Сазнај новости из
хришћанског свијета
Духовне користи физичког рада Физички рад може имати моћан утицај на душу. Свако ко је прочитао нешто од Светих отаца брзо наиђе на фразу „љубав према раду“. Напор укључен у физички рад може бити од велике помоћи у развијању снаге и склоности ка раду у духовном смислу. Заправо, дете од кога се не очекује да се физички напреже тешко да ће имати склоности да се напреже и у духовном смислу. Већина нас схвата шта значи фраза „информиши мозак“, али шта значи „обликуј душу“? Како се душа обликује? Зар је није Бог створио целовиту и потпуну? Знамо да су молитве и добра дела корисна за нашу душу, а да је грех лош за нашу душу, али наш појам душе не иде изван тога. Рани црквени Оци имали су много јаснији појам душе и ми можемо доста тога стећи проучавајући њихова писања. На сву срећу, Бог нам је у ово савремено доба подарио неколико светаца који су задубљени у писања ране Цркве и који могу да пренесу то знање на нас. Свети Теофан Пустињак, у својој књизи, Стаза спасења, даје нам одличне краће молитве за душу. Свети Јован Кронштатски у Мом животу у Христу понавља нам исто разумевање и увиде. Црква учи да је душа троучна, у лику Свете Тројице која ју је и створила. Ово тројство сматра се као три аспекта или способности, обично односећи се на „ум, срце и вољу“ или „размишљање, осећање и делање“. Хришћанско образовање мора обити осмишљено на тај начин да ангажује све три способности душе, а не само размишљање или интелектуални део. Тако су целој души- срцу, уму и вољи- дате могућности да дођу до познања Бога. Као родитељи и наставници, ми сви знамо да деца имају вољу, а да одређене употребе воље захтевају неопходне дисциплинске акције. Ми такође знамо да употреба ове исте воље може произвести задивљујућа изненађења, као што су „доручак у кревету“ за маму у посебним приликама, или чишћење собе без најаве. Деца нађу такво задовољство када открију да могу да ураде нешто што им доноси задовољство и дивљење других. У школи, ми покушавамо да искористимо ову позитивну склоност обезбеђујући могућности да служимо другима кроз једноставне послове и веће услужне пројекте. Неколико пута седмично ми скинемо књиге и сваком ученику је дат задатак чишћења. За неколио минута школа је чиста, обруисана је прашина и усисано је, и веранде и плочници су пометени. Често петком ујутру, након краћих часова, време се проводи на услужним пројектима. Много пута то су активности напољу као што је баштованство, градња или одржавање имања. Некад то је сакупљање материјала за Орао, новине наших пријатеља у Посланству Светог Јована у Кодиаку на Аљасци. Ми такође почастимо суседе и пријатеље. Наравно, послови нису увек лаки нити су чак пријатни. Деца онда имају могућност да се боре против лењости тела и да надвладају невољност да нешто ураде што није „забавно“. Понекад, то укључује тежак физички рад, као што је употреба чекића за разбијање бетона у старом рибњаку. Друге активности, као што су пажљиво сађење семена или луковица, или фарбање ограде, постају лекције за стрпљење и посвећење детаљима. Свако мора да научи да сарађује, марљиво и весело. Ово су савршени моменти да се подучи неопходности добро одрађеног посла. Научили смо да је најбољи начин да се ово постигне да се ради заједно са децом, показујући и подучавајући и речју и личним примером. Ми старији често мислимо да је брже и лакше да једноставно „сами одрадимо посао“. Међутим ако то радимо ускраћујемо децу за многе ствари. Када одрастао човек ради радосно са дететом , дете из тога више научи како да одради неки задатак. Борбе које се заједнички подносе производе многе друге награде. Дете види да је оно потребно и вољено и стиче поштовање према физичком раду и према себи. Много пута видели смо дете како сија од радости након што је завршило неки тежак задатак. Постајући самоуверено у новим вештинама и способностима то доприноси здравом самопоштовању које води до чак већих напора до славе Божије. Чак још важније, развијање љубав према физичком раду односи се на развијање спремности да духовно раде. Иако је дете навикнуто да физички рад не преноси на духовну борбу, сигурно је да необучено дете за физички рад нећи радити ни духовно. То је разлог зашто рани теолози истичу физички рад. Прецод: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Извор: http://www.pravmir.com/the-spiritual-benefits-of-physical-labor/ lwww.stmichaelschool.us/labor.html Посни и дани „на уљу“
Многи православци су нажалост сасвим погрешно информисани о ставу Руске цркве који се тиче поста и употребе уља. У Руској цркви (у домовини и иностранству), не постоји разлика између маслиновог уља и других врста биљних уља- и она никада није ни постојала. То је заправо због тога што су многи Грци (и старокалендарци и новокалендарци) то изврнули да би узалуд покушали да нађу оправдање за кршење правила поста која се налазе у Типику дозвољавајући употребу биљних уља уместо маслиновог уља у данима када се пости на води док у Типику јасно стоји: период без уља. Истина, многи Руси немају појма да је Црква забранила употребу биљних уља у одређене дане. Ми, свештеници, покушавамо да их подучимо. У нашој парохији, на пример, ја издајем месечни календар у којем, уз распоред Служби, назначено како се пости у складу са Типиком за сваки дан (без уља и вина, вино и уље, или риба). Многи људи у нашој парохији покушавају да се држе ових правила. Суштина је јасно дата у самом Типику: дани којима уље није дозвољено зову се „пост на води“ што у суштини значи да нема пржене хране, нема уља у супама ни у салатама. Црквени Оци савршено су знали да пржена храна има бољи укус од куване хране; да супе у којее је додато уље имају бољи укус од супа без уља; и да салате са преливом са уљем имају бољи укус од оних које су без уља. То је управо разлог зашто су саме маслине дозвољне у данима „на води“, док маслиново уље није дозвољено; и сам кикирики је дозвољен у данима „на води“ док уље од кикирикија је забрањено: не можете ништа пржити на маслинама нити на кикирикију. Није ствар у самом поврћу/воћу- ствар је у томе шта се може са њима урадити да би се побољшао укус хране. ПРЕВОД: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Извор:http://www.orthodox.net/articles/fasting-and-oil.html СВЕТА ТРОЈИЦА
Света Тројица је једна од највећих тајни хришћанске вере. Ми уопште нисмо способни да разумемо Свету Тројицу помоћу наших коначних и ограничених умова, али ипак у нашим срцима ми верујемо у истину ове тајне. Ми исповедамо нашу веру сваки пут кад говоримо Символ вере „Верујем у Бога Оца Сведржитеља... и у једнога Господа Исуса Христа... и у Духа Светога..“. И тако, без обзира што је несхватљива, тајна Свете Тројице је испреплетена у најелементарнијем исповедању наше вере. Поштовање Свете Тројице је кључни елемент у православној вери. Ако бисте питали неку групу људи „ Шта је суштина религиозног веровања?“ добили бисте велики број различитих одговора, у зависности од тога кога питате. Ако бисте сузили ваше испитивање на оне који исповедају хришћанство, вероватно бисте добили одговор који би био нешто попут „ веровати у Господа Исуса Христа“. Али ако бисте то питали једног православца који је упознат са службом Цркве „Шта је права вера?“ он би могао одмах одговорити речима Цркве. На крају Божанске Литургије када певамо „Нађосмо праву веру“ ми описујемо „праву веру“ као „поштовање нераздељиве Тројице“. Православци знају већ од почетка да би се истински веровало у Господа Исуса Христа, неопходно је веровати у Свету Тројицу и да би се поштовао Бог у „духу и истини“, ми морамо поштовати Свету Тројицу. Шта је то што чини ову тајну Свете Тројице тако живототворном у нашој хришћанској вери? Да бисмо одговорили на ово питање, морамо имати нешто мало разумевања о Светој Тројици. Тајна Свете Тројице је у томе да је Један Бог у три личности а да се свака личност разликује и одвојена је од других али у исто време све три личности су нераздељиво сједињене. Како се нешто може састојати од три различите и одвојене ствари а опет у исто време бити једно? То је тајна Свете Тројице. Али природа свете Тројице није неки апстрактни појам, неко веровање које нема утицај на нас православце. Свети Атанасије каже о оваплоћењу „ Бог је постао човек да би човек могао да постане бог“. И заиста, то је тачно- када се „обукосмо у Христа“ на Светом крштењу и када почнемо да радимо на нашем спасењу, постајемо као Бог, а то је прихватањем Његове природе. Ми се одричемо наше пале људске природе, и у замену ми примамо природу Богочовека Исуса Христа. Да би били спашени ми морамо изложити тајну Свете Тројице у своје сопствене животе. Како је тако нешто могуће? Ако можемо ми, који смо створени, ограничени, смртни и коначни, постати као Света Тројица- три личности у једној суштини? Опет Свети Оци нас уче ономе што морамо знати. Знамо да не постоји спасење ван Цркве. Да би се преобразили и ушли у живот Христа, ми то морамо учинити у оквиру Његове Цркве. Црква је барка спасења и сви смо ми сакупљени у ту барку. Али има ту и нечега више од самог чланства у једној земаљској организацији.Црква је много више од тога. Црква је заједница свих православаца у једном тајанствено Христовом телу. У Цркви се наша права хришћанска природа испољава. Ми, којих нас је много, сједињени смо у једно тело (а опет сви смо ми многе личности које се међусобно разликују). Ово јединство разноликости које ми налазимо у тајни Цркве је управо иста тајна јединства разноликости у Светој Тројици. Тиме што смо чланови Свете Цркве, ми смо преображени тако да наша природа постаје слична природи Свете Тројице. У Светој Цркви, наша природа се испољава као једно удружено тело, јединствена целина сачињена од различитих личности. Када се заједно окупимо на Службу у Цркви, ми изражавамо ову боголику природу. У овоме можемо видети важност службе у Цркви. Ове службе нису пука друштвена окупљања, неки ритуал који делимо са онима који имају сличан ум и веровање. Учествовањем у јавном богослужењу Цркве ми се понашамо као Бог, ми исповедамо нашу веру у Свету Тројицу и ми исповедамо нашу сличност са Светом Тројицом. Ако бисмо избегли црквену службу, ако не бисмо учествовали, ми онда окрећемо леђа Христу, окрећемо се од спасења које нам Он пружа, одричући се да смо слични Њему. То је јавна служба Цркве кроз коју Бог чини да наша природа буде слична Његовој. Само у Цркви и у њеном јавном и удруженом богослужењу ми можемо постати слични Светој Тројици. Превод: САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Извор Укупно процијењени број људи који живе са анксиозношћу у свијету је 264 милиона. Ментално стање обухвата различите поремећаје, укључујући општи поремећај анксиозности, панични поремећај и социјални поремећај анксиозности. За оне који се боре против анксиозности, могу се осјећати као да им се њихов свијет руши на њих. Током овог времена подршка је неопходнија него икада, а за многе, један од најмоћнијих противотрова за стрес, је бити дио заједнице православне цркве. Као што је примијетио др. Харолд Г. Коениг, аутор књиге књиге „Истраживања духовности и здравља: Методе, мјерење, статистика и ресурси“ 79% квантитативних, вршњачки рецензираних студија утврдило је позитивну повезаност између религије / духовности и већег благостања или среће. Како може помоћи Грчкa православнa црква? Истраживачи једне студије Лондонске школе економије из 2015. године нашли су да једина друштвена активност повезана са трајном срећом је учествовање у некој вјерској организацији. Занимљиво је да чак и хуманитарне активности попут прикупљања средстава или рада у заједници нису имале исте позитивне менталне користи. Истраживачи примјећују да осјећај заједнице који у цркви можете имати, представља моћан ублаживач за животне препреке. Они који чине дио тијесно повезан са православном црквом проналазе пријатеље и осјећај породице које је тешко остварити на послу или у другом окружењу. Црква такође пружа смисао већег осећаја сврхе. Позива нас да дамо и узмемо; да будемо одговорни према другима, али и да прихватимо љубазност оних који су у нашој заједници. Стојећи у Божјој присутности У једном фасцинантном чланку на блогу Православни начин живота, аутор разматра недавну студију која показује важност свести у спречавању стреса. То јест, иако постоје специфични људи, ситуације и догађаји који могу узроковати анксиозност, када смо свесни начина на који анксиозност утиче на наше тијело и ум (проузрокујући убрзан рад срца и убзано дисање или грчење наших мишића), ми можемо да контролишемо ове окидаче пре него што нас они обузму држећи наш ум "у садашњем тренутку". Аутор запажа да православни хришћани хиљадама година користе свест кроз молитву: "Господе Исусе Христе, Боже Боже, смилуј ми се." Ова молитва нам омогућава да "се у Божјем присуству" понашамо са понизношћу, као што признајемо моћ Христа да нас води кроз чак и кроз најстреснијa времена. Моћ молитве Истраживање које су спровели научници на Универзитету у Висконсин-Мадисону показалo je да они који се моле у тешким временима то раде да би изашли на крај са спектром тешких осjећања, укључујући трауме, стрес, тугу и бијес. Молитва је дубоко умна активност; она у којој можемо себи дозволити да признамо тешке емоције, а ипак користити нашом вером да би спречили негативност да нас доведе у анксиозно стање. Молитве учвршћују нашу веру и извлачe нас из беспомоћности и страха који изазива анксиозно стање. Ако се борите против анксиозности, знајте да ће вас црква подржати, и на теолошком и личном нивоу. Вјеровање у Божију моћ за оздрављење може ојачати ваше увјерење да је анксиозност, без обзира колико се чини снажна, беспомоћна против такве силе. У међувремену, богослужење у друштву других ће вас подсетити да никада нисте сами. Уместо тога, ви сте део снажне заједнице која подржава једни друге кроз најтежа времена, укључујући физичке и менталне изазове. /Кејси Стил /За сајт вјеронаука.нет, са енглеског језика превела, САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / ИЗВОР ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНСКЕ ТАЈНЕ: ИСПОВЕСТ
