 Деца верујућих родитеља често својим мајкама и очевима постављају питања о вери. Али родитељи не реагују увек исправно на таква питања. Не ради се само о садржају њихових одговора, већ о односу према питањима.
Недостатак времена за одговоре, потцењивање важности питања Ово се не односи само на одговоре на питања о вери — савремени родитељи уопште немају времена да разговарају са децом. Постоје социолошка истраживања која показују да данас родитељи комуницирају са дететом отприлике десет минута дневно, при чему се већина тог времена не проводи у искреном и отвореном разговору, већ у свакодневној рутини: „дај ми да видим свеске“, “опери зубе“, „ јеси ли урадио домаћи?“. Стога деца морају да траже одговоре на своја питања код других, који можда немају педагошке вештине, немају истинско знање, па чак ни не желе увек добро нашој деци. И не треба се тешити илузијама да је довољно једном недељно разговарати са дететом, очитати му лекцију и рећи шта је добро, а шта лоше. Не, није довољно! Детету је потребна свакодневна пажња, потребни су му свакодневни одговори на његова питања. На жалост, у пракси се дешава другачије. Родитељи кажу: „Рећи ћу ти после“, „Још си мали, нећеш разумети“, „Питај свештеника на исповести“. И дете долази на исповест, а тамо већ стоји 70 исповедника, а свештеник је пре причешћа изашао из олтара да их исповеди. Наравно, ни он неће одговорити на питања, јер нема времена за то. Зато се дешава да чак и код верника, у црквеним породицама, одрастају деца која, након што су већ завршила школу, немају појма о васкрсењу мртвих и животу будућег века, већ знају само за термин ‘загробни живот душе’. Или, на пример, дете из врло црквене породице у петом разреду поставља питање: „А где су кости Исуса Христа?“ Деца често не знају шта име Исус уопште значи. Могу да наведем много таквих примера. А разлог томе је што родитељи не разговарају са децом на духовне теме. Родитељи би морали од самог почетка свог родитељства да схвате да су дечја питања – било која, не само о вери! – веома озбиљна ствар, да су веома важна и да је апсолутно неопходно одговарати на њих. Нема се времена? Значи да морате нешто променити у својој животној рутини, морате издвојити то време. Штавише, за одговоре на дечја питања се треба врло озбиљно припремити. Најбоље је то учинити унапред – разговарати са другим родитељима и са духовником, читати православне текстове посвећене овој теми, на пример, интернет часопис „Тата“, који, узгред, могу препоручити самохраним мајкама које одгајају синове. Јер, таквој мајци може бити тешко да одговори на мушка питања, па је потребно обратити се одраслим мушкарцима – духовнику, наставнику из школе, рођаку. Али, мајка и сама треба да зна шта да одговори дечаку, како би се он развијао у добром правцу. Ипак, може се десити да од детета чујете питање на које вам је тешко да одговорите. У том случају треба искрено рећи: “Сада нећу моћи да одговорим, али размислићу, потражићу одговор и сигурно ћу ти рећи“. Наравно, обећање треба одржати, и то што је могуће пре. Ако се вратите на разговор кроз шест месеци, у дететовој свести ће већ бити укорењена спознаја да је питао, а да му није одговорено. И, наравно, не могу се сва дечја питања о вери пребацити на духовника или на наставника у православној школи. Ако тако чините, ви показујете детету да вам је духовна сфера страна, да не познајете хришћанску веронауку и да је ваша припадност Цркви чисто спољна, формална. Стално одмахивати руком и говорити: „питај духовника“ значи усадити детету спознају да немате шта да му одговорите. Има, наравно, и таквих питања када се детету може рећи: питај још и духовника о томе. Мишљење свештеника је веома важно и неопходно је да се у породици зна шта је дете питало и какав одговор је добило. Зато се, као духовник, трудим да са родитељима поделим искуства о дечијим питањима. На својим часовима издвајам посебно време, како би деца постављала озбиљна питања. Пуштам музику