Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

​Родом из Попова Поља (28. 12. 1610. године) у Херцеговини, у селу Мркоњићи код Требиња, од родитеља простих, но благочестивих. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. 
У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником.
О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није.
Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца.
Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635.
Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода.
Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали.
Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода.
Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове.
И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу.
А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи.
Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа.
Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Извор: Манастир Острог

Петар Други Петровић Његош /1813-1851/, црногорски владар и владика, чија је круна стваралаштва спјев "Горски вијенац", рођен је на 13. 11. 1813. године. Његош је рођен у селу Његуши, код Цетиња, као други син Тома Маркова Петровића /најмлађег брата владике Петра Првог/ и Иване Петровић, рођене Пророковић, а на крштењу је добио име Радивоје, под којим је у народу био познат касније као владика Раде. Након што је постао владика, Његош се потписивао само својим монашким именом - Петар и презименом - Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар, већ управо као владика Раде. Његош се замонашио веома млад и примио власт над Црном Гором пошто га је Петар Први у тестаменту одредио за свог насљедника. Међутим, ту титулу је желио и гувернадур Вуколај Радоњић, који је себе сматрао јединим који има право да влада Црном Гором. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар Други преиначио казну у прогонство и укидање гувернадурства у Црној Гори. Његош је био и вјерски и свјетовни владар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али је владала племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и морало је бољети овог великог родољуба, који је свом душом био предан народу. "Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима", писао је Његош.
Његошева владавина је, такође, обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и покушајима владике да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом. Владика се у прољеће 1850. године разболио од туберкулозе, којој је тражио лијека у Италији. Преминуо је 31. октобра /18. октобра по старом календару/ 1851. године на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе. У својим посљедњим часовима рекао је: "Ево ме на ждријелу вјечнога дома... Копајте ме у Ловћен код нове цркве".
Сахрана на Ловћену је одгођена због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, те је привремено сахрањен у гроб његовог стрица Светог Петра Цетињског у Цетињском манастиру. Тек 26. августа 1855. године Његошеви посмртни остаци свечано су пренесени на Ловћен. Капелу на Ловћену срушили су Аустроугари, а обновио ју је краљ Александар Карађорђевић. Његошеви остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је 1974. године, уз подршку тадашње југословенске владе, замијењена Мештровићевим маузолејом. На тај начин, директно је прекршена Његошева посљедња воља. Његош се сматра највећим српским пјесником. Његово најутицајније дјело је "Горски вијенац", објављен 1847. године, те "Луча микрокозма" и "Лажни цар Шћепан Мали". Његош је, у вријеме непрекидних бојева са Турцима, занесено волио народне пјесме, скупљао их, а касније и сам стварао нове. Штампао је и два краћа спјева у истом духу: "Кула Ђуришића" и "Чардак Алексића". Године 1854. објављена је "Свободијада", епски спјев у 10 пјевања, у којем се славе црногорске побједе над Турцима и Французима. Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим црногорским бојевима испјевао управо Његош, који је радио и на прикупљању народних пјесама и издао их у збирци "Огледало српско". Петар Други Петровић Његош је на нивоу Митрополије црногорско-приморске канонизован и уведен у ред светитеља као Свети митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог митрополита Петра Другог Ловћенског Тајновица као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. године унесена у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци држи ловћенску Цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из "Луче микрокозма". 

Фјодор Михајлович Достојевски својим сјајним дјелима „Злочин и казна“, „Идиот“, „Зли дуси“, „Браћа Карамазови“ и "Записи из подземља"; кроз која се преносе његова мудрост и психичке врлине, освојио је не само љубав својих сународника, него и репутацију једног од највећих романописаца и драмских писаца на свијету.
Рођен је 30. октобра 1821. године у Санкт Петербургу. Његови родитељи /Михаил и Марија Достојевски/ били су врло сиромашни. Његов отац, бивши војни љекар, строг и крут породични човјек, преминуо је када је Фјодор имао 17 година.
Можда је љубав, коју је гајио према оцу или други фактори допринијела његовом првом епилептичном нападу, болести која ће га пратити до гроба. 
Минимално вријеме, које је налазио између вјежби и проучавања захтијева школе морао је да чита руску и европску књижевност. Опширно је проучавао дјела Пушкина, Гогоља, Хофмана, Шилера и Хуга. Убрзо након дипломирања одлучио је да одустане од официрске каријере и посвети се „душом и тијелом“ књижевности. Његово прво дјело „Биједни људи“ (1846), написано са свим техничким несавршеностима писца почетника, добило је ријечи хвале познатог књижевног критичара Бјелинског.
1849. Достојевски је ухапшен и осуђен на смрт због учешћа у социјалистичком покрету. Пресуда је гласила: „Инжењерски поручник Ф. М. Достојевски, стар 28 година, због учествовања у злочиначким плановима и покушаја ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији – осуђује се на смрт стрељањем“. Но, у вријеме погубљења, стигло је царско наређење о помиловању и осуди на четири године присилног рада.

