Бесједа у 9. недјељу по Духовима

"И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ. И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше ондје сам. А лађа бјеше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан вјетар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору. И видјевши га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се! А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води.А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу. Но видећи јак вјетар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловјерни, зашто посумња? И кад уђоше у лађу, преста вјетар. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији. И прешавши дођоше у земљу генисаретску"(Мт 14, 22-34. Зач. 59)

Браћо и сестре, јеванђеље Девете недјеље по Духовима, пред нас износи дивну, али и поучну сцену из Јеванђеља по Матеју (14, 22–34): Ученици се налазе на мору, лађа је усред таласа, вјетар је силан. Господ и Спаситељ наш Исус Христос ходајући по мору, долази до лађе насред мора угроженој од таласа. Иако су мислили да је утвара, Петар, у ревности и љубави, силази са лађе и корача по таласима, али када се уплаши од вјетра, почиње да тоне и виче: "Господе, спаси ме!" Из јеванђеља сазнајемо да се ово догодило у четврту стражу ноћи, што значи пред саму зору. Наиме Јевреји, као и Римљани, дијелили су ноћ на четири страже. Свака стража трајала је по три сата. 
Колико је ова слика блиска нашем животу! Када гледамо у Христа, корачамо сигурно и по немогућем. Али кад поглед скинемо са Њега и усмјеримо на таласе, страх нас паралише и почињемо да тонемо. Ова сцена, браћо, није само историјски догађај, него и икона цијелог нашег живота. Море у причи није само вода Галилејског језера – то је бурно море нашег живота: бриге, искушења, страхови. Лађа то је света Црква, Христова лађа спасења, у којој пловимо ка тихој луци Царства Божјег, вјетрови су напади непријатеља духовних, а таласи сви немири који нас желе избацити. И као што Господ није оставио ученике саме у тој олуји, тако ни нас не оставља. Само што ми често заборављамо да је Он ту, близу. Свети Јован Златоусти каже: „Докле гледаш у Господа, дотле таласи не могу да ти науде; кад очи своје окренеш ка бурном мору, одмах те страх савлада.“ Тако и у нашем животу – докле је поглед упрт у Христа кроз молитву, кроз Литургију, кроз дјела љубави, срце је мирно и корача и по немогућем. Али када поглед скинемо са Њега, када се ум окрене ка бригама овога вијека, вјера слаби, а страх преузима власт.
Петар је изашао из лађе. Требала је храброст за тај корак, али и истрајност да га доврши. И ми понекад кренемо за Христом, али кад вјетар појача, када наиђу непријатности, наша вјера попусти. И тада чујемо исте оне ријечи које је чуо и Петар: „Маловјерни, зашто посумња?“ Свети Кирило Александријски додаје: „Христос није укорио Петра зато што је затражио да хода по води, већ зато што је, већ ходећи, дозволио да га страх савлада.“ Господ нас не осуђује што устанемо и кренемо, већ што у сумњи попустимо и заборавимо да Он држи наше кораке.
Ова јеванђелска прича нас позива на двије ствари:
Да не заборавимо молитву и мир у тишини, јер Господ нас најчешће у тишини укрепљује.
Да не бјежимо из лађе Цркве, али ако изађемо – да корачамо гледајући само у Њега, а не у таласе. Кад паднемо, кад почнемо тонити, нека наша прва ријеч буде – „Господе, спаси ме!“ И Господ ће пружити руку. Као Петру. Као сваком од нас. Амин.

---