Као што је познато, класична икона овог благословеног празника приказује два света апостола како се грле и љубе. Овај апостолски пољубац многи људи су објашњавали на различите начине. За неке, овај пољубац је значио помирење два апостола након неслагања у Антиохији. За друге, овај пољубац представља сусрет Истока (којег представља апостол Павле) и Запада (којег представља апостол Петар). Ипак, трећи виде у њој симбол судбине коју дијеле два апостола, који су били мученици у Риму, први је посјечен мачем, а други је био разапет попут свог Учитеља. Колико год се ове теорије разликују у прецизности, неке од њих - поготово посљедња - нуде здраво и конструктивно рјешење. У сваком случају, јасно је да два апостола представљају два различита свијета, или да би се боље изразили, они нам представљају двије врло важне библијске личности. Свака од њих је уживала у одређеним врлинама са којима су посебно блистали. Апостола Павла су посебно издвајале три врлине, а и апостол Петар је био, такође, био обдарен са три врлине. Почевши од апостола Павла, лако уочавамо кроз текстове Новог завјета да се апостол Павле разликовао по три карактеристике које су му фундаментално помогле у успјеху своје мисије и рада.
1. Био је римски грађанин. То је значило да је имао јединствена грађанска и политичка права. Он их је стално користио кад год је то било потребно. На примјер, можемо указати на инцидент када је ослобођен из затвора у Филипима када је објавио да је римски грађанин.
2. Апостол Павле је био вјешт у грчком језику и философији. Из тог разлога Бог га је видио као "изабрани суд" и послао га незнабошцима. Помоћу грчког језика, апостол Павле је био у стању да придобије Христу, велики и цивилизовани грчки свијет тог времена.  Он је ставио у службу Божије ријечи, моћ философије и језичког знања као средство за дијалог, сусрет и комуникацију. 
3. Апостол Павле је посједовао трећу карактеристику, своју јеврејску религију. Био је један од Јевреја дијаспоре. Он се поносио тиме што је био фарисеј који је студирао код Гамалила.
С друге стране, примјећујемо три врлине код апостола Петра.
1. Исус је назвао Петра пастиром. Када је Петар одговорио потврдно на Исусово питање: "Да ли ме волиш?" Исус га је послао да се бави овцама. Дакле, љубав је пастирска служба. 
2. Петар је признао најважнију истину. Најважнији и најзначајнији догађај у животу Светог Петра био је његово запањујуће признање: "Ти си Христос, Син Бога живога". То је истина коју је Господ сматрао стијеном на којој ће бити саграђена Његова Црква. 
3. Петар се одликовао жаром љубави. Лако уочавамо у текстовима Новог завјета да је Петар увијек желио да покаже своју ревност за Христову љубав више од других апостола. Та ревност га је навела да обећа Христу да ће га слиједити све до смрти, да одсијече уво првосвештениковом робу, да се одмах баци у Тиверијадско море да би се први сусрео с Исусом када је васкрсао из мртвих. Тако се апостол Петар одликовао праведним жаром.
Заиста, ова два тројства се међусобно допуњују када их комбинујемо. Да, власт мора бити пастирска, философија истинита, а религија да гори ревношћу. Истина је да је право значење власти бринути за људе као пастир за овце. Ко год хоће да постане велики међу вама, биће вам слуга. И ко год од вас жели бити први, биће роб свих” (Мк 10, 43-44).Заиста, истинска философија је хришћанска истина, баш као што се истинско знање налази у хришћанској вјери. Заиста, религија без горљивог пламена љубави губи своју виталност и постаје једноставно мртав, формални, статични фарисеизам. Заиста, “пут” је понашати се као пастир на власти, “Истина” у философији, и “живот” у религији. То је оно што је симболизовано у слици загрљаја Петра и Павла. То јест, ауторитет са Павлом обухвата пастира са Петром. Наука са Павлом сусреће истину са Петром. Коначно, религија са Павлом се остварује у ревној љубави са Петром.
Аутор:Митрополит др Павле Јазиги, Архиепископ Алепа и Александрете у Сирији /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​У име Оца, Сина и Светог Духа!

