Митрополит Фотије служио на празник Благовијести, у манастиру Гаврилово код Брчког

Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је на празник Благовијести,  Свету архијерејску Литургију у Манастиру Гаврилово у Поповом Пољу код Брчког. Митрополита Фотије је дочекала Високопреподобна игуманија Ефимија (Тополски), настојатељица овог манастира у изградњи посвећеног Сабору светог архангела Гаврила, заједно са протојерејом-ставрофором Миодрагом Тошићем, архијерејским намјесником брчанским и другом браћом свештеницима и ђаконима као и вјерним народом. 
На крају Свете Литургије извршен је чин благосиљања славских дарова.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, високопреподобна мати игуманијо, драга братијо, драга браћо и сестре, први пут служимо овде Литуригју на празник Благовести, који ће бити манастирска слава ове светиње коју градимо. Видим да вас је толико дошло да би се слободно рекло да служимо по традицији овде. Хвала Богу.
Света места су посебна. Манастири су места посебног присуства Божјег. То је од раних векова, чак и од Старог завета. У Старом завету Бог је заповедао пророцима и судијама, оданима вери и Богу, да подигну жртвеник и да се на том жртвенику приносе жртве прописане по закону Мојсијевом. То су биле праслике храмова који ће бити подигнути у Новом завету. Ту где је жртвеник, ту је благодат и ту је Бог присутан. У Старом завету је сила Божја била присутна у Ковчегу завета. То је био ковчег обложен златом. На горњем делу су били херувими са крилима, а унутра таблице са десет заповести, као и Аронов жезал који је процветао – данас би рекли штап. То је био симбол благодати која је била присутна и у Старозаветној Цркви. Ковчег завета се чувао у Јерусалимском храму. То су све слике и праслике у Старом завету. У Новом завету, одмах почињу да се граде храмови после страдања и васкрсења Христовог. На првом месту ту где је била Голгота – црква Васкрсења па онда све редом до наших времена. Наравно да је замах у изградњи био после Миланског едикта 313. године када је Црква добила слободу и почела да развија свој црквени живот. Почело је да се развија монаштво, појавили су се много покрети који нису били могући у време римског гоњења. Оно што је за нас битно, за овај манастир и ову светињу, јесте да је то први манастир у брчанском намесништву и да постаје духовни центар овога краја. Људи ће овде долазити да се духовно васпитавају. То је смисао манастира. Долазимо из света са својим бригама  и распећима, са мислима, пред икону и молимо се. Долазимо код духовника или мати игуманије да разговарамо и да изнесемо неки свој духовни проблем и мисао која нас мучи. Онда ће тај свештенослужитељ који буде ту рећи поуку која ће вам бити корисна. То је смисао манастира – да један простор обогати присуством Божјим, присуством светих анђела Божјих. Ми када служимо Литургију читамо молитву да свети анђели са нама служе, херувими и серафими и све друге небеске силе бестелесне. Ми их не видимо зато што гледамо само телесним оком. Када се код човека отвори духовно око душе или срца, он гледа много дубље и много више види. У сваком случају, радујемо се што ова светиња напредује. Овде има много посла који стоји пред нама. Укључили смо и умировљене свештенике који су служашчи. Имамо овде проту намесника који је из Брчког, али овде често долази и помаже овој светињи. Наравно, и мати Ефимија се труди. Недавно смо сахранили њену мајку, монахињу Ксенију – Бог да јој душу прости. То је први гроб у манастиру. Ја сам њу познавао од раније. Када сам постао епископ у Далмацији, она је код нас кувала једно време на двору. Тада сам носио мисао како би она могла бити монахиња али нисам знао како ће то да се одигра. После недељу дана монашког покајања, најдубљег, Бог је узео њену душу на небеса. Да је помињемо стално и да се припремамо јер ћемо, пре или касније, тамо ићи. Нека да Бог да се ова светиња изгради и да почне доносити духовне плодове. Почеће их доносити сигурно чим се сестринство умножи. Један манастир на Светој Гори нпр. може да буде општежитељни ако има најмање седам монаха. Ако број падне испод седам, онда га други манастир преузима. Манастири када имају једног или двојицу монаха или монахиња су скитови. Скит има три или четири монаха, а општежитељни манастир најмање седам. Данас празнује свети манастир Ватопед. Они имају 120 монаха у свом братству. Ту је био један диван старац Јосиф Ватопедски, који је био духовник тог манастира, а његов ученик Јефрем је данас игуман. Имао је километар од манастира једну своју келију и ту су долазили да се исповеде код њега и траже савете. Старац је имао дар прозорљивости. Мало сам читао, а мало и слушао на несретном интернету – понешто има и корисно на њему – тог старца Јосифа Ватопедског који је добио благослов да покрене тај манастир. Он је био ученик Светог Јосифа Исихасте, великог пустињака. Манастир Ватопед је тада имао само неколико монаха. Ми не можемо да верујемо, али то је тако – Господ му је сам дао кључеве манастира Ватопеда и рекао: „Ти треба да водиш овај манастир и он ће бити благословен.“ Већ за неколико година – када је он био игуман – тамо се скупило близу стотину монаха. После се повукао у келију и подвизавао. Његов ученик је наставио да води манастир. Када сам био у том манастиру добио сам неке књиге да преводим и преводили смо, хвала Богу, и од старца Јосифа и Јефрема, који је сада игуман. Зашто ово говорим? Сваки манастир има тај потенцијал, тај призив да буде духовни магнет и да се осећа мир. Мир је знак присуства Божјег.