Однос између исповести и причешћа Како да останемо „безгрешни“ у периоду од исповести до причешћа Постоји чест неспоразум у разумевању односа између свете тајне исповести и свете тајне причешћа. Често се чини да постоји преовлађујућа идеја да однос између ове две ствари је некако једна законски конкретна ствар- однос мора бити 1:1 или неки специфичан однос и да би било какво одступање од тог односа представљало одступање од традиције или да то захтева неку врсту „изузећа од правила“. Али, то није однос који постоји на такав начин. Иако је истина да често постоји функционални однос који се чини да се састоји од неког формалног дела, то је заправо случајно опажање. Ове две тајне, заправо образују део једне шире целине духовног живота и обе су блиско повезане али нису зависна веза у стварању духовног живота. Наравно, постоје друге компоненте у духовном животу као што су пост, молитва, самоодрицање, послушност, праведна дела, итд које су такође део ове слике, али у овом случају желео бих да се ограничим само на нашу тему- исповест и причешће. Ове две тајне нису део исто процеса, пре су паралелни и испреплетени процеси. Свето причешће не зависи од свете тајне исповести, нити света исповест зависи од светог причешћа. Свака од њих је независна али у исто време оне суделују ка истом циљу. Као што и лекар опште праксе мора да вас види и да дијагнозу за болест и онда да препише терапију која укључује многе компоненте (на пример, лекове, исхрану, физикалну терапију и консултације) које су усмерене ка истом циљу опоравка, тако и духовно стање може бити дијагностиковано кроз исповест, и разне духовне лекове које је преписао исповедник. А један од ових душевних лекова могао би да буде уздржавање од примања светог причешћа на неко време (као што би и лекар опште праксе привремено ограничио вашу исхрану због неке одређене сврхе) или би можда преписани лек могао да буде примање светог причешћа (као што је узимање лекова- или да остане на упоредној исхрани, да се узима одговарајућа храна). Учесталост одласка код доктора одређена је озбиљношћу и током болести и разна ограничења у исхрани поново се спроводе на основу пацијентовог стања и напретка. Тако и ваш духовни лекар (коме се исповедате) одређује „количину“ исповести у причешћу , што одговара озбиљности вашег душевног стања, вашем релативном душевном здрављу, вашим посебним душевним потребама, итд. Постоји период када не можете примити свето причешће (као што је период епитимије- испаштања- рецимо после развода) али када можете примити редовно примити свету тајну исповести. У другу руку, у неко време свештеник ће допустити да седмично примите двето причешће али ће исповест бити извршена једном у две недеље. И само због тога што сте развили одређени ритам у неком времену то не значи да је то константно- као што ни учесталост тражења медицинсе помоћи није константна. Света исповест сама по себи није предуслов за свето причешће. Заузимање овог става било би подређивање једне тајне другој и на тај начин би умањило њен значај. Обе тајне су неопходне и често се комбинују због душевног здравља. „Предуслов“ за свето причешће није у потпуности чиста душа, већ „здрава“ и спремна душа. А најчешћи начин да се гарантује такво стање је кроз примање свете тајне исповести. Имамо једну практичну забелешку у којој је питање како „остати“ безгрешан од исповести од суботе увече до причести у недељу увече. Ако организујете ваше суботње вече тако што ћете уклонити све прекомерне изворе искушења (телевизија, филмови, игрице, забаве, итд.) и замените их духовно корисним активностима (учествовање у бдењу; припрема за службу, укључујући каноне и акатисте; духовна литература; молитва; појање псалама; духовни разговор), онда сте учинили доста тога да избегнете грех. Ово је све веома једноставно урадити- осим чињенице да се морате одрећи себе да бисте све ово постигли. У „мудрости“ овога света, субота вече је вече журки, забаве, доколице и непромишљених активности. Тешко је овладати свим овим стварима и сконцентрисати се само на чињеницу да ћете ви примити у себе Онога који је прочишћујући огањ, Онога који је Творац свега, Онога који је недодирив; срешћете се са Богом лицем у лице. Читајте пажљиво молитве и химне које су намењене и изаберите оне слике (а има их много) које у вашој души стварају најкорисније ефекте. Користите оне слике (вербалне иконе) као оквир који је у складу са вашим умом и мислима. Ако је ово ваша активност суботње ноћи, онда ћете моћи да се држите даље од греха. Превела: Сања Симић Де Граф (за сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ) Извор:http://www.orthodox.net/articles/confession-and-communion.html НЕДОСТАТАК ВЕРЕ НАСУПРОТ БОЖИЈЕМ ПРОМИСЛУ
Свети Јован (Максимович) Тоболски Ниједан наш покушај ни напор не могу нас спасти без Божије помоћи, нити ће нам Божија помоћ бити од користи без наше сопствене жеље за њом. Господ није износио пред апостоле ни једну другу тему тако често као што је то недостатак вере. Он је свакога упозоравао на недостатак вере не само сопственим речима, већ и мноштвом догађаја који су на задивљујући начин обезбедили моћ вере и немоћ неповерења или сумње у Божију заштиту и спас од опасности. Недостатак вере долази у различитим облицима: неки људи имају мало вере у Бога јер Он не кажњава Његове непријатеље; други сумњају у то да би могли преклињати Бога да им испуни њихове жеље, нарочито у случају када их сопствена савест узнемирава око тога да им Бог неће опростити њихове грехе; док има још и оних који се плаше да ће их Бог лишити свих земаљских добара и живота. Ова трострука манифестација недостатка вере отуђује многе људе од Бога и утапа их у разне пропасти. Извор недостатка вере је наша прекомерна таштина, односно када више мислимо на себе него на Бога, ослањамо се више на наше сопствене снаге него на Божију помоћ. Шта је разлог због кога Бог дозвољава уништење тако великог броја људи, који су повређени или убијени враџбинама? То није изненађујуће: недостатак вере толико се раширио међу људима тако да је казна заслужена. Многи не траже друге докторе осим врачара (екстрасензора или њима сличних), уместо фармацеутских производа користе ђавоље. Бог нас једноставно кажњава истим средствима која ми користимо када му сагрешимо. Како расте наша вера и нада у Бога, тако расте и Његова милост и благонаклоност према нама. Али, несрећа је наша, да има само мало нас који верујемо у Бога свим срцем својим! Ако проанализирамо човекове обичаје и навике, видећемо да је на свим местима и у свако време недостатак вере постаје упадљив и широко распрострањен, што доводи до пораста празних и лажних страхова. Људи се често плаше недостатка залиха хране; понекад се плаше да ће им недостајати нека ставка неопходна у лечењу болести; с времена на време они падају у очај због све већих гласина о рату. Све се ово јавља због тога што они имају погрешно разумевање и разумевање пуно сумње према Божијој доброј вољи и Његовој свемогућности: ово је такође узрок јадне и тужне бриге нашега ума о привременим стварима, што је у супротности са достизањем блаженог вечног живота. Божија промисао манифестује се у највећој мудрости: не кажњава се сваки преступ одмах; премда, никада неће тај преступ бити у потпуности некажњен. Ако Бог не би казнио подлост, многи људи би помислили да нема Промисли.