Који је главни проблем фарисеја у јеванђеоској причи?

Понекад се молитва од разговора са Богом претвара у разговор са самим собом. Јеванђеоска парабола о царинику и фарисеју показује како се то дешава и зашто је опасно. Мислим да се свако од нас бар једном у животу обратио Богу у молитви. И, вјероватно, нећу погријешити ако претпоставим да су то најчешће биле (а код оних који се редовно моле и даље јесу) молбе за нешто. Молбе различитог интензитета. Од површног и неозбиљног „Господе, помози ми да погодим“ током игре куглања до истинског молитвеног вапаја када се догоди нешто заиста страшно. Тражити од Бога помоћ и милост је сасвим природно. Од молби је састављено готово цијело вечерње молитвено правило: „Опрости ми гријехе које учиних овога дана“, „очисти смирену душу моју“, „избави ме од сваког искушења“, „на мени покажи милост Твоју“, „буди заштитник душе моје“ и тако даље. А с обзиром на то да су све те молитве написали људи светога живота, то јест обдарени нарочитом духовном осјетљивошћу, можемо са сигурношћу рећи: наше молбе су угодне Богу, Он их чује и одговара на њих.
Али постоји и друга врста молитве. То је молитва благодарења. И она је позната скоро свима. Њен најкраћи облик је „Слава Богу“, коју изговарамо свакодневно, понекад чак и несвјесно, када се у нашем животу догоди нешто добро. Генерално, вјерујући људи су у посебној предности, јер имају Коме да захвале.
„Најнесрећнији човјек на свијету је атеиста: он гледа морски залазак сунца а нема коме да захвали за ту љепоту“, писао је Гилберт Кит Честертон.
Такође имамо много узвишених примјера молитава благодарења. Ако се вечерње правило, као што смо видјели, готово у потпуности састоји од молби, онда јутарње молитве (иако и оне садрже молбе) просто блистају од благодарности и прослављања Бога: „Уставши од сна, благодарим Ти, Света Тројице, што се због своје велике доброте и дуготрпељивости ниси разљутила на мене ленога и грешнога, нити ме погубила“, „Тебе благосиљамо, Боже Вишњи и Господе милости“, „Благодат Твоју певам, Владарко, и молим Те, ум мој облагодати“, „Свет, Свет, Свет си, Боже наш“. А апсолутни израз благодарности јесте најважније богослужење Цркве Христове — Евхаристија, у којој благодарење (управо тако се грчка ријеч евхаристија преводи на српски) постаје Тајна: у њој се духовно и тјелесно сједињујемо са Христом. Није случајно што се молитва захвалности сматра највишим обликом обраћања Богу.
Ако је тако, зашто онда Господ стаје на страну цариника у причи о царинику и фарисеју? На крају крајева, фарисеј не тражи ништа, он само захваљује. Молитва цариника, напротив, састоји се само од једне молбе, коју он понавља изнова и изнова.
Чињеница је да фарисејевој молитви недостаје смирење,тј. истине, трезвеног сагледавања сопственог духовног стања пред Богом. Да, он не лаже: заиста живи споља побожним животом, пости и строго испуњава закон. Али га то не приближава Богу, већ га од Њега удаљаваа, затварајући му приступ Њему. Спољашња праведност овдје постаје тло из којег израста гордост. Попут разгранатог дрвета, кроз чије лишће не могу да продру сунчеви зраци, она испуњава сав простор фарисејеве душе. Када се окреће Богу, фарисеј не мисли на Њега, већ на себе. Он себе упоређује са „другим људима“, осуђује их и уздиже се изнад њих. Молитва благодарења претвара се у молитву превозношења и самопотврђивања.
Припадност изабраном народу служи као гаранција спасења, а показна спољашња побожност је доказ апсолутне праведности. Фарисеј је у потпуности задовољан собом, нема више куда да расте, нема чему да се учи. Такво стање равно је духовној смрти. Није случајно што Исус фарисеје пореди са окреченим гробовима: „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт 23,27).
За разлику од фарисеја, цариник је потпуно отворен Богу. Његова молитва је веома једноставна. Његове ријечи и дјела изражавају бол – могло би се рећи егзистенцијални – који прожима његову душу и тијело. Он нема аргумената пред Богом, нема изговора. „„Боже, милостив буди мени грешноме!“ (Лк 18,13) – то је крик за помоћ и милост. То је сила смирења: човјек оправдава себе не оним што може да представи Богу као своје личне заслуге (добра дјела, дуге молитве, читање духовне литературе, често одлазак у цркву), већ тиме што се усуђује да стане пред Њега у својој духовној наготи, да је призна и да не покушава, попут Адама и Еве, да се сакрије у жбуњу. Цариник се не пореди ни са ким. Он се окреће Богу и види себе кроз Његове очи, које одражавају праву истину о њему. У лику цариника, Христос показује шта је смирење у јеванђеоском смислу. То је храброст и спремност да се живи у истини о себи пред Богом.
Црква управо овом причом започиње пут ка Великом посту, да би показала да у молитви није важна форма, већ садржај; спољашњи подвиг без смирења не приближава човјека Богу, него га од Њега удаљава; а сам Велики пост није само вјежба у уздржању, него пут покајања, односно промјена у цјелокупном животу. Аутор: свештеник Јевгениј Мурзин/ Извор: фома.ру/ Припрема вјеронаука.нет