Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

 Јеванђеље 30. недјеље по Духовима почиње на необичан начин.  Док бисмо можда очекивали причу о анђелима, пастирима и звијезди, оно почиње са: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина“ тј. ријечима које на први поглед дјелују као сува генеалогија - дуг списак имена, рођења и нараштаја. Многи читаоци журе преко ових стихова да дођу до „важнијег" дијела приче. За данашњег човјека, навиклог на брзе и узбудљиве приче, овај одломак може изгледати сувопарно и тешко разумљив. Али управо у томе се крије његова дубина. Родослов није случајан увод, него темељ на којем стоји читава истина о Христу. Прво што нам родослов открива јесте да Бог улази у стварну, конкретну људску историју. Христос није дошао као митолошко биће, нити се појавио изван времена и простора. Он има претке, има породицу, има историју. У Његовој лози налазе се праведници, али и грешници; цареви и сиромаси; славни и заборављени. Ту су и они који су падали, гријешили, па чак и саблажњавали. И управо кроз такву историју Бог гради пут спасења.
Наша света Црква нас данас, на дан када прослављамо очинство (Оци) позива да се зауставимо баш над овим редовима. Јер овдје, у овој привидно досадној листи, открива се дубока истина о породици, очинству и Божијем плану спасења. Родослов Христов није само списак имена - то је повијест о вјерности, повијест о томе како Бог ради кроз генерације, породице и очеве, повијест која кулминира рођењем Спаситеља свијета. 
Тиме нам Црква поручује да ниједан људски живот није безнадежан. Бог не бира „савршену“ лозу, већ преображава несавршену. Он не бјежи од наше слабости, него је узима на себе да би је исцијелио. Родослов нас затим подсјећа на вјерност Божијих обећања. Оно што је Бог обећао Аврааму – да ће се у његовом сјемену благословити сви народи – и што је потврдио Давиду – да ће од његовог потомства доћи Цар вјечни – данас видимо испуњено у Христу. Прошле су стотине година, мијењала су се покољења, али Божија ријеч није остала празна.
У томе је утјеха и за нас. Често нам се чини да Бог ћути, да обећања касне, да се ништа не дешава. Али родослов Христов нас учи стрпљењу и повјерењу: Бог дјелује тихо, али сигурно.
Посебно је важно што Јеванђелист Матеј помиње и жене у родослову – Тамару, Раву, Руту, Витсавеју. То су личности са сложеним, понекад болним животним причама. Њихово присуство показује да Божији план спасења превазилази људске подјеле, предрасуде и осуде. Бог у своје дјело укључује и оне које би људи лако одбацили.
Круна данашњег Јеванђеља јесте откривење да се Христос рађа од Дјеве Марије, „по Духу Светоме“. Родослов се ту прекида – јер од тог тренутка почиње нешто потпуно ново. Бог постаје Човјек. Вјечност улази у вријеме. Небо се спушта на земљу. 
Зато данашње Јеванђеље није само прича о прошлости, него позив свакоме од нас. И ми смо дио једног родослова – духовног. Наше одлуке, наша вјера или невјера, наша љубав или равнодушност утичу на оне који долазе послије нас. Као што су преци Христови припремали пут Његовом доласку, тако смо и ми позвани да својим животом припремамо мјесто Христу – у срцима своје дјеце, својих ближњих и свога народа. 
У 30. недјељу по Духовима и  недјељу пред Божић Црква обиљежава празник Оци (Очеви, Патерице). Заједно са Детињцима и Материцама, Оци чине јединствене породичне празнике који нас уводе у тајну Божића кроз породицу, љубав и међусобно даривање. На овај дан, као и на Материце, дјеца симболично везују своје очеве, а они се „дријеше“ поклонима. Овај једноставан, али дубоко смислен обичај учи нас да нико у породици није сам за себе, да су љубав, жртва и одговорност темељ односа између родитеља и дјеце. Отац, као глава породице, позван је да буде онај који се даје, који носи, који служи – по угледу на Христа. И управо ту се Јеванђеље о богатом младићу сусреће са празником Отаца. Јер бити отац, као и бити хришћанин, значи не држати се грчевито за оно што имамо, него бити спреман да се дајемо другима. Породични празници нас уче ономе чему нас Христос учи у Јеванђељу: да живот није у посједовању, него у даривању.
Оци, Материце и Детињци нису само лијеп обичај, већ жива катихеза – поука да се Божић не слави само у храму, него и у дому, око трпезе, у заједништву цијеле породице. Домаћице тог дана припремају свечани ручак, а породица се сабира, јер се Христос рађа управо у заједници, љубави и миру. Тако нас и празник Оци и данашње Јеванђеље позивају да се запитамо:
Да ли смо спремни да се „развежемо“ од свега што нас везује више него љубав? Да ли смо спремни да дамо себе – у породици, у вјери, у односу према Богу? Јер, како нас Господ учи, оно што је човјеку немогуће, Богу је могуће – ако Му отворимо срце.

