Бесједа на 19. Недјељу по Педесетници; Свети апостол Тома – Томиндан

 „Господ мој и Бог мој!“ (Јн 20, 28) 
У 19. Недјељу по Педесетници Света Црква прославља великог апостола Христовог — Светог Тому, једног од Дванаесторице, који је у историји остао познат као „невјерни Тома“ (познат и под називом Близанац-арамејска ријеч "тома" и грчка "дидимос" значе "близанац"), али кога би можда исправније било назвати — вјерни Тома, јер је својом сумњом, својим преиспитивањем и својим исповиједањем „Господ мој и Бог мој!“ постао свједок васкрсења и посвједочио најдубљу истину наше вјере. Његов примјер нас учи да се истинска вјера рађа из сусрета са живим Богом. 
Овонедјељно јеванђеље (Јн 20, 19–31) описује јављање Васкрслог Христа осмог дана након Свог Васкрсења. Први пут када им се јавио, апостол Тома није био са њима. Јеванђеље нам не помиње гдје је он тада био. Када су му други апостоли рекли да су видјели Господа, он им није вјеровао, него је рекао: „Док не видим на рукама његовим рана од клина, и не метнем прста својега у ране од клина, и не метнем руке своје у ребра његова, нећу вјеровати.“ Ове ријечи нису плод гордости, него — како тумаче Свети Оци — плод његове људске слабости и жеље за истином.
Тома није тражио доказ да би негирао Бога, већ да би био сигуран у Њега. Колико пута и ми, браћо и сестре, личимо на апостола Тому! Када нам живот доноси невоље, када видимо неправду, болест, смрт — у нама се појави сумња. Питамо се: „Гдје је Бог? Зашто ћути?“ А Господ нас, као и Тому, не осуђује него чека. Он чека да се наше срце отвори, да дођемо и дотакнемо Његове ране — не прстом, него вјером. И ево чуда Божијег: Он долази поново, осмог дана, када су апостоли опет били заједно, и каже: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран.“ Тада Тома, обасјан истином, узвикну: „Господ мој и Бог мој!“ Ово је најјасније исповиједање вјере у Васкрслог Господа у читавом Јеванђељу и једино мјесто у Јеванђељима гдје се Христос директно назива Богом. Тома више није морао да види, јер је његова душа видјела. Он је схватио да Христос није само Учитељ или Пророк, већ живи Бог, који је побиједио смрт. Господ му одговара ријечима које су упућене свима нама:
„Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше, а вјероваше.“
То је благослов свих нас — јер ми нисмо видјели Христово васкрсење, али вјерујемо у њега, живимо га и славимо. 
Често чујемо како људи кажу „невјерни Тома“. Али Томина сумња није била од зле воље, већ од жеље за истином. Он није тражио доказ ради гордости, него ради љубави.
И управо преко његове сумње, сви смо добили потврду васкрсења — јер Христос показује своје ране, знак да је побиједио смрт као истински човјек и истински Бог. Тако је Томина „невјера“ постала врата наше вјере. 
Свети апостол Тома није остао у Јерусалиму. Вођен Духом Светим, отишао је далеко — чак до Индије, гдје је проповиједао Христа и основао хришћанске заједнице, поставши тако једини апостол који је проповиједао Христа изван граница тадашњег Римског царства. Тамо је и пострадао за вјеру, убијен копљем док се молио. Захваљујући апостолу Томи данас хришћана има око 2%  у Индији, односно приближно 25 милиона људи.
Његова жртва и мученичка смрт свједоче да је онај који је некада сумњао — постао најватренији апостол. Тако и ми, кад нас вјера понекад напусти, треба да се подсјетимо да је Христос увијек близу. Он не одбацује човјека који тражи, већ му се открива у тренутку када срце постане смирено и отворено. 
Браћо и сестре, вјера није само осјећање, ни ријеч, ни навика — вјера је сусрет са живим Христом. Она почиње онда када, као Тома, паднемо пред Њега и кажемо:
„Господ мој и Бог мој!“ Ко тако исповиједи Христа, више се не плаши ни бола, ни неправде, ни смрти — јер зна да је Христос васкрсао и да је Он почетак и крај свега.
Зато данас, на Томиндан, замолимо Господа да нам подари живу, трезвену и дубоку вјеру. Да вјерујемо не зато што смо видјели чудо, него зато што осјећамо Његово присуство у срцу. Да нас Његове ране исцијеле, а Његово васкрсење учини живима и радоснима.
„Блажени који не видјеше, а вјероваше.“ Нека и ми будемо међу тим блаженима!  Амин. Припрема вјеронаука.нет/Аутор Драган Ђурић

"А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, гдје се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видјевши Господа. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас.И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! ​Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не бјеше са њима када дође Исус.​А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам!​ Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. ​И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! ​Рече му Исус: Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше" (Јн 20, 19–31).