Како треба расподелити породичне улоге у хришћанској породици?
Протојереј Павле Гумеров говори о томе како породичне улоге треба да буду расподељене, ко треба да буде глава породице, које су одговорности мужева и жена, шта жена треба да ради ако муж не жели да предузме за добробит своје породице, и како мужеви могу постати прави мужеви.
Поздрављам вас, пријатељи моји. Настављамо са нашим циклусом разговора о породичном животу, а данашња тема је прилично тешка: говорићемо о породичној хијерархији, о обликовању породице, и о улогама брачних партнера.
Три типа односа у једној породици
Почећу мало са дистанце. Психолози обично дефинишу три типа- три модела- односа међу брачним партнерима; они се условно могу назвати: одрастао-дете; дете-дете; одрастао-одрастао. Објаснићу.
Однос „одрастао-дете“ дешава се, по правилу, када се већ одговоран и зрео човек ожени са девојком узетом од заштитнички настројених родитеља, која још није апсолутно зрела, и тако се муж брине о жени, играјући улогу одрасле особе, док она игра улогу детета у овој породичној диади. Или можда обрнут случај: када ауторитативна и доминирајућа жена – а такав пример је узет из породице њених родитеља- уда се за „маминог сина“, који је навикнут да увек слуша своју мајку. То се често дешава када је жена старија од мушкарца. Ово су две ситуације типа „одрастао-дете“.
Однос „дете-дете“ се најчешће види у студентским породицама: двоје сасвим младих људи, момак и девојка, оснивају породицу, добро се слажу, они су раздрагани као два ждребчета на ливади, од којих ниједно не жели да предузме никакву одговорност о себи... Ниједно не тражи доминацију у овом пару, они су једно другоме пријатељи, али такви односи нису показатељи зрелости код ових људи.
Модел „одрастао-одрастао“ је најстабилнији и најпожељнији. Ови људи улазе у брак озбиљно, обоје као одрасли у духовном, психолошком и физичком смислу, и они могу да предузму одговорност за породицу и за своју другу половину и да испуне улоге које се односе на мужеве и жене у браку.
Ко је глава породице?
А ко је глава породице? Овде такође може бити неколико различитих модела. Први модел је оно што је Господ заповедио, а то је да је муж глава породице и глава жене. Други модел, са којим се често срећемо у наше време, је када је жена глава породице. И још један модел: када је глава породице дете: све се окреће око њега, он је јединац, он је центар света, он диктира услове, његови ћефови се испуњавају, и тако даље.
Данас је, нажалост, чест још један модел: глава породице је мајка или отац мужа или жене- у принципу нема разлике.
Западни модел предлаже да су брачни партнери једнаки у својим правима- они заједно спроводе пословни пројекат који се зове „породица“. Овде нико није глава породице, иако ми савршено добро схватамо да сваки задатак, укључујући и пословни,, треба да има директора, некога ко је главни. То је као у војсци, морнарици, предузећу, у некој компанији где постоји хијерархија, без које би све отишло по злу- као и у овој сложеној ствари као жто је породични живот.
У нашем разговору посвећеном Светој тајни брака, сетимо се да нам је Гопспод заповедио да је муж глава жени у породичној хијерархији. Муж је слика Христа у Цркви. Муж узима жену. Уосталом, словенска реч „брак“ потиче управо од речи“брать” ( “узети”) . А жена тражи у човеку нешто снажно и моћно, камени зид иза којега жели да се сакрије, да иде за својим мужем, улазећи у брак са њим. Ове старе руске речи прилично добро илуструју каква би породична хијерархија требало да буде издрађена.
Глава породице или тиранин?
Данас је, нажалост, сасвим преовлађујући мит да хришћанство наводно позива на неку врсту мушке тираније. Књига Домострој се често доводи у везу са тим, али све су то митолошке инсинуације против истинског хришћанског живота- истинска хришћанска хијерархија не садржи у себи ниједан такав однос. Можда је неко прочитао ову дивну књигу, Домострој, дело извесног свештеника Силвестера који је живео у седамнаестом веку. Наравно, то се не може у потпуности применити на стварност наших живота. Али, сетимо се како се зову муж и жена у овој књизи: „ господар и господарица и њихова деца“. Брачни партнери се гледају као господари својих домова. Природно је, да између ова два владара, овог краљевског пара, постоји неко ко је главни? Ко је главни? Муж. А какав би он требало да буде? Мудар као Соломон?
Велики стратег, тактичар, човек који има способност доношења чврстих одлука и који је изузетно интелектуално развијен? Не. Задатак мужа је потпуно нешто друго: да буде тај који ће да обезбеди своју породуцу („..Јер нико никад не омрзну на своје тело, него га храни и негује, као и Господ Цркву [Ефесцима, 5:29]) ; да буде особа  која доноси одлуке. Жена такође има право гласа али њен глас је саветодавни зато што је последња реч мужевљева. Али у свему овоме муж сноси сву одговорност: он не само да доноси одлуке, не само да има последњу реч, него након доношења одлуке он преузима на себе све последице те одлуке.
Замислите једну ситуацију: једног човека у некој војној јединици, који је изузетно одлучан и који је прошао изванредну обуку (на пример, завршио је Војну академију), са озбиљним искуством (на пример, служио је на „ратним жариштима“), тај човек је добио задатак да буде заменик командира или помоћник командира те војне јединице. Командир војне јединице је млад човек, који је одмах по завршетку војне школе постављен за командира. Али у војсци постоји једна предивна институција- подређеност, која се манифестује у томе што јуниори одају почаст сениорима: односно, они који су нижих чинова одају почаст вишим чиновима. А командир је увек у праву. Командир сноси одговорност за оно што каже. Његове наредбе се не дискутују. Шта може овај човек, кога су поставили да буде помоћник командира да уради? Наравно да он може да покаже непоштовање према младом командиру, покушавајући на неки начин да покаже неку врсту амбиције. Други сценарио: он би могао да има позитиван утицај на неискусног командира- испуњавајући улогу која му је дата у служби, дајући част и поштовање свом претпостављеном у ранку и позицији. Ово је веома важно, јер ако не указујемо дубоко поштовање надређенима, онда је природно да нећемо имати добар однос са њим, па никада нећемо моћи да поразговарамо са њим о одлукама које нам се чине исправним. Ако командир није глуп, премда је млад и неискусан, он ће узети у обзир консултацију са подређеним на основу његово искуства.  Ово је добар пример како изградити породичан живот. Задатак онога који је главни није само доношење недвосмислених одлука, него и да воли и да се консултује, то је она жеља коју људима упућујемо на њиховом венчању. Ми морамо да се консултујемо са нашим брачним партнерима.