Драга браћо и сестре, данас славимо други дан великог празника Христовог рођења. Овај дан се назива дан Сабор Пресвете Богородице, јер су се у старини, другог дана благдана Христовог рођења, први хришћани окупљали у храмовима како би прославили Богородицу, која је Земљи подарила Спаситеља Свијета. Она је била узрок нашег спасења. Својом понизношћу, послушношћу Божјој вољи, чистоти и светој чедности, била је удостојена да постане Мајка Христа, Божјег Сина. 

Данас Црква слави Јосифа Заручника, пророка и цара Давида, и Јакова брата Господњег, који ће касније постати први епископ јерусалимске цркве.

Читање јеванђеља за данас сасвим поучно говори о бјекству Свете породице у Египат. Св. јеванђелист Матеј каже: "А пошто они отиду, а то анђео Господњи јави се Јосифу у сну и каза му: устани, узми дијете и матер његову па бјежи у Мисир, и буди онамо док ти не кажем; јер ће Ирод тражити дијете да га погуби. И он уставши узе дијете и матер његову ноћу и отиде у Мисир.И би тамо до смрти Иродове: да се изврши што је Господ рекао преко пророка који говори: из Мисира дозвах сина својега.И би тамо до смрти Иродове: да се изврши што је Господ рекао преко пророка који говори: из Мисира дозвах сина својега.Тада се зби што је казао пророк Јеремија говорећи:Глас у Рами чу се, плач, и ридање, и јаукање много: Рахиља плаче за својом дјецом, и неће да се утјеши, јер их нема.А по смрти Иродовој, гле, анђео Господњи у сну јави се Јосифу у Мисиру.И рече: устани, и узми дијете и матер његову и иди у земљу Израиљеву; јер су изумрли који су тражили душу дјетињу.И он уставши, узе дијете и матер његову, и дође у земљу Израиљеву.Али чувши да Архелај царује у Јудеји мјесто Ирода оца својега, побоја се онамо ићи; него примивши у сну заповијест, отиде у крајеве Галилејске.И дошавши онамо, намјести се у граду који се зове Назарет, да се збуде као што су казали пророци да ће се Назарећанин назвати (Мт 2, 13-23).

Исусово бјекство у Египат, по налогу анђела Господњег, да га сачува од смрти коју је Ирод смислио за Њега, даје нам и примјер да слиједимо путеве наших живота.
Такође, ми се можемо сусрести, у различитим облицима, са нечим сличним ономе што се догодило нашем Спаситељу - тј.са опасношћу и прогонством. Када предвидимо неку опасност за наш живот или пријетњу нашем здрављу или благостању, не бисмо смјели без страха трчати у опасност. Свети Божији Закон и здрав разум налажу да се побринемо да сачувамо свој живот и благостање као Божије дарове; они нас обавезују да  држимо дистанцу од предвиђених опасности, ако то не иде против наших моралних обавеза - за које треба радо жртвовати све, чак и свој живот. Али када то није случај, морамо учинити оно што је учинио наш Спаситељ - не скакати у опасности, избјегавати их колико год је то могуће, не очекујући да ће неки изненадни  инструмент божанског Провиђења пасти одозго и спасити нас, него радије искористимо оно што имамо.

​Неки кажу: “Предајем се Божјој вољи упркос опасностима. Ако је Богу драго, онда ће ме спасити. “Зар Божји Син није имао чуда да би се спасио од Ирода? Чак и овдје, ако је Он желио, могао је осигурати више од дванаест легија анђела у своју одбрану, али је умјесто тога искористио природна средства: његова мајка и Јосиф бјеже, попут најмањих од синова човјечјих, у Египат и тако спасавају Себе. Исто бисмо требали учинити и ми - користити природна средства, а не искушавати Господа са очекивањима заштите чуда и знакова, који се дистрибуишу само у случајевима екстремне потребе.

И друго, посматрајући Божанско дијете које бјежи ради безбједности у Египат, и размишљајући о тешкоћама које су повезане са овим путовањима за Њега, Његову мајку и старца Јосифа, треба да схватимо дух храбрости и стрпљења и одагнамо мисао која сугерише да жалости и невоље нису добре за нас, да нам нису природне. Требало би да знамо да ко год жели да ради за Господа и да му служи, напротив, према мудром Сираху, припреми своју душу за искушење (Сир 2, 1).