Са друге стране, када би сваки преступ одмах био кажњен, онда бисмо помислили да нема награде и казне после смрти. Према томе, Бог, кажњавајући само неке људе, открива Своје Провиђење на тај начин што не кажњава друге људе одмах после њихових преступа. Он им прети казном одмах после смрти, у следећем животу, ако се не покају у овом животу. Све Бог уређује великом мудрошћу Својом и промишљењошћу. На сличан начин, све противуречне манифестације са којима смо се сусрели у нашим животима, мудро су вођене Божијом Промишљу; све земаљске недаће Бог је преобразио у нашу корист и у нашу предност; сви грешни преступи се толеришу да би нас довели до чула и да би достигли спас кроз покајање. Јер чињење добрих дела и толерисање оних гнусних одлика је искључиво божанске промисли, јер Бог никада не би дозволио постојање зла да Он као неко ко је тако моћан и добар не би обезбедио добре последице изведене од тога. Божија промисао је скривена од нас, непозната нам је, али садржи свеобухватни ред владања светом разумно и правично.. Ми смо обично само посматрачи спољњег поретка универзалних и специфичних догађаја; међутим, чудесна и мудра Божја Промисао, која покреће космички механизам и чува и усмерава његову активност, скривена је од нас, ми не можемо да је видимо.Из тог разлога, многи људи видећи противуречне облике са људске тачке гледишта да лоши људи живе у благостању а да добри страдају, истичу да Божија промисао не постоји, него да се све дешава човековом вољом и разумом, или пуким срећним или несрећним случајем. Међутим све ове ствари прилично другачије виде и разумеју они који верују у велику Божију мудрост и Његово Провиђење, а то је оно што усмерава све ка добру. Ако бисмо, гледајући богобојажљиве људе који су понижени и увређени, док гнусни ниткови напредују, помислили да Промисао спава, то је због тога што ми гледамо само у једну страну Божије промисли, док је друга страна скривена од нас због нашег уског гледишта, које није способно да се прошири да би у потпуности обухватило Божије судбине. Тек другим доласком Христа научићемо о Божијем праведном суду за свакога и за све. за сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ Извор:http://www.orthodox.net/articles/lack-of-faith-vs-gods-providence.html .ДРЖАТИ СЕ БОГА У ТЕШКИМ ВРЕМЕНИМА „Зашто?“ Зашто Бог није зауставио све ове урагане? Зашто су моји пријатељи изгубили посао? Зашто не могу да престанем са овом лошом навиком? Зашто се борим са финансијама? Свако од нас има свој сопствени скуп од много „зашто“ на која постављамо питања и можда питамо Бога у нашој свакодневој молитви. Ми желимо логично објашњење и разлог за живот. Желимо да постоји ред и правда. Желимо да се наше молитве чују и да буду услишене. Постоји нека дисонанца када знамо да смо људи који се моле (или бар смо људи који се труде да се стално моле) али ствари не иди онако као смо планирали. Губимо посао, нагомилавају се рачуни, чланови породице умиро, а ови проблеми гурају нас даље од наше вере. Ево три ствари које треба имати на уму у тешким временима: 1. Бог ЈЕ са нама Када ствари иду добро, није тако тешко сетити се Бога. Али када нам се чини да ништа не иде како треба онда се питамо где је Бог у нашим животима. У Старом завету. Пророк Илија (Свети Илија) отишао је у потрагу за Богом да прича са Њим. Открио је да се Бог не налази у великим представама земаљске силе (ветру, земљотресу, или ватри)... него се Он налази у тихом шапутању (1 Књига о царевима 19, 9-13). Касније, када је Бог одлучио да постане човек, он није рођен као цар него га је родила млада девојка у пећини. Исус је рођен и назван Емануил (дословно „Бог је са нама“) и то на начин који ми нисмо очекивали (Мт 1, 23). За многе од нас може бити веома тешко осетити Божје присуство онда када пролазимо кроз тешка времена. Туга и жалост могу нас одвести у очај и потиштеност. Брига води стрепњи и страху. А страх нас управо води до тога да се изолујемо и изгубимо у свим тим „шта ако“ у нашим мислима. Па како онда да видимо да је Бог са нама? Постоји једна дивна православна молитвена служба „Акатист-Слава Богу за све“ која нам помаже да размишљамо о многим нашим благословима и захвалностима онда када смо можда склони да не видимо ниједан. Бог је са нама у пријатељској и родитељској љубави. Чак и после неке недаће, Бог нам се обзнањује у усрдним делима странаца или кроз услугу хитне службе. Бог је са нама, и ми препознајемо његово присуство када научимо да видимо многе знаке његове милости. 2. Не можемо увек објаснити патњу Како се многи од нас питају „Зашто“ када се суочавају са патњом, нема мањка људи који дају објашњења. Ноги протестантски пастори наводе да природне катастрофе служе као знак другог Христовог доласка као казна за грехове које је починило друштво. Други људи, као што је Кирк Камерон ( глумац у комедији Нарастајући болови од 1985-1992 и популарне серије Остављени о наводном „уздизању у небо верника приликом другог Христовог доласка“ ) наводи да олује као што је ураган Ирма служе појединцима да се лично покају. Један блогер, коментаришући опажања Кирка Камерона, написао је следеће: Људи који су рањени или су у жалости и сломљеног срца треба бринути о њима и утешити их и загрлити- њима не треба теологија из фотеље о томе зашто је ово добра ствар, нити да је то Божанска лична порука, нити шта им Бог можда лично каже. Једна је ствар за жртву да тражи и размишља о таквим стварима за себе, а друга ствар је да ми то урадимо за њих... Можда би требало да признамо мистерију, неугодност и напетост коју духовност доноси у болним, застрашујућим временима. Можда када су људи терорисани природом и нељудскошћу око њих, уместо што узвикују беседе- можда треба да ућутимо и једноставно да покушамо да будемо вољено, саосећајно присуство. Овај одговор ми је толико значио, лично, јер још осећам инстинктивно бауљање док чекам неке религиозне мердевине да ми се да тумачење предстојеће катастрофе које природне непогоде могу представљати. То је део мог пута ка исцељењу које се јавило у заједници која се окренула уздизању пре него што је постала православна. Понекада можда претерујемо у тражењу значења у ситуацијама које су једноставне. Ми живимо у сломљеном свету са болом и патњом и бити хруишћанин не значи бити имун на свет. Ја не могу да дам значење још једној патњи. Ја чак не могу ни да гарантујем да ће моја сопствена патња имати смисао; једино што могу да урадим је да то препустим Богу кроз молитву. 