​Хајде да погледамо икону из Византијског музеја у Атини из 14. вијека. На њој је арханђел Михаил, војсковођа Небеске војске. 

Прво, треба знати да су слова грчка, што је логично с обзиром на то да је то византијска икона.
Прво слово- на врху- је Х. Оно значи Χριστος - Христос. Лако се направи грешка да би друго слово, с леве стране могло бити А. Заправо, то је слово Δ, које се често налази тако написано на старим иконама. Оно представља Δικαιος – Праведни. Треће слово, на десној страни је К, представља Κριτης- Судија. Отуда енглеске речи „критичар“ и „критиковати“.
Све заједно, скраћеница Χ(ριστός) Δ(ίκαιος) Κ(ριτής)- Христос Праведни Судија. То је реченица која се помиње у Јеванђељу по Јовану 7,24:

​μὴ κρίνετε κατ’ ὄψιν, ἀλλὰ τὴν δικαίαν κρίσιν κρίνετε
Me krinete kat’ opsin, alla ten dikiaian krisin krinete
„Не судите по изгледу, него праведан суд судите.“
Можда се сећате једне варијанте ове фразе која се често налази као јеванђелски текст на руским иконама Исуса „Господа Сведржитеља“
Не на лица судите сынове человечестии, но праведен суд судите: им же бо судом судите, судят вам и в нюже меру мерите, возмерится вам.
„Не судите по изгледу, синови човечији, већ суди по праведном суду. Јер по каквом ћете суду судити, тако ћете бити осуђени осуђени и каквом мером мерите, таквом ће вам се мерити. "
Постоји такође један натпис у наслову иконе арханђела Михаила који би требало протумачити. Подељен је на леве и десне делове.
На левој страни:

Ὁ ΑΡΧ[ΩΝ]….
Ὁ ΜΕΓΑC…
Обратите пажњу како су А и Р спојени, и како је Х у Arkhon постављено изнад, испод закривљене линије која указује на скраћеницу.
На десној страни:

…ΜΙΧАΛ
…ΤΑΞΙΑΡΧΗC
Обратите пажњу да је слово Л у ΜΙΧΛ постављено изнад последња два слова.
Овај насловни натпис се чита тако што се с првог реда леве стране прелази на први ред с десне стране, тако исто и други ред с леве стране па други ред с десне стране, овако:
Ὁ ΑΡΧ(ΩΝ) ΜΙΧΑΗΛ Ὁ ΜΕΓΑC ΤΑΞΙΑΡΧΗC
„ Кнез Михаил  Врховни војсковођа“
Овај наслов се позива на старозаветну књигу пророка Данила, 12,1, у грчкој верзији Септуагинте:
Και ἐν τῷ καιρῷ ἐκείνῳ ἀναστήσεται Μιχαὴλ ὁ ἄρχων ὁ μέγας, ὁ ἑστηκὼς ἐπὶ τοὺς υἱοὺς τοῦ λαοῦ σου·
„А у то ће се вријеме подигнути Михаило, велики кнез, који ће се заузети за синове народа Твога“.
На улазу старих будистичких храмова, обично се налазе два божанска чувара. Ово је један пар који датира из периода Камакуре (13-рани 14 век): 

Увек помислим на таква два божанска чувара кад видим анђеле насликане на улазу православних цркава у словенским земљама. Ово су „Ангелы Господни, записывающие имена входящих в храм”- „ Анђели Господњи, који записују имена оних који улазе у Цркву“..

​​Кад видите таква два анђела (понекад је само један), анђео с леве стране на улазу (у словенским земљама) је арханђел Михаил, као што се може видети овде у Цркви Светог Симеона Богопримца у новгородском манастиру Зверин:

Он претећи држи мач у десној руци, а у левој руци свитак.
У грчком Приручнику за сликање (Херминеија) Дионисија Фоуршког, налазимо ово:
„ Са унутрашње стране врата храма, с десне стране, арханђел Михаил; Он држи мач и свитак са следећим речима: Ја сам Божји војник, наоружан мачем. Они који улазе овде са страхом, ја их браним, ја их чувам, ја их штитим и надгледам их; а они који улазе са нечистим срцем, немилосрдно их ударам мачем“.
Понекад у словенцим црквама, на Мхаиловом свитку пише:
„Простираю меч мой на приходящих в чистый дом Божий с нечистыми сердцами.“
„ Пружам мач на оне који улазе у чист Божији дом са нечистим срцем“.
Опет, у словенским црквама, Гаврил је често на десној страни улаза, мада Дионисије Форуншки пише:
„ На левој страни, Гаврил држи свитак и трском записује ове речи: Пишем овом трском унутрашњу нарав оних који улазе овде; добро се бринем за оне који су добри, а учинићу злима да брзо страдају“.

​​Овде имамо много новију верзију ова два арханђела, што се може видети у цркви Светог Кирила у Кијеву, Украјина:
         Михаил је са леве стране:                                                                         А Гаврил са десне:         

​Као што смо претходно споменули, у неким црквама има само један анђео, који је обичноо познат као Анђео храма. Верује се да овај анђео постаје заштитник цркве кад се она освешта, и он је ту на дужности до Другог Христовог доласка. Такав анђео може бити одсликан како стоји или седи, бележећи на свитку имена оних који улазе у цркву, да би на тај начин дао свој извештај о њима на Судњи дан.
Сад очигледно да постоји овде нека веза са класичном сликом Анђела хранитеља на иконама, који прати сваког човека кроз живот, бележећи његова добра дела. Понекад у иконографији ова два анђела буду помешана, нарочито кад се анђео који пише на свитку зове Ангел со свитком- „Анђео са свитком“.
Икона из манастира Blagovyeshchenie (Благовести) у Муром приказује „Анђела са свитком“ а насловни натпис идентификује га као анђела виђеног у визији „Светог Оца Амона“ који је видео „ Ангела Господњег како седи и записује имена оних који улазе у Цркву Божју“.