Требали бисмо знати да је прави хришћанин увијек спреман ратник и подвижник, да га чекају одмор и награде - о чему је апостол Павле рекао: "Око није видјело, нити је уво чуло, нити је ушло у срце човјечје" (1 Кор 2,  1). Али гдје га то чека? Не овдје на земљи, већ тамо, на небу. Овдје имамо “многе невоље праведника” (Пс 34, 19), и "трпљењем својим спасавајте душе своје", као што каже Спаситељ (Лк 21,19).

Имајући све ово на уму, употпуњавајмо свој подвиг спасења "гледајући на начелника вјере и свршитеља Исуса, који мјесто одређене себи радости претрпље крст, не марећи за срамоту, и сједе с десне стране пријестола Божијега" (Јевр 12, 2). Њему слава, сада и увијек и у све вијекове вјекова. Амин.

                                                         архимандрит Кирил (Павлов). Проповиједи (Света Тројица - Св. Сергијева Лавра, 2003)
​Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Трећа недеља по Педесетници: Светиљка телу је окоШта је вера
 Рм 5,1-10, Мт 6,22-33


У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГА ДУХА. АМИН.
ГОСПОД НАМ ДАНАС КАЖЕ, БРАЋО И СЕСТРЕ
„СВЕТИЉКА ТЕЛУ ЈЕ ОКО. АКО, ДАКЛЕ, ОКО ТВОЈЕ БУДЕ ЗДРАВО, СВЕ ЋЕ ТЕЛО ТВОЈЕ ТАМНО БИТИ. АКО ЛИ ОКО ТВОЈЕ КВАРНО БУДЕ, СВЕ ЋЕ ТЕЛО ТВОЈЕ ТАМНО БИТИ.“
ОН НАМ ГОВОРИ О ОЧИМА ДУШЕ. МИ ИМАМО ДВЕ ВРСТЕ ОЧИЈУ: ОНЕ КОЈИМА ВИДИМО СТВАРИ У ОВОМ СВЕТУ, СВЕТУ МАТЕРИЈЕ, И ОНЕ КОЈИМ ВИДИМО ДУХОВНЕ СТВАРИ. КАКО ТО ДА ИМАМО ДУХОВНЕ ОЧИ ДА ВИДИМО СТВАРИ У СВЕТЛОСТИ?
ТО ДОЛАЗИ ОД БОГА И ОД НАС САМИХ.
НАЈПРЕ, МОРАТЕ РАЗУМЕТИ ЗАШТО СТЕ СТВОРЕНИ И ЗАШТО ЖИВИТЕ НА ЗЕМЉИ. БОГ ВАС ЈЕ СТВОРИО ТАКО ДА БИСТЕ МОГЛИ ИНТИМНО ДА ГА ЗНАТЕ, ДА ГА ВИДИТЕ И ДА ВЕЧНО БУДЕТЕ ЗАДОВОЉНИ. ОВО ЈЕ СВРХА ВАЂЕГ ЗЕМАЉСКОГ ЖИВОТА: ДА МОЖЕТЕ ДА СПОЗНАТЕ БОГА, ДА ГА ВИДИТЕ С РАДОШЋУ И СА ВЕСЕЉЕМ КОЈЕ ВАМ НИКО НЕ МОЖЕ ОДУЗЕТИ.
ДРУГО, СВЕТ И НАШЕ ТЕЛО СУ ПРИВРЕМЕНИ И СВЕ НАМ СЕ МОЖЕ ОДУЗЕТИ. МОЖЕМО ИМАТИ  БОГАСТВО У ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ ПА БЕДУ У НАРЕДНОМ ТРЕНУТКУ, У ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ ЗДРАВЉЕ А У ДРУГОМ БОЛЕСТ, СРЕЋУ У ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ ПА ОНДА ТРАГЕДИЈУ КОЈА СЕ СРУЧИ НА НАС И МИ ПОСТАЈЕМО ТУЖНИ. МОЖЕМО ИМАТИ ПРИЈАТЕЉЕ У ЈЕДНОМ ТРЕНУТКУ ПА ДА НАМ СЕ ТИ ПРИЈАТЕЉИ У ДРУГОМ ТРЕНУТКУ ОКРЕНУ ПРОТИВ НАС И ПОСТАНУ НАМ НЕПРИЈАТЕЉСКА ПРЕТЊА.