и стрпљиво чекам. Та питања ми омогућују да организујем занимљив час. А да бих их боље упамтио, поставио сам у учионици кутију у коју деца убацују цедуљице са питањима. Они, наравно, постављају и усмена питања, али важно ми је и да она остану забележена. Проучавам динамику питања последњих година, откривам извесне трендове, причам о томе родитељима наших ученика. Збуњеност због неприкладне форме питања То се такође дешава прилично често: дете поставља питање тако што га „облачи“ у речи које родитељима не изгледају довољно побожно, или су превише наивна, да не кажем идиотска. На пример: „а хоће ли у рају бити џиновских јагода?“, „а да ли можемо да крстимо нашу мачку?“, „а да ли је Исус Христос имао жену?“ и томе слично. „Како се усуђујеш да тако нешто изговориш?!“ , „Како смеш тако нешто да кажеш?!“ негодују родитељи. И дете губи поверење у њих, плаши се да их пита, да не би изазвало грдњу. Однос поверења са дететом је најважнија ствар коју родитељи треба да негују, развијају и чувају. Дете увек треба да зна да, шта год да пита, неће бити осрамоћено, већ подржано. Одбијање да се дају одговори на питања која су постављена из пуке радозналости Понекад родитељи осећају да дете, постављајући своје питање, баш и није заинтересовано за одговор, већ пита „тек тако“ и зато одбијају да одговоре. Можда одбијају у коректној форми, без грдње, можда уз смех, али у сваком случају не подржавају разговор. А то је озбиљна педагошка грешка. Чак и ако је питање узроковано пуком радозналошћу – то је ипак сигнал родитељима да дете осећа недостатак комуникације. Када се ухвати за родитеље, види њихове очи, дете почиње да пита све што му падне на памет. Али таква „празна питања“ могу бити само увод у прави разговор. Таквим питањима вас дете можда проверава: да ли га уопште чујете? А ако одбијемо да одговоримо на а „празно“ питање, дете неће поставити ни оно право питање које га мучи, а које из неког разлога не може одмах да постави, јер се стиди, или плаши. Стога родитељи морају да одговоре чак и на „празно“ питање, размишљајући притом о томе шта следи и у ком правцу ће разговор кренути? Ево примера из једне књиге. Дете је видело мачку на улазу, желело је да је мази, а тата се успротивио: – Не мази је, има буве! – Одакле јој буве? – пита дете. – Од друге мачке. – А одакле њој? И тата стрпљиво објашњава: – Та мачка се заразила од мачке са другог улаза, и тако до бесконачности! А онда дете каже: – Тата, али само бројеви могу бити бесконачни! А тата схвата да има дете-философа! Мачка је само повод за разговор, дете је заинтересовано за живот, дете већ зна да постоји бесконачност бројева, али нема бесконачности мачака. Дечји психолози кажу да најзанимљивија, најдубља питања постављају деца млађа од 13 година. Након тог узраста их одрасли својим одбијањем, као и друштвени стереотипи, приземљују, у њима се гасе филозофска интересовања. Дете постаје „као и сви други“ – не истиче се ничим, плаши се подсмеха, штити границе свог личног простора. Зато се малој деци морају дати одговори чак и на најчуднија питања. А та питања, уз сву спољашњу наивност, могу се показати невероватно дубоким. Даћу примере из свог породичног живота. Када је једна од мојих кћерки имала пет година, схватила је да су сви људи смртни, да је то неизбежно, и почела је да плаче. Ја сам је тешио, говорио сам јој о Царству Небеском, о Богу и вечном животу. Мало се смирила, а онда је, већ тонући у сан, рекла: „Тата, недостајаћеш ми кад умреш!“ Поново сам почео да је тешим, а она је изненада питала:“ Тата, да ли ћеш ме препознати у рају?“ Ово дечје питање је заправо невероватно дубоко и духовно. Јер овде, у земаљском животу, човек често види само оно спољашње, а оно што се чува унутра, то јест душе чак и блиских људи, за њега је затворено, и зато тамо, изван земаљског постојања, он те душе једноставно неће препознати, проћи ће мимо њих, и оне ће за њега остати неодгонетнута тајна. Препознаће се само они чије су душе још у животу срасле, јер су сродне. Петогодишње дете, наравно, то још не може да изрази на прави начин, али је сасвим способно да то осети. Други пример, са другом кћерком. Мислим да тада није имала још ни четири године – пре спавања ме пита: „Тата, имам ли ја бебицу у стомаку?