Ово се односи на стару причу египатског монаха Амона коме је дата способност да види духовне ствари. Једном у току Светог причешћа, он је угледао анђела близу олтара који је записивао имена оних који су били присутни, а прецртавао имена монаха који су одсутни. 

За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
извор

Шта значи љуби ближњег свога као самог себе? Да ли имамо љубави према себи и каква она треба да буде? Хајде да то схватимо.

Човек је првобитно створен по лику и обличју Бога, врховном слободном бићу са огромним духовним могућностима, и он је требало да се вежба у љубави према Богу и свој Његовој творевини. Међутим, наши преци су презрели тај божански дар и за последицу осудили су себе и своје потомке на тугу, патњу и смрт због зла које се јавило кроз људске страсти и пороке.

Свакако, наше страсти не могу бити изговор за мржњу себе и других. Ми морамо мрзети зло, не онога ко га чини. Сасвим супротно томе, ми треба да волимо себе као Божја створења и да пренесемо ову љубав на друге. Бог нас не воли због неких пријатних квалитета које ми мислимо да поседујемо, већ једноставно због тога што постојимо и што смо жива и осећајна створења.

Кад је Бог дошао у овај свет, човечанству је дата реална шанса да се приближи разумевању божанске љубави првенствено кроз изгоњење греха из сопствене природе. То је оно у чему се састоји наше спасење.

Због Божјег Оваплоћења, Господ није само близу нас: Он је у нама. То је сврха примања Светог причешћа. Учествовањем у Евхаристији, ми примамо самога Бога, Господа нашега Исуса Христа. Кад ми узимамо Тело и Крв Христову, Бог нам даје милост, натприродну моћ, која нам помаже да се боримо против сопствених грехова и да спроведемо Божји план за себе.
​
Међутим, грех мора бити видљив пре него буде побеђен и према томе први чин божанске милости који отклања духовни вео који нас заслепљује са наших очију и спречава нас да видимо своју грешност.

Човеково спасење је синергија, сарадња Бога и човека, у којој, према Светим Оцима, и Бог и човек треба да узму свој удео. Духовно преобраћање и просветљење се стичу само кроз напоран рад. Пре виђења преображеног Господа, Христови апостоли су начинили дуг и тежак успон ка планини. Према томе, ако се напори траже за пењање планином у физичком смислу, они ништа нису мање неопходни кад се пење до висина духовног савршенства.
Не одустајмо кад видимо своје несавршености и недостатке других, већ победимо сопствене грехе, ослобађајући своја срца за божанско светло које може да загреје цео проблематичан свет. 
„У свијету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам побиједио свијет“ (Јн 16,33).

                                                                    аутор:Митрополит Антоније (Паканич)

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

„И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и ондје намјести човјека, којега створи. И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за гледање и добра за јело, и дрво од *живота усред врта и Дрво Познања добра и зла... И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува. И запријети Господ Бог човјеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш“ (1 Мој 2,8-9; 15-17).

Бог је створио Дрво Познања добра и зла и онда заповедио да од свог дрвећа у Рајском врту Адам и Ева не једу од тог дрвета, јер да би човек узрастао и сазрео, требало је да они вежбају своју слободну вољу.

 Свети Григорије богослов каже: „Он је човеку дао Закон, као опипљив предмет да поступа по њему. Овај Закон била је заповест као на пример којим се биљкама послужити, а које не треба дирати. Ова последња је Дрво од знања добра и зла; заправо, не због тога што је она била зло од самог почетка кад је посађена; нити је била забрањена због неке Божје кивности према човеку- не дозволите непријатељима Божјим да машу својим језицима у том правцу нити опонашајте змију“. Заправо, Свети Григорије каже да су се Адам и Ева повиновали тој заповести, њима би било дозвољено да једу са тог дрвета и онда би то воће „ било добро ако би се њим послужили у право време“ (Други говор на Васкрс 8).
​
Свети Јефрем Сирин написао је да Бог није створио човека ни смртног ни бесмртног. Он је створио човека с могућношћу за обоје. „Чак иако им је  Бог, у Својој доброти, дао све друго, Он је желео, у Својој праведности, да им да бесмртан живот који би им био додељен једењем са Дрвета живота. Према томе, Бог им је успоставио заповест. То није била велика заповест с обзиром на награду коју је Он припремио за њих; Он је држао подаље од њих једно дрво, које би било довољно за њих само да одрже једну заповест. Бог им је дао цео Рај, тако да они нису имали никакво ограничење да прекрше закон... Да је (Ева) победила у тренутној бици, у том кратком надметању (кушању змије да једе са тог дрвета), змија и онај ко је био у змији би (још увек) били под казном коју су примили, док би она, заједно са својим мужем, јела са Дрвета живота и живела вечно. Уз овај обећани живот који би (Адам и Ева) стекли, њима би о Божјој правди било дато све оно што им је претходно дато Његовом Милошћу“ (Тумачење Постања 17,5; 18,4 Свети Оци: Свети Јефрем Сиријски, Одабрана дела, прев. Едвард Г. Метјус, Млађи и Џозеф П. Амар (Вашингтон: Католички универзитет Америчке штампе, 1994) стр 109).

