљујући њену суштину, што је довело до различитих препричавања његових ријечи. Осим тога, Древна Црква би, укључивши ову молитву у литургијски контекст, могла је мало допунити. Посебно значење ријечи „Оче наш“ је то што открива нову дубину човјековог односа са Богом. Саставни дио јеврејске традиције, храмовног богослужења и синагошке молитве био је и доксолошки увод. Прије него што смо се обратили Богу, пракса тог времена била је да Га опширно и много хвалимо, наглашавамо Његову величину и моћ, па тек после ових дугих похвала прелазимо на ствар. Ова традиција се дјелимично пренијела у хришћанску молитвену праксу. Можемо се сјетити клечећих молитви на празник Духове, чији су текстови написани у касновизантијско доба и далеко од лаконичког. Исту ствар видимо и у молитвеним правилима јутрења. На примјер, шеста молитва Василија Великог такође почиње опширном доксологијом: „Тебе благосиљамо, Боже Вишњи и Господе милости, Који свагда чиниш са нама велике и неиспитљиве, славне и изузетне ствари, којима нема броја.“ Тек након овог дугог увода слиједи и сам апел: „Зато молимо Твоју неизмјерну доброту: просвијетли наше мисли и очи, и ум наш од тешкога сна љености подигни; отвори уста наша и испуни их хвале Твоје, тако да можемо непоколебиво пјевати и псалмопојати и исповедати се Теби, у свему од свих слављеноме Богу, Беспочетном Оцу, са Јединородним Твојим Сином, и Свесветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.“ Ова особина молитвеног обраћања има свој смисао. Највиши степен молитве је увијек молитва благодарности, која долази из благодарног људског срца. А славословље Богу, поштовање према Његовој величини, љубав и милосрђе природни су израз стања човјекове душе испуњене благодарношћу или му помажу да достигне ово стање. У молитви „Оче наш“ има мјеста и за опис величине и светости Божије, који је, као и цијела молитва у цјелини, прилично сажет и лаконски: „Оче наш, који си на небесима! да се свети име Твоје“. А у Јеванђељу по Матеју постоји и коначна доксологија, иако је, како је горе наведено, према мишљењу једног броја истраживача, додата касније. У свом главном садржају „Оче наш” продире у суштину односа човјека и Бога, дајући молитви основу за наставак дијалога са Оним који му је и бескрајно удаљен и изненађујуће близак. Главна суштина молитве изражена је у њеним првим ријечима, по којима је добила име - „Оче наш“. Обраћање Богу као Оцу наглашава природност и искреност молитвеног општења и одражава дубину и једноставност односа са Творцем. А ријеч „наш“ указује на саборност молитве и духовно јединство хришћана у Господу. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Фома.ру /Аутор чланка: Свештеник Јевгениј Мурзин |