Бесједа за 27. недјељу по Педесетници (Зачало 71 – Лука 13, 10–17)

​„А учаше у једној синагоги суботом. И гле, бјеше ондје жена, која имађаше духа немоћи осамнаест година, и бјеше згрчена, и не могаше се никако усправити. А кад је видје Исус, призва је и рече јој: „Жено, ослобођена си од немоћи своје.” И стави на њу руке, и одмах се усправи, и слављаше Бога. А старјешина синагоге, негодујући што је Исус исцијели у суботу, одговоривши, рече народу: „Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите, те се лијечите, а не у дан суботни.” А Господ му одговори и рече: „Лицемјере, сваки од вас не одрјешује ли у суботу својега вола или магарца од јасала и води да напоји?  А ову кћер Авраамову, коју свеза Сатана, ево, осамнаест година, не требаше ли одријешити од ове свезе у дан суботни?” И док Он ово говораше, стиђаху се сви који Му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дјела што их Он чињаше“(Зачало 71 – Лк 13, 10–17).

Свето јеванђеље двадесет седме недјеље по Педесетници нас уводи у тишину синагоге, у обичан суботњи дан, у простор молитве и сабрања. И управо у тој, наизглед уобичајеној, ситуацији открива се дубина Божије љубави и истински смисао закона, вјере и човјековог постојања. Господ Исус Христос види жену која је осамнаест година била згрчена. Осамнаест година бола, немоћи, стида, ћутања. Она не прилази Христу, не тражи ништа, не истиче себе. Само стоји – ако се уопште може рећи да стоји – савијена, погнута ка земљи. Као да читав њен живот гледа у прах, а не у небо. Али Христос је види. То је прва и најважнија порука данашњег Јеванђеља: Бог види човјека. Док су други у синагоги видјели само „једну од присутних“, Христос види жену у њеној муци. Он види бол који траје дуго, бол који је постао дио живота. И управо ту, у свакодневици, у храму, у суботу – Господ показује да је Бог близак човјеку и да га не заобилази у његовој немоћи.
Христос жену назива „кћери Авраамовом“. Тим ријечима Он јој враћа достојанство. Она није само болесница, није терет, није проблем – она је дио Божијег народа, дио обећања, дио заједнице. Болест није одузела њену вриједност пред Богом. Ово је важна порука и за нас: човјек никада не губи своје достојанство, ма колико дуго носио крст бола, гријеха или животне тежине. Међутим, у овом Јеванђељу видимо и другу страну – приговор старјешине синагоге. Он се не радује исцјељењу, него се саблажњава што је чудо учињено у суботу. Формално је у праву: закон је забрањивао рад тога дана. Овдје Христос јасно открива суштину да је субота ради човјека, а не човјек ради суботе те му одговара: "Лицемјере, сваки од вас не одрјешује ли у суботу својега вола или магарца од јасала и води да напоји?" Овдје нас Господ учи да вјера без милосрђа постаје хладна и мртва. Закон без љубави претвара се у осуду, а побожност без саосјећања постаје само спољашња форма. Бог није установио заповијести да би човјек био спутан, него да би био слободан. А истинска слобода је увијек повезана са љубављу. 
Жена се након исцјељења усправља и слави Бога. То је природан одговор човјека који је дотакао Божију благодат. Христос нас не исцјељује само да бисмо били здрави, него да бисмо били усправни пред Богом, способни да Га славимо, да Му захваљујемо и да живимо као Његова дјеца.
Драга браћо и сестре, данашње Јеванђељ позива нас да се запитамо:
– Да ли видимо бол другога, или само правила? – Да ли смо спремни да помогнемо, или прво тражимо оправдања?
– Да ли смо и сами можда „згрчени“ – не тијелом, него срцем, навикама, равнодушношћу?
Такође, Јеванђеље нас опомиње да не постанемо слични старјешини синагоге – да не мјеримо друге правилницима, а себе оправдањима; да не користимо вјеру као изговор за хладноћу срца; да не заборавимо да је љубав највиши закон. Нека би нас Господ научио да чувамо вјеру не само у ријечима и правилима, него у дјелима љубави, милосрђа и радости. И нека би нас све усправио, да Га заједно славимо – сада и у вијекове вијекова. Амин. Аутор: вјеронаука.нет