ЕПИСКОП ФОТИЈе ЗА ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ-интервју

У овом кратком времену, СПЦ је услед пандемије Ковида 19 изгубила Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија и неколико јерараха, а све то у тренутку када трају беспоштедни напади како на православље у свету, тако и (медијски атак) на СПЦ у региону, па нажалост, и у самој Србији. Како бисте оценили садашњи тренутак у којем се налази СПЦ?    

Црква живи у простору Крста и Васкрсења, сваког дана и сваког часа. Некад нам се чини да доминира једно, а некада друго. Свети Оци су Крст и Васкрсење видели као двоједину Тајну – тајну вере. Да будем јаснији, Крст је у томе што смо изгубили Патријарха Иринеја и Митрополита Амфилохија, али је и Васкрсење  у томе што ми верни знамо да су они сада у Царству Небеском. Тако и ово распеће Православља на васељенском нивоу чека своје васкрсење поновним васпостављањем јединства, које је тренутно нарушено због тзв. Украјинског питања. Медијске борбе су пак, постале део свакодневнице, ту једино можемо да се боримо постом и молитвом. У свим овим поменутим условима, Црква по Светом Апостолу Павлу, треба да сведочи реч Божију, која је и у време ове небивале пандемије потребна како нама Србима тако и читавом свету.

Да ли ће избор новог Патријарха на пролеће, како се спекулише у домаћој јавности, бити уједно и провера јединства у самој СПЦ јер већ неко време провејавају различити, неретко и супротстављени ставови појединих владика?

Тренутно нам у Цркви предстоји највећи посао, а то је избор новог Патријарха. Тек кад се неки поглавар упокоји, и као Црква и као народ, видимо колико нам је он значио, а да тога често нисмо били ни свесни. Велико је дело пред нама свима – избор новог патријарха, духовног Оца нашег народа. Сви треба да се молимо да добијемо Патријарха који ће нас у ово распето време (подела, сукоба и болести) водити путем Васкрсења. То треба да буде наше заједничко дело, свакога према дару и месту у Цркви. Патријарх је гарант јединства Цркве, али и народа, јер се у његовој личности све поделе превазилазе. То је за нас Србе веома значајно, а знамо и зашто.

Како СПЦ треба да се постави у овом осетљивом времену које покушава да потисне у човеку све оно што је духовно и наметне му искључиво световне вредности?

Борба између духовног и световног (материјалног, телесног) се непрестано води у свету, а и у сваком човеку као икони Бога Живог. Црква је у тој борби, пут и мера како успоставити тај склад. Познато је да Православље не тежи ни потпуној спиритуализацији света и човека, као неке далекоисточне религије и учења, нити пак грубој материјализацији и посветовњачењу, као што се то нажалост догађа на Западу. Ми ходимо путем Богочовека. У Христу је савршени склад божанског и људског, духовног и материјалног. У том складу треба да живи како сваки православни хришћанин, тако и читав наш народ. У време слабљења вере и духовности, у народу јачају световни принципи и човек нажалост постаје роб света и смрти, а мисли да живи у слободи.

На који начин Црква може да помогне људима да не потону у духовни амбис, поготово у времену пандемије када у страху од вирусне пошасти није препоручљиво да се окупљају у великом броју на литургијама, молитвама, исповестима и причешћима?

Пандемија је бивало у историји и оне су узимале своје жетве – људске животе. То је увек био период трагедије и крста. Тако и сада Црква од тога не бежи, не бежи од реалности. Црква међутим, увек указује и на другу реалност, реалност Вечнога Живота, који предоукушамо у богослужбеном и светотајинском животу Цркве. Другачије речено, ако живимо у Цркви немамо страха од смрти на начин који то доживљавају други људи. Смрт је за нас побеђена Васкрсењем Христовим и ту радост нам не може ни пандемија одузети. Зато Црква и у оваквим временима треба да буде духовна утеха нашем народу, место где ће се сусретати са вековним искуством Васкрсења, а не са бајкама и фантазијом.

Три године сте пастир народу Епархије зворничко-тузланске која има 220 свештеника и двадесетак манастира. Јесу ли Срби у том делу Републике Српске одани својој Цркви и вери?  

Хвала Богу, те ова пандемија не успева да одвоји наш народ од Светих Тајни наше Цркве. Људи и даље долазе на богослужења и причешћују се, уз држање мера и прописаних услова, али не одступају. Зато и ми свештенослужитељи можемо сада да се укрепљујемо вером нашег народа. У нашој Епархији, хвала Богу, људи живе са својом Црквом. Служио сам у великом броју парохија, народ је добар и благодаран. Постоји међутим и један број оних који ретко долазе у цркву. Око њих се морамо више потрудити да би наш народ у целини постао црквенији. Световне силе и многи медији се нажалост боре против тога, али и ми се као Црква морамо борити за сваку душу која нам је поверена.

Пре доласка овамо провели сте осамнаест година у Епархији далматинској, где су деведесетих страдали људи и Цркве, а нашем народу тамо, осим грађевинске, била је и још увек је потребна и духовна обнова. Јесте ли задовољни стањем које сте тамо оставили?

У Далмацији је било сасвим другачије. Можемо да кажемо да је тамо била рововска духовна борба. Требало је обнављати ратом разрушено и тешити ратом уцвељено. То није било лако, али је Бог давао снаге да се Православље у тој апостолској Епархији сачува. Посебно је било важно да оживи наша Богословија Света Три Јерарха у манастиру Крки. Она је давала српском народу наду за опстанак на тим просторима. Колико смо и шта учинили судиће историја, али оно што је сигурно, то је да ће љубав према Далмацији и њеним светињама заувек остати у моме срцу.

Да ли ће православни Срби у Далмацији опстати и колико им у томе може бити водиља сећање на велике људе које су тамо дали као што су Епископ Никодим (Милаш), писац чувене Православне Далмације, писци Симо Матавуљ и Владан Десница, национални радник Саво Бјелановић, песник Мирко Королија, аутор „Голубњаче“ Јован Радуловић...?

То питање може да се каже за Србе уопште, било где да живе. Поменути велики људи су на првом месту били Срби православне вере, уз све друге дарове које су имали. То требамо постићи, било где да живимо, да имамо своју духовну личну карту која је чувар нашег духовног и националног идентитета, вере, писма и језика. Симо Матавуљ је приповетком Пилипенда описао сву борбу српскога народа у Далмацији за очување своје Православне вере, а уз то и свога опстанка. Никола Тесла, један од највећих научника света, је дошао до тога да је прасуштина света – Светлост. Срби су увек давали велике људе, али су они другима указивали и на Највећега – Бога Створитеља. То се и данас од великих људи, великих Срба очекује.  

Сведоци смо покушаја преотимања имовине СПЦ у региону -  светиње у Црној Гори донедавно су биле угрожене, на КиМ траје наша борба да буду спасене уз помоћ Унеска, а стање у том смислу није охрабрујуће ни у Северној Македонији. Шта можемо да се спасу ови сведоци српског трајања?

То су све наша распећа, све што сте поменули. Те светиње можемо сачувати једино ако смо јединствени, ако живимо оним идеалима који су те светиње и створили. У том подвигу смо потребни сви, од Патријарха, власти, САНУ, Матице српске па до сваког нашег човека понаособ. Да не би звучало као фраза, али то је истина, сви смо потребни свима. Ево народ у Црној Гори литијама сачува светиње, а Косово „грдно судилиште“ како сачувати? Блаженопочивши Патријарх Иринеј је често говорио да је Косово наш Јерусалим. То је Косовски завет Светог Цара Лазара који треба да живи у сваком од нас, да бисмо као народ опстали и сачували велико духовно и културно благо, које нам „свети преци“ оставише.

На који начин СПЦ може да помогне младим људима изложеним беспоштедној трци за брзим успехом и изазовима као што је дрога, да не погазе традиционалне првенствено породичне вредности? 

Време у коме живимо доноси нова искушења. Оно што је данас приметно јесте да су тим искушењима нападнути сви, од мале деце до људи најстаријег узраста. Шаренило лажи је преко телевизије и друштвених мрежа толико овладало да не оставља на миру никога. Живимо управо у време када овим светом, по речима Светог Козме Етолског, управљају „алала и балала“, тј. разни апарати и компјутери. Црква и све просветне и здравствене институције у нашем народу морају да укажу свима на добре и лоше стране модерне технологије. Ко не буде пазио постаће жртва, зависник као од дроге и алкохолизма. Свему се мора приступати опрезно, посебно оном што је дело људских руку. Оно што је Бог створио све је добро, али људи су створили много тога што је нажалост зло, и то зло нас већма и тиранише.

Ако се, како сте једном приликом казали, све вредно чува љубављу и жртвом, верујете ли да је у српском народу остало још довољно љубави и пожртвовања да сачува косовски завет и заједништво?

Верујем, јер Бог увек у сваком народу и сваком времену подиже своје верне сведоке, који управо живе жртвом и љубављу. То је философија Крста и Васкрсења. Верујем да је тако и код нас Срба. Можда је у историји таквих људи бивало и више, али их има и данас. Црква зато истиче светитеље, јер су они узвишени примери жртве и љубави, али има и обичних људи који скоче у реку да би некога спасили и уђу у пламен да би некога извукли. Те примере треба на насловне стране часописа стављати, а црне хронике на дно, у маргине. Не обрнуто! Тако би добили прави поредак ствари, који враћа веру у живот и добро.

Ваш списатељски дар изнедрио је  песму о Корони за коју у стиху велите да је „као атомска бомба међу нас бачена, да нас заувек удаљи, да нас раздвоји, да више ближњих нема, да нас заплаши...“. Божићни пост је у току, предстоје нам у јануару и славе па каква је ваша порука верујућем српском народу у вези са обележавањем тих највећих хришћанских празника?

Црквени празници су наша веза са вечношћу. Они нас држе да не потонемо у сивило свакодневнице. Песничким језиком речено, пандемија нас удаљује, а празници сабирају. Црква ће управо својим празницима изаћи као победник и са овом пошасти, јер је јачи закон љубави и вере него деструкције и зла.
​
Не могу нас мере
удаљити од вере,
очекујемо од Бога помоћи,
да би се све славе,
од Божића до Светог Саве
прославиле уздигнуте главе,
Бога и ближње љубећи.
 
Мир Божији
Христос се роди!

Разговарала Јованка Симић, шеф дописништва Вечерњих новости из Новог Сада/20. децембар 2020. год.
​Извор: Вечерње новости

---