 У Библији има много фраза које су се чврсто усталиле у нашем свакодневном говору и постале пословице и изреке. Обично су ови фразеолошки обрти свима разумљиви и не изазивају потешкоће у тумачењу, али је њихов библијски контекст много занимљивији.
Један од таквих популарних израза је: „Ћесару ћесарево и Божије Богу“. Многи то сада схватају овако: „сваком своје“. Другим ријечима, морамо се трезвено прилагодити потребама живота. Међутим, у ситуацији када је ова фраза први пут изговорена, то је био одговор Исуса Христа на конкретно питање. А цијена одговора је Његов живот. Ова јеванђеоска епизода један је од упечатљивих примјера борбе против Исуса од стране религиозних учитеља израиљског народа. Имао је разне облике: од директних клевета до прикупљања, како се сада каже, компромитујућих материјала. У ту сврху Јевреји су питали Христа: „Треба ли дати порез ћесару или не?“ (Мт 22, 17). Јеванђеље директно каже да је ово питање постављено Христу уопште не да би се сазнало мишљење неког ауторитативног Учитеља. Изазов је био „ухватити Исуса у ријечи“. Прије него што је одговорио, Христос је тражио да Му покажу новчић којим је цару плаћен порез. Показали су му римски динар. Гледајући га, Христос упита: „Чији је овај лик и натпис? „Ћесарев“, стигао је одговор. На то је Исус рекао своје чувене ријечи: „Подајте, дакле, ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Ове ријечи Господа Исуса Христа налазе се у три јеванђеља: Матејевом 22, 22, Марковом 12, 17, Лукином 20, 26). Јеванђеље врло резервисано говори о реакцији оних који су питали: „И чувши задивише се, и оставивши га отидоше“. Али, у суштини, то је значило да су планови кушача потпуно пропали. Али они су се надали да ће са сваким одговором, било негативним или потврдним, Исус самог себе осудити на смрт. Али у чему је била лукавост и нерјешивост питања? И зашто је тако једноставан одговор изненадио Јевреје и уништио њихов зли план? Да бисмо ово разумјели, морамо накратко да се удубимо у историју Израиља. Култ цара и религија Старог завјета У 6. години послије Христа, Јудеја је ушла у састав Римског царства, њоме је управљао римски намјесник и, наравно, морала је да плаћа порез Риму. Међутим, потребу плаћања пореза цару Израиљци су доживљавали као изузетно болну. И не ради се о новцу, већ о чињеници да је порез плаћен паганском цару, који је не само званично обожен, већ је и присилио све поданике Римског царства да приносе жртву пред његовим ликом или статуом. Култ цара био је универзална државна дужност, без обзира у шта је човјек вјеровао, а Рим је сматрао да је то знак лојалности покорених народа државној власти. Поред тога, таква нечувена пракса, са наше тачке гледишта, била је норма за паганску свијест: каква је разлика колико богова има у вашем пантеону - 100 или 101? На ово нико од покорених народа није обраћао пажњу. Заиста, вриједи ли се око такве ситнице свађати са властима моћне империје?! У Јудеји, међутим, Рим се одмах суочио са нерјешивим проблемом. На велико чуђење многобожаца, испоставило се да су Јевреји имали само једног Бога, а да није постојао пантеон још нижих богова којем би се могао додати владајући Цезар*. Поред тога, управо је тог једног Бога - Јахвеа - Израиљ сматрао својим царем. Њему је у јерусалимском храму сваки Јеврејин плаћао порез у виду десетине (десетине љетине и стоке) и годишњи порез у сребрњацима. Због таквог државног устројства, сваки други данак, као и потчињавање многобожачкој власти, народ је доживљавао као издају Бога. О култу обоженог цара у Јудеји уопште није могло бити говора: Библија је забрањивала не само приношење жртава било коме осим Јахвеу, већ и било какво изображавање живих бића. Кад год су Римљани покушали да натјерају Јевреје да обожавају Цезара, наишли су на очајнички отпор локалног становништва. Из тог разлога су, узимајући у обзир старину јеврејске вјерске традиције, али и из поштовања према локалном Богу (шта ако он заиста постоји), направили изузетак за „чудну” провинцију и нису инсистирали на култу цара, остављајући само порез. Истовремено, учинивши тактички уступак, Римљани су сурово угушили јеврејске побуне које су стално настајале на основу царског пореза. Историјски извори садрже податке о најмање два велика устанка 6. године послије Христа. Управо је римски порез изазвао појаву у Јудеји зилота (ревнитеља), који су одбијали било какве компромисе са Римом и позивали народ да се бори против освајача. Они су подстакли радикална националистичка осјећања у Израиљу, што је на крају довело до устанка 66. године, потпуног уништења Јерусалима и уништења чак и номиналне