У 29. недјељу по Духовима, слушали смо јеванђеоско читање по Луки (17, 12–19), у којем Господ наш Исус Христос исцјељује десет губаваца. Наиме, на путу за Јерусалим, Господ и Његови ученици пролазили су између Самарије и Галилеје. Приближавајући се једном селу, наишли су на десет губавих* људи. Губа је у то вријеме била једна од најстрашнијих болести. Губави људи били су искључени из друштва, одвојени од породица, осуђени на живот у изолацији и понижењу. Морали су упозоравати здраве људе повицима "Нечист! Нечист!" и држати се далеко од њих. Њихова патња није била само физичка – била је и духовна, друштвена, емоционална. Угледавши Христа и ставши издалека ,како налаже закон, почели су гласно да вичу: „Исусе, Учитељу, помилуј нас!“ Христос не врши исцјељење одмах. Он им каже: "Идите и покажите се свештеницима." По Мојсијевом закону, једино су свештеници могли прогласити губавог човјека чистим. Али у тренутку када Исус говори, ови људи још увијек су губави! Зашто их шаље прије него што их исцијели? Да испита њихову вјеру! Да види хоће ли Му вјеровати прије него што виде резултат. И они полазе – вјерујући прије него што су видјели. И "догоди се, док одлажаху, да се очистише." И сада долазимо до сржи ове приче. Десеторица се очистише. Десеторица добише ново тијело, нови живот, повратак у друштво и породицу. Али само само један од њих, видјевши да је исцијељен, врати се Исусу, славећи Бога, падајући на кољена и захваљујући Му. И да ствар буде још запањујућа – овај човјек који се врати био је Самарјанин! Странац! Иноплеменик! Они други, деветорица, били су Јевреји, "Божији народ", они који су познавали Свето писмо, који су ишли у синагогу, који су знали заповијести Божије. Али се ниједан од њих није вратио!
Овдје нас Господ учи једној дубокој истини: није довољно примити дар, потребно је и препознати Дародавца. Захвалност није само ријеч, него став срца.  Девет очишћених наставили су свој пут. Можда су били заузети обавезама, породицом, животом који их је чекао. Али један је схватио да без Бога ни здравље, ни живот, ни радост немају пуноћу. Зато се вратио, пао пред ноге Христове и захвалио. А Господ му каже: „Устани и иди; вјера твоја спасла те је.“ Не каже: „исцијелила“, него „спасла“. Јер захвалност води спасењу.
Данашњи дан је посебан и по томе што празнујемо Материце – празник мајки, празник љубави, жртве и несебичног давања. Мајка је она која се даје без рачунице, која воли прије него што дијете зна да захвали, која прашта и када нема ријечи извињења. Управо у мајци најлакше препознајемо шта значи жртвена љубав – она која не тражи ништа заузврат.
Зато није случајно што се Јеванђеље о благодарности чита управо на Материце. Јер као што је незахвалност према Богу рана на души, тако је и заборав мајчине жртве рана у породици. Данас смо позвани да се, попут оног Самарјанина, вратимо: да се вратимо Богу благодарећи за живот, за здравље, за све што имамо; али и да се вратимо мајкама – ријечју, загрљајем, поштовањем.
Научимо се благодарности. Она нас чини истински здравима – не само тјелесно, него и духовно. Благодарно срце препознаје Бога у свему, а мајку као Његов најнежнији дар човјеку.
Нека Господ, по молитвама Пресвете Богородице и свих светих, научи и нас да будемо благодарни, да се враћамо Христу и да љубав коју примамо претварамо у љубав коју дајемо. Амин. Аутор: вјеронаука.нет

* Губа, тешка, веома заразна болест која погађа кожу и унутрашње органе, сматрана је Божјом казном у Израиљу.

Данашње Јеванђеље поставља питање које је основа читавог људског живота, основа нашега хришћанства и нашега спасења. Законик неки пита Господа: „Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни?“ Сва теологија, сва мудрост, сва потрага људскога срца садржана је управо у овом питању. Христос га не одбија, већ га упућује на оно што сваки човјек већ зна у дубини свога бића: „Шта је у написано у Закону? Како читаш?“ А законик исправно одговара: „Љуби Господа Бога свога… и ближњега свога као себе самога.“ Христос му каже: „То чини и живјећеш“.Али питање које законик поставља затим открива његову, али и нашу слабост:
„А ко је мој ближњи?“ То питање поставља човјек који хоће да ограничи љубав.
Да одреди докле мора, а одакле више не мора.Да има границу – да не би морао жртвовати себе. Зато Христос казује велику, свима познату причу – причу о Милостивом Самарјанину.
Човјек неки силазио је из Јерусалима у Јерихон. То је пут који иде „надоле“, али и путања свакога човјека који одлази од Бога. Тај пут је увијек опасан. И он пада у руке разбојницима – као што ми паднемо у руке страсти, гријеха, слабости, страха, болести.