3. Молита није нека трансакција Када се суочавамо са тешким временима, молитва је или последња ствар на коју помислимо или нам није на дохват руке. Док сам посматрао ураган Ирму како се приближава Флориди, морао сам свесно одбацити жељу да се следим у стрпњи за породицом и пријатељима већ сам се уместо тога окренуо молитви. У том тренутку, молитва је била једина ствар коју сам могао да урадим. Али шта ако се моје молитве не услише? Шта ако то што тражим (заштиту људи које волим) не добијем? Огу да приступим молитви као трансакционом процесу са Богом или да јој приступим са трансформационим сусретом са Њим као делом нашег односа. Ја злоупотребљавам свој однос са Богом ако очекујем од Њега нешто заузврат томе што сам потрошио време и енергију на молитву. Ако мислим да ћу добити шта желим само ако брзо и на одговарајући начин кажем праве речи, или тражим правог свеца да ме заступа, не посвећујем себе ни друге Богу. Уместо тога, могу да одаберем да препустим своје бриге и забринутости Богу. Могу да кажем Њему шта ме плаши, могу да га замолим да Његова воља „буде и на земљи као што је на небу“ као што се молимо у Оче Наш. Олим се тако да могу да будем свестан да сам у присуству Бога и да Бог може омекшати тврдоћу мога срца. А онда, природно, Бог ми даје снагу која ми је потребна да поднесем тешка времена. ***** Сваке године на летњем кампу, један од мојих омиљених тренутака је када кампери науче химну „Господару моћи“. Док понављамо речи, значење тоне у дубине и ми препознајемо да су речи заиста истините „Господару моћи, буди са нама у време невоље осим Тебе немамо другу помоћ, Господару моћи, смилуј се на нас!“ Не постоји увек бег од тешких времена, али постоји увек Божје присуство са нама у свему томе. Да ли и ти покушаваш да нађеш смисао у свакодневним борбама? Како можеш то понудити Богу данас? Сем је пасторални асистент у грчкој православној цркви Свети Никола у Вирџинија Бичу, Вирџинија. Одрастао је у Паухетану, Вирџинија и студирао међународне односе и шпански на универзитету Џемс Медисон. Докторирао је на Часном крсту грчке парвославне теолошке школе 2013. Воли храну, језике, подослов и добру кафу. Редован је сарадник блога the Y2AM Blog. За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ Извор:http://www.pravmir.com/holding-on-to-god-in-hard-times/ 14. април 2018., отац Стефан Фримен Моје писање и мисли ме често носе до „ивица“- до ивице невере и до ивице дубине вере. Мој инстинкт за ова места је инстинкт за препреке у вери. Зашто неки верују а неки не? И која је тачна природа вере и невере? Постоји један облик вере који је познат свима. То је једноставно начин на који видимо свет.Ми нисмо посебно свесни икаквих напора потребних за ову вежбу. Отварамо очи, гледамо, и видимо шта видимо. Међутим, ово опажање може бити замагљено многим стварима. За неке, свако просто опажање света замагљено је страхом и анксиозношћу. Ствари не само да нису онакве какве изгледају, него су виђене као претња. Ако никада нисте имали ово искуство, ви сте благословени. Сећам се свог првог искуства са једним велеградом- Њујорком 1971. Радио сам као улични свирач заједно са једним пријатељем. Град је био невероватан- стални празник за очи и чула. Никада тако нешто нисам видео. Седам дана након нашег доласка, нападнути смо уз претњу ножем. Оно што смо финансијски изгубили било је безначајно. Оно што сам ја изгубио био је град са којим сам се приви пут суочио. На његовом месту била је непријатељска, опасна средина у којој је свако лице било потенцијални непријатељ, а сваки пут је био скривено место за неку наредну катастрофу. Вратили смо се кући. Наравно, ово „опажање“ света је својеврсна психолошка магла. Али вреди запамтити како ми видимо у магли. Постоји начин виђења који многи описују као „видети ствари онаквим какве јесу“. Ми претпостављамо да видимо ствари објективно, реално, тачно, нормално, итд. Све ово узима здраво за готово сагласност која се тиче наших опажања. Могло би се лако прихватити да унутрашње диспозиције и културолошки усаглашене идеје искривљују ова опажања. Расно подељено друштво мог детињства на Југу садржало је велики број лажних али опште прихваћених (од стране белаца) искривљења света. Они који су почели да говоре о једнакости у почетку су звучали као људи са друге планете. Мало је чудно што је Мартин Лутер Кинг Јуниор описао визију света у коој раса није проблем у смислу „обећане земље“. Ова питања везана за опажање су кључна у разумевању вере и превазилажењу препрека. Вера је средство опажања. Она је „орган“ вида и слуха. Она је „доказ ствари које нису виђене“ или „виђење невидљивих ствари“. „Видети невидљиво“ је заједнички део са „упознати непознато“. Божје ствари нису очигледне ни јасне замрачном срцу. Наше савремено тумачење ствари „онаквим какве јесу“ је просто разумевање ствари на „световни“ начин. Најочигледнија ствар за савременог човека је да је свет велика неутрална зона. Бог (ако има Бога) може направити избор да ли ће бити присутан у свету, али нема ничега у свету што је суштински повезано са Богом. Свет је само свет. Он живи у магли невере. Много пута чујем од неверујућих (или неких врста верујућих) како изражавају своју жељу за Богом кроз то да се Он открије свету на јасан и непогрешив начин- добро би било у виду анђела. Са таквом претпоставком која се заснива на свему што се појављује, није чудо што је визија дата од стране вере камен спотицања. Опажати свет као светињу и чудо у супротности је са нашим заједничким културолошким становиштем. Све „је што је“ , а истицање било чега другог о њему се види као метафора, алегорија, симболизам или „мистицизам“. Када неко каже да „верује“ у Бога, нисам увек сигуран да то и мисли. Сасвим је могуће (чак је често и случај) да он често мисли нешто сасвим друго од онога што бих ја подразумевао под овом изјавом. Постоји прихватање Бога као теоријске скице, менталне сагласности, чак и поуздане менталне сагласности у постојање неког вишег бића које воли, ствара и обезбеђује стварање. Та поуздана сагласност може имати важно значење: „Библијски Бог“ или „ Бог и Отац и наш Господ Исус Христос“, итд. Међутим, у многим случајевима (чак у већини), поуздана сагласност у постојање таквог Бога не мења облик ни природу самог стварања: она остаје исто неутралан, световни свет. Ово је ситуација коју сам описао као „двоспратни универзум“. Постоје многе верзије таквог Бога- од такозване буквалне верзије до фундаменталистичке, до племенитог, политички коректног Бога савременог либерализма. Неки се боре са именом овог Бога, питајући се да ли „Он“ треба да буде замењен са „Он/Она“ или неологизмом ( у једној школи коју сам похађао, извесни професори само би прихватили папире написане у складу са неологистичком ортодоксношћу- то је било пре 30 година). Али значење „супериорно биће“ у двоспратном универзуму је релативно изван ове суштине. Такав Бог, без обзира на значење, није Бог и Отац нашег Господа, Бога и Спаситеља Исуса Христа: он је једва хришћанизована верзија древних небеских богова. А у културолошком опажању савремене, световне природ, то би се сматрало угроженом врстом. Неколико напада на хришћанску веру звучало би исто тако сулудо као код Ричарда Дакинса и Кристофера Хиченса. Њихове нетачности и карикатуре су ривализоване само дреком присталица чијег бога они мрзе. Али хришћани би требало добро да послушају њихову критику- неко или у најширем смислу култура их је подучила богу у којег не верују. Рећи :„Верујем у бога кога је описао Дакинс, само зато што су моји разлози веома добри“ заправо је неприкладно. Шта су Дакинс, Хиченс и друштво открили је