израиљске државности од стране цара Веспазијана 70. Већина религиозних учитеља јеврејског народа схватила је опасност од отвореног иступа против Римљана и пронашла компромис. Наравно, ово им се чинило привременом мјером, само до појаве Божанског гласника – Месије, на чијем је очекивању изграђена цијела старозавјетна религија (по мишљењу Израиљаца, Месија би морао да стане на чело политичког национално-ослободилачког покрета и ослободи народ страног ропства). Дакле, Јевреји су плаћали порез и Цезару и Храму, али су за храмски порез коришћени посебни новчићи, ковани не у Риму, већ у Јудеји. Нису имали лик Цезара, па су сматрани „чистима“. На велике празнике, када су Јевреји из цијелог царства долазили у Јерусалим да принесу жртве и да плате свети порез, двориште Храма је коришћено за „мјењачке“ пунктове – столове са мјењачима новца, које је Исус одатле истјерао бичем у другој познатој епизоди Јеванђеља (Јеванђеље по Матеју, 31. и 12. глава). Шта припада Цезару? Дакле, ако се вратимо на питање да ли треба да плаћамо порез ћесару, постаје јасно у чему је била његова неразрјешивост и, сходно томе, каква је то била замка за Христа. Да је Исус рекао: „То је неопходно“, он би се компромитовао пред народом, јер је римски порез омражен Јеврејима и прави Месија (по њиховом мишљењу, политички вођа Израиља) не би могао тако да одговори. Али да је рекао: „Не“, његови противници би Га одмах оптужили пред римским намјесником да подстиче побуну против Цезара, што је било кажњиво разапињањем на крст. Шта им је необично рекао Исус? Зашто су били толико изненађени Његовим одговором? Није узалуд Христос тражио да Му покаже динар. Римски сребрни новац који му је дат носио је лик римског цара са ловоровим вијенцем и натписом: „Тиберије Цезар, Август, син Божанског Августа, Велики Понтифекс“. Према тадашњим представама, онај који је приказан на новчићу био је његов власник. Цезару је требало дати оно што му припада. Испоставило се да је питање пореза цару, које су Јудеји сматрали нерјешивим, ријешено једноставним погледом на новчић. Поред тога, Исус показује лажност самог питања: на крају крајева, Израиљци су се већ, у ствари, потчинили законима римске државе признајући њен новац. Они који су питали Христа за порез добро су знали да, по Мојсијевом закону, нису могли ни да додирну ствари које су имале било какву слику на себи. У међувремену, становници Јудеје су мирно обављали трговинске операције са римским динарима ван храма. Међутим, то их није спријечило да плаћају храмски порез и поштују Бога. У суштини, Христос је на питање о плаћању пореза ћесару одговорио потврдно, али је Његов одговор на сасвим другом плану него што су мислили Спаситељеви противници. Њихово питање је било засновано на немогућности давања трећег одговора: ако кажеш „плати“, ти си непријатељ Бога, ако „не плати“ – непријатељ си ћесара. Христос уништава ову шему тврдећи да је Царство Божије квалитативно другачије од земаљског и дозвољава људима – грађанима и синовима Небеског Царства – да се потчине земаљском стању у мјери у којој је то компатибилно са служењем Богу. Неколико дана касније, стојећи на суђењу пред Понтијем Пилатом, Господ Исус Христос ће рећи исто: „Моје царство није од овога свијета“. У XX вијеку постало је модерно тврдити да је Христос био први револуционар јер је поткопао све темеље античког друштва. Међутим, вјечни значај Спаситељевог одговора лежи управо у томе што Христос није позивао ни на какве насилне револуционарне промјене. Јеванђеље, од почетка до краја, свједочи о томе да је права револуција промјена, преображај унутрашњег свијета човјека који, остајући поданик земаљског стања, предаје себе Богу. Шта ове Христове ријечи могу значити за савремене људе? Прво, немогуће је изградити право Царство Божије на земљи, јер оно припада сасвим другој равни постојања и не може бити замијењено комунизмом, капитализмом или „шведским моделом социјализма“. И друго, да су Богу потребне не само свијеће запаљене за „благостање и здравље“, већ срце које му припада и које се не одриче свог небеског грађанства. Чак и ако су ово земаљско здравље и благостање превише очигледни или, напротив, не желе да дођу. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру * У Новом завјету, значење титуле цара, реч „цезар“ (лат. Caesar, грч. καῖσαρ) користи се када се помињу владари Август (Лк 2, 1), Тиберије (Лк 3, 1), Клаудије (ДАП 18, 2), Нерон (ДАП 25, 12, 21; 26, 32). Титула „Цезаров пријатељ“ (Amicus Caesaris) била је званична почасна титула која је носила значајне привилегије, а њен губитак резултовао је падом у немилост (Јн 19, 12). |