На сличан начин, Свети Јован Дамаскин објашњава:
„Кад је, дакле, Бог људску природу оденуо слободном вољом, Он јој је наметнуо јој је закон, да не проба дрво знања. Што се тиче овог Дрвета, о њему смо смо рекли онолико колико је потребно у поглављу о Рају, бар онолико колико је било у нашој моћи да кажемо. А овом заповешћу Он је дао обећање да ће, ако човек сачува достојанство душе тако што ће победити разумом и признајући свог Створитеља и поштујући његову заповест, делити вечито благослов и живети читаву вечност, доказујући се моћнијом од смрти : али ако се опусти, душу подреди телу и  телесним задовољствима, упоређујући себе у незнању свог истинског достојанства са безумним зверима, отресајући јарам свог Створитеља и занемарујући Његову Божанску наредбу, он ће бити подложан смрти и покварености и биће приморан да мукотрпно ради током свог бедног живота. Јер, човеку није било од користи да стекне непропадљивост док је још некушан и недоказан, да не би пао у понос и под ђавољи суд. Јер, кроз његову непропадљивост, ђаво, када је пао као резултат сопственог слободног избора, чврсто је успостављен у злу, тако да није било места за покајање и наду за промену: баш као што су и анђели, када су начинили  слободни избор у врлинама постали милошћу трајно укоријењени у доброти “ (О предзнању и предодређењу (Књига 2, Глава 30 , Тачно изложење Православне вере).

                                                                                                     аутор: о. Џон Вајтфорд

​За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

       У књизи пророка Малахије стоји: „Јер од истока сунчанога до запада велико ће бити име моје међу народима, и на сваком ће се мјесту приносити кад имену мојему и чист дар; јер ће име моје бити велико међу народима, вели Господ над војскама“ (Мал 1,11). Да ли се ово пророштво односи и на куће обичних верника или на цркву? Да ли лаици могу сами да каде?

Зашто би неко желео да кади иконе или да покаже неке знакове страхопоштовања и поштовања, као што су паљење свећа и лампи које горе поред иконе.? Према доктрини Православне Цркве, израженој у догматској декларацији 7. Васељенског сабора, дубоко поштовање које ми указујемо слици Божјој се преноси на оригинал, па према томе кад ми указујемо част икони Христовој насликаној бојама или нечим другим, то није рад људских руку којем се дивимо већ се дивимо Оном ко је приказан на икони. Васељенски сабор нам налаже да имамо иконе Христа, Мајке Божје, анђела и светаца свуда, као и да указујемо част овим светим предметима с богопоштовањем, целивајући их, палећи свеће и тамјан. Док у цркви свештеници каде, стари хришћани су имали обичај у својим домовима да самии приносе пријатан мирис Богу, што ће нам посведочити списи Светих Отаца, животи многобројних светаца и канонске књиге неких манастира. Посебно, Свети Фотије митрополит Московски каже у својој посланици да богобојажљиви лаици, и мушкарци и жене, треба да каде своје иконе, као и да науче своју децу да то исто тако чине, без обзира на то колико су млади јер је то православни обичај.

Још од древних времена, лаици у Русији каде свете иконе у својим домовима. Кад се окупи цела породица, част паљења тамјана припада обично најстаријем у породици, иако било који члан породице, без обзира на пол и године старости, може да запали тамјан пред иконом у току својих личних молитава (према Посланици Светог Фотија Московског). Монаси такође практикују паљење тамјана у својим келијама током монашког молитвеног правила. Према устаљеном обичају, лаици, укључујући монахе, не би требало да користе велику кадионицу са ланцима (ака кадионицу), која припада свештеничкој или ђаконској служби, већ ми користимо малу ручну кадионицу са малом дршком (види Повеље Соловског манастира и Нил Сорски Пустињски). Такође, они користе обичне металне и керамичке кадионице.

Не постоје посебна строга правила која говоре како лаици могу да каде код куће, али кађење се обично изводи на три начина. 1) Кадионица или неки посебни инструмент, који је уобичајеном говору познат као паук и који је причвршћен изнад лампе која гори поред иконе,  једноставно се поставља на полицу за иконе или на равну површину и соба се пуни миомирисом током молитве. 2) У ручну кадионицу се ставља тамјан и доноси се испред иконе на почетку молитве, а може се носити  у соби или по целој кући. Молитве Царе Небески, Трисвето, Оченаш, Верујем, Псалам 51 и 91 и тропар празника обично се читају са великим поштовањем и понизношћу док ходамо по кући кадећи. 3) Док држите кадионицу у својој десној руци, кад се крстите пред неким светим предметом, ставите кадионицу у леву руку, прекрстите се и учините мали наклон. Према познатом литургичару М.Н. Скабалановичу, тако се ручна кадионица користила у древна времена. Трагови такве праксе такође су остали у божанској служби, на пример, код крстообразног кађења Светог Стола при узвику Слава Светој Тројици. Крстасти знак вероватно је начињен ручном кадионицом.

У данашње време, у неким удаљеним православним парохијама, где свештеници долазе само повремено да би прославили Евхаристију, сама заједница, која се састоји од најискуснијих и духовно напредних појединаца, који имају добро знање литургијске традиције, дневно изводи и друга богослужења, а такође и кађење у цркви помоћу мале ручне кадионице (нарочито, у РОКОР-у). У таквим ситуацијама, кађење се изводи у одређеним тренуцима, као што су Господе, вичем теби на Вечерњој, Величај душо моја Господа на крају Јутрења, и .тако даље. Кађење се изводи према строгом правилу, онако како је то прикладно у храму. Прво, Крст и Јеванђеље на аналогиону се каде, онда Царске Двери, иконе и иконостас с десне стране па онда са леве, и све друге иконе по утврђеној процедури. У одсуству свештеника, Царске Двери и олтарска завеса остају затворени и строго је забрањено кадити у олтару. Пракса лаика како каде у цркви забележена је у Светогорском Типику, где се до данашњих данаизводи кађење ручном кадионицом од стране нерукоположених олтарских саслужитеља у одређеним деловима службе ( види Православну Енциклопедију).

