Бесједа у 21. недјељу по празнику Духови (Педесетница)

Свето Јеванђеље које се чита у 21. недјељу по празнику Духови (Педесетница) доноси нам познату причу о сијачу (Лк 8, 5–15; зач. 35). Ова једноставна, али веом дубока прича, открива нам четири основна типа људских душа и њихов однос према Божјој ријечи.
Христос нам у виду земаљске слике дарује духовну науку: сјеме је Ријеч Божија, а поља су срца људи.
„Изиђе сијач да сије сјеме своје; и кад сијаше, једно паде крај пута, и погази се, и птице небеске позобаше га. А друго паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге. А друго паде усред трња, и узрасте трње и угуши га. А друго паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује! А ученици његови питаху га говорећи: шта значи прича ова? А он рече: Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију. А ова прича значи: Сјеме је ријеч Божија. А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу. А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну. А које у трње паде, то су они који чуше и, живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода. А које је на доброј земљи, то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује! (Лк 8, 5–8).
Овдје Господ осликава четири духовна стања: срце затворено као пут, срце плитко као камен, срце угрожено трњем свијета, и срце подложно плодоносној обрађености. Свака од ове четири слике има своју опасност и своје позиве.
Прво сјеме које пада поред пута — то су они који чују Ријеч, али не примају је у срце; Пут је тврда, угажена земља, по којој многи пролазе. Тако је и са човјеком чије је срце угажено од свакодневице, од журбе, од брига. Ријеч Божија дође, али се не прими; пролази кроз ухо, али не дотакне душу. Таквом човјеку, каже Христос, долази ђаво и односи Ријеч из срца. Зато нас Црква учи: не допустимо да постанемо тврди пут по којем све пролази, а ништа не остаје. Отворимо срце — да Ријеч има гдје да се заустави.
Друго сјеме на каменито мјесто. То су они који са радошћу примају ријеч, али немају дубине у себи; када дођу невоље или тешкоће, ослабе и отпадну. Такви смо кад се одушевимо нечим духовним — молитвом, службом, постом — али без стрпљења, без темеља. Кад дођу искушења, све се осуши. Вјера без жртве и постојаности не може да расте. Као што биљка треба земљу и воду, тако вјера треба молитву и дјела љубави.
Треће сјеме пада међу трње. И оно никне, али га трње угуши. То трње су, каже Господ, „бриге овога свијета и сладости богатства“. То су све оне мисли, страхови и страсти које душу задуше, које нас држе везане за земљу. Често желимо да имамо и Бога и свијет, али се та два не могу мијешати. Ако срце препустимо трњу — Ријеч Божија у њему неће преживјети.
И најзад, четврто сјеме пада у добру земљу. Оно даје плод — тридесет, шездесет, стоструко. То су они који чују Ријеч, приме је у срце, и чувају је у трпљењу. Добра земља није случајност — она се припрема. Пољопривредник мора најприје да ископа, очисти и омекша земљу. Тако и ми морамо да омекшамо своје срце покајањем, молитвом, исповијешћу, смирењем. 
Но, браћо и сестре, важно је да видимо да прича није само опис људских типова, него и позив. Господ не остаје само посматрач. Он поучава: „Ко има уши да чује, нека чује.“ То је позив на личну одговорност. Шта ћемо чинити с тим што смо чули? Да ли ћемо дозволити да нас свијет одвуче, да нас плиткост растресе или да ћемо се опредијелити за дубоко, обрађено срце?
Како онда да наша срца постану та добра земља? Прво — кроз покајање и искрено опредјељење за Христов пут.  Друго — кроз редовну молитву и причешће; ова два стуба хране и чувају вјеру. Треће — кроз подвиг поста, пропраћен љубављу и дјелима милосрђа; пост обнавља владање страстима и отвара простор за плодоносни живот. Четврто — кроз опрезност према заблудама овога свијета и свакојорији која нам нуди лака, пролазна задовољства.
Поред тога, треба да се сјећамо да је Црква заједница: не смијемо своју борбу водити сами. Узајамно савјетовање, причешћивање једних са другима, међусобна опомена у љубави — све то помаже да одржимо срце као добру земљу. Учитељи Цркве нас подсјећају да без труда и заједничке љубави нема ни истинског раста.
Драга браћо и сестре, данашња парабола позива нас на исправну реакцију: да не будемо само слушаоци Ријечи, него њени вршитељи. Колико плодова наша дјела доносе? Да ли људи око нас препознају Христов мир и љубав у нашим ријечима и дјелима? Да ли наша молитва и пост имају ефекат на наш однос према ближњем, на нашу стрпљивост, милосрђе, искреност?
На крају, нека нам Господ подари дар разумијевања и вољу за преображењем. Да бисмо били добра земља, потребни су нам смирење, труд и нада. Бог сади сјеме у наше срце — да ли ћемо га његовано чувати зависи од нас. Молимо се да сваки од нас постане онај који ће из Ријечи израсти у плод: вољу ка добру, дјела љубави, плодоносан живот који неће остати нијем на призив Божији. Амин. Аутор вјеронаука.нет

---