АКО НЕКА ОСОБА МОЖЕ ДА ВИДИ ДУХОВНИМ ОЧИМА ДА ЈЕ ЗДРАВА, ОНА МОЖЕ ДА ВИДИ ДУХОВНУ ПРИРОДУ СТВАРИ, ИСТИНСКУ ПРИРОДУ СВЕГА ШТО РАДИТЕ ОД КАДА УСТАНЕТЕ УЈУТРУ ДО ВРЕМЕНА КАДА ЛЕГНЕТЕ У КРЕВЕТ. МОЖЕТЕ ВИДЕТИ ДА СВЕ ШТО СЕ ДЕШАВА ИМА НЕКУ СВРХУ.
САДА АКО ЗНАМО ДА ЈЕ СВРХА НАШЕГ ЖИВОТА СПОЗНАЈА БОГА, ОНДА СВЕ НА НЕКИ НАЧИН МОРА ДОПРИНЕТИ ВАШОЈ СПОЗНАЈИ БОГА, АЛИ НЕ МОЖЕТЕ НЕКОГА ЗНАТИ УКОЛИКО НЕ ПОСТАНЕТЕ КАО ОН, ИЛИ УКОЛИКО НЕ ДЕЛИТЕ ЊЕГОВ ЖИВОТ. АПОСТОЛ ПАВЛЕ УПУЋУЈЕ НА ОВО ДЕЉЕЊЕ ХРИСТОВОГ ЖИВОТА НА ЈЕДАН ТАЈАНСТВЕН НАЧИН У ДАНАШЊЕМ ЧИТАЊУ АПОСТОЛА. ОН КАЖЕ:
„ОПРАВДАВШИ СЕ, ДАКЛЕ, ВЕРОМ, ИМАМО МИР У БОГУ КРОЗ ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, КРОЗ КОГА И ПРИСТУПИСМО ВЕРОМ У ОВУ БЛАГОДАТ У КОЈОЈ СТОЈИМО, И ХВАЛИМО СЕ НАДАЊЕМ СЛАВЕ БОЖИЈЕ“
КАКВА ЈЕ ВЕРА О КОЈОЈ ОН ГОВОРИ?
ВЕЋИНА ЉУДИ НА ОВОМ СВЕТУ НЕ ЗНА ШТА ЈЕ ВЕРА. ОНИ МИСЛЕ ДА ЈЕ ВЕРА УВЕРЕЊЕ О НЕЧЕМУ ИЛИ СИГУРНОСТ О НЕЧЕМУ. ТО НИЈЕ ВЕРА! НА ДРУГОМ МЕСТУ, АПОСТОЛ ПАВЛЕ КАЖЕ:
„А ЗНАМО ДА ОНИМА КОЈИ ЉУБЕ БОГА СВЕ ПОМАЖЕ НА ДОБРО, ЊИМА КОЈИ СУ ПОЗВАНИ ПО НАМЕРИ, ЈЕР КОЈЕ УНАПРЕД ПОЗНА, УНАПРЕД И ОДРЕДИ, ДА БУДУ САОБРАЗНИ ЛИКУ СИНА ЊЕГОВА, ДА ОН БУДЕ ПРВОРОЂЕНИ МЕЂУ МНОГОМ БРАЋОМ“.