Ми се тако разликујемо
Сваки члан тима, на броду, у војној јединици, у предузећу има своју улогу , а сваки члан породице има свој специфичан задатак. Зашто Господ није за Адама створио неког помоћника попут њега?- жену, која би имала мушке карактеристике, са израженом мускулатуром, запањујућег интелекта, способном за доношењем одлука... зашто? Зато што је њена улога сасвим другачија: задатак је жене да буде помоћник мужу, да опреми породичан живот, да подиже децу, да помаже мужу и да подржава његове одлуке... да буде одговорна за себе. Мужеви су се сигурно, као и већина мушкараца, уверили да не могу да испуне женски део пола, а ако су у обавези да то ураде то ће и урадити, предмда лоше. Када ме жена остави са децом, ја не излазим на крај са том ситуацијом баш добро, док је за њу то прилично лако... Када треба да учим са њима, да припазим на њих, да им спремим храну само на два дана, то је за мене велики терет. Али за њу, зато што је жена, то је природно и лако.
А таква љубав, саосећање, стрпљење, способност да се прилагоди на извесне животне услове и разноврсност коју жена има, мушкарац је никада неће имати. Мушкарац има своје улоге, па су према томе Адам и Ева створени да буду веома различити, тако да је он, глава породице,  био способан у слабостима своје жене да покаже своје најбоље мушке једнакости. То је веома важно.

А шта ако глава породице не жели да буде глава породице?

