 Црквенословенски: Аще и во гроб снизшел еси, Безсмертне, но адову разрушил еси силу и воскресл еси, яко победитель, Христе Боже, женам мироносицам вещавый: радуйтеся! и Твоим апостолом мир даруяй, падшим подаяй воскресение.
Српски: Иако си у гроб сишао Бесмртни, уништио си Адову моћ и Васкрсао си као Победитељ, Христе Боже. Женама мироносицама си рекао: Радујте се! Твојим Апостолима дарујући мир, а палима дарујући васкрсење. Овај текст припада типу кондака, жанру који је настао у Сирији у IV вијеку. Кондак (грч: κοντάκιον) је назив за православну црквена химну у част празника или светог, по невеликом обиму, садржинској концизности и начину појања скоро идентична тропару, од кога се разликује само по мјесту у богослужењу. Кондаци су, у почетку биле дугачке пјесме, али су временом постајале све краће док се нису претвориле у релативно кратке пјесме посвећене догађају који се обиљежава. У савременој пракси пјевају се на Јутрењу послије шесте пјесме канона, на крају Часова и на Литургији одмах након Малог входа. Као и већину пасхалних химни „Иако си у гроб сишао...“ написао је свети Јован Дамаскин, који је живио у 8. вијеку. Грк по националности, рођен је на територији Персијског царства и цио живот је живио на Блиском истоку, Јован Дамаскин је саставио готово све химне за најважнији православни празник – Васкрс. Молитве и химне које је он написао испуњене су дубоким богословским смислом, а кондак Васкрс није изузетак. У њему се износи учење Цркве о плодовима које је донијело Васкрсење Христово. Христос је дошао да обнови могућност непосредне комуникације између човјека и Бога и да побиједи смрт. Због тога је Христос морао тјелесно да умре. Да би се побиједила смрт, требало је дотаћи је, а да би се ослабио ад, било је неопходно ући у њега. Што Христос и чини. Догађаји Страсне седмице били су испуњење, завршна фаза Христове мисије. Све је то споља изгледало крајње неугледно и безрадосно: интриге фарисеја, брзо и пристрасно суђење, цинично Пилатово испитивање, бичевање, ругање, страдање на крсту, брза сахрана, погреб у туђем гробу… Није изненађујуће што је Христовим ученицима оно што се догодило изгледало као слом свега – и сопственог живота, који су посветили следовању Спаситеља, и саме проповиједи Христа. И тако, послије свих ових страшних догађаја, Учитељ се појављује пред својим ученицима „као Побједник“, откривајући им Своју Богочовјечанску природу, Своју бесмртност и нетрулежност. У пасхалном кондаку се помиње прво јављање Христа послије Његовог васкрсења „А кад иђаху да јаве ученицима његовим, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се“ (Мт 28, 9–10). Радост овдје дјелује као антоним (ријеч супротног значења) страха, а не туге. Радост није као смијех, не као узбуђење осјећања из оствареног сна или неочекиваног успјеха, већ као чврсто самопоуздање, мир и свијетла смиреност. Кондак такође објашњава разлог такве радости: радујте се, јер Христос палим дарује васкрсење, јер за живот вјечни није потребно ништа осим жеље самог човјека да га прими и спремности да се потруди да добије оно што жели. Пасхални кондак се изводи у осмом гласу – радосно и торжествено. Не може другачије, јер је празник Васкрса велико славље, побједа живота над смрћу. Припрема вјеронаука.нет/ Извори: фома.ру и radiovera.ru |