ВЕРА ТРЕБА ДА БУДЕ САОБРАЗНА ЛИКУ ЊЕГОВОГ СИНА. ВЕРА ТРЕБА ДА ЖИВИ КАО ШТО НАС ЈЕ ЊЕГОВ СИН УЧИО ДА ЖИВИМО
ГОСПОД НАШ ИСУС ХРИСТОС УЧИО НАС ЈЕ СВЕМУ ШТО ЈЕ НЕОПХОДНО ЗА ВЕЧНИ ЖИВОТ И МНОГО ВИШЕ ОД БИЛО КОГ УЧИТЕЉА СМРТНИКА, ОН НАС ЈЕ ОСПОСОБИО ДА ПРИМЕНИМО ОНО ЧЕМУ НАС ЈЕ УЧИО. УЧИО НАС ЈЕ ПРИМЕРОМ, И ОН ЈЕ ТО ОМОГУЋИО ЛИЧНИМ ПРИМЕРОМ, А МИ ТРЕБА ДА СЕ ОТВОРИМО И ОСПОСОБИМО ДА ПОСТАНЕМО ПРАВЕДНИ КРОЗ ВЕРУ У ИСУСА ХРИСТА.
ВЕРА НИЈЕ САМО ВЕРОВАЊЕ У ДОГМЕ, КАО ШТО СУ: ОН ЈЕ РОЂЕН ОД ДЈЕВЕ, РАСПЕТ, УМРО И ВАСКРСАО, И ДА ЈЕ СВЕТИ ДУХ ДОШАО. ВЕРА ЈЕ ПОКУШАЈ, ЗБОГ ЊЕГОВЕ ЛЕПОТЕ, ДА СЕ БУДЕ У СКЛАДУ СА ОВИМ ПРЕЛЕПИМ ЛИКОМ, ШТО ПОДРАЗУМЕВА ЖЕЉУ ДА СЕ МЕЊАМО, ДА ОДБАЦИМО СВЕ ШТО ЈЕ КВАРНО ИЛИ ШТО ЈЕ НЕДОВРШЕНО У НАМА, ИЛИ ТАМУ, И ДА ПОСТАНЕМО ЛЕПИ.
ОН НАМ ЈЕ ОБЕЋАО ДА ЋЕ НАС УЧИНИТИ СВОЈИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА. ГОСПОД НАШ ИСУС ХРИСТОС КОЈИ ЈЕ ИМАО БОЖАНСКУ СЛАВУ ПРЕ СВИХ ВЕКОВА И СВЕ ПРИВИЛЕГИЈЕ КАО СИН БОЖИЈИ, ПРЕ СВИХ ВЕКОВА, ОБЕЋАО НАМ ЈЕ ДА ЋЕ НАС УЧИНИТИ СИНОВИМА И КЋЕРИМА ПО МИЛОСТИ, ЈЕР НАША ПРИРОДА НЕ МОЖЕ ДА ИЗДРЖИ ТАКВЕ СТВАРИ АЛИ ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ТО НАМ МОЖЕ БИТИ ОМОГУЋЕНО.
А НАЧИН НА КОЈИ НАМ ЈЕ ТО ОМОГУЋЕНО ЈЕ НАША САРАДЊА СА ОВОМ МИЛОШЋУ, НАШИМ УЛАСКОМ У ХРИСТОВ ЖИВОТ.
ОНДА НАШЕ ОЧИ ВИДЕ СТВАРИ ОНАКВИМ КАКВЕ ОНЕ ЈЕСУ. КАДА НАС НЕКО КЛЕВЕТА, МИ ТО НЕ ВИДИМО КАО НЕКО НИПОДАШТАВАЊЕ НАС- КАКО СЕ ТА ОСОБА УСУЂУЈЕ ДА КАЖЕ ТАКВЕ СТВАРИ ПРОТИВ МЕНЕ?- МИ ТО ВИДИМО КАО ДОКАЗ ДА СМО БЕЗВРЕДНИ И МИ СЕ ОПЕТ РАДУЈЕМО ДА МОЖЕМО, АКО И САМО МАЛО, ПОДНЕТИ КЛЕВЕТНИКА, КАО ШТО ЈЕ ГОСПОД ПОДНОСИО КЛЕВЕТНИКА. У БИЛО КОЈОЈДРУГОЈ ЖИВОТНОЈ ОКОЛНОСТИ, БИЛО КОЈОЈ ДРУГОЈ ТЕШКОЋИ, МИ УВЕК ТРЕБА ДА ГЛЕДАМО НА СТВАРИ НА ОВАЈ НАЧИН. БОГ ДОПУШТА, БОГ УНОСИ СТВАРИ У НАШ ЖИВОТ И СВЕ ЈЕ У СКЛАДУ СА БОЖИЈИМ ПРОВИЂЕЊЕМ.