препрека у вери. Ако је сам универзум то што они опажају- ако је он заиста инертан, самоодржив, самопуздан и духовно неутралан, онда је спор против Бога о коме учимо и кога знамо у Исусу Христу заиста јак. Постављање небеског бога изнад и ван таквог света је можда занимљиво, али није убедљиво и, у вишем смислу није ни хришћански. Дејвид Бентли Хард мора ово да каже о хришћанском Богу: Говорити о „Богу“ исправно- у смислу који одговара учењу ортодоксног јудизма, хришћанства, ислама, сикизма, ведантика и бактикског хиндуизма, бахаи, у многоме и древног паганизма и тако даље- исто је што и говорити о једној бесконачној основи свега тога: вечној, свезнајућој, свемогућој, свеприсутној, нествореној, непроузрокованој, савршено узвишеној од свих тих ствари и због таквог нарочитог разлога свеприсутној у свим стварима. Бог тако схваћен није једна посебна ствар постављена над створеним универзумом, као његов додатак, нити је он сам универзум. Он није биће, бар не у смислу у каквом је дрво, сат или у смислу какав је бо; он није још један предмет у инвентару ствари онаквих какве јесу. Он је бесконачан извор свега, у коме све ствари живе и у коме се све ствари крећу и које имају сопствено биће. За њега се може рећи да је „изван бића“ ако под „бићем“ мислимо на свеукупне коначне ствари, али такође се може назвати „бићем за себе“ јер је Он неисцрпни извор читаве стварности, самовољно биће од кога је контингент увек у потпуности зависан, једниство у основи свих ствари. Насупрот томе, говорити о „боговима“ значи говорити о вишој или моћнијој или сјајнијој димензији иманентне стварности. Било који богови који могу бити тамо не превазилазе природу него јој припадају. Њихове теогоније могу се пребројати- како су настали из првобитне ноћи, или су били рођени од стране другог, титанског претка, и тако даље- и у многим случајевима предвиђена је њихова коначна смрт. Сваки од њих је биће за себе пре него што је „само биће“, и они су ти чије постојање пре зависи од универзума него обрнуто. Може постојати бесконачна разноликост оваквих богова, док Бог може бити само један. Или, још боље, Бог није само један-само јединствен и једини- већ је сам по себи јединственост, једини чин постојања захваљујући коме постоји било која коначна ствар и све ствари заједно. Преузето из „Бог, богови и виле“, Прва ствар, јун/јул 2013. Бог описан од стране отаца је „ван свог постојања“. Он је „неизрицив, непојмљив, невидљив, несхватљив, вечно постоји и увек исти“. Како ми опажамо таквог Бога? Први и најважнији одговор за хришћане је да Исус Христос није ништа друго до Реч Бога Оца, Логос у темељу бића, и да је Он постао човек. Према речима Јеванђеља по Јовану: „Бога нико никада видео није. Јединородни син који је у наручју Оца, Он га објави“ (буквално „Он га је протумачио“). Као што је отац Томас Хопко рекао више пута: „Не можеш знати Бога... али Му мораш дати до знања да то знаш“. Овај крајње трансцендентни, али истински оваплоћен Бог, такође објављује себе првенствено посредством светих тајни и живота „брачне заједнице“ (да искористимо израз Светог Иринеја“). Бог, кога не можемо познати може једино бити познат јер Он себе открива- Он себе чини познатим. Он није предмет међу предметима, нити је Он идеја међу идејама. Свети живот не треба схватити као дискретне тренутке милости које дели Црква, већ као откровење божанске стварности, дар од самог живота од Бога који нам Он даје у средствима како га је Он наменио. А средства нису произвољна- она су се сама открила из односа између Бога-кога-не можемо-познати и Његове творевине. Оно што ми опажамо вером кроз причешће је такође откровење о хлебу- суштинском хлебу. Јер оваплоћени Христос је Господар творевине који окупља све ствари око Себе. Психолошки појам „однос“ који се доста наметну у модерном хришћанству представља одступање од онога што је успостављено у Писму и историјском животу заједнице вере. То је новина- исувише погодна за културу прожету прекомерном психологијом.У свету који је вођен ратним идентитетом од 6 милијарди лажних себе, још један однос једноставно није спасоносан. Лажно ја нема истински однос. Треба да буде очигледно да ми не можемо опазити истинског Бога у смислу опажања који доминира у нашем културном животу. Вера је средство опажања која захтева једну промену у вршиоцу опажања. „Блажени су чисти срцем јер ће Бога видети“. Почетак вере је покрет (који је увек суштински једна промена) који је у исто време далеко од нашег садашњег опажања и који је окренут Богу-који-не може-бити-спознат. То је увек покрет ка истинском бићу. Овај покрет који је окренут ка Богу је инициран у нама милошћу, Божјом силом која нас повлачи, охрабрује нас, која негује нашу жељу за стварним постојањем. Дмитри Станилоа описује овај одговор: На почетку то је само једноставна воља да се верује у нешто а не да се нешто ради. Тако да неминовно првобитан напор наше воље у погледу добра, може имати само једну ствар: веровање. Што се нас тиче, ми не можемо почети нигде друго, неком променом добра у нашем животу, осим у томе да верујемо. И онај ко жели да верује, долази до тачке где може... Дакле пре него што крене на пут очишћења, неопходно је за човека да ојача своју веру коју је примио на крштењу, вољом, али како је вера однос ума према Богу, она не може бити ојачана осим осим ако не почнемо чешће да мислимо о Њему, не у теоретском смислу, као филозофској теми неке студије, али о Њему од кога ја зависим у свему и Који ми може помоћи у мојим недостацима. Али мисао о Богу је стварна и одржава се кратким и честим сећањем на Њега, побожношћу, осећајем да зависимо од Њега. Таква мисао концентрише наше мисли на Бога или на Исуса Христа, на оно што је Он урадио за нас, на основу основу поверења да ће нам Он сад такође помоћи ( Православна духовност, Киндл 2228-2233). То нас враћа назад до ивице- где овај чланак почиње. Иако је Бог основа бића, једини основ постојања, наша навика у опажању понаша се као препрека правом опажању. Наш вид треба да буде довучен до ивица (чак оних које су непосредно испред нас) где видимо наговештаје, чак наговештаје наговештаја, да постоји једна Стварност која тамо негде лежи, унутар и изнад свега што видимо. Најмање опажање понекад долази од њене сопствене радости, јер је она Радост и Чудо. То је заједница и уједињење. То је чистоћа срца и љубав. Недавно ме дирнула изјава Оца Тадеја из Србије: Има оних који кажу да су атеисти, али атеизам је нешто што не постоји... Не постоји таква ствар. Чак и ђаво верује и тресе се, али он одбија да чини добро. Не постоји особа која не верује у Бога, и не постоји рационално биће на земљи које не жуди свим својим срцем за животом после смрти. Ми ћемо све дати да живимо вечно, и сви ми жудимо за савршеном љубави, љубави која се не мења него траје вечно. Бог је живот, Он је љубав, мир, и радост. Има оних који му се супростављају, али они не могу ништа учинити да Га повреде. Ми сами компликујемо наше животе са нашим негативним мислима (Какве су ти мисли такав ти је живот, 1626-1630, Киндл издање) За сајт вјеронаука.