Божићни интервју Митрополита Теодосија

Треба често и да планирамо многе ствари и догађаје, али увек треба да препустимо последњу реч Богу, и да знамо да једино, ако Бог отвори врата за неко добро дело, оно ће се и збити, и то не нашим трудом само, већ пре свега Божијом благодаћу. Архијерејска служба на Косову и Метохији је стални живот у тајни распећа и васкрсења. Нека би Господ благословио наш народ и укрепио нас да, и поред свих тешкоћа, останемо и опстанемо своји на своме, овде где смо вековима прослављали Бога и у много тежим околностима, као и чврсту веру да ниједна неправда није трајала довека – нагласио је Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит рашко-призренски г. Теодосије.
Његове писане и изговорене речи под косовско-метохијским небом жуборе попут Бистрица, сједињујући се с вековним духовним богатством на Косову и Метохији, којему је једини циљ слава Божија и вера хришћанска. Истинским сведочењем љубави према Богу, теши, усмерава, храбри, исповеда, поучава и позива на учвршћивање духовних темеља српског народа на Косову и Метохији, толеранцију и љубав међу припадницима свих конфесија. Он је тихи, али снажни извор који појачава духовну реку Српске православне цркве. Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит рашко-призренски г. Теодосије беседи за „Јединство”.

• Свакодневно смо усмерени на побољшање наше стварности, на тражење нових путева у постизању оног што називамо срећа. Појашњава се да је срећа савршено стање које се постиже сједињењем свих добара. Како бити срећан а не тежити за материјалним добрима и у којој мери моћ, богатство и превелика амбиција гуши дух вере?

У данашњем свету срећа се у највећој мери разуме као материјално благостање, здравље и успех. Христос не говори о таквој срећи, већ о Царству Божијем које треба да пронађемо у нашем срцу и задобијемо вечну заједницу са Богом, како бисмо постали баштиници „неизрецивог мира Божијег” и вечног живота. Тако би, по речима апостола Павла, Христос заживео у нама. Овај мир и ова радост у Богу не зависи суштински од материјалних добара, а посебно не од моћи, богатства и амбиција које, штавише, могу да постану озбиљна препрека нашем животу у Богу, ако постанемо превише везани за њих. Важно је, да било коју дужност коју обављамо, и у било којој благословеној заједници да живимо, да чинимо све што је у нашој моћи, како би све то што радимо било по савести и молитвено, препуштајући Богу успех и резултате. Оно што деламо, не треба да чинимо ради спољашње награде и славе, већ као „непотребне слуге” служећи Богу и ближњем. Такав однос према свему што радимо уводи нас у мир Божији, који нам отвара двери Божије благодати и утехе, без обзира какве нас спољашње околности окруживале.

• Моћници и медијски садржаји форсирају свет у коме су традиционалне врлине и вредности бачене у други план. Породица и традиционални брак се исмевају, прави се вештачки јаз између деце и родитеља… Шта мислите о тим појавама и како се заштитити од њих?

Наша Црква је суштински заснована на заједници, а не на индивидуалности. Позвани смо да живимо Христом, а не да градимо заједницу на идеологијама овог света које се стално мењају и не могу да пруже истински смисао човеку. Зато смо од наших предака примили предање о животу у заједници, било у породици или у манастиру, а надасве животу у Цркви у којој смо сви „удови једног тела Христовог”. Такозване вредности које се заснивају на промоцији индивидуалних вредности, разне родне идеологије и пре свега дезинтеграција хришћанског брака и породице, неизбежно води ка деградацији друштва и не омогућава здраво узрастање личности која са другима треба да буде повезана суштински, љубављу Божијом, а не идеолошки. Нажалост, ширење такозване „воук идеологије” која све своди на питања друштвене, расне и родне припадности и равноправности, уноси потпуну дисхармонију у породичне односе. Брак постаје искључиво однос између партнера који у њега улазе са својим себичним интересима и отуда толико много развода. Деца не добијају право образовање ни у породици ни у школама, где се губи осећај за поредак и поштовање, већ се ствара вештачка равноправност која се касније претвара у анархију. Хришћански брак и живот у Цркви су засновани на служењу и жртви, а не на себичности и користољубивости и било каквој врсти насиља и повређивања других. Једини начин да се заштитимо од свега тога јесте управо чување духа хришћанског брака и породице, који је заснован на природном поретку, поверењу и одговорности. Деца која одрастају у таквим условима, сутрадан много лакше могу да се развију у стабилне личности. Векови хришћанске традиције, на којој почива наша цивилизација, а посебно наше народно предање, то врло јасно показују. Наравно, борба за традиционалне вредности не треба да се претвори ни у прогон оних који другачије мисле и живе. Ако неког треба да исправимо треба да то чинимо у кротости, духом љубави, а не претварањем наше хришћанске традиције у идеологију коју појединци могу да искористе за насиље према људима другог порекла, расе или опредељења. Христови примери из Јеванђеља нам показују са коликом кротошћу и љубављу је Господ исправљао оне који греше, а понајвише строгости је показао према лицемерним фарисејима и законицима, који су осуђивали друге и који су Га на крају и предали на распеће.

