Канонизован свештеномученик Михаило (Барбић), парох кртољски

Високопреосвећена господа митрополити црногорско-приморски Јоаникије, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки  Методије, захумско-херцеговачки Димитрије и преосвећена господа епископи буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске Кирило, дремвитски Давид, пакрачко-славонски г. Јован и диоклијски Пајсије данас служили су Свету службу Божију, којом је началствовао Митрополит Јоаникије. У току службе, на малом входу, извршена је канонизација Светог свештеномученика Михаила (Барбића). Акт о канонизацији прочитао је протојереј Игор Балабан. Послије прочитаног јеванђелског зачала, архипастирском беседом обратио се Митрополит Јоаникије, док је послије резања славског колача бесједио Владика Кирило.
Митрополит Јоаникије је на почетку истакао да је новоканонизовани свештеномученик Михаило (Барбић) свој кратки земаљски живот проживио у великом труду ради славе Божије и водио живот испуњен смислом и добрим дјелима, те да је трновитим путем ходио за Христом.
„Дакле, од младости своје, боље рећи од свога дјетињства желио је да буде свештеник по угледу на свога великога стрица – протојереја дубровачког Саву Барбића, који је такође страдалник Христов из Првог свјетског рата. Образовао се млади Михаило колико је год то било могуће у то вријеме у Кртолима, Дубровнику, Задру, Сарајеву, зналац језика, желећи да што прије прими благи јарам Христов, односно свештеничку службу. И желио је да служи у својој Боки и то баш у своме завичају Кртолима, мада је знао библијску ријеч: Нема пророк плате у мјесту своме.
Свештеномученик тадашњи Митрополит дабробосански, велика личност,  један од првих страдалника усташко-националистичке окупације у Босни и Херцеговини, када је видио младога Михаила, почетком двадесетих година – полетног, интелигентног, пуног вјере и ревности, талентованог, доброг појца, спремног да прими свештеничку службу, хтио је да га остави код себе у Сарајеву, да му буде саслужитељ, али он је хтио да иде ка своме завичају. Био је парох морињски, а потом кртољски, вјероучитељ, потом и војни свештеник. Шта видимо? Да је цијело вријеме брусио свој карактер. Бавио се и писањем. Објављивао је и краће и дуже чланке у црквеној штампи. Велики родољуб. Оснивао патриотска удружења, кола српских сестара, покретао омладину, био магнет за млади свијет. Када је тражио од Епископа бококоторског Кирила, човјека за кога је један свештеник рекао да има анђелску душу, па кад је тражио од њега да пређе на кртољску парохију,  он је рекао сачекај, биће времена и за то. Видио је његове велике успјехе у парохији морињској и хтио је да он ту настави. Касније он, у вријеме Митрополита , а касније Патријарха српског Гаврила Дожића долази у Кртоле. Коначно се враћа своме мјесту, своме завичају, својим пријатељима, својој родбини и покреће велико дјело.
Једно од његових великих дјела је почетак обнове Манастира Превлака. Прослава јубилеја Цркве Свете Тројице, задужбине Катарине Властелиновић. Долазио му је тадашњи Митрополит Гаврило Дожић у посјету и толико је био задовољан његовим радом, да када су се поздрављали, загрлио га је и као отац сина пољубио и благословио. Велики, строги и помало горопадни, али велики ауторитет Гаврило Дожић, да покаже такво осјећање према своме свештенику, то се ријетко догађало. Када Бог објављује своје свете, онда и свака ситница из њиховога живота гледа се из неког новог угла, из небеске перспективе. Да ли је велики и духоносни Митрополит касније свештеномученик Петар Зимоњић, предосјетио да ће, тада још млади богослов бити његов саслужитељ у Царству небеском као свештеномученик? Да ли је Владика Кирило бококоторски, који је имао анђелску душу, као што говораше један свештеник, видио у младом свештенику Михаилу човјека анђелске ревности и анђелске службе? Претпостављам да је било и тога, али како се то све догађа? Божији људи, нарочито они који су велики покретачи као што је био Михаило, не могу проћи својом животном стазом, а да нема зависти, да не наиђу на пакост, на подвале. Ако су Господа Исуса Христа људи из Његовога народа оклеветали и осрамотили и разапели, па шта онда да очекују они који до краја иду Његовим стопама. А Михаило је доживио ту судбину нажалост, од својих  ближњих, можемо рећи браће – не по крви, али од веома блиских познаника, парохијана појединих. Међутим, то су била времена великих искушења, ратно вријеме, зло вријеме, народ подијељен и свештеномученик Михаило, колико је год могао, мирио је народ, спашавао људске животе, штитио своју паству, дао све од себе да што више помогне своме народу. Али такви угледни свештеници који могу да повуку народ засобом сметали су, знате коме –  онима који су тада преузимали власт. Оклеветан је на најсрамнији могући начин. Међутим, све те клевете су се врло брзо показале лажима. Прије свега, да је нешто Михаило заиста био крив, они би то доказали, они би му судили и они би објавили да је он учинио.