Разбојници га опљачкаше, пребише и оставише полумртва поред пута. И ево ко пролази:
• Свештеник – зна Закон, зна заповијести, зна шта је добро и шта је зло..
• Левит – служи у храму, и он познаје Закон. Обојица су видјела повријеђеног човјека. Али обојица пролазе шпред њега. Не осуђујмо их превише. Можда су журили на службу. Можда су имали обавезе. Можда су мислили да ће се неко други побринути. Зар није тако и у нашем животу? Колико пута неко крај нас у тишини пати, а ми помислимо: „Сигурно има неког ближег да му помогне.“ „Ма није то моја ствар.“
И прођемо. Али, онај којег су Јевреји сматрали нечистим, нижим. Баш он – зауставља се. Прилази. Сажали се. Привија му ране, пере их вином и уљем – то је символ благодати, љековитости, утјехе. Ставља га на своју животињу, води у гостионицу, плаћа, и још додаје да ће при повратку све надокнадити. Христос пита: „Ко је био ближњи овоме што је запао међу разбојнике?“ Одговор је јасан: „Онај који му милост учини.“ И Господ завршава ријечима које су срце цијелог Јеванђеља: „Иди па и ти чини тако.“
Шта нам Господ поручује овом причом?

• Ближњи није онај ко нам је крвно близак, већ онај коме се ми приближимо. Ближњи се не дефинише – ближњи се постаје.
• Љубав није осјећај, него дјело. Самарјанин није рекао ни једну ријеч, али је учинио све што је требало.
• Не гледај ко је човјек, него његову рану. Човјек који пати престаје бити „туђи“ или „други“. Он постаје наш.
• Повријеђени човјек увијек лежи поред нашега пута. То је неко у нашој породици, комшилуку, на послу. Можда је то неко чији бол нико не види – често најтеже ране су невидљиве.
• Христос је истински Самарјанин. Он се сагиње над сваком нашом раном. Он нас подиже, превија, оживљава.
• Гостионица у коју нас води јесте – Црква. Уље и вино – Свете Тајне. А његов долазак „опет“ јесте – Други Долазак.

Како да живимо ову причу?
• Умјесто да судимо – сажалимо се.
• Умјесто да прођемо – зауставимо се.
• Умјесто да кажемо „немам времена“ – нађимо минуту.
• Умјесто да гледамо ко је човјек – погледајмо како га је Бог створио.
Самарјанин није питао:
„Ко је он?“
него:
„Шта ја могу учинити?“
То је разлика између мртве вјере и живе вјере.
Кроз данашње јеванђеље Христос нас позива да будемо ближњи. Да видимо рањенога. Да се сагнемо. Да дамо макар мало своје љубави, времена, пажње, праштања, доброте. Јер на крају живота Бог нас неће питати: „Колико си знао?“ него: „Коме си постао ближњи?“ Нека нам Господ подари срце милостиво, саосјећајно, живо, да би и нама једнога дана рекао оно што је рекао законику: „То чини – и бићеш жив.“ Аутор: вјеронаука.нет

​Свето Јеванђеље 22. недјеље по Педесетници поставља пред нас једну од најдубљих и најпотреснијих прича коју је Господ Исус Христос изговорио — причу о богаташу и убогом Лазару. У њој се откривају двије стварности: она пролазна, земаљска, и она вјечна, небеска. ​Господ Исус Христос, у свом неисцрпном учитељском промишљању, не говори о богатству као злу, нити о сиромаштву као врлини. Он нам показује двије врсте живота: један који се затворио у себе и други који се отворио Богу.
Један који живи за пролазно, и други који страда, али се нада вјечном.

Каква супротност! С једне стране — раскош, уживање, изобиље, а с друге — сиромаштво, болест и глад. Али ова разлика није од Бога настала, већ у људским срцима. Богаташ није осуђен што је богат, већ што је у свом изобиљу био сиромашан љубављу. Лазар није прослављен зато што је био сиромашан, већ зато што је у свом страдању остао вјеран, смирен и тих. Свако од нас може бити један од њих двојице. Јер није важно колико имамо, већ шта радимо са оним што нам је Бог повјерио. Господ нам није дао богатство да бисмо се оградили зидовима, него да бисмо отворили врата срца. Лазар је лежао пред вратима богаташа, али та врата никада нису била отворена. Јеванђеље нам каже да су обојица умрли. Смрт је изједначила оно што је земља раздвајала. Тада почиње обрт: из приче сазнајемо да тамо гдје је богаташ доспио може да се види мјесто гдје је Лазар. Такође сазнајемо да људи тамо нису лишени слободе: могу да говоре, да изражавају своја осјећања и жеље. Богаташ буквално осјећа на својој кожи куда су га довели гријеси, а истовремено види шта је Лазар заслужио. Лазар је у наручју Аврамовом, а он у мукама. Не зато што је Бог неправедан, него зато што је вјечност само огледало онога што је човјек у себи носио на земљи. Ако је у срцу било милосрђе, у вјечности ће бити утјеха; ако је било равнодушности, у вјечности ће бити хладноћа и мука. Сада богаташ, чије име се намјерно не помиње, моли праоца Аврама да пошаље Лазара да умочи у воду врх од прста свог да му расхлади језик. Али одговор гласи:
„Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш.“
То није казна, то је посљедица избора. Богаташ је живио као да Бога нема, као да је живот овдје и сада све што постоји. Лазар је живио у нади у Бога, и зато је нашао мир у Његовом наручју. И када богаташ моли да се Лазар пошаље његовој браћи да их опомене, да не дођу у то мјесто мука, чује се одговор: „Имају Мојсија и пророке, нека њих слушају.“
Ако човјек не слуша ријеч Божију, ни чудо га неће пробудити. Колико нас и данас тражи знаке, чуда, доказе – а ријеч живота им је у Јеванђељу, пред очима! Није нам потребан неко ко ће се дићи из мртвих да нас опомене – јер је већ Христос васкрсао.