• Сведоци смо да нестаје емпатија, да постоји нека врста нетрпељивости, па и изругивања у односу на то да ли је неко богат или сиромашан, да ли је из села или из града, да ли је модеран или традиционалан… Такође је све израженија завист и клевета. Како се одупрети лицемерству, зависти и подвалама, којима смо изложени на дневном нивоу? 

Осуђивање и презир других, посебно на основу тога да ли је неко имућан или сиромашан, више или скромније образован, показују одсуство благодати Божије. Истински богат је онај који има више Бога у себи, а образован онај који више пројављује у себи образ (лик) Божији. Само материјално богатство, моћ овога света и знање, посебно без љубави, су пролазни и људи који свој живот заснивају на томе и доказују себе пред собом и другима, на тај начин дубоко су несрећни. Традиција тј. Предање, односи се на живот у складу са оним вредностима које су нам предате од наших светитеља и учитеља и не мора неопходно да означава конзервативизам. Треба бити отворен за нове начине како да сведочимо Христа у нашем времену, а не како да живимо стално у прошлости. Истовремено, модерност није поводљивост само за оним што је ново, савремено и популарно. Духовно стабилне личности су истовремено и савремене и традиционалне и у времену у коме живе примењују основне принципе наше вере на начин који не подваја, не вређа и понижава, већ подстиче креативност, одговорност и пре свега разумевање. Поверење у сопствено мишљење, без спремности да саслушамо другог, показује егоизам, што води у међуљудске сукобе, а на нивоу нација, у ратове. Потребно је да имамо благодарност према Богу за дарове који су нам дати да их користимо на добро. Чиме добрим да се хвалимо и поносимо, а да то нисмо претходно примили од Бога као дар. Када ствари гледамо из те перспективе, завист и клевета су показатељ одсуства познања Бога и љубави, а лицемерстсво, које је Господ посебно изобличавао, засновано је на формализму где се људи пред другима представљају на један начин, а живе на други. Људи са истинском љубављу према Богу и знањем, које је засновано на Богу, не могу да мрзе и чине неправду другима, па се истинска љубав према Богу и познање, познају управо у нашем односу према ближњем. Огледало нашег охристовљења, јесте то како се ми понашамо према ближњима, и то не само према онима који деле наше ставове и уверења, већ и према непријатељима који нам чине зло, а да притом не знају шта чине, како је и сам Господ говорио.

• У сваком човеку, када се нађе пред невољама и тешкоћама живота, буди се страх пред неизвесношћу, пред непознатим. Медијски наслови, дневно политичка превирања на светском нивоу, природне катастрофе и болести…, све то у људима изазива страх пред будућношћу за коју смо се надали да ће бити боља. Колико смо се као људска бића удаљили од Творца и може ли се ишта догодити мимо његове воље?

Живот у данашњем свету је саткан, или од сталног размишљања о прошлости, или о томе шта смо другачије могли да урадимо, или још више, од сталне бриге шта ћемо доживети у будућности. Христос и целокупно духовно предање наше Цркве уче нас да живимо у садашњем времену, и сада и овде, одговоримо на изазове и искушења која нас сналазе. Наравно, треба често и да планирамо многе ствари и догађаје, али увек треба да препустимо последњу реч Богу, и да знамо да једино, ако Бог отвори врата за неко добро дело, оно ће се и збити, и то не нашим трудом само, већ пре свега Божијом благодаћу. Позвани смо да будемо сарадници Божији у овом свету, не да мењамо свет, већ да мењамо себе и тако учествујемо у чудесном Божијем плану којим се васцела творевина преображава у Царство Божије. Ми никада не можемо да видимо целу перспективу, која је једино у моћи Божијој, али треба да будемо трезвени и пажљиви да свако дело Божије радимо предано, са молитвом и љубављу и смирењем. Важно је да нашим животом и поступцима не доприносимо страдању других људи или некој несрећи, а ако нас и снађе било шта непредвиђено, тешко или необјашњиво, треба на то да одговоримо са смирењем, вером и поуздањем у Божији промисао, који нас некада учи, и кроз страдања како да уђемо у познање Божије љубави. Од Бога долази само оно што је добро, као што и светлост долази од сунца и добрим и заблуделим људима. Они који себе затворе за Божију доброту, и поред светлости они живе у мраку, мраку који није Бог створио, већ који је последица нашег односа према Божијој премудрости и доброти. Отуда и толика зла у овоме свету. Тајне Божије су изнад нашег разумевања, али ако имамо поверења у Бога, све оно што нас снађе и мимо наше воље, треба да прихватимо са благодарношћу, знајући да ће Бог у својој неизмерној доброти свему томе дати смисао.