„А ЗНАМО ДА ОНИМА КОЈИ ЉУБЕ БОГА СВЕ ПОМАЖЕ НА ДОБРО, ЊИМА КОЈИ СУ ПОЗВАНИ ПО НАМЕРИ“.
А ШТА ЈЕ СВРХА ОНОГА ЗА ШТО СТЕ ПОЗВАНИ, БРАЋО И СЕСТРЕ? ДА ЛИ ЈЕ ТО ЗНАЊЕ, РАДОСТ, ЦЕЛОВИТОСТ- СТВАРИ КОЈЕ НЕ МОГУ БИТИ ОДУЗЕТЕ ОД ВАС, ЗАТО ШТО ОНЕ ВЕЧНО ПРЕБИВАЈУ.
САДА, КАКО ДА ДОЂЕМО ДО ОВОГ ЗНАЊА? НЕ ПОСТОЈИ ЗАМЕНА ЗА ИСКУСТВО. МОРАМО ИСКУСИТИ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, ОКУСИТИГА И ВИДЕТИ КАКО ЈЕ ОН СЛАДАК.
ЗА ОВАЈ СВЕТ, ОН ЈЕ ГОРАК. ЗА ОВАЈ СВЕТ, СТВАРИ О КОЈИМА ОН ГОВОР НЕМАЈУ СМИСЛА. КАДА ТЕ БРАТ УДАРИ ПО ОБРАЗУ, ОКРЕНИ МУ ТАКОЂЕ И ДРУГИ ОБРАЗ, АЛИ СВЕТ БИ ЖЕЛЕО ДА УДАРА. ВОЛИ НЕПРИЈАТЕЉЕ СВОЈЕ? РАДИ ДОБРО ОНИМА КОЈИ ТЕ МРЗЕ? НЕ, СВЕТ НЕ ЖЕЛИ ОВЕ СТВАРИ. ОН ЈЕ БИО КРАЉ, ПА ИПАК ЈЕ ОН ДОЗВОЛИО ДА ГА РАЗАПНУ, ДА БУДЕ ИСМЕЈАН. СВЕТ МИСЛИ ДА КАДА ИМАШ ВЛАСТ, ТРЕБА ДА ИМАШ И СИМБОЛЕ ВЛАСТИ- ПОШТОВАЊЕ ДРУГИХ, ИЛИ БАР СТРАХ ДРУГИХ.
СВЕТ НИЈЕ РАЗУМЕО ПОРУКУ НАШЕГ ГОСПОДА, ЧАК ГА НИЈЕ РАЗУМЕЛА НИ ВЕЋИНА ОНИХ КОЈИ СЕБЕ ЗОВУ ХРИШЋАНИМА, ЗАТО ШТО ОНИ НЕ РАЗУМЕЈУ ДА ВЕРА ЖИВИ У СКЛАДУ СА ЊЕГОВИМ ЖИВОТОМ, У НАСТОЈАЊУ ДА ПОСТАНЕМО КАО ОН, МЕЊАЈУЋИ СЕБЕ, ПОСТАЈУЋИ СЛИКА ЊЕГОВОГ САВРШЕНСТВА.
ТО ЈЕ ОНО ШТО ГОСПОД ТРАЖИ ОД ТЕБЕ И МЕНЕ- САВРШЕНСТВО, НЕ ПУКУ ВЕРУ У ДОГМЕ, НЕГО ДА СЕ У ПОТПУНОСТИ ПРОМЕНИМО, ДА БУДЕМО „СВЕ ОКО“, ДА ВИДИМО СТВАРИ ОНАКВЕ КАКВЕ ОНЕ ЈЕСУ, ДА ВИДИМО ЛЕПОТУ БОГА И ДА СЕ НЕ БОЈИМО, НЕГО ДА БУДЕМО РАДОСНИ. А ЈЕДИНИ НАЧИН ДА ВИДИМО ЊЕГОВУ ЛЕПОТУ И ДА БУДЕМО РАДОСНИ ЈЕ ДА ПРИМИМО НЕШТО ЊЕГОВЕ ЛЕПОТЕ ОВДЕ НА ЗЕМЉИ, НАШИМ НАПОРИМА, НАШИМ МУКОТРПНИМ РАДОМ, НАШОМ ЖЕОМ. ОН НАМ ТО ОМОГУЋАВА. СВЕ ШТО НАМ ЈЕ ПОТРЕБНО ЈЕ ДА СЕ БОРИМО, ЧАК И КАДА ЈЕ ТЕШКО.
АПОСТОЛ КАЖЕ „МИ ИМАМО ПРИСТУП ВЕРИ“, А ТО ЈЕ ЖИВЕТИ НА НАЧИН НА КОЈИ ИСУС ЖИВИ, „У МИЛОСТИ У КОЈОЈ СТОЈИМО И РАДУЈЕМО СЕ У НАДИ СЛАВЕ БОЖИЈЕ“.
ЗАР НЕ ТРЕБА ДА СЕ РАДУЈЕМО? ГОСПОД ЋЕ НАС УЧИНИТИ ЦЕЛОВИТИМ, НИШТА НАМ НЕЋЕ НЕДОСТАЈАТИ, НЕЋЕМО ВИШЕ НИШТА МЕЊАТИ, НЕЋЕ БИТИ ТУГЕ, НЕСИГУРНОСТИ, СЛАБОСТИ. ПОЗНАЊЕ И РАДОСТ СУ ОНО ШТО НАМ ЈЕ ОН ОБЕЋАО И ДА ЋЕМО БИТИ ЊЕГОВИ СИНОВИ И КЋЕРИ. ТО ЈЕ НАДА КОЈУ ИМАМО, И ТО ТРЕБА ДА НАС РАДУЈЕ, А ТАКВА НАДА ТРЕБА ДА НАМ ДА ПОДСТРЕК ДА ИЗДРЖИМО СВЕ- ЧАК И КАД ЈЕ НАШ ЕГО БОЦНУТ, ИЛИ КАД ЈЕ НЕКО НЕФЕР ПРЕМА НАМА, ИЛИ У БИЛО КОЈИМ ДРУГИМ СТРАДАЊИМА.
У ВРЕМЕ КАДА ЈЕ АПОСТОЛ ГОВОРИО, ИЛИ ПИСАО ОВЕ РЕЧИ, БИЛО ЈЕ СТРАДАЊА У ЦРКВИ. ВЛАСТ ЈЕ ПОВРЕМЕНО УБИЈАЛА НЕКЕ ЉУДЕ. ТО СЕ НАСТАВИЛО ДО ДАНАШЊЕГ ДАНА, У РАЗЛИЧИТИМ ВРЕМЕНИМА И ЕПОХАМА НАШЕ ИСТОРЈЕ. АЛИ ОН КАЖЕ:
„МИ ТАКОЂЕ СЛАВИМО СТРАДАЊЕ, ЗНАЈУЋИ ДА СТРАДАЊЕ РАЂА  СТРПЉЕЊЕ, А СТРПЉЕЊЕ- ИСКУСТВО, А ИСКУСТВО-НАДУ“
АКО НЕ УЂЕТЕ У ХРИСТОВ ЖИВОТ, УЛАЗЕЋИ У ЊЕГА НА НАЧИН НА КОЈИ ЈЕ ОН ЖИВЕО, НАЧИН НА КОЈИ ЈЕ ОН РАЗМИШЉАО, НАЧИН НА КОЈИ ЈЕ ОН ДИСАО, ШТА ЈЕ ОН СМАТРАО ВАЖНИМ СВАКОГ ДАНА, ОНДА НЕЋЕТЕ ИМАТИ ЊЕГОВО ИСКУСТВО. МОРАТЕ УЋИ У ЊЕГОВ ЖИВОТ, ЖИВОТ ПУН СТРАДАЊА. НЕ СМЕМО ДА СЕ ПЛАШИМО СТРАДАЊА, ЗАТО ШТО СТРАДАЊЕ СТВАРА СТРПЉЕЊЕ, А СТРПЉЕЊЕ- ИСКУСТВО, А ИЗ ИСКУСТВА- ИЗ ВИЂЕЊА БОЖИЈЕГ ДЕЛА У НАШЕМ ЖИВОТУ, ВИЂЕЊЕМ КАКО НАС БОГ МЕЊА, ОСЕЋАЊЕМ ЊЕГОВЕ ЛЕПОТЕ, ВИЂЕЊЕМ ДЕЛИЋА ТОГА- МИ ИМАМО НАДУ, НАДУ ДА ЋЕМО СЕ ЈЕДНОГА ДАНА У ПОТПУНОСТИ ПРОМЕНИТИ, БИТИ ПОТПУНО СРЕЋНИ, БИТИ У ПОТПУНОСТИ ПУНИ ЗНАЊА.