Драга браћо и сестре, прича о богаташу и Лазару није само историјска, она је огледало наших савремених душа.
Свако од нас има свога Лазара пред вратима свога живота: можда гладног комшију, заборављеног старца, усамљено дијете, болесног пријатеља, човјека коме треба једна добра ријеч. Ако не видимо Лазара, онда смо већ почели да личимо на оног богаташа. Хришћанство није само у молитви, него у милосрђу које из молитве извире.
Јер Господ каже:
„Блажени милостиви, јер ће бити помиловани.“
Нека ова прича о богаташу и Лазару буде као огледало у којем ћемо се сви искрено загледати. Да видимо кога то игноришемо у свом животу, кога пролазимо без ријечи, чије болове не видимо, чије потребе занемарујемо. Нека нас данашње Јеванђеље научи да праву радост не налазимо у богатству, него у љубави; да се не бојимо да подијелимо, јер што више дијелимо, више имамо. Да у сваком човјеку видимо брата, а у сиромаху — икону самога Христа. Нека Господ да да наше срце не очврсне као камен, већ да постане дом у коме ће и Лазар наћи утјеху. Јер ако отворимо врата свога срца другоме, Бог ће отворити врата вјечности нама. Аутор: вјеронаука.нет

Свето Јеванђеље које се чита у 21. недјељу по празнику Духови (Педесетница) доноси нам познату причу о сијачу (Лк 8, 5–15; зач. 35). Ова једноставна, али веом дубока прича, открива нам четири основна типа људских душа и њихов однос према Божјој ријечи.
Христос нам у виду земаљске слике дарује духовну науку: сјеме је Ријеч Божија, а поља су срца људи.
„Изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује! А ученици његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује! (Лк 8, 5–8).
Овдје Господ осликава четири духовна стања: срце затворено као пут, срце плитко као камен, срце угрожено трњем свијета, и срце подложно плодоносној обрађености. Свака од ове четири слике има своју опасност и своје позиве.
Прво сјеме које пада поред пута — то су они који чују Ријеч, али не примају је у срце; Пут је тврда, угажена земља, по којој многи пролазе. Тако је и са човјеком чије је срце угажено од свакодневице, од журбе, од брига. Ријеч Божија дође, али се не прими; пролази кроз ухо, али не дотакне душу. Таквом човјеку, каже Христос, долази ђаво и односи Ријеч из срца. Зато нас Црква учи: не допустимо да постанемо тврди пут по којем све пролази, а ништа не остаје. Отворимо срце — да Ријеч има гдје да се заустави.
Друго сјеме на каменито мјесто. То су они који са радошћу примају ријеч, али немају дубине у себи; када дођу невоље или тешкоће, ослабе и отпадну. Такви смо кад се одушевимо нечим духовним — молитвом, службом, постом — али без стрпљења, без темеља. Кад дођу искушења, све се осуши. Вјера без жртве и постојаности не може да расте. Као што биљка треба земљу и воду, тако вјера треба молитву и дјела љубави.
Треће сјеме пада међу трње. И оно никне, али га трње угуши. То трње су, каже Господ, „бриге овога свијета и сладости богатства“. То су све оне мисли, страхови и страсти које душу задуше, које нас држе везане за земљу. Често желимо да имамо и Бога и свијет, али се та два не могу мијешати. Ако срце препустимо трњу — Ријеч Божија у њему неће преживјети.
И најзад, четврто сјеме пада у добру земљу. Оно даје плод — тридесет, шездесет, стоструко. То су они који чују Ријеч, приме је у срце, и чувају је у трпљењу. Добра земља није случајност — она се припрема. Пољопривредник мора најприје да ископа, очисти и омекша земљу. Тако и ми морамо да омекшамо своје срце покајањем, молитвом, исповијешћу, смирењем. 