• Има ли наде да се у данашњем немилосрдном процесу глобализације која меље свет направи место за глобалну цивилизацију љубави коју проповеда Јеванђеље и Христова Црква?

Црква Христова је његово Тело које повезује све нас људе и васцелу творевину, али не по законима овога света и века. Зато Христос није дошао да створи савршено друштво и политичку организацију у овом пролазном свету, већ да сваког од нас позове да као удови Тела Његовог допринесемо да се тајна Божија проповеда и да као квасац закваси цео свет. Отуда и након толико векова људи се суочавају са невољама и несрећама, не зато што је Бог створио неправедно друштво или што Црква не може да промени овај свет. Царство Божије није од овог света, и ми сами јесмо у свету, али нисмо од овог света. По речима ранохришћанских списа, сви ми живимо у различитим земљама и народима, али као путници и странци који су на путу ка вечној небеској отаџбини. Доприносимо колико до нас стоји правди и доброти око нас, али добро знајући да ће пуноћа правде и истине Божије заживети тек са новим небом и новом земљом, након свеопштег васкрсења и Другог доласка Господа нашег. До тада обитавамо на земљи, а позвани смо да ходимо законима неба, учествујући, свако по својим моћима и дужношћу коју има у друштву да помогнемо да макар мало допринесемо ономе што је добро и честито.

• Чини се да је нашем народу неопходна литургијска обнова с обзиром на то да само у литургији доживљавамо конкретну крстолику љубав према Богу и према ближљима. Да ли је без литургијске и духовне обнове могућа иједна друга суштинска обнова национална, културна …? 

Литургија је централна тајна хришћанског живота, јер ми, у Литургији сакупљени са разних страна, потврђујемо да смо једно Тело Христово. Причешћем Телом и Крвљу Господњом бивамо једно и поред тога што смо истовремено и многи. Зато смо позвани да се стално обнављамо Литургијом, да живимо Литургијом и ван богослужења, постављајући пред себе, служење другима и приношење целог себе Богу, као смисао нашег живота. То треба да чинимо и у породицама, у манастирима, и у колективу где радимо. Зато је суштина литургијске обнове изградња свести да смо позвани да живимо као заједница, а не као група појединаца, крстолико сведочећи љубав према Богу и ближњима. Здраво друштво почива на литургијском животу, јер заправо, тек у литургијском поретку пројављује се савршеност Царства Божијег, сада и овде на земљи, и све бива благообразно и благословено.

• У свету сваке године од глади умре 10 милиона људи, а неправда и разлике између богатих и сиромашних расту. Може ли се рећи да хране има довољно, али да се губи душа?

Нажалост, много је страдања и патње у времену у коме живимо. Као хришћани позвани смо да чинимо да милостињом превладавамо разлике између имућних и сиромашних, да богате нације поделе део богатства са сиромашнијима. Али људска похлепа и жеља за владањем велики део човечанства држи у материјалној беди. Бог је дао довољно и неба и земље, ваздуха, воде, хлеба и сваког добра за све људе. Али без здравог односа према Богу нема ни здравог односа према ближњима. Колико можемо треба да се трудимо да чинимо што до нас стоји да све буде боље и да се молимо за оно што нисмо у стању да променимо, а посебно за оне који страдају и пате.

• Данашње генерације су махом на друштвеним мрежама и не читају дуге текстове. Чак и обавезне лектире препричавају и преписују кратке садржаје са интернета. У ери интернета и вештачке интелигенције може ли се Црква прилагодити и понудити кратке текстове о вери и духовном животу у кратким формама како би била доступнија младим особама? 

