Бесједа у Недјељу 30. по Духовима – Родослов као пут спасења

 Јеванђеље 30. недјеље по Духовима почиње на необичан начин.  Док бисмо можда очекивали причу о анђелима, пастирима и звијезди, оно почиње са: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина“ тј. ријечима које на први поглед дјелују као сува генеалогија - дуг списак имена, рођења и нараштаја. Многи читаоци журе преко ових стихова да дођу до „важнијег" дијела приче. За данашњег човјека, навиклог на брзе и узбудљиве приче, овај одломак може изгледати сувопарно и тешко разумљив. Али управо у томе се крије његова дубина. Родослов није случајан увод, него темељ на којем стоји читава истина о Христу. Прво што нам родослов открива јесте да Бог улази у стварну, конкретну људску историју. Христос није дошао као митолошко биће, нити се појавио изван времена и простора. Он има претке, има породицу, има историју. У Његовој лози налазе се праведници, али и грешници; цареви и сиромаси; славни и заборављени. Ту су и они који су падали, гријешили, па чак и саблажњавали. И управо кроз такву историју Бог гради пут спасења.
Наша света Црква нас данас, на дан када прослављамо очинство (Оци) позива да се зауставимо баш над овим редовима. Јер овдје, у овој привидно досадној листи, открива се дубока истина о породици, очинству и Божијем плану спасења. Родослов Христов није само списак имена - то је повијест о вјерности, повијест о томе како Бог ради кроз генерације, породице и очеве, повијест која кулминира рођењем Спаситеља свијета. 
Тиме нам Црква поручује да ниједан људски живот није безнадежан. Бог не бира „савршену“ лозу, већ преображава несавршену. Он не бјежи од наше слабости, него је узима на себе да би је исцијелио. Родослов нас затим подсјећа на вјерност Божијих обећања. Оно што је Бог обећао Аврааму – да ће се у његовом сјемену благословити сви народи – и што је потврдио Давиду – да ће од његовог потомства доћи Цар вјечни – данас видимо испуњено у Христу. Прошле су стотине година, мијењала су се покољења, али Божија ријеч није остала празна.
У томе је утјеха и за нас. Често нам се чини да Бог ћути, да обећања касне, да се ништа не дешава. Али родослов Христов нас учи стрпљењу и повјерењу: Бог дјелује тихо, али сигурно.
Посебно је важно што Јеванђелист Матеј помиње и жене у родослову – Тамару, Раву, Руту, Витсавеју. То су личности са сложеним, понекад болним животним причама. Њихово присуство показује да Божији план спасења превазилази људске подјеле, предрасуде и осуде. Бог у своје дјело укључује и оне које би људи лако одбацили.
Круна данашњег Јеванђеља јесте откривење да се Христос рађа од Дјеве Марије, „по Духу Светоме“. Родослов се ту прекида – јер од тог тренутка почиње нешто потпуно ново. Бог постаје Човјек. Вјечност улази у вријеме. Небо се спушта на земљу. 
Зато данашње Јеванђеље није само прича о прошлости, него позив свакоме од нас. И ми смо дио једног родослова – духовног. Наше одлуке, наша вјера или невјера, наша љубав или равнодушност утичу на оне који долазе послије нас. Као што су преци Христови припремали пут Његовом доласку, тако смо и ми позвани да својим животом припремамо мјесто Христу – у срцима своје дјеце, својих ближњих и свога народа. 
У 30. недјељу по Духовима и  недјељу пред Божић Црква обиљежава празник Оци (Очеви, Патерице). Заједно са Детињцима и Материцама, Оци чине јединствене породичне празнике који нас уводе у тајну Божића кроз породицу, љубав и међусобно даривање. На овај дан, као и на Материце, дјеца симболично везују своје очеве, а они се „дријеше“ поклонима. Овај једноставан, али дубоко смислен обичај учи нас да нико у породици није сам за себе, да су љубав, жртва и одговорност темељ односа између родитеља и дјеце. Отац, као глава породице, позван је да буде онај који се даје, који носи, који служи – по угледу на Христа. И управо ту се Јеванђеље о богатом младићу сусреће са празником Отаца. Јер бити отац, као и бити хришћанин, значи не држати се грчевито за оно што имамо, него бити спреман да се дајемо другима. Породични празници нас уче ономе чему нас Христос учи у Јеванђељу: да живот није у посједовању, него у даривању.
Оци, Материце и Детињци нису само лијеп обичај, већ жива катихеза – поука да се Божић не слави само у храму, него и у дому, око трпезе, у заједништву цијеле породице. Домаћице тог дана припремају свечани ручак, а породица се сабира, јер се Христос рађа управо у заједници, љубави и миру. Тако нас и празник Оци и данашње Јеванђеље позивају да се запитамо:
Да ли смо спремни да се „развежемо“ од свега што нас везује више него љубав? Да ли смо спремни да дамо себе – у породици, у вјери, у односу према Богу? Јер, како нас Господ учи, оно што је човјеку немогуће, Богу је могуће – ако Му отворимо срце.

---