Но, браћо и сестре, важно је да видимо да прича није само опис људских типова, него и позив. Господ не остаје само посматрач. Он поучава: „Ко има уши да чује, нека чује.“ То је позив на личну одговорност. Шта ћемо чинити с тим што смо чули? Да ли ћемо дозволити да нас свијет одвуче, да нас плиткост растресе или да ћемо се опредијелити за дубоко, обрађено срце?
Како онда да наша срца постану та добра земља? Прво — кроз покајање и искрено опредјељење за Христов пут.  Друго — кроз редовну молитву и причешће; ова два стуба хране и чувају вјеру. Треће — кроз подвиг поста, пропраћен љубављу и дјелима милосрђа; пост обнавља владање страстима и отвара простор за плодоносни живот. Четврто — кроз опрезност према заблудама овога свијета и свакојорији која нам нуди лака, пролазна задовољства.
Поред тога, треба да се сјећамо да је Црква заједница: не смијемо своју борбу водити сами. Узајамно савјетовање, причешћивање једних са другима, међусобна опомена у љубави — све то помаже да одржимо срце као добру земљу. Учитељи Цркве нас подсјећају да без труда и заједничке љубави нема ни истинског раста.
Драга браћо и сестре, данашња парабола позива нас на исправну реакцију: да не будемо само слушаоци Ријечи, него њени вршитељи. Колико плодова наша дјела доносе? Да ли људи око нас препознају Христов мир и љубав у нашим ријечима и дјелима? Да ли наша молитва и пост имају ефекат на наш однос према ближњем, на нашу стрпљивост, милосрђе, искреност?
На крају, нека нам Господ подари дар разумијевања и вољу за преображењем. Да бисмо били добра земља, потребни су нам смирење, труд и нада. Бог сади сјеме у наше срце — да ли ћемо га његовано чувати зависи од нас. Молимо се да сваки од нас постане онај који ће из Ријечи израсти у плод: вољу ка добру, дјела љубави, плодоносан живот који неће остати нијем на призив Божији. Амин. Аутор вјеронаука.нет

Јеванђеље: Лука 5, 1–11 — О чудесном улову рибе и позиву првих апостола/ Празник: Свети Киријак Отшелник
У Недјељу 18. по Педесетници слушамо Свето Јеванђеље које нам говори како је Господ Исус Христос позвао прве Своје ученике — апостоле Петра, Јакова и Јована — да оставе све и пођу за Њим. То се догодило на обали Галилејског (Генисаретског) језера. Рибари су те ноћи радили. Цијелу ноћ. Трудили су се, као што се и ми трудимо у свом животу: радимо, градимо, планирамо, тражимо смисао и срећу. Али мреже су остале празне. То је слика човјековог труда без благослова Божјег.
Када у нашем животу нема молитве, када не тражимо вољу Божју, све наше дјеловање, ма колико изгледало важно, остаје празно — без плода. И онда долази Христос. Господ улази у Петров чамац и каже му: „Хајде на дубину и баците мреже своје за лов.“ Када Христос каже: „Баците мреже“, Петар је могао одговорити: „Господе, ми смо рибари, а ти си дрводјеља. Ми знамо кад се рибе хватају.“ Али он каже: „На Твоју ријеч бацићу мрежу.“ И ту почиње вјера. Бог тражи да не судимо по људској логици, већ да се ослонимо на Њега — чак и онда када нам се чини да нема смисла, да је све узалуд. И управо ту, у тој послушности, у том повјерењу, Бог чини чудо. Мреже се пуне, чамац тоне од благослова.  И чудо се догоди — мреже се напунише толико да се чамац готово потопио. Тада Петар паде пред Господа и рече: „Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грешан!“ Али Христос га охрабри: „Не бој се; од сада ћеш људе ловити.“ И они оставише све и пођоше за Њим.
Пуна мрежа је слика наше душе када у њу уђе Христос. Без Њега је празна, као што је била мрежа Петрова прије Господњег доласка. Са Њим — пуна је радости, љубави, мира, опроштаја, вјере и наде. Господ нам свима каже: „Зађите дубље.“
То значи: да не живимо само површно, у пролазним стварима, у трчању за овоземаљским, него да зађемо дубље у срце, у молитву, у тишину, у покајање — ту је Христос. Христос и нас данас позива као Петра: „Од сада ћеш људе ловити.“ Не да их хватамо силом, него љубављу, добротом и примјером. Наше ријечи, осмијех, праштање, молитва — то су наше мреже којима можемо „уловити“ брата за спасење.
 
Свети Киријак Отшелник – примјер дубине и послушности
Данас славимо и Светог Киријака Отшелника, великог испосника из V вијека.
Он је, као младић,у Јерусалиму, чуо ове исте Христове ријечи: „Хајде на дубину.“ И као Петар — зашао је дубоко: не у море, већ у пустињу да служи Богу у молитви и тишини. Пустиња му је била дом, а Бог храна и утјеха.