Дакле, лаици могу кадити код куће и, уз благослов црквених старешина, искусни парохијани могу такође кадити у капелама и црквама током лаичке службе уколико нема сталног свештеника у парохији. Користи од кађења домова могу бити значајне: миомирис тамјана ствара црквену атмосферу која је погоднија за молитву, освећује се кућа, указује се част Јеванђељу, Крсту и светим иконама, што је директно прописано Другим Никејским Сабором (Седмим Васељенским Сабором). Хришћанин се учи да проведе време у дому на молитвени начин. Наравно, кађење није услов без којег се не може код мољења код куће. Никако то не сме да се претвори у неку врсту забаве, где се нагласак помера са молитве и приношења миомириса Богу на неки спољни церемонијални аспект молитве, што очигледно не само да не би било од помоћи већ би било и на духовну штету. Према томе, савет је да се упознамо са молитвом и црквеним животом пре него обогатимо молитву Господу користећи тамјан. С тим у вези, паљење тамјана пред иконама, посебно у дане великих црквених празника, древни је побожни обичај записан у светој традицији, историји цркве и животу светаца; ако вам то повраћа поверење, чини вас срећним у Господу и помогне вам да се осећате свечано, ако то подстиче вашу љубав према црквеном богослужењу, вреди се захвалити Богу и донети чисти принос тамјана у Његово име.   
                      аутор: Јован Ничипорук

За сајт вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Некрштена особа је изван Цркве. Зашто јој није допуштено да уђе? Да ли јој нешто недостаје? Да ли је она духовно осакаћена или просто не жели да дође у цркву, да разуме и схвати Хришћанску веру?
Ситуација је још компликованија уколико некрштена родбина умре. Да ли можемо имати црквену сахрану за некрштену особу? Можемо ли запалити свећу у њено име? Како се можемо помолити за њу? Најважније од свега, ако је Црква ту да све воли, зашто је она тако немилосрдна према некрштенима? Ево одговора на нека од ових питања на која су нам одговорили свештеници из различитих делова Русије.

Да ли могу да запалим свећу у име некрштене особе?
Пречасни Филип Иљашенко, проректор Факултета хуманистичких наука Свети Тихон, Москва

Да бисмо могли да одговоримо на ово питање, морамо прво дефинисати шта подразумевамо под „паљењем свеће у нечије име“, јер сумњам да је основна идеја помало нетачна.
Свећа буквално значи наш дар Богу. То је јасно јер свеће коштају око десет центи за једно туце. Кад их купимо за један долар или више, то је дословно донација. Због тога ја верујем да није у реду говорити о „свећи у нечије име“. Ви можете дониати у нечије име, то је сигурно. Свети Оци препоручују донације илидавање прилога као помоћ некрштеној особи до које вам је стало.
Црква није попут Будистичког храма где се окрећу точкови среће са текстовима молитава на њима. Они окрену точак среће и мисле да им се то рачуна као молитва. Ми имамо другачије стајалиште: ми изговарамо молитву, говоримо је гласно ако можемо и разумемо је. Исто је и са свећом: ми је не можемо запалити без молитве. Свећа није точак среће који се окреће. Она сама по себи не значи ништа.

Да ли може некрштена особа да начини крсни знак?
Пречасни Александар Савин, Црква Светог правоверног принца Димитрија, Москва
Да, некрштена особа може да се прекрсти. То није забрањено. Ако се неко прекрсти са вером и страхопоштовањем, мислим да је то у реду.
То се нарочито односи на особу која верује у Бога и жели да се крсти. Она може да се прекрсти због тога што она већ верује у Исуса и жели да буде са Њим. Постоје оглашени у Цркви: то су људи који се припремају да се крсте. Та припрема захтева мало времена данас али у древна времена она је трајала неколико година.
Желео бих да упозорим оне који су одлучили да се припремају за крштење: треба да будете посвећени и сврсисходни и да не одлажете намеравано крштење. Заправо, зле силе не желе да вас пусте. Наићете на сметње и препреке, које ми зовемо „искушења“. Људи који не иду у цркву сматрају ове препреке као знаком одозго и дају им прекомерну важност. Не треба тако да мислите. Само будите одлучни на свом путу ка Исусу.

Да ли може некрштена особа да иде у цркву?
Високопреподобни Димитрије Струев, Тражилац Изгубљене Цркве, Липетск
Да, може и треба. Ипак, она треба да изађе из цркве кад ђакон или свештеник кажу, Оглашени, изиђите! Оглашени су они који се припремају за крштење. Пре тога, она може да учествује у свим службама, да се моли, да се прекрсти. Мислим да није грех уколико некрштена особа запали свећу. Морам да нагласим да одлазак у цркву и учење да се моли мора бити одвојено од припреме те особе за крштење, тако да она не би помислила да има покриће за све. „Просто идем у цркву и молим се, осећам се сјајно. Шта још желите од мене?“ Било би сјајно ако се она навикне на богослужење и схвати његово значење пре свог крштења да би била спремна да учествује у црквеном богослужењу чим се крсти.

Да ли може некрштена осова да носи крст?
Високопреподобни Сергеј Васин, Црква Рођења Пресвете Богородице, Бобјаково, Воронеж Област

Да, може али зашто би? Ако носи крст као модни детаљ, онда он нема никакво друго значење до позива за богохуљење. Крст није модни детаљ: то је знач вере, што значи да смо ми Хришћани и да следимо распетога Христа.
Творац је обдарио човека слободном вољом. Ако неко жели нешто, не постоји нико ко га може спречити у томе. Свако може да чини оно што жели, укључујући и ношење крста, али зашто и због чега?
Ако неко није још крштен, а планира да се крсти, што значи да је оглашени, наравно да је тој особи дозвољено ношење крста. Тај период је могао трајати годину дана или више у раној Цркви али данас је значајно краћи. Чак се често дешава да се особа прво крсти и да тек онда крене са одласком у цркву. Свакако, док особа није крштена, може радити доста ствари, на пример, посећивати цркву, молити се, помазивати се светим јелејем. Једина ствар коју не може некрштена особа је учествовање у Светим тајнама. Ако је особа оглашена, цела Црква се моли за њу: постоји наменска молитва за оглашене.