Живимо у времену у коме смо преплављени обиљем информација. Све мање људи чита књиге, а концентрација све више слаби и комуникација се своди на друштвене мреже и дељење често сасвим непотребних или чак и крајње штетних садржаја. Технологија, као и вештачка интелигенција немају улогу да замене један садржајан живот и нормалну комуникацију међу људима, већ да буду од користи као што је случај и са телефонима, аутомобилима, авионима и другим технолошким достигнућима на које смо већ навикли. Проблем настаје, када уместо креативности, које нам је Бог дао технологију и вештачку интелигенцију, користимо на себичан начин да бисмо нашли неко привремено задовољство или створили утисак образованости. Као што сам већ раније поменуо, Црква није против савремених достигнућа самих по себи, већ је ту да укаже на правилан начин коришћења онога што нас окружује. Зато се савремена средства комуникације, интернет сајтови, друштвене мреже, па и вештачка интелигенција могу користити у образовне сврхе и ради ширења речи Божије. Не заборавимо, Јеванђеље почива на речи и сам Бог Логос је вечна Реч Божја. Постоји много добрих примера како се парохијски и епархијски живот могу унапредити коришћењем интернета, иако ништа не може заменити непосредни људски однос и живу реч, а посебно не Литургију и свете тајне. Зато технологија треба да се користи као помоћно средство, посебно за оне који би је иначе користили за губљење времена, видео игрице и бескрајне четове на друштвеним мрежама. Када је средином 15. века пронађена штампарија, Црква је међу првима прихватила ово савремено достигнуће да би реч Божију што више проширила и развила образовање. Такође, у данашње време је важно да се у савременој технологији да посебан допринос етичким границама њеног коришћења, посебно вештачке интелигенције, јер веома лако њен убрзани развој може да изађе ван граница сваке контроле и важно је да се у том смислу чује глас Цркве.

• Како у савременом свету, који често жели да избегне било какав облик жртвовања, сведочити да је спасење у вери Христовој, у праштању, милосрђу, даривању и живљењу за другог, без осветничких порива и злих намера? 

Понајвише Бога сведочимо личним примером. Упућивати људе на љубав, а живети у самољубљу, позивати на скроман живот, а разбацивати се богатством, позивати на праштање, а бити немилосрдан према неистомишљеницима, представља лицемерје које нас изобличава као људе и онемогућава правилно сведочење наше вере. Зато је важно да најпре променимо себе уз помоћ Божију, а онда да мењамо друге. Треба да се сами осветимо благодаћу, како бисмо и друге могли да освећујемо. То је константни процес труда, сталног покајања, смиравања, трпљења и неизмерног поверења у Бога. Наша реч критике треба да буде прожета љубављу и трпљењем, јер никада не смемо да заборавимо да они који чине зло, то чине зато што су помрачени и не знају шта чине.

• Сада је период крсних слава, а чињеница је да се све више слава удаљава од породице, дома, куће и пребацује у ресторане, а своди на јело и пиће. Да ли је то благословена божија трпеза и шта је заправо суштина славе? 

Крсне славе су лепа традиција у нашој Цркви и важно је да прославе наших светитеља заштитника увек почињу од Литургије у цркви и причешћа, да би се у том литургијском поретку, прослава наставила и у домовима. Нажалост, прослава слава без учешћа у богослужењу и свођење слава само на јело и пиће, показатељ је све веће секуларизације овог обичаја, па се дешава и то да појединци посне славе прослављају мрсном храном и необузданим гошћењем. Славска трпеза је наставак литургијског обреда и лепо је да то буде прилика да се породице и пријатељи окупе у кућној атмосфери и да се избегавају непотребни трошкови и славе претварају у световне прославе.

• У којој мери је покајање важно за хришћане и има ли сваки хришћанин после крштења мисију да проповеда и живи по Јеванђељу?

Покајање је пре свега промена нашег живота, нашег начина размишљања, а не раскајање и очајање. Истинско покајање је испуњено духовном радошћу и људи који живе духом покајања сведоче живо своју веру и Јеванђеље.

• Где су корени и ко сноси највећу одговорност за међурелигијске и међуетничке сукобе у свету, посебно између три највеће религије јудеизма, хришћанства и ислама? У којој мери је религија злоупотребљена у сукобима ради других интереса везаних уз новац, територију, ресурсе и слично и да ли се верске вође довољно ангажују у ширењу толеранције, мира и љубави у свету?