нет, са енглеског језика превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ Извор Васељенски Патријарх нуди решења за "Дилема вијека: Технологија наспрам политике" Дана 12. априла 2018. године, екуменски патријарх Вартоломеј обратио се 21. Евроазијском економском самиту, који је одржан у Истанбулу, уз подршку Мармара Фондације на тему "Дилема вијека: технологија и политика. Иза дилеме ". У свом обраћању, патријарх је рекао: "Наш свијет се данас несумњиво мијења брзим темпом. Узрок тих запањујућих промјена је невјероватан развој технологије и биотехнологије и револуција информација и његових вишеструких грана - догађаја који представља највећу свјетску културну револуцију у историји човјечанста. Технологија држи кључ у свим областима живота Данас технологија није само употреба научног знања већ је постала фокус људског постојања - перспектива у којој сви аспекти цивилизације добијају значење. Као што је недавно речено, "технологија данас држи кључ за све области живота: науку, политику, економију, медицину итд. Нико то не може занемарити, а да се не кажњава маргинализацијом или чак изумирањем. Заиста, технологија је "велика снага" нашег времена. Она ефикасно служи људском бићу, превенцији и лијечењу болести, продужава наш животни вијек, олакшава наш свакодневни живот, излива знања и информација, и промовише комуникацију. Оно што се некада сматрало неповратним и фаталним - непремостива препрека - данас се, може ријешити и превазићи. Највероватније, ријечи "судбина" и "фатални услови" су непријатни термини за савремену науку и технологију. Савремена технополија Према америчком медијском теоретичару и културном критичару Неилу Постману, савремена технократија је преузела облик "технополије", потпун доминацију технологије у свим аспектима живота, "предају културе технологији". Технологија продире у друштво у свакој области. Реформише друштво и намеће им властиту логику и рјешења. Циљ технополије је неограничено прилагођавање људске појединости захтјевима технологије. Амблем и симбол тецхнополије је компјутер, који је у основи постао центар нашег живота. Нико не може порицати позитивне доприносе који произлазе из напретка науке и технологије. Штавише, нико не може да затвори очи на бројне негативне стране технополије. У сваком случају, критиковање технологије не може значити опште одбацивање постигнућа технологије. Све оцењујемо као податке У нашем животу данас, доживљавамо неконтролисану доминацију машина. Технологија је аутономизована од основних потреба људског бића, као робота који се не придржава свог ствараоца. Умјесто да буде човјеков слуга, постала је "свемоћна богиња", која захтијева да се у потпуности подвргнемо њеној вољи и сваком редослиједу. Заузврат, "информације" се прослављају и стога добијају метафизички статус. Рачунар нас води ка оцјењивању свега (тј. Ствари, догађаја, чак и људи) као "податак", као нешто што треба обрадити, чинећи брзу и мерљиву ефикасност главни циљ људске мисли и акције. Свемоћна средства електронске комуникације не само да једноставно преносе информације; они обликују наше мишљење о животу и његовом значењу, усмјеравају наше жеље и потребе, и утичу на рангирање наших вриједности. Сходно томе, осјећају се застарјеле традиције, симболи еродирају и сам напредак се идентификује са технолошким напретком. Препредено, оставља се утисак да кључ за рјешавање свих проблема лежи у могућности компјутера да складишти и израчунава огромну количину информација брзином муње. Наши највећи проблеми не произилазе из недостатка информација Нажалост, у овом контексту, лако можемо заборавити да наши највећи проблеми нису техничке природе и не произилазе из недостатка информација. Насиље, злочин, глад и социјална неправда, фанатизам и сукоб цивилизација нису узроковани недостатком информација или технологије, нити се могу рјешавати путем рачунарских наука. Такође је очигледно да научни напредак и развој технологије не одговара на дубока егзистенцијална питања човјека, а сигурно их и не елиминишу. Имајући на уму ове горе наведене разлоге - иако још увијек уживамо у предностима технологије - ми истовремено бринемо за нашу угрожену слободу, наше драгоцјене традиције које су изгубљене и природно окружење које се уништава. Коначно, квантитативна стварност није једина ствар која постоји. Такође постоји, "димензија дубине" реалности, његова мистерија, значење и љепота.Наука је "сјајна сила", али није свемоћна. Постоје решења изван науке На овај или онај начин, све што је научно и вјештачки изводљиво, не значи нужно да је то такође битно и добро. Из тог разлога, погрешно је држати став да само изван науке постоји само самопомоћ; када, уствари, уопште није преварљиво очекивати рјешења изван науке када их не може пружити. У овом тренутку, такође желимо да направимо додатно запажање: Никада раније људско биће није посједовало толико знања, а истовремено, никада раније, није дјеловао тако деструктивно против свог комшије и природе. Ми смо врло свјесни, али умјесто да делујемо као да нисмо свјесни. Негативне последице научног напретка Знање нема тренутних практичних посљедица на наш став, већ радије коегзистира са цинизмом и агресивношћу. Научно знање и технологија су коришћени,а и даље се користе за производњу застрашујућег оружја за масовно уништење. У западном свијету експлозија знања подстакла је индивидуализам и конзумеризам. На другим мјестима, развој технологије коегзистира са различитим облицима фундаментализма и социјалне неправде. Очигледно је видљиво да развој науке и технологије не води аутоматски напредовању у другим виталним областима живота. Шта религијски вођа може рећи пред овим? Прво, ми подвлачимо сљедеће: да су најдрагоцјењеније истине за људско биће и његову посљедњу судбину смјештене у светим религиозним текстовима човечанства. За хришћанство, људска особа и његова заштита од сваке пријетње - без обзира гдје је то могуће - лежи на врху њене вриједности. Са хришћанске перспективе, немогуће је данашњи огромни напредак у технологији прогласити "стварним напретком", с обзиром да је унутар његовог оквира човјек и његова слобода у великој мери нарушена, како је већ рекао градоначелник Кадикоиа. Свијет и Велики Савјет о технолошком и научном развоју У том духу Свети и Велики Савет Православне Цркве, који се на Криту одржавао у јуну 2016. године, у својој Енциклопији, упутио је на савремена технолошка и научна збивања са следећим: Кроз савремени развој науке и технологије, наш живот се радикално мења. И оно што доводи до промjене у животу човjека захтијева разборитост са своје стране јер, осим значајних предности, као што су олакшање свакодневног живота, успјешно лијечење озбиљних болести и истраживање свемира, суочени смо с негативним посљедицама научног напретка. Опасности су манипулација људским слободама, коришћење човjека као једноставног средства, постепени губитак драгоцјених традиција и пријетње или чак уништење природног окружења. Нажалост, наука по својој природи не посједује неопходна средства да спријечи или адресира многе проблеме које ствара директно или индиректно. Научно знање не мотивише моралну