Да ли можемо да се молимо за некрштене који су живи?
Пречасни Јован Захаров, Црква Покрова Пресвете Богородице, Москва

Да, можемо. Али прво морамо да сазнамо шта та особа мисли о Цркви, да ли је она без предрасуда или слично. Ми се молимо за оглашене на свакој Литургији. Оглашени су они који су већ чули за Реч Божју и спремају се за крштење. Ми се молимо заједно за те људе сваки дан. Ако неко не жели да се молите за њега, било би чудно да се за њега молите. Тиме желим речи, да постоје разне ситуације у животу. Понекад, родитељи који су добри Хришћани имају лошу децу. Да ли нам је забрањено да се молимо за њих? 
Ако таква особа жели да се молите за њу, онда то можете.

Да ли можемо да се молимо за преминулу некрштену особу?
Пречасни Фјодор Лукјанов, Црква Свих Светих, Москва
​
Наравно, можете и треба да се молите за особу која је умрла некрштена јер смо сви ми Божја деца. Ако желимо да олакшамо усуд те особе, можемо се молити Богу Оцу. Он нас све воли: чак и оне који га нису прихватали док су били у животу.
Можете се молити код куће или индивидуално у цркви.
Међутим, ми се не молимо за некрштене на Литургији јер они нису били чланови Христове Цркве, Христовог Тела. Према томе, не можете тражити молитву за некрштену особу да се помене у Цркви у току Божанске Литургије.

За сајт вјеронаука.нет, са енглеског језика, превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ

У данашње време, нажалост, има пуно људи који стављају црвени конац око руке да би се заштитили од пакости, злобних очију, зависти, мржње итд.
Употреба црвеног вуненог конца око руке је јерејски кабалски обичај. Реч „кабала“ на јеврејском значи „примање, прихватање и обичај“. Суштина кабалске доктрине је да постоји неко тајанствено знање у Тори (Петокњижју светог пророка Мојсија односно Петокњижју првих пет књига Старог завета) и у другим јеврејским текстовима, кји су разумљиви само неколицини изабраних. Кабалистичко учење се често повезује са додељивањем неког „мстичног“, „тајанственог“ значења јеврејским словима. То је остало од учења Питагорејанаца  јер су они у одређеној мери давали „мистичну моћ бројевима“.
У суштини, кабалистичка традиција заправо је одбацивање класичног јудеизма. Ро је магија маскирана у јудеизам. Наравно, магија се суштински повезује са гордошћу. То је због тога што , као што смо горе поменули, само изабрани могу разумети науку Кабале, Већ овде имамо неко истицање. Постоје изабрани и остали који то нису. Та смеса је наравно начињена из гордости. Кабала је извор људске гордости: „Поседујем тајно знање које други не поседују“.
Популарни црвени конац такође потиче из кабалске традиције која је настала у Израелу. Поседовање и ношење црвеног конца је магијски ритуал. Нећемо се задржавати на њему јер је он бесмислен, бескористан и незграпан као и све остало у магији, са својим прецизним прописивањем бројних смешних и нашироко апсурдним ритуалима, нагомиланим једни на друге.
Хајде да истражимо проблем Божје помоћи. Савремени Јеврејин је особа чија религија каже да Месија није још дошао на земљу. За Јеврјина Христос је лажни месија. Јеврејин чека свог правог „месију“.
Према томе, тужно је кад један Православац, који има свог Месију, Господа Исуса и Спаса нашега Исуса Христа, одбацује Њега  носећи црвени конац и прелази у јеврејски логор. Сетимо се речи Светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова: „Знам дјела твоја, и невољу и сиромаштво – али си *богат – и хулу оних који говоре да су Јудејци а нису, † него синагога сатанина“ (Отк 2,9) Кротки и милосрдни апостол љубави зове јевреје синагогом сатанином. Према томе, просуђујући логиком Светог Писма, сви они који се преобрате у јудеизам, чак иако само ношењем црвеног конца (који је везан у складу са Кабалистичким оравилом и одређеним јеврејским моитвама), присаједињују се са Сатаном, односно обраћају се у ђавола.
Према томе, Православац не сме да носи црвени конац. Уколико се то деси, то је грех који треба да исповеди свештенику.

Наравно да не мисим да су сви људи који носе црвени конац уверени и свесни поклоници јеврејске религије. Вероб+ватно они имају полу-паганистички поглед на свет и веру. Они траже да свим расположивим средствима се заштите од злих очију, злих духова, и других ствари. Они иду у цркву да упале свећу, онда ставе Кабалистички конац, позову свештеника да им благослови дом, оду код гатаре, читају Молитву Господњу, поставе икону са седам стрела изнад врата, па додају и 'потковицу и турску хамсу поред ње чисто да би се осигурали да буду безбедни.
Али у Божијим очима, бити млак је смртоносни грех. Књига откровења нас подсећа на то: „Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ!

Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Отк 3,15-16). Ово су страшне речи и страшна је казна намењена онима који су млаки!

Ко су они? Какви су то људи? Људи чија је наискренија наклоњеност материјалном свету, који имају жељу да живе и чине грехе, и који не маре ни за шта друго. Људи који, попут фарисеја, желе да ставе религију у своју службу да би удовољили себи гордошћу или славом, или љубављу према новцу или другим гресима. Људи који одбацују Бога и постављају себе као нове идоле на трон сопственог срца. Такв људи су спремни да оду у цркву, код врачара, да ставе црвени конац, да упале сандалов штапич ред статуом слона у хиндуистичком храму- све то у исто време. Они истински не маре које су религије све док имају оно што желе.