Међуетнички и међурелигијски сукоби последица су погрешног схватања Бога и погрешног односа међу ближњима. Готово у свим верама, постоји правило да другима не треба чинити оно што не желимо да други чине нама. Ако бисмо се овог правила сви држали, без обзира на своје разлике у вероисповедању, никада не би било сукоба и ратова. Као православни хришћани дубоко поштујемо своју традицију и њом живимо, верујући да она носи пуноћу Христовог учења и апостолског предања, али треба да имамо поштовање према свим другим људима, који се нису родили у православљу и на друге начине траже свој пут Богу. Христос је пострадао за све људе и тајна спасења је изнад нашег разума, али ми као православни јако добро знамо да ако не живимо у складу са својом вером, коју смо примили на крштењу, нећемо моћи да задобијемо пуноћу заједнице са Богом. Зато друге не треба презирати или осуђивати, већ, колико до нас стоји, радити на ширењу толеранције, мира и љубави у свету, истовремено чувајући наша предања и нашу веру.

• Ваше Високопреосвештенство, шта је највећи изазов у Вашој митрополитској служби гледано кроз призму изазова са којима се данас суочавају Црква и верни народ на Косову и Метохији?

Архијерејска служба на Косову и Метохији је стални живот у тајни распећа и васкрсења. Колико год били сведоци страдања нашег народа и светиња, сведоци смо и тајне вере, обнове и васкрсења и чудесних примера, који дају охрабрење и мени лично и многим другим људима који долазе на Косово и Метохију. Важно је у свим недаћама сачувати веру, своје постојање, и љубав према свим људима. Треба да имамо свест да смо овде, у овом времену, као свештенослужитељи не само ради наших верника, већ да би у нашем примеру и животу и они који нису наше вере упознали Христа, како га ми познајемо. Првенствено се трудимо да у свему што проповедамо и радимо, чинимо тако да у нашим верницима и народу Божјем, што више учврстимо веру у Христа и наду да је са Богом могуће ходити и опстати и онда кад мислимо да нам је тешко и када смо у опасности.

• Може ли се Божић славити у радости због свега што се дешава у свету, док нас медији свакодневно извештавају о убијању недужних људи и разарању њихових домова, о безброј бескућника без основних средстава за преживљавање?

Прослављајући празник Рођења Христовог прослављамо га са дубоком свешћу да је и сам Господ свој земаљски живот започео као странац и прогнаник. Одмах након његовог рођења Ирод је извршио злочин над недужном децом у Витлејему, а Господ је са Пресветом Богородицом и праведним Јосифом морао да као избеглица оде у Египат, јер је помрачени цар Ирод тражио Његов живот. За Богомладенца Христа није било места ни у једној кући, па се зато родио у пећини где су држане животиње. Тиме је Господ показао да је дошао у свет да са нама подели сва страдања и патње и да нам донесе наду у нови живот који надилази све недаће овога света.

• Рођење Христово највећа је радост хришћанске вере, а Косово и Метохија место највећих светиња и страдања у Европи. Божићне радости верујућег народа на српској светој земљи одувек су биле посебне…?

Зато се и толико радујемо и овогодишњој прослави Божића на Косову и Метохији јер дубоко осећамо да је Господ са нама и поред свих тешкоћа, посебно са онима који живе тешко, у затворима, и у страху и неизвесности. Божићна радост је увек проткана васкршњом радошћу, јер Господ је дошао да донесе мир који није од овога света и зато певамо са анђелима: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.

• Ваша божићна порука српском народу на Косову и Метохији, чија је једина кривица што су етнички Срби, православни по вери и што живе на својој прадедовској земљи?

Молимо се Господу да и ова прослава Божића у нашој Епархији прође у миру и спокојству, да сви људи осете радост и топлину доласка Христа Богомладенца, да барем за кратко време оставимо пролазне бриге и зебње овога света и отворимо своје срце као витлејемску пећиницу за долазак Христа Богомладенца. Нека би Господ благословио наш народ и укрепио нас да, и поред свих тешкоћа, останемо и опстанемо своји на своме, овде где смо вековима прослављали Бога и у много тежим околностима, као и чврсту веру да ниједна неправда није трајала довека. Зато поздрављамо све ваше читаоце, и све наше вернике, радосним божићним поздравом:
МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ВАЖНО ЈЕ У СВИМ НЕДАЋАМА САЧУВАТИ ВЕРУ, СВОЈЕ ПОСТОЈАЊЕ И ЉУБАВ ПРЕМА СВИМ ЉУДИМА​Извор: Епархија рашко-призренска