Господ га је прославио многим чудима — лијечио је болесне, изгонио демоне, даривао мир свима који су га тражили. Свети Киријак нас учи да је највећа радост у срцу онога ко живи с Богом. Он није бјежао од људи зато што их није волио, већ зато да би се у тишини молио за све.
Његов живот био је „мрежа“ пуна вјере и љубави коју је бацио у море људске немоћи — и многе је спасао својом молитвом.
И ми смо позвани да слушамо Христа, као Петар; да живимо тихо и смирено, као Свети Киријак; да бацамо мреже љубави и доброте међу људе; да се не плашимо кад су мреже празне, јер Христос може све испунити. Нека нас Господ научи да слушамо Његову ријеч и да живимо по њој.
Нека нам Свети Киријак буде примјер како се у тишини и вјери стиче истинска радост и сила Божија. И када се молимо, радимо, праштамо и волимо — онда и наше мреже постају пуне Божјег благослова.
Нека је слава Христу Богу нашем, који нас позива у живот вјере, љубави и мира,
са Оцем и Духом Светим — сада и увијек, и у вијекове вијекова. Амин.
​Аутор: вјероучитељ Драган Ђурић, уредник вјеронаука.нет

 ​„Дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам чекаше Царство Божије, и усуди се те уђе Пилату и заиска тијело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба. А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га полагаху. И *пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да га помажу. И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца. И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? И погледавши видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики. И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се.  А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, *као што вам рече. И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху“ (Мк 15, 43-47 и Мк 16,1-8). 
Данашње јеванђеље посвећено је женама мироносицама; простодушним женама, које су на дан после погреба Христа Спаситеља пожуриле рано ујутру на Његов да помажу беживотно тело свог Учитеља миомирисним уљем. Гледано у целини, у Јеванђељу се веома мало обраћа пажња на жене. То је делимично због чињенице да се за жене сматрало да заузимају подређену друштвену позицију. Међутим, овде видимо чудесну женску природу као такву огољену. На једном месту једва да јеванђелист то успут спомиње, како следећи Христа и Његове ученике, постоје жене које су им служаху (Мк 15,41). Речи „служаху им“ за нас представљају искрено пожртвовано служење жена које чине праву суштину женске природе. Оно што је вредно пажње је да се у Божјим очима жене најприје сматрају достојним примања анђеоског сведочанства о васкрсењу свог вољеног Учитеља. Чини се да нису ученици имали право да буду први који би се сазнали такав узвишени догађај, већ простодушне жене. Испоставља се да су оне, које су све време биле негде у позадини, достојне да чују преблагословену анђеоску вест.
Зашто се женама мироносицама првима указала час да чују такву вест? Ствар је у томе што сама женска природа претпоставља да су љубав и жртва њен главни квалитет и њена основна вредност. Свака жена је по својој природи мајка, без обзира да ли је удата или не. А мајка је неко ко може и треба да од срца прихвати свакога која је поред ње, без обзира на његов пол или старост, без обзира да ли је то особа са врлинама или гресима. А та женска љубав која је лишена промишљености и збуњености побеђује потиштеност и очајање које је обузело ученике и натерало жене да делују без размишљања.
За разлику од ученика који су, након Христове смрти на крсту, отишли кући очајни, потиштени и збуњени како ће живети даље, жене једноставно делују. Узимају уље. И чим сунце излази, они журе ка гробнице Спаситеља и - чудо! Они виде да је гробница празна; Анђео их среће и објављује им радосну вест о Христовом васкрсењу.
Овог дана бих посебно замолио наше жене да се не стиде себе. Да их замолим да се не стиде својих слабости, која их понекад могу учинити јачим од најјачих људи. Да их замолим да се не стиде своје осећајности, своје ирационалности, које их понекад могу показати мудријом од најмудријих размишљања. Да их замолим да се не стиде живети живот простодушним, отвореним срцем које воли. Управо баш са таквим срцем које је најдрагоценији дар који човек може да понуди Богу.  Архиепископ Павел Великанов говори о данашњем јеванђељу/ За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

​Недјељна бесједа: цариник и фарисеј / Лк 18,10 – 14 / 2 Тим 3, 10 - 15
Почиње припремни период за Велики пост, а у данашњим читањима чујемо познате ријечи: „Два човјека су ушла у храм да се моле“. Иако је многи људи било у храму, Господ види само двојицу. Тако ће бити и у наредним недјељама: два сина истог оца, два човјека која стоје на десној и лијевој страни судијског престола, један предодређен за вјечни живот, а други за вјечне муке.
У међувремену, двојица људи су дошли у храм: један фарисеј, а други цариник. И тако је цариник, безобзирни и себични цариник отишао кући оправданији пред Богом од фарисеја који је припадао најуваженијој класи људи у тадашњем друштву.