Драга браћо и сестре, хајде да одбацимо то незнање, да се удаљимо од греха и да свој ум усредсредимо на Христа. Он је наша заштита. Пут ка Њему је циљ живота. Док следимо овај пут, ми стичемо благо којим ће остатак света избледети. Ми улазимо у заједништво са Богом, јединим Дародавцем свих ствари, јединим Извором живота и добробити за нас и за цео свет.

За ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ  / извор

Неки људи мисле да је својствена разлика између Православне цркве и са друге стране Католичке и Протестантске у томе што у Православној цркви нема столица за седење.

​ Заправо, сва древна упутства за служење у цркви претпостављала су да у цркви има места за седење јер је умесно седети у току неких делова службе. Нарочито псалми и читања из Старог завета и Посланица слушали су се седећи. Тако је било и са читањем Светих отаца и такође одређених црквених химни, као што су катизма химне, чије само име каже да су се слушале седећи. Стајање се сматрало неопходним само на најважнијим деловима божанске службе, као што је читање Јеванђеља и еврахистијског канона. Одређени литургијски узвици који су задржали до данас као што су „Премудро, стојмо!“ или „Стојмо смерно, стојмо са страхом!“ првобитно су били ђаконов позив верницима, позивајући их да устану због читања одређених молитава, јер су они пре тога седели.

Недостатак места за седење у цркви је обичај Руске цркве али то никако се не односи на Грчке цркве у којима се, по правилу, обезбеђују клупе за све који учествују у божанским службама. Недостатак места за седење у Руским црквама изненадио је Грке који су били у посети Русима чак у седамнаестом веку.

Павле Алепски био је ђакон и један од ходочасника који је био у пратњи Патријарха Макарија Антиохијског у његовом путовању по Русији. После учешћа у дугој Руској служби, он је поделио своје искуство:
„ У суботу смо слушали њихову литургију, са које се нисмо удаљили све док нам ноге нису постале бескорисне од толиког дугог стајања, јер у цркви нема места за седење... Читаоче, онда можеш замислити то стајање у цркви без померања, попут камена. Били смо преуморни, а душа нам је била растргнута од умора и чекања...  Бивајући тамо међу њима, били смо запањени. Напустили смо цркву једва осећајући ноге од умора и непрекидног стајања... Неки зналци нам рекоше да ако неко жели да скрати свој живот петнаест година, нека само оде у Мусковитску земљу и живи међу њима као испосник“.
​
Ова осећања су нарочито позната људима који се данас често жале на одсуство клупа. А неке Руске цркве имају место за седење са стране у цркви, Ова места су намењена за слабије и старије парохијане. Међутим, обичај седења током читања и стајања током најважнијих делова службе није карактеристичан у већини руских православних цркава. То се очувало само у манастирима постоје где стасиде (високе дрвене столице са расклопивим седиштима и високим местима за лактове где се леђа нагињу уз зид). Не би било ништа лоше у томе уколико би се стасиде или неки други тип столица поставиле у парохијске цркве. То би учинило православне службе не само „хуманијим“  за верујуће, већ би такође значило поновно рођење једног елемента древне церемоније.

​За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

                  Како треба расподелити породичне улоге у хришћанској породици?
Протојереј Павле Гумеров говори о томе како породичне улоге треба да буду расподељене, ко треба да буде глава породице, које су одговорности мужева и жена, шта жена треба да ради ако муж не жели да предузме за добробит своје породице, и како мужеви могу постати прави мужеви.
Поздрављам вас, пријатељи моји. Настављамо са нашим циклусом разговора о породичном животу, а данашња тема је прилично тешка: говорићемо о породичној хијерархији, о обликовању породице, и о улогама брачних партнера.
Три типа односа у једној породици
Почећу мало са дистанце. Психолози обично дефинишу три типа- три модела- односа међу брачним партнерима; они се условно могу назвати: одрастао-дете; дете-дете; одрастао-одрастао. Објаснићу.
Однос „одрастао-дете“ дешава се, по правилу, када се већ одговоран и зрео човек ожени са девојком узетом од заштитнички настројених родитеља, која још није апсолутно зрела, и тако се муж брине о жени, играјући улогу одрасле особе, док она игра улогу детета у овој породичној диади. Или можда обрнут случај: када ауторитативна и доминирајућа жена – а такав пример је узет из породице њених родитеља- уда се за „маминог сина“, који је навикнут да увек слуша своју мајку. То се често дешава када је жена старија од мушкарца. Ово су две ситуације типа „одрастао-дете“.
Однос „дете-дете“ се најчешће види у студентским породицама: двоје сасвим младих људи, момак и девојка, оснивају породицу, добро се слажу, они су раздрагани као два ждребчета на ливади, од којих ниједно не жели да предузме никакву одговорност о себи... Ниједно не тражи доминацију у овом пару, они су једно другоме пријатељи, али такви односи нису показатељи зрелости код ових људи.
Модел „одрастао-одрастао“ је најстабилнији и најпожељнији. Ови људи улазе у брак озбиљно, обоје као одрасли у духовном, психолошком и физичком смислу, и они могу да предузму одговорност за породицу и за своју другу половину и да испуне улоге које се односе на мужеве и жене у браку.
Ко је глава породице?
А ко је глава породице? Овде такође може бити неколико различитих модела. Први модел је оно што је Господ заповедио, а то је да је муж глава породице и глава жене. Други модел, са којим се често срећемо у наше време, је када је жена глава породице. И још један модел: када је глава породице дете: све се окреће око њега, он је јединац, он је центар света, он диктира услове, његови ћефови се испуњавају, и тако даље.
Данас је, нажалост, чест још један модел: глава породице је мајка или отац мужа или жене- у принципу нема разлике.
Западни модел предлаже да су брачни партнери једнаки у својим правима- они заједно спроводе пословни пројекат који се зове „породица“. Овде нико није глава породице, иако ми савршено добро схватамо да сваки задатак, укључујући и пословни,, треба да има директора, некога ко је главни. То је као у војсци, морнарици, предузећу, у некој компанији где постоји хијерархија, без које би све отишло по злу- као и у овој сложеној ствари као жто је породични живот.
У нашем разговору посвећеном Светој тајни брака, сетимо се да нам је Гопспод заповедио да је муж глава жени у породичној хијерархији. Муж је слика Христа у Цркви. Муж узима жену. Уосталом, словенска реч „брак“ потиче управо од речи“брать” ( “узети”) . А жена тражи у човеку нешто снажно и моћно, камени зид иза којега жели да се сакрије, да иде за својим мужем, улазећи у брак са њим. Ове старе руске речи прилично добро илуструју каква би породична хијерархија требало да буде издрађена.
Глава породице или тиранин?
Данас је, нажалост, сасвим преовлађујући мит да хришћанство наводно позива на неку врсту мушке тираније. Књига Домострој се често доводи у везу са тим, али све су то митолошке инсинуације против истинског хришћанског живота- истинска хришћанска хијерархија не садржи у себи ниједан такав однос. Можда је неко прочитао ову дивну књигу, Домострој, дело извесног свештеника Силвестера који је живео у седамнаестом веку. Наравно, то се не може у потпуности применити на стварност наших живота. Али, сетимо се како се зову муж и жена у овој књизи: „ господар и господарица и њихова деца“. Брачни партнери се гледају као господари својих домова. Природно је, да између ова два владара, овог краљевског пара, постоји неко ко је главни? Ко је главни? Муж. А какав би он требало да буде? Мудар као Соломон?
Велики стратег, тактичар, човек који има способност доношења чврстих одлука и који је изузетно интелектуално развијен? Не. Задатак мужа је потпуно нешто друго: да буде тај који ће да обезбеди своју породуцу („..Јер нико никад не омрзну на своје тело, него га храни и негује, као и Господ Цркву [Ефесцима, 5:29]) ; да буде особа  која доноси одлуке. Жена такође има право гласа али њен глас је саветодавни зато што је последња реч мужевљева. Али у свему овоме муж сноси сву одговорност: он не само да доноси одлуке, не само да има последњу реч, него након доношења одлуке он преузима на себе све последице те одлуке.
Замислите једну ситуацију: једног човека у некој војној јединици, који је изузетно одлучан и који је прошао изванредну обуку (на пример, завршио је Војну академију), са озбиљним искуством (на пример, служио је на „ратним жариштима“), тај човек је добио задатак да буде заменик командира или помоћник командира те војне јединице. Командир војне јединице је млад човек, који је одмах по завршетку војне школе постављен за командира. Али у војсци постоји једна предивна институција- подређеност, која се манифестује у томе што јуниори одају почаст сениорима: односно, они који су нижих чинова одају почаст вишим чиновима. А командир је увек у праву. Командир сноси одговорност за оно што каже. Његове наредбе се не дискутују. Шта може овај човек, кога су поставили да буде помоћник командира да уради? Наравно да он може да покаже непоштовање према младом командиру, покушавајући на неки начин да покаже неку врсту амбиције. Други сценарио: он би могао да има позитиван утицај на неискусног командира- испуњавајући улогу која му је дата у служби, дајући част и поштовање свом претпостављеном у ранку и позицији. Ово је веома важно, јер ако не указујемо дубоко поштовање надређенима, онда је природно да нећемо имати добар однос са њим, па никада нећемо моћи да поразговарамо са њим о одлукама које нам се чине исправним. Ако командир није глуп, премда је млад и неискусан, он ће узети у обзир консултацију са подређеним на основу његово искуства.  Ово је добар пример како изградити породичан живот. Задатак онога који је главни није само доношење недвосмислених одлука, него и да воли и да се консултује, то је она жеља коју људима упућујемо на њиховом венчању. Ми морамо да се консултујемо са нашим брачним партнерима.

Ми се тако разликујемо
Сваки члан тима, на броду, у војној јединици, у предузећу има своју улогу , а сваки члан породице има свој специфичан задатак. Зашто Господ није за Адама створио неког помоћника попут њега?- жену, која би имала мушке карактеристике, са израженом мускулатуром, запањујућег интелекта, способном за доношењем одлука... зашто? Зато што је њена улога сасвим другачија: задатак је жене да буде помоћник мужу, да опреми породичан живот, да подиже децу, да помаже мужу и да подржава његове одлуке... да буде одговорна за себе. Мужеви су се сигурно, као и већина мушкараца, уверили да не могу да испуне женски део пола, а ако су у обавези да то ураде то ће и урадити, предмда лоше. Када ме жена остави са децом, ја не излазим на крај са том ситуацијом баш добро, док је за њу то прилично лако... Када треба да учим са њима, да припазим на њих, да им спремим храну само на два дана, то је за мене велики терет. Али за њу, зато што је жена, то је природно и лако.
А таква љубав, саосећање, стрпљење, способност да се прилагоди на извесне животне услове и разноврсност коју жена има, мушкарац је никада неће имати. Мушкарац има своје улоге, па су према томе Адам и Ева створени да буду веома различити, тако да је он, глава породице,  био способан у слабостима своје жене да покаже своје најбоље мушке једнакости. То је веома важно.

