Бесједа у 6. недјељу по Духовима

​"И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град.И гле, донесоше му одузетога који лежаше на одру. И видјевши Исус вјеру њихову, рече одузетоме: Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји.И гле, неки од књижевника рекоше у себи: Овај хули на Бога.​ А Исус, видјевши помисли њихове, рече: Зашто ви зло мислите у срцима својим?Јер шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси; или рећи: Устани и ходи?Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе; тада рече одузетоме: Устани, узми одар свој и иди дому своме.И уставши отиде дому своме.​А народ видјевши задиви се и прослави Бога, који је дао такву власт људима" (Мт 9, 1–8).

​Бесједа у 6. недјељу по Духовима -Тема: Исцјељење душе као предуслов здравља тијела
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Драга браћо и сестре у Христу,
Данас Света Црква пред нас поставља чудесно Јеванђеље које говори о сусрету Господа нашега Исуса Христа са човјеком раслабљеним, парализованим, који је лежао на одру, не могавши да сам хода. Ово није само прича о физичком исцјељењу, него дубоко откривење наше духовне реалности и Божије љубави која нас изнова диже.
Господ улази у свој град – Капернаум (преведено: "Дом утјехе") који се налазио у Галилеји, на обали Тиверијадског језера. Спаситељ је тамо провео толико времена да га у Јеванђељу чак називају „Његовим градом“. У овом граду Христос је учинио много чуда: васксрао је Јаирову кћерку, излијечио ташту апостола Петра...), а ту је Христос позвао да му буду ученици- апостоли Петра, Андреја, Јована, Јакова и Матеја. Упркос томе што се овде редовно могла чути Спаситељева проповијед, становници Капернаума нису били посебно пријемчиви за њу. Чак су се и Спаситељеви прекоре упућени њима сачували. Он их упоређује са становницима Содоме. Уосталом, да су Содомљани видјели толико чуда колико је Он учинио у овом граду, давно би се покајали и промијенили свој живот. Овде је све било супротно. Чак и упркос присуству самог Господа међу њима, локално становништво је остало тврдокорно и није прихватило Јеванђеље. И управо овдје до Њега доносе човјека који не може да дође сам, али има пријатеље вјере – оне који га доносе. Очајна раслабљеност болесника види се још и из тога, што су четворица људи морали носити постељу, само да би га сигурније држали и што мање потресали при ходу. И онда се догађа нешто неочекивано: Христос не каже одмах: „Устани, и ходи!“ већ прво говори: „Не бој се, чедо, опраштају ти се гријеси твоји.“ То је кључ данашње бесједе.
1. Болест тијела често је одраз болести душе
Господ прво исцјељује душу, па тек онда тијело. Зар нам то не говори да наше унутрашње стање утиче на све у животу – и на здравље, и на односе, и на мир у срцу? Много пута ми се жалимо на посљедице, а не тражимо узрок. Заборављамо да су гријех, завист, мржња, немар и неопрост у нама отров који разара душу, и онда и тијело оболи.
2. Вјера ближњих – спасење за другога
Господ не гледа вјеру болесника, него вјеру његових пријатеља. О, како је важно да једни друге носимо! Да се молимо за ближње, за оне који не могу сами – духовно или тјелесно. Јер у Цркви нико не живи сам, ни не спасава се сам. Ми смо једно Тијело Христово, и једни друге треба да подржавамо. Можда и ми имамо у породици или међу пријатељима некога ко је духовно ослабљен, ко не може да нађе пут. Не осуђујмо га. Него га носимо у срцу Богу. Јер Господ гледа и нашу вјеру када се молимо за друге. Можда неко не може сам, али ти можеш бити његов глас, његова молитва, његова снага.
Баш као и у злим градовима Содоми и Гомори, Капернаум је имао своје праведнике. Управо из тог броја били су људи који су на носилима донијели одузетог Христу. Он сам није могао доћи к Њему не само због своје болести, већ и, очигледно, због свог невјеровања. А онда постоје добри људи који, можда чак и супротно грешним жељама самог болесника, који, попут неразумног дјетета, не разумије шта је за њега добро, а шта лоше, носе га Богу. Вјероватно су са овим човјеком повезани везама пријатељства. И Господ, на њихове упорне молбе, враћа страдалника пуном животу. Спаситељ исцјељује болесника, управо због вјере његових пријатеља.
3. Фарисеји сумњају – али Бог зна срца
Чим Господ изусти ријечи опроштаја, фарисеји се саблазнише: „Ко је Овај што опрашта гријехе?“ Али Господ, који види срце, каже: „Шта је лакше рећи: ‘Опраштају ти се гријеси’ или ‘Устани и ходи’? Али да знате да Син Човјечији има власт опраштати гријехе – устани и узми одар свој.“
И тако раслабљени устаје. Али више од тијела, душа му је васкрснута!
________________________________________
Браћо и сестре, гдје смо ми у овој причи?
– Можда смо као раслабљени, који више не могу ни да се моле, ни да се боре.
– Можда смо као пријатељи, који друге воде ка Христу.
– А можда смо, не дај Боже, као фарисеји, који само гледају да осуде.
Зато, будимо они који доносе друге Христу. Будимо они који опраштају, који вјерују, који носе. Јер само у заједници са Господом, у покајању и у љубави, човјек заиста оздравља – и душом, и тијелом.
У ово вријеме у којем живимо – пуном болести, страха, подјела и осуде – још више нам је потребна вјера, љубав и покајање.
Нека нас исцјели Христос као и раслабљенога, нека нам опрости и подигне нас, да ходамо у новини живота, славећи Њега – Исцјелитеља и Спаситеља нашега. Амин. Аутор: вјеронаука.нет