Међутим, нити је било суђења, ни пресуде, него мучење у злогласном которском затвору. Не знамо тачно, постоји једно предање да је ту задављен и да је бачен у септичку јаму, послије да је та јама испражњена… Дакле, он је као Христос Господ што је пострадао на крсту – својим страдањем уподобио се Христовоме крсту и Његовоме страдању и Његовој смрти, али као што се Господ Исус Христос прославио кроз своје страдање и својим васкрсењем се јавио као побједитељ смрти и својим васкрсењем увео и нас у славу Његове побједе и новога вјечнога живота, тако је свештеномученик Михаило, идући за Христом заслужио вјечни вијенац славе и правде Божије. Као што Свето писмо каже: Спомен је праведник са похвалама и душе њихове су у руци Божијој. Све је учињено и послије његове мученичке смрти да се његов спомен затре. Да се његово име не помиње. Можемо само мислити како је прошла његова породица послије рата. Али, Божји промисао је био такав – они су изгубили оца, али су добили свеца, свештеномученика за заштитника њиховог дома и за молитвеника пред престолом Божијим, па ево из овога данашњега момента можемо да се осврнемо и да кажемо да је ова породица од Бога изабрана и од Бога награђена и почаствована.
Али, наравно, та почаст је дошла кроз велико страдање. Дакле, све су те лажи, које су бачене на свештеномученика Михаила брзо разобличене и видите, један моменат. Једно је кад човјек пострада пред свима јасно и часно и сви одмах виде да је његово страдање било часно, али је много веће страдање кад човјек пострада за Христа часно, али буде оклеветан. И потпуно сам увјерен да је много већа слава оних који су и пострадали и били оклеветани, па се покаже да су те клевете биле лажне и ево, Бог је пројавио његову славу. Ко је први разобличио лажи о свештеномученику Михаилу? Један Кртољанин од кога се у то вријеме то тешко могло очекивати. Био је идеолошки некада на другој страни, али по својој савјести, и врло храбро и часно, посвједочио је и разобличио те лажи које су бацане на свештеномученика Михаила Барбића. То је честити Васко Костић – морамо поменути његово име. У новије вријеме, мало више се потрудио око тога и његово лијепо житије је написао професор Ненад Милошевић и ми кад смо се добро упознали са биографијом оца Михаила, ријешили смо да га предложимо Светом архијерејском сабору, да га наша Црква приброји лику светих што је и учињено на најсвечанији начин, на засједању Светог архијерејског сабора у мају мјесецу прошле године, без икаквог приговора.
Просто, његова слава је заблистала из оног свијета и сви ми данас имамо ту прилику да се молимо новом свештеномученику, да прославимо једнога вјернога служитеља олтара Господњега, да истакнемо његове заслуге као примјер свима нама како треба бити чврст и у најтежим временима, како треба служити Господу и својим ријечима и добрим дјелима и ако треба и мученички пострадати за своју вјеру, о чему очигледно свештеномученик Михаило, када је дошао тај моменат није имао никаквог двоумљења и пострадао часно. Знате шта: Кад човјек од младости крене и служи Господу и стално напредује и бруси свој карактер, видимо и по томе што је изабран за војног свештеника. Тада нису бирали млакоње и некарактерне људе, слабиће да буду војни свештеници, него јунаке и наравно, таквом човјеку, сваком разумном је било јасно да се не могу приписати недјела, а нарочито не издаја.
Видите како то Бог све уређује да спомен свештеномученика Михаила заблиста у свом пуном сјају данас овдје, баш у мјесту гдје је он пострадао, а они који су га клеветали да се постиде и да се покају. Има још понеко жив који памти та времена. Они који су учествовали у разапињању и клеветању свештеника Михаила су давно пред лицем Божијим. Он је свима опростио и они су се пред Богом измирили, тако да се и ми овдје измиримо по угледу на њих који су се измирили на небесима, да једни друге загрлимо, јер прослављање спомена светих, истовремено је и ширење братске љубави и слоге. Да отворимо срца своја. То је порука свештеномученика Михаила за Бога и за ближње своје, да се у срца наша усели љубав божанска и онда ће свакако да се умножава и љубав и слога међу нама.
Дај Боже Свети мучениче Михаило, новопросијавши, моли Бога за нас“ – закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Владика Кирило је на почетку бесједе подсјетио на ријечи Светог аве Јустина Поповића, да је живот светих продужени живот Христов кроз вријеме, додајући и ријеч апостола Павла који је рекао да он довршава страдање Христово на тијелу своме које је Црква.
„Дакле, мученици такође савршавају оно што је Христос већ поднио за нас, ту свеискупљујућу жртву, али у тајни Свете Тројице од Оца, Сина у Духу Светом, Дух Свети кроз Цркву савршава у времену оно што је Христос већ завршио. То је тајна нашега спасења. Тако мученици најтјешње сарађују са Христом, јер до смрти свједоче о истинитости Његовог учења и Његовога домостроја спасења.
Кроз то мученичко страдање, освећује се и сва твар. Сва твар вапи да се јаве синови Божији. Тако и ово дивно мјесто – Бока Которска, које може да се сравни са рајским насељима, оно тражи и иште и вапи за освећењем, и њени синови нијесу закаснили да се јаве пред Христом. Тако, ево Михаило придружује се том лику светих, свих светих, али и лику светих из Боке Которске –  превлачким мученицима, затим свештеномученику Јоаникију Липовцу који је из ових крајева, затим Кирилу Цветковићу – архимандриту који је овдје дјеловао и одавде пошао на проповијед и на мученичко страдање. Севастијан Дабовић је пронио славу Боке до крајњих граница свијета, до Лос Анђелса, чак је био и до Јапана у својој проиповиједи. Преподобни наших дана и многи други и знани и незнани, јер Црква Божија уписује оне који треба да буду узор и примјер, али Бог зна ко је све убројан у свете и спасене. Тако се њима придружује и протопрезвитер Михаило који данас стоји пред престолом Божијим и моли се за нас и за Боку.
Радује се Бока Которска јер се сва твар освећује кроз подвиг синова Божијих. Радује се Црква Божија тој благовијести коју нам је прије свега упутио Митрополит Јоаникије, а потврдио наш Архијерејски сабор, јер свака канонизација је нова благовијест, нова радосна вијест. Радује се Црква овдје која се утврђује молитвама и подвигом светих мученика.
Радују се његови преци и потомци, јер кроз подвиг једног од људи који угоде Богу, они бивају оправдање и за своје претке и за своје потомке пред Богом. Радујемо се и сви ми данас и благодаримо нашем домаћину на позиву да учествујемо на овом великом слављу.
Нека Бока Которска, лијепа Бока буде још љепша, а и да буде украшена не само природним љепотама него и тим анђелским душама о којима је говорио Митрополит Јоаникије – да их буде више и тако да сви заједно уђемо у мозаик Цркве Божије, у то здање Цркве Божије које се гради за Царство небеско, довршујући у времену, у Духу Светоме, оно што нам је Христос већ припремио – станове код Оца свога на небесима. Амин, Боже дај“ – закључио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко љубљанске г. Кирило. Извор: митрополија.цом/ Лана Остојић