Али да ли је то једино што би требало да нас изненади? Није ли изненађујуће, на примјер, да ће, како је апостол Павле поучавао: „сви који желе да живи побожно у Христу Исусу бити гоњени, а зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се“. У Божјем свијету и црквеном животу има пуно изненађења и тајни. Као што кажемо у молитви Господњој „да буде воља твоја“, требали смо се већ навикнути на осјећај изненађења и запрепашћења, а затим на сузе радоснице и захвалности због неочекиваног исхода који одражава Његову крајњу мудрост.
Али, вратимо се фарисеју и царинику и размотримо тајну сваког од њих. Господ нам отвара садржај фарисејеве тихе молитве: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“. Док слушамо ову молитву, осјећамо као да се фарисеј крије иза зида туђих гријехова. Овај зид се чинио лијеп и удобан, јер се због њега осјећао добро! Ипак, иза овог зида не постоји начин да се види Бог!
Што се тиче порезника ... И он такође има зид пред собом, али то је од његових гријехова. Они су његови. Нема од кога да се презирно одврати или одмакне. У храму увијек има на уму ко је и пред ким стоји. Зато он није смио ни очи подигнути к небу, него се ударао у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ 
Христос је ову причу испричао „некима који бијаху увјерени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову“ (Лк 18, 9). Показао нам је да као што је немогуће истовремено гледати унапријед и уназад, не можемо истовремено видјети сопствене и туђе гријехе. Заокупљени одмјеравањем туђих гријехова, затварамо очи пред својим и не осјећамо потребу за покајањем пред Богом. Па ипак, видећи своје гријехе какви јесу, заборавићемо на све остало и, почећемо попут порезника, ударати себе у прса и рећи: ‘Боже, смилуј се мени грешном’.
Порезник се осјећао сиромашним духом; био му је потребан Бог да се покрије, да сакрије своју ’срамотну голотињу‘ (Откр 3, 18). Цариник је отворен за Бога и спреман је да учествује у Његовој безграничној милости, и чинећи то, он добија обећање свог будућег богатства у Господу. Фарисеј је отишао без ичега, јер је био увјерен да све то има и да му није потребан Бог. Тако  Господ, као у пјесми Пресвете Богородице: „гладне напуни блага, и богате отпусти празне“ (Лк 1, 53)
Не би било тако лоше да је фарисеј бар захвалио Богу на помоћи у борби са својим гријесима. Па ипак, очигледно је да се фарисеј није мучио, није се трудио нити је пролио кап зноја или крви. Имао га је од рођења, бесплатно. Попут лијеног слуге, који је од Господа добио један таланат и ништа није стекао, смјело изјављује: „Видиш, ево шта ти припада!“ (Мт 25, 25). Фарисеј се поноси тиме што нема гријехове попут „других људи“. Али какве врлине он има? Само што пости два пута недјељно и даје десетину од свега што добије!
Света црква нас упућује да не поштујемо пост у сриједу и петак ове недјеље. Ово би требало да нас подсјети да ће пост у сриједу и петак - па чак и давање десетине зараде - бити бесмислен ако смо занемарили важнија питања закона - правду и милост и вјеру (Мт 23, 23). Три ствари које су најважније су правда за себе, милост према грешницима и вјера у Бога којем су сви једнако драгоцјени. „Ово мора да се уради прво“ не запостављајући остало.
Ипак, неки и даље посте ове недјеље, противно упутствима Цркве. Зашто? Може бити да они, попут фарисеја из Приче, немају: ни љубави, ни милости, ни вјере. Све што имају је претварање, форма и спољни утисак који треба да направе и поносе се. Одузмите им овај образац и они се одмах осјећају голи и празним. Али не пред Богом, већ пред оним „другим људима“ над којима су били узвишени и са којим не желе да имају ишта заједничко. Превод: вјеронаука.нет/ Аутор протојереј Вјачеслав Резников

Данас чусмо једно прелепо читање, једну од прича нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа. У свакој од ових прича дато нам је довољно благодати да завиримо у ум Божји и Његово царство. Заправо у овој конкретној причи Господ каже да је „Царство небеско слично је ...“ и он наставља одатле. Смисао ове данашње моћне приче односи се на опраштање. У животу чеда Божјег нема ништа тако моћно као опраштање. Овогодишњи Велики и Васкршњи пост је био прилично јединствен и на неки начин прекинут нашом усредсређеношћу на ковид и промене које је у то време морала да изврши свака наша породица. Али пре него што се све то десило учинили смо оно што и обично радимо радимо као православци на почетку поста. Сабрали смо се у недељу увече на опроштајној вечерњој служби. Ако никада нисте доживели опроштајну вечерњу, нисам сигуран шта могу да вам кажем да бих вам помогао да разумете и схватите значај овај догађаја. То је један од најважнијих дана у животу православне хришћанске заједнице. Помаже нам да утврдимо љубав једни према другима и нашу крајњу потребу за милосрђем једих од других и од Бога. То је признање сопствених недостатака пред Богом и пред свим људима. То је тешко, а ипак је потребно и ослобађајуће и заиста посебно.