У свом чувеном дјелу "Идиот" описује осјећања будуће смрти. У вријеме затвора спознаје Христа и његов живот се радикално мијења. Он се бори против утопијског марксизма и рационалног просвјетитељства Запада, који је већ био пресађен у православну Русију.
6. фебруара 1857. године Достојевски се оженио Маријом Исајевом у Руској православној цркви у Кузњецку. Супротно очекивањима Достојевског, овај брак није био срећан.  Његов живот и учење сада се у потпуности слажу са православном теологијом. Достојевски се претвара у православног писца.
1864. супруга му је умрла од туберкулозе. 1865. оженио се Аном Григоријевном Сниткином, која га је силно вољела и помогла му да превазиђе велико сиромаштво у које је пао.
Упркос дубокој боли, пише још три књиге: "Злочин и казна", "Браћа Карамазови" и "Записи из подземља". У овом периоду Достојевски се својим писањем бори против нихилизма просвијећене интелигенције. Вјерује у чистоту руског народа и опире се европском хуманизму, промовишући православни хуманизам. 
9. фебруара 1881. године, у 60. години, Фјодор Михајлович Достојевски је умро. Дијагноза - плућна туберкулоза, хронични бронхитис, емфизем мале величине. Његова добра супруга остала је близу њега и његовала га. У једном тренутку се загледао негдје и рекао јој: „Вријеме је да одем. Прочитај ми одломак из Јеванђеља по Матеју. “ Исте ноћи уснуо је у Господу. Његову сахрану обиљежила је национална туга. Достојевски је био аутор трагичног руског романа. У свим његовим дјелима постоји снажан драмски покрет за истраживање људске душе. Настоји да изрази свето, божанско, које се у човјековој души појављује кроз нестворену божанску благодат. Још увијек тражи коријене стварања у вјечности. Тјескоба да се пронађе божанско рјешење драме људске душе, пролази антропоцентричним значењем историје, тражећи њено бесмртно богочовјечанско значење. За Достојевског Бог није предмет читања, већ живи живот, патња и бол. У писму Фувизону, између осталог, пише: „Ако би ми неко доказао да је Христос изван истине и да у ствари истина није у Христу, радије бих био са Христом него са истином.“ Да бисмо разумјели Достојевског, морамо имати православни ум и православно срце.

Изреке и цитати:
"Човјек је склон набрајању својих проблема, али своје радости никад не набраја. Кад би их набројао како су заслужили, схватио би да су сви довољно срећни у животу." 
„Колико је људи који не мисле сами, него живе од мисли које су измислили други.“
"Ако сте у нечему успјешни, или ће вас копирати, или ћете бити љубоморни, или ће вас мрзити."
„Али необичност и чудаштво прије наносе штету него што дају право на пажњу, поготову када сви теже да обједине појединости и нађу било какав општи смисао у свеопштем бесмислу.“
„Без поузданог сазнања због чега живи, човјек неће пристати да живи и прије ће уништити себе него што ће остати на земљи, па макар око њега били све сами хљебови.“
„Браћо, не бојте се гријеха људског, волите човјека и у гријеху његовом.“
„До власти долази само онај ко се осмјели да се сагне и узме је. Ту се тражи једно, само једно: треба се одважити.“
„Данас се скоро сви даровити људи страшно боје да не буду смијешни, и усљед тога су несрећни.“
„Фантазија је природна снага у човјеку и ако јој се не удовољи, она ће или нестати или обратно – разбуктати ће се прекомјерно, а и то је штетно.“ 
„Ја имам намјеру да што дуже поживим на свијету… И у пороку своме хоћу да до краја живим, то да знате. У пороку је слађе: сви га грде, а сви потајно у њему уживају.“
„Људи су сасвим престали налазити потребу да сами себе осуђују. Не будите, дакле, као сви други.“
"Ко никада не промијени мишљење, воли себе више од истине."

