 Филм Мела Гибсона „Страдање Христово“ (The Passion of the Christ) био је можда главни кинематографски догађај 2004. године,а и даље остаје једна од најпопуларнијих и најконтроверзнијих филмских осврта на тему Јеванђеља. Хајде да погледамо гдје у Гибсоновом филму постоје одступања од Јеванђеља. Непосредно уочи хапшења, током молитве у Гетсиманском врту, Христа је, како је то приказано у филму, искушавао Сатана. „ Једном човјеку није могуће да на себе преузме гријехе цијелог свијета.“ Јеванђеље то не каже, чак је и супротно: „ А јави му се анђео с неба кријепећи га “ (Лк 22, 43). Сатана је искушавао Христа много раније, на самом почетку његовог Спаситељског рада, када је постио четрдесет дана у пустињи (Мт 4, 1-11). Гибсон је спојио ове двије епизоде - очигледно са циљем да покаже сву озбиљност Исусове унутрашње борбе.
Сагласно филму, након што је Пилат питао Исуса: „Шта је истина? “, његова жена му долази и каже нешто попут овога: „Ако не желиш да чујеш истину, нико ти неће помоћи.“ Јеванђеље не каже ништа слично и није могло рећи ништа слично – на крају крајева, Пилат је био паган који није вјеровао у постојање било какве истине. Његова фраза, упућена Христу: „Шта је истина?“, није питање из срца гладног истине, већ иронија човјека коме је речена велика глупост... У филму, током суђења Христу у Синедриону, Христос је имао браниоце. Али Јеванђеље не помиње ни ријеч о томе. Међу члановима Синедриона били су тајни ученици Христови - Никодим и Јосиф из Ариматеје, али се нису усудили да проговоре у Његову одбрану. Апостол Петар, након што се трипут те ноћи одрекао Христа, сагласно Јеванђељу „изишавши напоље, плакаше горко“ (Лк 22, 62). У филму, међутим, одмах након овога Петар каже Дјеви Марији, Марији Магдалини и апостолу Јовану: „Нисам достојан.“ Овом фразом је Гибсон очигледно желио да објасни гледаоцу због чега је тачно Петар горко плакао. Јеванђеље нам укратко говори о Јудиној смрти. Видјевши да је Христос осуђен на смрт, и то на потпуно незаконит начин, дошао је вјерским вођама свог народа и рекао: „Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше: (та ми маримо за то? Ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси“ (Мт 27, 3-10). Гибсонову сцену допуњују демонска дјеца која тјерају Јуду из града и камиље кости, на чијим се уздама Јуда објесио у филму. Очигледно је редитељ желио да покаже како се човјек осјећа у тренутку максималне богоостављености. Јеванђеље каже да „И излазећи (Римљани - прим. аутора) нађоше човјека из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крсти“ (Мт 27, 32). По филму, Симон се прво свађао са римским војницима (што тешко да је историјски поуздано), а затим је позвао све да посвједоче да он нема никакве везе са Исусом. Већ патећи на крсту, Исус је рекао апостолу Јовану Јеванђелисти о својој мајци која је тамо стајала: „Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи“ (Јн 19, 26-27). Међутим, у филму апостол и јеванђелист Јован назива Богородицу „мајком“ још раније, током кретања ка Голготи. Филм приказује како легионари, разапињући Христа, забијају ексере у његове дланове. У стварности (према археолошким и медицинским подацима), током распећа, ексери су забијани у зглобове. Гибсон овде слиједи католичку традицију приказивања распетог Христа. Када је један од разбојника распетих поред Исуса почео да га вријеђа (Лк 23, 39-42), тада је, по филму, долетио гавран и искљуцао очи овом злом разбојнику. Јеванђеље не говори ништа слично. На овом мјесту Гибсон је, очигледно, алегоријски приказао духовно сљепило разбојника. Све сцене које приказују Исусово дјетињство немају никакве везе са јеванђељским наративом. Једина епизода из Исусовог дјетињства која се описује у Јеванђељу (Лк 2, 40-52) није приказана у Гибсоновом филму. По филму, Марија Магдалина је иста жена коју је Исус спасао од каменовања (Јн 8, 7). Јеванђеље, међутим, то не каже. Идентификација те жене са Маријом Магдалином је традиција Католичке цркве. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру |