 Откако је после Спасовданске литије изложена у Храму Светог Саве на Врачару, руци Светог Саве на поклоњење свакодневно притичу хиљаде и хиљаде верних. У дугачком реду, стрпљиво и са молитвом на уснама, житељи престонице, али и богољубиве душе из свих српских крајева, поклањају се светињи која ће сутра, на Духове, после Свете литургије бити свечано испраћена за манастир Милешеву.
Рука Светог Саве Рука Светог СавеПрви архиепископ самосталне Српске цркве, равноапостол и просветитељ свога рода – Светитељ Сава Немањић, кончину својих земаљских дана достигао је при повратку са свог другог поклоничког путовања, у тадашњој бугарској престоници Трнову, 14/27. јануара 1235. године. Светитељево тело је погребено у месту његовог упокојења, у храму Светих четрдесет мученика севастијских. Чињеница да је највољенији отац и пастир српскога рода остао да телом пребива у туђини, навела је архиепископа Арсенија да подстакне српског краља Стефана Владислава, Савиног синовца, да ступи у преговоре са својим тастом, бугарским краљем Асеном II, како би мошти биле враћене у Србију. Након годину дана преговори су успешно окончани, с тим да су Бугари задржали један прст Светог Саве, који се данас чува у Самокову, у манастиру Покрова Пресвете Богородице. Откупљено Светитељево тело свечано је пренето у Владислављеву задужбину, манастир Милешеву, где је и похрањено. Успомену на пренос моштију Светог Саве наша Црква прославља 19. маја. У Милешеви су мошти Светог Саве пружале утеху и исцељење свима који су им притицали, све до кобне 1594. године. Те године, баш на Велики петак, Турци су одатле однели Светитељеве мошти у Београд, а затим су их 27. априла, односно 10. маја по новом календару, спалили на Врачару, као осветнички чин због устанка банатских Срба које је предводио Свети Теодор, митрополит вршачки. Молитвени спомен на овај догађај у календару наше Цркве обележава се 10. маја. Иако су Турци спалили Савине мошти, они их ипак нису до краја уништили, као што то нису успели учинити ни са вером и љубављу нашег народа према Богу и Његовом угоднику Светитељу Сави. Наиме, у историјским изворима налазимо знатан број помена моштију Светог Саве и након трагичне 1594. године, што значи да су монаси један значајан део сакрили и сачували у манастиру. Постоји и предање да је део моштију извађен из врачарског огња и враћен у Милешеву. У историјским записима налазимо да су Милешевци 1627. године, у молби руском цару изјавили да мошти Светог Саве у манастиру њиховом почивају, многа знамења и чуда чине, исцељујући „верне и неверне“. То понављају 1635. године, додајући да су им сада Турци све однели из манастира; затим и 1647. године, а 1652. године кажу како је братство од Турака манастир откупило да не би они зловерни многоцелебне мошти Саве чудотворца дигнули и манастир његов разорили. О откупу моштију Светог Саве после разарања манастира пишу 1657. године, такође и 1659. и 1688 године. Мошти Светог Саве у Милешеви спомиње у својој повељи од 11. августа 1643. године молдавски војвода Јон Василије, а 29. маја 1665. године и влашки војвода Јон Радул. Има и других записа који отворено спомињу сталну борбу Милешеваца да по сваку цену сачувају део моштију Светог Саве, јер је манастир био стално нападан, пљачкан, монаси мучени и убијани и после 1594 године. О томе пише у Раваничком летопису, житију Светог Саве које се чува у Рилском манастиру у Бугарској итд. О најстрашнијем разорењу манастира и спаљивању остатака моштију Светог Саве најодређеније податке оставили су нам калуђери славонског манастира Пакре, некадашњи Милешевци, на протоколу саслушања 23. октобра 1712. године у Москви. Они кажу да су Турци двадесет пет година раније манастир Милешеву „разорили, црквене утвари покупили и чудотворца Саве мошти сажегли, од којих је, по умолењу неких хришћана, великим откупом од Турака остала рука, која се и до сада у том њиховом манастиру налази”. За одступањем војске цара Леополда Првог и српског народа под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, после пораза, кренуле су и колоније Дубровчана трговаца. Из Новог Пазара се бекством спасао Никола Бошковић, отац знаменитог Руђера Бошковића. На тражење дубровачког исусовца Ричепутија, скупљача грађе за Illyriricum sakrum, Никола је почетком ХVIII века описао укратко страдање неколико манастира. Ту стоји да је од свих манастира нарочито пострадала Милешева. „Турци дигоше велико благо с много злата, сребра, разне црквене утвари на грчку и једну краљевску круну, коју сам ја главом видео“. Сем осталога, Бошковић је од блага милешевског видео и „једну позлаћену сребрну кутију, на којоj je con letra serviane било уписано, да се у њој налази, како и сам видех, комадић дрвета од Светог Крста. Кажу они монаси да га је послала Мара, кћи Ђурђа Деспота, жена султанова. Била је и једна слична кутија с руком Светога Саве“. Узели су и ову Турци са осталим благом, кад расуше милешевски манастир и растурише око седамдесет калуђера, али обе ове кутије Никола Бошковић са другим пленом откупио је и потајно код себе држао. Руку је после изгубио, а крст са часним дрветом поклоњен је исусовачком манастиру у Дубровнику, те тако „пред Ускрс и данас дубровачки исусовци благосиљају католички народ реликвијом из старог православног Милешева.“ Овај део моштију Светог Саве, по више записаних сведочанстава, је чуван у Пећкој патријаршији, у посебном кивоту, а у другом кивоту, који је јеромонах Нектарије Милешевац оковао 1680. године, чуван је прст Светог Саве. Године 1834. Светитељева рука се налази у манастиру Довољи, да би од тада па све до 1912. године била чувана у фамилији Ченгића, у селу Потпећу код Пљеваља. Од 2007. године мошти Светитеља Саве поново су враћене у његово прво почивалиште – у манастир Милешеву. Извор: СПЦ |