 На први поглед, питање дјелује једноставно. Отварамо православни календар и тамо видимо конкретне бројке. У Руској православној цркви до данас прослављено је око пет хиљада светаца - оних чија су имена укључена у црквени календар и у чију част се одржавају божанске службе. Али то је само на први поглед. У ствари, питање је много сложеније него што изгледа.
Православна Црква није само Руска црква. Постоје многе друге Помјесне православне цркве: Антиохијска, Грузијска, Српска, Румунска, Бугарска итд. Свака од њих има своју историју, своје националне свеце, од којих се многи поштују до сада само унутар једне Цркве. Ту су и светитељи из времена неподијељене Цркве - прије раскола из 1054. године. Ту спадају, на примјер, Свети Мартин Турски, Свети Бенедикт Нурсијски, Свети Бонифације, просветитељ Њемачке, Свети Ансгар, архиепископ хамбуршки (865). Они су живјели у западном дијелу хришћанског свијета, али припадају заједничкој ризници хришћанства и поштују се у православљу. И коначно, сваке године Црква наставља да прославља нове свете. Само у XX и XXI вијеку, у Руској Цркви је канонизовано више од хиљаду нових мученика и исповједника који су страдали током година прогона. Процес канонизације се наставља: истраживања, свједочанства и житија откривају нам нове свједоке вјере. Поред тога, Црква стално рађа нове свеце. У свакој генерацији постоје они који се одазивају Христовом позиву: "Хајде за мном!" (Јн 1, 43). Дакле, могуће је дати тачан број свих светих, али само за одређени тренутак. Ова цифра ће се стално мијењати. Коме је потребна канонизација светаца и зашто? На први поглед, може изгледати да је канонизација нека врста награде човјеку за праведан живот. Али то није тако. Бог зна своје угоднике и без наше потврде. Њихову судбину у вјечности, у Царству Небеском, не одређује Црквени сабор, већ сам Господ. Светитељ није неко ко је „постављен“, већ неко у коме је живио и дјеловао Свети Дух. Канонизација је, прије, позив сваком од нас да живи комуникацију са таквом особом. На крају крајева, светац није примјер остављен у прошлости. Можемо му се обратити молитвом у било којем тренутку, доживљавајући да између нас нема зида времена. Зато је канонизација потребна не свецима, већ нама, људима. Чини се да она чини видљивим оно што је већ откривено у вјечности. Постоји још једно важно значење канонизације. Прослављајући свете, Црква, у њиховој личности, поставља пред наше очи конкретан примјер: ево личности која је живјела свој живот са Богом, њен пут може постати пут наде и за вас. Када читамо житије светих, ми не проучавамо једноставно њихове биографије, не дивимо се њиховим подвизима. Тражимо нешто у њиховом искуству што нам може бити блиско. Неки проналазе нешто блиско и драго у молитвеном подвигу светих - на примјер, у животу Светог Сергија Радоњешког или Светог Серафима Саровског. Неки препознају себе у неустрашивој вјери нових мученика 20. вијека. Неки проналазе утјеху у животу Марије Египћанке, у њеном паду и великом покајању. Свети тако постају наши пријатељи, ментори и молитвеници. Њихови животи свједоче: можете живјети међу злом овога свијета - и остати чисти. Можете пасти - и уздићи се. Можете носити вјеру кроз патњу и болну смрт. На крају крајева, свети су били исти људи као и ми. Патили су, били су уморни, борили су се са сумњама, са поносом, са страховима. Али у свим околностима свог живота, тражили су Бога и пронашли Га. Дакле, свети нису само споменици прошлости. Сваки од њих је пут који води ка Богу и позив да заједно ходамо тим путем. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру/ Аутор: Свештеник Јевгениј Мурзин |