Почетком фебруара 1881. Санкт Петербург је био свједок изванредне погребне поворке. Више од десет хиљада људи окупило се да испрати једну особу на последњем путовању. Образовне институције прекидале су наставу, становници су излазили на улице и сатима се пробијали до мјеста опроштаја - читав Невски проспект био је испуњен људима који су у сузама пратили ковчег.
Прије тачно 143 годин3, 9. фебруара 1881. године, Фјодор Достојевски је умро.
Фатална болест
Посљедњих 9 година свог живота Достојевски је боловао од респираторних болести. Једна од слагачица петербуршких штампарија, у којима су објављена дјела аутора „Злочина и казне“, присјећала се виђења писца непосредно прије његове смрти. Разговарао је о објављивању „Дневника писца“. На питање посјетиоца „Шта вам се догодило, Фјодоре Михајловичу?“ одговорио је: „Грло ми крвари; доктор каже да ми је негде у вени поцепана вена и из ње тече крв ... две чаше су, кажу, исцуриле “.
Кобни исход болести догодио се из пукнуте плућне артерије. У ноћи са 6. на 7. фебруара писац је поново почео да крвари, али сматрао је да на такав инцидент не треба обраћати пажњу. Сљедећег дана осјећао се релативно добро и био је заузет објављивањем свог „Дневника писца“ који је изашао12. фебруара, а такође је замолио своју супругу Ану Григоријевну да изврши коректуру и да по потреби исправи текст.

9. фебруара крв је поново почела да тече, а Достојевски је постао врло слаб. Књижевни критичар и један од запослених у часописима браће Достојевских „Време“ и „Епоха“ Николај Страхов подсјетио је на ријечи супруге Фјодора Михајловича да је њен муж у најнапетијим и најтежим тренуцима свог живота често насумице отварао Јеванђеље, и читао у тешким тренуцима. Тако је учинио и овај пут. Ана Григоријевна му је прочитала стихове из Јеванђеља по Матеју: „Али му Јован брањаше говорећи:Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш мени? А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду".  ‘Чујеш? — ‘остави сада’ значи, умрећу,’ — рекао је он и затворио књигу. Жена је почела да плаче. Почео је да је тјеши; захвалио на срећном животу који је проживио са њом:
- Запамти, Ања, увек сам те волио и никада те нисам варао, чак ни ментално!
Сљедећег дана Ана Григоријевна није напуштала мужа ни минут; држао је њену руку у својој и шаптао:
- Јадно ... драга ... са оним што ти остављам ... јадно, како ће ти бити тешко да живиш! ..
Затим се опростио од дјеце, и дао јеванђеље сину Феђи. У осам сати и тридесет осам минута увече Фјодор Михајлович је отишао у вјечност.“ Умро је  не видећи свој „Дневник“, који је тако његовао, објављеног.

Кћерка Достојевског: „Видео је приближавање смрти без страха од ње“
Достојевски је успио не само да се исповиједи и причести, већ и да се опрости од своје родбине и пријатеља. Друга пишчева кћерка, мемоаристкиња Љубов Фјодоровна Достојевскаја, присјетила се овог дана на сљедећи начин: „Пријатељи, рођаци окупили су се у дневној соби, јер се вијест о опасној болести Достојевског већ проширила градом. Отац их је замолио да уђу један за другим и сваки је рекао пријатељску ријеч. Његова снага се смањивала са сваким сатом. Такође, је Љубов Фјодоровна касније примијетила да се случајно налазила близу смрти својих пријатеља и рођака, али није видјела ниједну тако блиставу смрт као смрт свог оца: „То је била истински хришћанска смрт - смрт без бола и без стида (...) Изгубио је свијест тек у посљедњем тренутку. Гледао је приближавање смрти, не плашећи се “.

Никада прије у Русији није било таквог погреба
Ујутро су се у свим новинама појавиле информације о смрти Достојевског, у чију су кућу многи људи пожурили да присуствују помену и сахрани. Посебно су биле бројне делегације петербуршких студената, који су са молитвама и сузама дошли на испраћај свог вољеног писца на последње путовање. Стигли су и високи званичници. Писци, браћа пера Достојевског, сачињавали су одбор директора погреба, на челу са Дмитријем Григоровичем, који је преузео све погребне послове, ослобађајући од њих неутјешну Ану Григоријевну.