Желео бих да кажем неколико речи како би жена требало да се понаша ако она примети да човек са којим је склопила брачну заједницу не показује неопходну вољу и одлучност и уопштено не жели да преузме на себе одговорност да буде глава породице.
Имајте у виду да можете некога да промените само помоћу љубави и добрим односом са њим, тако да не треба да се борите за моћ са својим мужем, него да испуните оне улоге које су женама дате од Бога, дате по природи, а не да се оптерећујете другима.
Али авај, има једна прилично уобичајена ситуација у којој је муж “мамин син”, он не жели да преузме одговорност за своју породицу, не жели да пуно зарађује; жена се сместила у једаан посао, други, трећи, преузимајући породични терет на себе и преоптерећујући себе и жалећи се да ће ићи код батиушке, психолога... онда се разводи од мужа... она на своја леђа прима превелику одговорност. Ово је наравно, у потпуности погрешно. Задатак је жене нешто сасвим друго.
Задатак је жене као мужевљевог помоћника да подиже децу, да организује свакодневни породични живот; да сажаљева мужа, да се стара о њему и да га негује, да обавља дужности психотерапеута. Постоји једна сјајна изрека: „ Муж је женин пастир, а жена је мужевљев завој“. Она је доктор који речи његове духовне и емоционалне ране.
Друга ствар коју жена треба да има на уму јесте да не треба да се плаши да покаже слабост. Жене које имају такве леље мужеве често постају генерали у сукњи, и не само да преузимају на себе све породичне одговорности, него такође почињу да командују свима и свачим. А оне треба да чешће питају своје мужеве о таквим стварима и да траже његов савет.
И природно, треба да одаје почаст мужу. Једна особа ће према нама бити управо онаква какву је ми видимо, а то је заправо онаква како је ми поштујемо. Без указане части и поштовања исправна породична хијерархија је немогућа.
Охрабривање је важно- бар неки бојажљиви кораци који ће охрабрити твог мужа. Хвали га, подржавај га, јачај га.
Многе жене мисле да њихови мужеви могу некако претпоставити да је жени потребна помоћ око нечега у кући. Не плашите се да дате мужу неки посао, али опет, нека то буде нешто изводљиво. Мушкарци су лоши у разумевању апстрактних аргумената као што су „О, то је тако тешко за мене!“, „Тако сам уморна!“ и „Зашто не радиш ништа?!“. Треба да им дате јасне и конкретне задатке: „ Погледај, овде је списак за куповину намирница. Молим те, отиђи у продавницу“ и онда му се захвалите пољупцем у образ.
И још једна веома важна ствар: није само важно хвалити га што чешће, него и избегавати све те речи које осуђују и које умањују његово већ умањено самопоуздање. Нарочито избегавајте осуђивање пред другим људима. Доста жена, падајући у очај, позивају пријатељице и мајке да се жале на своје мужеве, што, наравно, не унапређује добар однос са брачним партнером, него, сасвим супротно томе, квари га.

Стати на чело породичног брода

Желео бих да дам неколико предлога мушкарцима. Они кажу да је данас тешко време. Али када је заиста и било лако? Свако време има своје компликације.
Данас постоји доста мушкараца који су расли са самохраном мајком, али нема ничег кобног у томе. Упознао сам неколико људи који су одрасли у оштећеним породицама али су постали дивни очеви, дивни мужеви, они који обезбеђују своје породице, људи који доносе све важне одлуке. Напослетку, ова улога нам је дата од Бога, оцртана у Светом писму, који је наш уџбеник за живот.
Задатак је мужа и главна радост његовог живота да брине о својој породици. Из тог разлога, каже се да ми заправо заснивамо породицу, за њу живимо, за нашу породицу и наше вољене, да им служимо. То треба да буде радост, и због тога идемо на посао који нас исцрпљује, али морате разумети да црнчите за добробит сопствене породице. Онда се вратите са посла уморни, али то је радосна исцрпљеност, радост која се не може поредити ни са чим- радост правог мушкарца.
Мислим да нико ко не жели да иде путем неких лудих узора који су поменути на почетку нашег разговора, већ путем који је установљен Божјом вољом увек примајући Божију помоћ и милост од Бога. Мислим да ће то све функционисати за такву особу, али наравно у своје време. Јасно је да се  навике са којима живимо много година, које смо добили од породице, не могу искоренити из вас. Али свака навика може бити уклоњена из сопствене породице напором уз који се стиче супротна навика. Желим вам помоћ од Бога у том напору.
Порука за мушкарце: будите права глава своје породице. Порука за жене: будите мужевљеви помоћници. Нека вам Господ помогне у томе!
To men: be the true head of your families; and to women:  be your husbands’ helpers. May the Lord help us all in this work!
Протојереј Павле Гумеров

                         За сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ
Извор: http://orthodoxchristian.online/family-hierarchy.html

Још чланака од протојереја Павла Гумерова -
1.  О ПОРОДИЦИ 
2. ​ДОМАЋА ЦРКВА – ПОРОДИЧНИ ЖИВОТ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

Може ли носити крст онај који није крштен? Одговара професор Кијевске теолошке академије, Андреј Музолф.

Питање: Може ли носити крст онај који није крштен?

Одговор: Крст није само комад накита, него симбол вјере и исповиједања сваког хришћана који вјерује у Спаситељски подвиг нашег Господа Исуса Христа.
Према православној традицији, само крштенима  дозвољено је да носе крст.
Ако особа носи накит, као неку врсту лијепог и елегантног привјеска, али не вјерује у Бога, онда му то не користи.

Штавише, Свети Оци и хришћанске аскетe сматрали су да коришћење нечег тако светог као што је крст, на тај начин, богохуљењем.

Извор: ​http://pravlife.org/content/mozhno-li-nosit-krestik-esli-nekreshchen