Постоје добри разлози зашто неки не могу да учествују у вечерњој служби одређене године, али трагедија је када нисмо сви заједно на опроштајној вечерњој. Зашто је то начин на који сваке године крећемо у великопосну борбу? Јер Црква учи своју децу да је опроштај кључ врата уласка у Царство Божје. Без опроштења, све је изгубљено. Без опроштења не можемо чак ни започети покајање и темељ на којем градимо није чврсто тло. Све ће се распасти. Стога је заиста веома тужно кад људи одлуче да не учествују тој чудесној служби.
О опраштању се много говори, али како опроштај заправо изгледа? О. Томас Хопко из свог благословљеног сећања је једном написао „Прва заповест је да волиш Бога свим својим срцем својом, свом душом и свим умом својим, а друга је да волиш ближњега свог као самог себе. Једини начин на који можете доказати да волите Бога је љубљење ближњег, а једини начин на који можете љубити свог ближњег на овом свету је бескрајно праштање". Колико опраштањс? Бескрајно опраштања.
Сигуран начин да се опходите са свима јесте да брзо тражите опроштај када сте се огрешили о друге. Још је боље замолити опроштај кад се нисте баш огрешили о друге, али они верују да јесте. То је сјајан облик смирења када тражите опроштај, иако можда нисте погрешили, све док то радите исправнога духа и с радошћу.
Свети Јован Кронштатски пише: „Осим тога што волимо друге, морамо се подносити и опраштати и„ опростити људима сагрешења њихова и опростиће и вама Отац ваш небески“ (Мт 6, 14). На тај начин, свом својом душом укажимо част и љубав  сваком човеку који је слика Божја, не обазирући се на његове грехе, јер је једини Бог свет и без греха; и погледајте како нас Он воли, колико нас је створио и још увек ствара за нас, кажњавајући нас милосрдно и опраштајући нам дарежљиво и милостиво. Поштуј човека, упркос његовим гресима, јер он увек може да се исправи“.​
У браку је то често случај између мужа и жене. Без обзира ко је у праву или ко је погрешио, прво је потребно тражити опроштај и заправо опростити како би исцељење могло почети. Уместо истеривања правде или наших личних права, муж и жена треба да се надмећу у милости и опраштању. Ми такође живимо живот Цркве као породица и ова пракса помаже да целокупна црква буде здрава и стабилна. Можда сте приметили да се свештеник два пута током божанске литургије окрене и благо поклони. Сваки пут тад он моли Господа да опрости људима и моли верујући народ да му опрости све његове грехе, како би могао да приступи Христу за светим столом, чистом савешћу испунивши захтеве јеванђеља да се први измири са свим људима.
Као што сам малопре напоменуо, одличан је облик смерности када тражите опроштај, иако можда нисте погрешили, све док то радите исправнога духа и с радошћу. Оно што ми заправо кажемо је: "Жао ми је због свега што сам учинио, свесно или несвесно, што би те повредило или чиме бих се огрешио о тебе. Молим те да ми опростиш“ Супротно томе, крајњи је понос и заблуда када неко дође к вама да тражи опроштај а ви постављате услове за могућност опроштаја или одбијете опроштај. Да ли можете да замислите грех који сте починили пред Богом? Да ли је Божја љубав условљена? Сигурно не. Он своју милост излива на своју творевину и на човечанство, као врхунац своје творевине. Зато морамо научити да радимо две ствари, да прилазимо другима и тражимо им опроштење, а такође и друге великодушно прихватамо својим опраштањем. Ако не научимо ове две ствари, још смо далеко од Царства Небеског. Али ако их научимо, Бог ће бити близу у нашем срцу у којем ће сачинити Свој дом.
Послушајмо речи руског светог старца Сампсона: „Пијанац, блудник, гордељивац - он ће примити Божју милост. Али онај ко не жели опростити, извинити се, оправдавати се свесно, намерно ... та се особа затвара од вечног живота пред Богом, а још више у садашњем животу. Окренут је и не чује се".
Браћо и сестре, опростите једни другима. Пријатељи, опростите једни другима. Супружници, опростите једно другом. Децо, опростите својим родитељима, а родитељи опростите вашој дјеци. Ако изазивате свађу преко Интернета или на друштвеним мрежама, чак и тамо треба да тражите опроштај. Ако су вас људи увредили својим мислима или ставовима или начином живота, опростите и њима, јер ћете само тада бити отворени да добијете опроштај од Бога. Дакле, није ствар подсмеха учити се опраштати другима. Узмимо ово озбиљно и приступимо томе са радошћу, јер нас Господ Исус учи из своје љубави према нама и даје нам путоказ ка миру у нашим животима и брзом уласку у Његово Царство! Слава Богу у векове векова! АМИН. 
О. Џејмс Гуиргуис /За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор