​Недјељна бесједа: цариник и фарисеј / Лк 18,10 – 14 / 2 Тим 3, 10 - 15
Почиње припремни период за Велики пост, а у данашњим читањима чујемо познате ријечи: „Два човјека су ушла у храм да се моле“. Иако је многи људи било у храму, Господ види само двојицу. Тако ће бити и у наредним недјељама: два сина истог оца, два човјека која стоје на десној и лијевој страни судијског престола, један предодређен за вјечни живот, а други за вјечне муке.
У међувремену, двојица људи су дошли у храм: један фарисеј, а други цариник. И тако је цариник, безобзирни и себични цариник отишао кући оправданији пред Богом од фарисеја који је припадао најуваженијој класи људи у тадашњем друштву.
Али да ли је то једино што би требало да нас изненади? Није ли изненађујуће, на примјер, да ће, како је апостол Павле поучавао: „сви који желе да живи побожно у Христу Исусу бити гоњени, а зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се“. У Божјем свијету и црквеном животу има пуно изненађења и тајни. Као што кажемо у молитви Господњој „да буде воља твоја“, требали смо се већ навикнути на осјећај изненађења и запрепашћења, а затим на сузе радоснице и захвалности због неочекиваног исхода који одражава Његову крајњу мудрост.
Али, вратимо се фарисеју и царинику и размотримо тајну сваког од њих. Господ нам отвара садржај фарисејеве тихе молитве: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем“. Док слушамо ову молитву, осјећамо као да се фарисеј крије иза зида туђих гријехова. Овај зид се чинио лијеп и удобан, јер се због њега осјећао добро! Ипак, иза овог зида не постоји начин да се види Бог!
Што се тиче порезника ... И он такође има зид пред собом, али то је од његових гријехова. Они су његови. Нема од кога да се презирно одврати или одмакне. У храму увијек има на уму ко је и пред ким стоји. Зато он није смио ни очи подигнути к небу, него се ударао у прса своја говорећи: „Боже, милостив буди мени грешноме!“ 
Христос је ову причу испричао „некима који бијаху увјерени за себе да су праведни, а остале ниподаштаваху, каза причу ову“ (Лк 18, 9). Показао нам је да као што је немогуће истовремено гледати унапријед и уназад, не можемо истовремено видјети сопствене и туђе гријехе. Заокупљени одмјеравањем туђих гријехова, затварамо очи пред својим и не осјећамо потребу за покајањем пред Богом. Па ипак, видећи своје гријехе какви јесу, заборавићемо на све остало и, почећемо попут порезника, ударати себе у прса и рећи: ‘Боже, смилуј се мени грешном’.
Порезник се осјећао сиромашним духом; био му је потребан Бог да се покрије, да сакрије своју ’срамотну голотињу‘ (Откр 3, 18). Цариник је отворен за Бога и спреман је да учествује у Његовој безграничној милости, и чинећи то, он добија обећање свог будућег богатства у Господу. Фарисеј је отишао без ичега, јер је био увјерен да све то има и да му није потребан Бог. Тако  Господ, као у пјесми Пресвете Богородице: „гладне напуни блага, и богате отпусти празне“ (Лк 1, 53)
Не би било тако лоше да је фарисеј бар захвалио Богу на помоћи у борби са својим гријесима. Па ипак, очигледно је да се фарисеј није мучио, није се трудио нити је пролио кап зноја или крви. Имао га је од рођења, бесплатно. Попут лијеног слуге, који је од Господа добио један таланат и ништа није стекао, смјело изјављује: „Видиш, ево шта ти припада!“ (Мт 25, 25). Фарисеј се поноси тиме што нема гријехове попут „других људи“. Али какве врлине он има? Само што пости два пута недјељно и даје десетину од свега што добије!
Света црква нас упућује да не поштујемо пост у сриједу и петак ове недјеље. Ово би требало да нас подсјети да ће пост у сриједу и петак - па чак и давање десетине зараде - бити бесмислен ако смо занемарили важнија питања закона - правду и милост и вјеру (Мт 23, 23). Три ствари које су најважније су правда за себе, милост према грешницима и вјера у Бога којем су сви једнако драгоцјени. „Ово мора да се уради прво“ не запостављајући остало.
Ипак, неки и даље посте ове недјеље, противно упутствима Цркве. Зашто? Може бити да они, попут фарисеја из Приче, немају: ни љубави, ни милости, ни вјере. Све што имају је претварање, форма и спољни утисак који треба да направе и поносе се. Одузмите им овај образац и они се одмах осјећају голи и празним. Али не пред Богом, већ пред оним „другим људима“ над којима су били узвишени и са којим не желе да имају ишта заједничко. Превод: вјеронаука.нет/ Аутор протојереј Вјачеслав Резников

 ​„Дође Јосиф, из Ариматеје, угледан савјетник, који и сам чекаше Царство Божије, и усуди се те уђе Пилату и заиска тијело Исусово. А Пилат се зачуди да је већ умро; и дозвавши капетана, запита га: Је ли давно умро? И дознавши од капетана, даде тијело Јосифу. И он купивши платно и скинувши га, обави платном, и положи га у гроб који бјеше исјечен у камену, и навали камен на врата гроба.А Марија Магдалина и Марија Јосијина гледаху гдје га полагаху. И *пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да га помажу. И врло рано у први дан недјеље дођоше на гроб око изласка сунца. И говораху међу собом: Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? И погледавши видјеше да камен бјеше одваљен; а бјеше врло велики. И ушавши у гроб, видјеше младића обучена у бијелу хаљину гдје сједи с десне стране; и уплашише се.  А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите Назарећанина, распетога. Устаде, није овдје; ево мјеста гдје га положише. Него идите и кажите ученицима његовим и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видјети, *као што вам рече. И изишавши побјегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху“ (Мк 15, 43-47 и Мк 16,1-8). 
Данашње јеванђеље посвећено је женама мироносицама; простодушним женама, које су на дан после погреба Христа Спаситеља пожуриле рано ујутру на Његов да помажу беживотно тело свог Учитеља миомирисним уљем. Гледано у целини, у Јеванђељу се веома мало обраћа пажња на жене. То је делимично због чињенице да се за жене сматрало да заузимају подређену друштвену позицију. Међутим, овде видимо чудесну женску природу као такву огољену. На једном месту једва да јеванђелист то успут спомиње, како следећи Христа и Његове ученике, постоје жене које су им служаху (Мк 15,41). Речи „служаху им“ за нас представљају искрено пожртвовано служење жена које чине праву суштину женске природе. Оно што је вредно пажње је да се у Божјим очима жене најприје сматрају достојним примања анђеоског сведочанства о васкрсењу свог вољеног Учитеља. Чини се да нису ученици имали право да буду први који би се сазнали такав узвишени догађај, већ простодушне жене. Испоставља се да су оне, које су све време биле негде у позадини, достојне да чују преблагословену анђеоску вест.
Зашто се женама мироносицама првима указала час да чују такву вест? Ствар је у томе што сама женска природа претпоставља да су љубав и жртва њен главни квалитет и њена основна вредност. Свака жена је по својој природи мајка, без обзира да ли је удата или не. А мајка је неко ко може и треба да од срца прихвати свакога која је поред ње, без обзира на његов пол или старост, без обзира да ли је то особа са врлинама или гресима. А та женска љубав која је лишена промишљености и збуњености побеђује потиштеност и очајање које је обузело ученике и натерало жене да делују без размишљања.
За разлику од ученика који су, након Христове смрти на крсту, отишли кући очајни, потиштени и збуњени како ће живети даље, жене једноставно делују. Узимају уље. И чим сунце излази, они журе ка гробнице Спаситеља и - чудо! Они виде да је гробница празна; Анђео их среће и објављује им радосну вест о Христовом васкрсењу.
Овог дана бих посебно замолио наше жене да се не стиде себе. Да их замолим да се не стиде својих слабости, која их понекад могу учинити јачим од најјачих људи. Да их замолим да се не стиде своје осећајности, своје ирационалности, које их понекад могу показати мудријом од најмудријих размишљања. Да их замолим да се не стиде живети живот простодушним, отвореним срцем које воли. Управо баш са таквим срцем које је најдрагоценији дар који човек може да понуди Богу.  Архиепископ Павел Великанов говори о данашњем јеванђељу/ За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор

Данас чусмо једно прелепо читање, једну од прича нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа. У свакој од ових прича дато нам је довољно благодати да завиримо у ум Божји и Његово царство. Заправо у овој конкретној причи Господ каже да је „Царство небеско слично је ...“ и он наставља одатле. Смисао ове данашње моћне приче односи се на опраштање. У животу чеда Божјег нема ништа тако моћно као опраштање. Овогодишњи Велики и Васкршњи пост је био прилично јединствен и на неки начин прекинут нашом усредсређеношћу на ковид и промене које је у то време морала да изврши свака наша породица. Али пре него што се све то десило учинили смо оно што и обично радимо радимо као православци на почетку поста. Сабрали смо се у недељу увече на опроштајној вечерњој служби. Ако никада нисте доживели опроштајну вечерњу, нисам сигуран шта могу да вам кажем да бих вам помогао да разумете и схватите значај овај догађаја. То је један од најважнијих дана у животу православне хришћанске заједнице. Помаже нам да утврдимо љубав једни према другима и нашу крајњу потребу за милосрђем једих од других и од Бога. То је признање сопствених недостатака пред Богом и пред свим људима. То је тешко, а ипак је потребно и ослобађајуће и заиста посебно.
Постоје добри разлози зашто неки не могу да учествују у вечерњој служби одређене године, али трагедија је када нисмо сви заједно на опроштајној вечерњој. Зашто је то начин на који сваке године крећемо у великопосну борбу? Јер Црква учи своју децу да је опроштај кључ врата уласка у Царство Божје. Без опроштења, све је изгубљено. Без опроштења не можемо чак ни започети покајање и темељ на којем градимо није чврсто тло. Све ће се распасти. Стога је заиста веома тужно кад људи одлуче да не учествују тој чудесној служби.
О опраштању се много говори, али како опроштај заправо изгледа? О. Томас Хопко из свог благословљеног сећања је једном написао „Прва заповест је да волиш Бога свим својим срцем својом, свом душом и свим умом својим, а друга је да волиш ближњега свог као самог себе. Једини начин на који можете доказати да волите Бога је љубљење ближњег, а једини начин на који можете љубити свог ближњег на овом свету је бескрајно праштање". Колико опраштањс? Бескрајно опраштања.
Сигуран начин да се опходите са свима јесте да брзо тражите опроштај када сте се огрешили о друге. Још је боље замолити опроштај кад се нисте баш огрешили о друге, али они верују да јесте. То је сјајан облик смирења када тражите опроштај, иако можда нисте погрешили, све док то радите исправнога духа и с радошћу.
Свети Јован Кронштатски пише: „Осим тога што волимо друге, морамо се подносити и опраштати и„ опростити људима сагрешења њихова и опростиће и вама Отац ваш небески“ (Мт 6, 14). На тај начин, свом својом душом укажимо част и љубав  сваком човеку који је слика Божја, не обазирући се на његове грехе, јер је једини Бог свет и без греха; и погледајте како нас Он воли, колико нас је створио и још увек ствара за нас, кажњавајући нас милосрдно и опраштајући нам дарежљиво и милостиво. Поштуј човека, упркос његовим гресима, јер он увек може да се исправи“.​
У браку је то често случај између мужа и жене. Без обзира ко је у праву или ко је погрешио, прво је потребно тражити опроштај и заправо опростити како би исцељење могло почети. Уместо истеривања правде или наших личних права, муж и жена треба да се надмећу у милости и опраштању. Ми такође живимо живот Цркве као породица и ова пракса помаже да целокупна црква буде здрава и стабилна. Можда сте приметили да се свештеник два пута током божанске литургије окрене и благо поклони. Сваки пут тад он моли Господа да опрости људима и моли верујући народ да му опрости све његове грехе, како би могао да приступи Христу за светим столом, чистом савешћу испунивши захтеве јеванђеља да се први измири са свим људима.
Као што сам малопре напоменуо, одличан је облик смерности када тражите опроштај, иако можда нисте погрешили, све док то радите исправнога духа и с радошћу. Оно што ми заправо кажемо је: "Жао ми је због свега што сам учинио, свесно или несвесно, што би те повредило или чиме бих се огрешио о тебе. Молим те да ми опростиш“ Супротно томе, крајњи је понос и заблуда када неко дође к вама да тражи опроштај а ви постављате услове за могућност опроштаја или одбијете опроштај. Да ли можете да замислите грех који сте починили пред Богом? Да ли је Божја љубав условљена? Сигурно не. Он своју милост излива на своју творевину и на човечанство, као врхунац своје творевине. Зато морамо научити да радимо две ствари, да прилазимо другима и тражимо им опроштење, а такође и друге великодушно прихватамо својим опраштањем. Ако не научимо ове две ствари, још смо далеко од Царства Небеског. Али ако их научимо, Бог ће бити близу у нашем срцу у којем ће сачинити Свој дом.
Послушајмо речи руског светог старца Сампсона: „Пијанац, блудник, гордељивац - он ће примити Божју милост. Али онај ко не жели опростити, извинити се, оправдавати се свесно, намерно ... та се особа затвара од вечног живота пред Богом, а још више у садашњем животу. Окренут је и не чује се".
Браћо и сестре, опростите једни другима. Пријатељи, опростите једни другима. Супружници, опростите једно другом. Децо, опростите својим родитељима, а родитељи опростите вашој дјеци. Ако изазивате свађу преко Интернета или на друштвеним мрежама, чак и тамо треба да тражите опроштај. Ако су вас људи увредили својим мислима или ставовима или начином живота, опростите и њима, јер ћете само тада бити отворени да добијете опроштај од Бога. Дакле, није ствар подсмеха учити се опраштати другима. Узмимо ово озбиљно и приступимо томе са радошћу, јер нас Господ Исус учи из своје љубави према нама и даје нам путоказ ка миру у нашим животима и брзом уласку у Његово Царство! Слава Богу у векове векова! АМИН. 
О. Џејмс Гуиргуис /За вјеронаука.нет превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ / извор