Данас је слава и у манастиру Ћелије код Ваљева. Јуче смо, нас неколико владика, били у Новом Саду. Имали смо Свету литургију и разговарали о предстојећем Сабору. Они кажу: „Идемо ми сутра у Ћелије“. Да нисам овде обећао, отишао бих са њима у Ћелије. Раније када смо ишли у Ћелије и када дођемо на гроб оца Јустина иза црквице Светог архангела Михаила, ту се осећао небоземни мир. Видиш да ту друге силе дејствују. Сада су мошти Светог авве Јустина пренесене у нову велику цркву која је направљена, а око гроба сестре украсе цвећем. 
У сваком случају, смисао манастира је да то буде место сусрета са Богом. Није Бог далеко од нас. Бог је увек близу, али смо ми далеко. Ту је проблем. Бог је ту и увек чини своје дело. Ако хоћеш да будеш исцељен, бићеш исцељен. Хоћеш ли да будеш здрав, буди здрав. Хоћеш ли да прогледаш, прогледај. Људи могу да имају директан разговор са Бог и да ступе са Њим у дијалог, у разговор. Такав мора да буде човек Божји и близу Бога, иако је Бог увек близу нас. То су манастири – живот у близини Божјој, у разговору са Богом. Монаси иду по келијама и ходницима и говоре Исусову молитву, можда непрестано. Неки старци кажу да када видите монахе да им се поклоните, јер они свакодневно разговарају са Богом. Свакога тренутка разговарају са Богом. Када се баве Исусовом молитву, они непрестано говоре: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“ или „Пресвета Богородице, спаси нас“. Манастири постају оаза молитве и благодати Божје. То нам свима треба, и православним и неправославним људима. Ту атмосферу да имамо. Код кућа имамо довољно мука и хаоса на свим странама. Ово што се сада догађа по Србији, по Београду, хвала Богу да није прешло преко Дрине, али ти људи у немиру траже мир. Они у анархији траже поредак. У деструкцији траже структуру и узвишење. Зло не може донети добра. То је Његошева мисао. Само добро може донети добро, а зло никако. Од таквих понашања и феномена не може ништа да се изроди. Желим сваки благослов Божји нашој новој игуманији мати Ефимији, које је дуго година водила манастир Градац Жичкој епархији. Тај манастир је тада добио своје сестринство и установио је поредак. Надам се да ће тако и овде бити. Сви ми да помогнемо и материјално и молитвено, то је веома битно. Људи ће тада имати где да дођу и нађу духовну утеху. То нам је потребно у свим нашим намесништвима.  Недавно сам прогласио манастир и у Теслићком намесништву, на Крстовој гори. То је у Теслићу, има једно брдо ту које се зове Крстова гора и ту је манастир посвећен Часном Крсту. Од недавно су дошле две сестре. И то ће бити један диван манастирчић, као на Фрушкој гори. Има много шуме, али и стазице – много лепо. Када сам отишао тамо да благословим, рекао сам да бих ја тамо остао. Шта треба владика? Владике су такође монаси. Оно што сам имао у почетку у манастиру Бођанима и у Ковиљу, то је моја келија у којој пребивам и где се колико могу обраћам Богу. Келија је спасење за монаха. Келија је место спасења. Излазиш на послушање које имаш и богослужења. То је потребно и епископима и патријарсима и свима који имају било какав чин црквени – намесницима, свештеницима – да се мало осаме и да буду сами у келији. Ту да имају један домаћи иконостас и да се моле Богу. Тада наша кућа постаје домаћа црква. То је значајно и потребно. Имаћемо још један нови манастир Часнога Крста у теслићком крају, а припремамо и у добојском крају један манастирчић. Он је мало подвижнички. У њему нема ни струје ни воде и онда морамо наћи некога ко ће заиста бити подвижник да би тамо боравио. Да сте Богом благословени. Желим напредак овој светињи и да сви дамо свој допринос и да се молимо Богу да она духовно процвета и донесе велике духовне дарове. Живели. Бог вас благословио и свако добро даровао! Извор: ​Епархија зворничко - тузланска

---