“ Затечен сам, одговарам: “Ма шта причаш, кћери, спавај!“ А она, незадовољна мојим одговором, пита: “Па, можда малецку као зрнце?“ Некако сам збуњен, па, не могу ваљда малој девојчици да причам о репродуктивном систему! Промрмљао сам нешто попут „Добро, после ћемо разговарати…“ А она је уздахнула: “Штета… Ја бих му дала име Тјома.“ И тад схватате да једноставно нисте спремни за такав разговор, нисте спремни за чињеницу да дете већ у овом узрасту може тако дубоко да размишља и осећа да се у њему већ буди мајчинство, а не можете му једноставно рећи „Кад одрастеш, причаћемо“, потребно је унапред припремити одговоре. Једнократни одговор Када је дете питало, а ви одговорили — то још увек не значи да је тема затворена. Дете је добило одговор од вас, али то је само почетак разговора. Важно је да на исто питање добије одговор и од других људи. Ако је дете поставило питање мами, онда она мора да каже о томе тати: ето, он је то питао, а ја сам му тако одговорила. Врло је добро ако тата приђе детету и каже: „Знаш, мама ми је рекла које си јој питање поставио. Веома је добро што тако дубоко размишљаш! А ја бих могао да ти одговорим овако…“ Односно, важно је да дете има тродимензионалну перцепцију света, а не равну, једноличну. На крају крајева, мушкарци и жене размишљају на различит начин, па ће и причати на различит начин, а резултат ће бити „стерео“ ефекат. Осим тога, чак и ако нико не одговори на ово питање осим вас, било би добро да се након неког времена, када дете постане старије, вратите на тај разговор, покажете детету неке друге аспекте проблема који су му раније могли бити недоступни. То се, наравно, првенствено односи на светоназорна или теолошка питања попут “одакле у свету толико зла?”, “зашто у Библији нема ништа о диносаурусима?”, “зашто Бог не спречава зле људе да вређају добре људе?“ и тако даље. Таква питања се никада не могу у потпуности исцрпити и, што је дете старије, то је способније да прихвати дубљи одговор. И, наравно, ако су родитељи одговорили на питање површно и осећају да нису баш упућени у ову тему, да је њихов одговор био превише непрецизан, они морају дубље да уђу у тему, да прочитају неку литературу, да питају људе који знају више о томе и што је пре могуће да поново разговарају о томе са дететом, да допуне свој одговор. Прецењивање вашег знања Међутим, дешава се да су родитељи непоколебљиво уверени да знају све о Православљу и да на свако питање могу да одговоре без грешке. Одговарају деци површно и одговарају погрешно, њихови одговори нису у складу са црквеном традицијом. Одговарају на основу неких стереотипа из нецрквеног окружења, неких гласина, или без размишљања понављају нечије речи. Посебно често се то дешава са питањима која су везана за црквени живот, а која су сада постала посебно актуелна и која збуњују. На пример, шта сматрати за јерес? Да ли је екуменизам јерес? А родитељи који се боре против ове јереси у интернет-простору одговарају својој деци без поверења у мишљење свештеника. Међутим, веома је важно да дете разуме да има породицу, али да има и храм, и свештеника, и парохијску заједницу, и не треба да се затвара (ни са својим питањима) само у границе породице. Наравно, мислим на ситуацију у којој је духовник пажљив, а заједница здрава (таквих је све више). Ако родитељи оријентишу дете само на себе, онда када одрасте, када наврши 14-15 година, када родитељски ауторитет опадне, оно остаје са својим питањима један на један. Дете више не пита родитеље јер нема поверења у њих, а никог другог нема у близини. Извор: фома.рс/ Аутори чланка: протојереј Андреј Близњук, вјероучитељ у Свето-Петровској школи (Москва), протојереј, Каплан Виталиј |