Сав Кузнечный переулок (Санкт-Петербург) и Владимирскаја трг били су испуњени људима. Коначно, Достојевски је изведен из стана у храстовом ковчегу преплетеном венцима-ланцима смрекових гранчица. Издавач и типограф Михаил Александров, који се бави текстовима Достојевског, задржао је успомену на овај тренутак: „Напријед!“ - чули су се гласови; вијенци су се дигли, гомила се заљуљала и након два-три минута поворка је кренула. На звонику Владимирске цркве зазвонило је звоно и скоро послије првог откуцаја поред нас се зачуло свечано «Святый Боже» („Свети Боже“)  пјевао је универзитетски хор, подржан десетинама гласова из околне, дирљиве гомиле “.
Критичар Николај Страхов рекао је да је сахрана Достојевског био догађај великог обима, а као доказ навео је следеће бројке: у погребној поворци, када је тијело писца однесено из стана у Кузнечный переулок у цркву Силаска Светог Духа у Лаври Александра Невског, било је 67 вијенаца. Односно, 67 различитих институција и друштава желело је да ода почаст  Фјодору Михајловичу. Пјевало је 15 хорова, што значи да је 15 различитих организација и друштава одлучило да учествује на сахрани писца. Изненађује да је цијела ова огромна поворка настала брзином муње, без припреме, јер је смрт Достојевског била изненађење за све. Такође, познато је да су се у многим црквама и образовним институцијама Санкт Петербурга на захтјев учитеља и свештенства служила опела за преминулог писца.
Неки од учесника погребне поворке сјетили су се да је на дан сахране Достојевског било лијепо и топло вријеме, није било вјетра и влаге (сутрадан су ударили мразеви и појачао се јак хладан вјетар). Читав Невски проспект био је испуњен људима. Била је то величанствена слика, поворка се протезала на огромном растојању, више око један и по километар. Више од десет хиљада људи из различитих слојева друштва окупило се да испрати писца на гробље Лавре Александра Невског. 
Михаил Александров износи случај како су обични људи били изненађени овом грандиозном поворком и занимало их је ко је сахрањен са таквим почастима. Када су сазнали да ово није неки генерал или начелник, већ писац, донесен је сљедећи закључак:
„- Па, написао је добре књиге“, ​​закључио би своје истраге обичан човјек који је коначно схватио шта је писац.
- Дакле то је!

​​Ковчег са Достојевским постављен је у цркви Силаска Светог Духа: људи су клечали и молили се до вечери. Увече се гомила посвећеника смањила да би се сутрадан појавили на сахрани.
Већ рано ујутро, толико огроман број људи напунио је Александру Невску лавру да је гужву морала да контролише полиција. Кћерка Фјодора Достојевског присјетила се како је њој и мајци полицајац  препријечио пут и није хтио да их пусти на главна врата:
- Не пролази више! - строго је изјавио.
- Како није дозвољено? Питала је моја мајка изненађено. - Ја сам удовица Достојевског и чекају ме у цркви да започну сахрану.
- Ви сте шеста удовица Достојевског, која тражи да прође. Доста лажи! Нећу никога више пропустити одговорио је полицајац бијесно. 
Срећом, мајку и кћерку су пријатељи у пратњи увели у цркву. Љубов Фјодоровна је написала: „Када смо се напокон пробили до мјеста које нам је остало, започела је сахрана, што је било дивно. Пјевао је митрополитски хор; архиепископи су служили (...) Гужва је била велика, али, упркос чињеници, била је тишина ... “Тада је ковчег са тијелом писца пренесен на гробље Тихвин при манастиру Александар Невски. Ана Григоријевна Достојевскаја се сјетила како су, на сахрани, над отвореним гробом одржани говори и читане многе пјесме посвећене сјећању на њеног преминулог супруга.
На његовом надгробном споменику је написано: „Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично, паднувши на земљу, не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди.“ (Јн  12,24), што је и епиграф његовог посљедњег романа, „Браћа Карамазови“.
12. фебруара (31. јануара, стари календар), како је сам Фјодор Михајлович пожелио, објављен је његов „Дневник писца“. Истог дана је све распродато. Сутрадан се појавило његово друго издање: са жалосним оквиром око прве странице.

​На данашњи дан, на Васкрс 16. априла 1346. године, Стефан Урош IV Душан Немањић, познат и као Душан Силни (1308/1309. или 1311/1312. — 20. децембар 1355.) крунисан је у Скопљу за цара. Крунисање су извршили патријарх Јоаникије и трновски патријарх Симеон у Скопљу.
Када се у Скопљу прогласио за цара, титула Душана Немањића је гласила: “Стефан у Христу Богу благоверни цар свима Србима и Грцима, и странама бугарским, и цијеломе Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима”. Под Душановом влашћу, српски утицај је проширен до обала Егејског мора и Свете Горе. За вријеме највећег територијалног освајања, српска држава се простирала на територијама данашње Црне Горе, Македоније, Бугарске, Грчке, Албаније, дијеловима Хрватске, Босне и Херцеговине и наравно, Србије. Или, укупно преко 250.000 километара квадратних простора на коме су живјели Срби, Бугари, Грци. Ова велика држава се простирала од Дунава на сјеверу до Коринтског залива на југу. Граница на западу било је Јадранско, а на истоку Егејско море. Период Душанове владавине важи за период највећег економског, политичког, војног и културног успона српске средњовјековне државе. 
Године 1349, усвојен је Душанов законик, највиши правни акт у држави. Душан је владао над новонасталим Српским царством до своје смрти 20. децембра 1355. године.