вољу човјека, иако је свјестан опасности, он наставља да дјелује као да их не зна. Одговор на тешке егзистенцијалне и моралне проблеме човјека и на вјечно значење његовог живота и свијета не може се дати без духовног приступа. Сарадња између технологије, политике, економије и религије Затварајући нашу адресу, желимо да нагласимо другу тачку из перспективе православне теологије која има директну везу са формулацијом теме нашег симпозијума, "Дилема вијека", као и насловом наше адресе , "Иза дилема". Не постоји никаква дилема нити сумња било какве врсте када је у питању потреба сарадње између технологије, политике, економије и религије, како би се ријешили проблеми који су првенствено због њихове аутономне функције - искључиво на основу њихових сопствених специфичних принципа и критеријуми. Докле год ове моћи настављају да игноришу једни друге, никада не могу заиста имати користи од човјечанства. Сви морају служити човеку, његовој слободи и његовом благостању, и морају заједно радити на заштити његовог достојанства. Овим истинитим критеријумом треба првенствено процијенити идентитет цивилизације и хуманистички садржај, а не ниво технолошког развоја и изврсности. " Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ Извор РАЗУМЕВАЊЕ И ДОЖИВЉАВАЊЕ НАШЕ ВЕРЕ: ВАСКРС И ОБЕЋАЊЕ ЖИВОТА ИЗ СМРТИ “Ми морамо разумети да људско биће у стварности не умире. Смрт је једноставно прелазак из једног живота у други“ (Свети Пајсије Атошки) „Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ исушчим во гробје живот даровав.“ Без обзира да ли је то грчки, енглески или неки други језик, сви ми верујући православци певамо ове речи, или неку варијанту истих, док се радујемо Христовом васкрснућу. Ипак, људи још умиру. Па како онда можемо да певамо ве речи са таквом радошћу, вером и поуздањем? Како можемо убедити младе људе и друге међу верујућима у истинитост Христове победе над смрћу када им њихове очи и искуство говоре супротно? Савремено доба нас учи да је смрт биолошки случај, научна извесност, и природни део живота. Израз „животни циклус“ постао је уобичајен у нашем речнику.Тешко је се расправљати кад ми видимо смрт око нас упркос томе што нас Црква учи. Али, да ли нас заиста Црква учи о смрти? Она нас учи да је смрт више од неког биолошког случаја; то је духовна одвојеност од Бога за оне који су се одрекли Христа, пуна физичких и психолошких последица такође. Учи нас да је смрт више од научне извесности, она је наш непријатељ. Она није природни део нашег живота и нема ничега цикличног везаног за живот и смрт. Црква нас учи да је ово почетак али да не треба да буде крај јер смрт је неприродна, абнормално одвајање од тела и душе. Сада не постоји крај биолошког живота, али због Христа, смрт је сад пролаз ка новом почетку и вечном животу. Ми верујемо да је ово због тога што нас је Христос јасно учио овим истинама о смрти и животу кроз његове речи и дела. Али нас збуњују у савременом свету и многи одбацују Христа и Његову цркву у овој конфузији. Христово учење о животу и смрти Када је разговарао са Лазаревом сестром Мартом, Христос јој каже да је сам Он васкрсење и живот. Он каже да било ко ко поверује у Њега, иако умре, живеће, а ко живи и верује у Њега неће никад умрети (Јован, 11:25-26). Исус говори да физичка смрт није смрт за оне који верују. Чињеница да он каже да они никада неће умрети показује да је он победио смрт и представио је као лаж баш онакву каква је. Упркос овоме, неколико стихова касније, у најкраћем стиху у Библији, Јован 11:35, он плаче. У пасусу можемо прочитати „Исус заплака“. Премда зна шта је заиста смрт, он плаче за нас и са нама у својој људскости јер је туга коју ми доживљавамо због лажи о смрти и Његово огромно саосећање. Ми такође разумемо да је грчки језик који је овде коришћен сродан Исусовом бесу и потресености да се смрт још дешава као последица греха и према томе она није природна. Он разуме шта ми осећамо и доживљавамо. Даље, пошто је Христос живот, онда живот није смрт. То се супроставља стварности. Она је лажна, и Исус плаче за нас јер ми доживљавамо ово неприродно стање стварности због греха. Када он васкрсава Лазара, млад човек излази из гроба још увек у погребној одећи (Јован 11:44) подсећајући нас да Лазару су они још увек потребни зато што ће он опет биолошки умрети у једном тренутку. У другом примеру, када га пита млади богаташ шта му је потребно за живот вечни, Христос каже: „Ако хоћеш да уђеш у живот, држи се заповести“ (Матеј 19:17). Налазим занимљивим да је Он рекао младом човеку „ако хоћеш да уђеш у живот“. Млад човек је јасно рођен у једном тренутку, тако да је он заиста ушао у живот. Он такође хода, прича и дише у свом сусрету са Христом и према томе јасно је жив, па зашто би Исус користио фразеологију коју је користио? Зашто би неко ко је већ жив имао потребу да уђе у живот? Кључна стар у разумевању шта Исус мисли је разумевање грчке речи која се кориси за живот у Новом завету. Док ми користимо једну реч за живот у Библији заправо постоји неколико речи које се користе за живот у Новом завету, претежно „биос“ и „зое“. Биос, реч од које смо добили биологију (односно науку о животу), значи физички живот и коначан живот. Зое значи духовни живот и вечни живот. Када Исус говори богатом владару да треба да уђе у живот, Он га поучава како да надмаши пики физички живот, или биос, и да крене стазом вечног живота, или зое. Сви они који игноришу овај приоритет су духовно мртви. Смрт и моћ смрти Оно што је Христос уништио кроз Своје распеће и васкрснуће је моћ смрти а не саму смрт, бар још не. Због тога ми још умиремо. Морамо бити сами свесни тога и учити друге о томе, да не бисмо постали циничнији у нашој вери јер још увек доживљавамо физичку смрт. Ако ми не реагујемо тако снажно на физичку смрт зато што ми ово разумемо, то је добро јер то значи да је наша вера јака. Ако нас преплави туга због физичке смрти, онда је и то добро. То значи да ми видимо смрт као неприродног непријатеља као што и јесте и не можемо поднети његову грозоту. Свети Павле нам каже да је смрт последњи непријатељ који ће бити уништен ( 1. Коринћанима 15:26). Православно проучавање Библије нас подсећа да „моћ смрти се уништава и да ми сада живимо у стању напетости између добијене победе и онога што треба да победимо када Христос опт дође и поврати све како све треба да буде“ Ми ово коначно видимо и у Откровењу када је смрт побеђена у целости и када је испуњено обећање вечног живота. То је Христово обећање нама. То је обећање које треба да прихватимо у нашем уму али да то и знамо у нашим срцима. „Ја сам васкрсење и живот. Онај који верује у Мене, иако умре, живеће. А који живи и верује у Мене никада неће умрети“-(Јован 11:25-26) За сајт вјеронаука.нет, са енглеског језика превела, САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ ИЗВОР |
Loading... Access Octomono Masonry Settings
Архива
April 2024
|
С благословом предсједника Катихетског одбора Републике Српске и Федерације Бих, његовог Високопреосвештенства митрополита дабробосанског Г. Хризостома, сајт уређује и води вјероучитељ Драган Ђурић!
|
|