ОВО ЈЕ СВРХА НАШЕГ ЖИВОТА. ТО ЈЕ ОНО ШТО НАМ ЈЕ ГОСПОД ОБЕЋАО. ОН НАС ЈЕ УЧИНИО СИНОВИМА ПО МИЛОСТИ, АЛИ МИ МОРАМО ДА УЂЕМО У ОВУ МИЛОСТ, МОРАМО ДА СТОЈИМО У ОВОЈ МИЛОСТИ, И ТО ВЕРОМ.
И ОПЕТ, ШТА ЈЕ ВЕРА?
ТО ЈЕ ЖИВЕТИ СА ЧЕЖЊОМ, КАО ШТО ЈЕ ХРИСТОС ЖИВЕО; УЋИ У ЊЕГОВ ЖИВОТ- ОПРОСТИТИ НЕПРИЈАТЕЉИМА ЈЕР ЈЕ ОН ОПРОСТИО НАМА, МОЛИТИ СЕ ЗА ДРУГЕ, ПОЛОЖИТИ СВОЈ ЖИВОТ ЗА ДРУГЕ, ЈЕР ЈЕ И ОН ПОЛОЖИО СВОЈ ЖИВОТ ЗА НАС.
КАКВА ЈЕ СЛАВА БИТИ ХРИШЋАНИН! МИ КОЈИ СМО БЕЗВРЕДНИ, ГОСПОД НАС ЈЕ УЗЕО СЕБИ, ДАО НАМ СВЕ ШТО НАМ ЈЕ ПОТРЕБНО, ОБЕЋАО НАМ СРЕЋУ И САВРШЕНСТВО, СТВАРИ КОЈЕ МИ НЕ МОЖЕМО САМИ СТЕЋИ. КАКВА ЈЕ СЛАВА БИТИ ХРИШЋАНИН! ДА ЛИ ПОСТОЈИ ДИВНИЈЕ ИМЕ, ОД ИМЕНА ХРИШЋАНИН? КАКВА ЈЕ СЛАВА АКО ЖИВИМО ПО ВЕРИ.
БРАЋО И СЕСТРЕ, УЂИТЕ У ХРИСТОВ ЖИВОТ, У СВЕМУ ШТО РАДИТЕ, У БИЛО КОЈОЈ ОКОЛНОСТИ СОПСТВЕНОГ ЖИВОТА. НЕКА  ВАШЕ ОКО БУДЕ ЦЕЛО И ЗДРАВО, ДА ВИДИТЕ ИСТИНСКУ ПРИРОДУ СТВАРИ, У СВАКОЈ ОКОЛНОСТИ, ДА МОЖЕТЕ ДА ЖИВИТЕ, РЕАГУЈЕТЕ НА ИСТИ ОНАЈ НАЧИН НА КАКАВ  ГОСПОД НАШ ИСУС ХРИСТОС РЕАГУЈЕ У СВАКОЈ ОКОЛНОСТИ.
БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО И ПОМОГАО ВАМ ДА ЖИВИТЕ ПО ВЕРИ. АМИН.
СВЕШТЕНИК СЕРАФИМ ХОЛАНД 2002
.
Превод : Сања Симић де Граф за вјеронаука.нет

www.orthodox.net/sermons/pentecost-sunday-03_2002.html Извор