А шта ако глава породице не жели да буде глава породице?

Желео бих да кажем неколико речи како би жена требало да се понаша ако она примети да човек са којим је склопила брачну заједницу не показује неопходну вољу и одлучност и уопштено не жели да преузме на себе одговорност да буде глава породице.
Имајте у виду да можете некога да промените само помоћу љубави и добрим односом са њим, тако да не треба да се борите за моћ са својим мужем, него да испуните оне улоге које су женама дате од Бога, дате по природи, а не да се оптерећујете другима.
Али авај, има једна прилично уобичајена ситуација у којој је муж “мамин син”, он не жели да преузме одговорност за своју породицу, не жели да пуно зарађује; жена се сместила у једаан посао, други, трећи, преузимајући породични терет на себе и преоптерећујући себе и жалећи се да ће ићи код батиушке, психолога... онда се разводи од мужа... она на своја леђа прима превелику одговорност. Ово је наравно, у потпуности погрешно. Задатак је жене нешто сасвим друго.
Задатак је жене као мужевљевог помоћника да подиже децу, да организује свакодневни породични живот; да сажаљева мужа, да се стара о њему и да га негује, да обавља дужности психотерапеута. Постоји једна сјајна изрека: „ Муж је женин пастир, а жена је мужевљев завој“. Она је доктор који речи његове духовне и емоционалне ране.
Друга ствар коју жена треба да има на уму јесте да не треба да се плаши да покаже слабост. Жене које имају такве леље мужеве често постају генерали у сукњи, и не само да преузимају на себе све породичне одговорности, него такође почињу да командују свима и свачим. А оне треба да чешће питају своје мужеве о таквим стварима и да траже његов савет.
И природно, треба да одаје почаст мужу. Једна особа ће према нама бити управо онаква какву је ми видимо, а то је заправо онаква како је ми поштујемо. Без указане части и поштовања исправна породична хијерархија је немогућа.
Охрабривање је важно- бар неки бојажљиви кораци који ће охрабрити твог мужа. Хвали га, подржавај га, јачај га.
Многе жене мисле да њихови мужеви могу некако претпоставити да је жени потребна помоћ око нечега у кући. Не плашите се да дате мужу неки посао, али опет, нека то буде нешто изводљиво. Мушкарци су лоши у разумевању апстрактних аргумената као што су „О, то је тако тешко за мене!“, „Тако сам уморна!“ и „Зашто не радиш ништа?!“. Треба да им дате јасне и конкретне задатке: „ Погледај, овде је списак за куповину намирница. Молим те, отиђи у продавницу“ и онда му се захвалите пољупцем у образ.
И још једна веома важна ствар: није само важно хвалити га што чешће, него и избегавати све те речи које осуђују и које умањују његово већ умањено самопоуздање. Нарочито избегавајте осуђивање пред другим људима. Доста жена, падајући у очај, позивају пријатељице и мајке да се жале на своје мужеве, што, наравно, не унапређује добар однос са брачним партнером, него, сасвим супротно томе, квари га.

Стати на чело породичног брода

Желео бих да дам неколико предлога мушкарцима. Они кажу да је данас тешко време. Али када је заиста и било лако? Свако време има своје компликације.
Данас постоји доста мушкараца који су расли са самохраном мајком, али нема ничег кобног у томе. Упознао сам неколико људи који су одрасли у оштећеним породицама али су постали дивни очеви, дивни мужеви, они који обезбеђују своје породице, људи који доносе све важне одлуке. Напослетку, ова улога нам је дата од Бога, оцртана у Светом писму, који је наш уџбеник за живот.
Задатак је мужа и главна радост његовог живота да брине о својој породици. Из тог разлога, каже се да ми заправо заснивамо породицу, за њу живимо, за нашу породицу и наше вољене, да им служимо. То треба да буде радост, и због тога идемо на посао који нас исцрпљује, али морате разумети да црнчите за добробит сопствене породице. Онда се вратите са посла уморни, али то је радосна исцрпљеност, радост која се не може поредити ни са чим- радост правог мушкарца.
Мислим да нико ко не жели да иде путем неких лудих узора који су поменути на почетку нашег разговора, већ путем који је установљен Божјом вољом увек примајући Божију помоћ и милост од Бога. Мислим да ће то све функционисати за такву особу, али наравно у своје време. Јасно је да се  навике са којима живимо много година, које смо добили од породице, не могу искоренити из вас. Али свака навика може бити уклоњена из сопствене породице напором уз који се стиче супротна навика. Желим вам помоћ од Бога у том напору.
Порука за мушкарце: будите права глава своје породице. Порука за жене: будите мужевљеви помоћници. Нека вам Господ помогне у томе!
To men: be the true head of your families; and to women:  be your husbands’ helpers. May the Lord help us all in this work!
Протојереј Павле Гумеров

                         За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: http://orthodoxchristian.online/family-hierarchy.html

Још чланака од протојереја Павла Гумерова -
1.  О ПОРОДИЦИ 
2. ​ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

Може ли носити крст онај који није крштен? Одговара професор Кијевске теолошке академије, Андреј Музолф.

Питање: Може ли носити крст онај који није крштен?

Одговор: Крст није само комад накита, него симбол вјере и исповиједања сваког хришћана који вјерује у Спаситељски подвиг нашег Господа Исуса Христа.
Према православној традицији, само крштенима  дозвољено је да носе крст.
Ако особа носи накит, као неку врсту лијепог и елегантног привјеска, али не вјерује у Бога, онда му то не користи.

Штавише, Свети Оци и хришћанске аскетe сматрали су да коришћење нечег тако светог као што је крст, на тај начин, богохуљењем.

Извор: ​http://pravlife.org/content/mozhno-li-nosit-krestik-esli-nekreshchen