 "А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?" (Мт 27, 46; Мк 15, 34). Ове ријечи чуле су не само Марија, Јован и жене мироносице које су стајале код Крста. Јеванђелисти Матеј и Марко наглашавају да је Господ Исус Христос буквално повикао је из свег гласа (Мт 27, 46; Мк 15, 34 ). Био је то узвик који су сви чули, али нису сви разумјели. Можда је вјетар однио дио ове реченице, можда су у том тренутку људи причали о нечему свом, свакодневном животу, а нису посебно слушали вапај Распетог, можда Исус, који је био на посљедњем даху, није сасвим јасно изговорио све ријечи. Тако се некима учинило да Христос у помоћ зове пророка Илију. Зашто Илију? Чињеница је да име Илија и ријеч „Бог“ на старојеврејском звуче веома слично. Елијаху или Елијах се преводи као „Јахве је мој Бог“. Дакле, када је Исус повикао: "Или, Или, лима савахтани?" (Мт 27, 46 ), неко је помислио да се Он обраћа древном пророку. Очигледно, они који су тако мислили нису посебно слушали ријечи Спаситеља; за њих је све што се дешавало био узбудљив спектакл. "Остави да видимо хоће ли доћи Илија да га избави" (Мт 27, 49), описује јеванђелист Матеј њихову реакцију – реакцију људи који не осјећају никакву симпатију према Распетоме, који су опсједнути само доконом радозналошћу или ликовањем. Коме Исус упућује ове ријечи и шта оне значе? Мислим да су њихови адресати у овом случају били они Њему блиски људи који су стајали у близини у тужној тишини. Њихова срца су крварила при погледу на Спаситељево страдање. А можда су, гледајући Исусове самртне муке, у неком тренутку искусили осјећај безнађа, очаја, напуштености од Бога, када се чини да је све изгубљено, све наде су пропале, нема излаза и нико неће притећи у помоћ. Овај вапај је за њих. Његов циљ је да их натјера да задрхте, да изађу из мрака малодушја, да се сјете шта је Христос обећао када је говорио о Својој патњи и смрти. И обећао је побједу над смрћу и ђаволом, васкрсење и савршену радост. "Али ћу вас опет видјети, и радоваће се срце ваше, и радост вашу нико неће узети од вас" охрабрио је ученике на Тајној вечери (Јн 16, 22). Али зашто је Господ изабрао тако очајнички безнадежну реченицу за ову сврху – да га је Бог напустио? Замислите да особа поред вас каже Пушкинове стихове „Мраз и сунце“ или „Тренутка ја се сећам сјајна“. Настављате то одмах, наглас или у себи. Ово се дешава аутоматски, нехотице. Сјећате се ових пјесама које познајете из школских дана и са њима имате сјећања и асоцијације. И овдје је исто. Ријечи богоостављености које је изрекао Христос нису узвик очајања, већ цитат, првог стиха 21. псалма: "Боже, Боже мој! зашто си ме оставио удаљивши се од спасења мојега, од ријечи вике моје?" За древног Јеврејина, посебно доброг упућеног у Свето писмо, псалми су исти као и Пушкинове пјесме за нас Русе. Знао их је напамет и од првог реда му се у глави појавио текст и мелодија цијелог псалма. Од првих редова Јудеј је запамтио цијели псалам, као што се сјећамо пјесме из првих акорда. Псалам који Христос наводи по садржају је сличан Његовом упозорењу апостолима на Тајној вечери: "Заиста, заиста вам кажем да ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити, али ће се ваша жалост окренути на радост. Жена кад рађа трпи муку, јер дође час њезин; а када роди дијете, више се не опомиње жалости, због радости што се роди човјек на свијет" (Јн 16, 20–21). На почетку он заиста описује стање готово очајног човјека који се обраћа Богу и не добија подршку. "Осушила се снага моја као крхотина; и језик ми се прилијепио за грло; и одвео си ме у прах смрти" излива тугу своју аутор псалма, цар Давид у 22. псалму. Али упркос наизглед потпуном безнађу, Давид не губи наду, наставља да призива Бога и добија одговор одозго. У једном тренутку поново осјећа присуство Бога поред себе, захваљује Му и позива све остале да прослављају Господа за Његову милост. Пред крај псалма, плач, туга и очај уступају мјесто радости, страхопоштовању према Богу и захвалности за Његово учешће у животу људи: "Који се бојите Господа, хвалите га. Све сјеме Јаковљево! поштуј га. Бој га се, све сјеме Израиљево!". Христос улази у дубине људске трагедије и својим вапајем изражава оно што сваки човјек осјећа када се суочи са екстремним болом и осјећањем напуштености од Бога. Он поново у себе узима патњу и бол Њему блиских који стоје на Његовом Крсту, а са њима и бол свих оних који су икада искусили и доживјеће слична осјећања. Заједно са њима Он пролази кроз понор самоће, гдје се чини да је Бог отишао и Небо ћути. И у замјену за овај бол, патњу и усамљеност, Он даје наду, подржава, тјеши, и својим примјером показује: и у овој непролазној тами Бог је близу, што значи да тама није вјечна. Када се чини да је све бесмислено, када се чини да молитве иду у празнину, када више нема снаге и хоћете да одустанете од свега, ово је тачка Крста. Али Христос га не оставља. Остаје вјеран до краја, који у ствари постаје нови почетак. Ово је побједа Бога и побједа човјека. Њен кључ је вољети чак и када боли, и вјеровати чак и када ништа није на видику. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: фома.ру „Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Пс 22:1) Није Он остављен од стране Оца или од стране свога личног Божанства које се (како неки мисле) уплашило страдања и сакрило се од страдајућег (ко је њега присилио да се роди на земљи или да узађе на крст?); но (како ја већ рекох), Он у својој личности оличава нас. Ми смо раније били остављени и презрени, а сада смо прихваћени и спасени страдањима Нестрадалнога. На исти начин Он себи усваја и нашу неразумност, и нашу греховност, као што наставак Псалма сведочи; треба знати да се 22. Псалам директно односи на Христа.“Свети Григорије Богослов |