Бесједа на 7. недјељу по Духовима: О исцјељењу двојице слијепих и човјека нијемог и бјесомучног (Мт 9, 27–35)

„А кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слијепца вичући и говорећи: Помилуј нас, сине Давидов. А кад дође у кућу, приступише му слијепци, и рече им Исус: Вјерујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: Да, Господе. Тада се дохвати очију њихових говорећи: По вјери вашој нека вам буде. И отворише им се очи. И запријети им Исус говорећи: Гледајте да нико не дозна! А они изишавши разгласише га по свој земљи оној. Када пак они излажаху, гле, доведоше му човјека нијема и бјесомучна. И пошто изгна демона, проговори нијеми. И дивљаше се народ говорећи: Никада се то није видјело у Израиљу. А фарисеји говораху: Помоћу кнеза демонског изгони демоне. И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући Јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу“ (Јеванђеље по Матеју, зачало 33)
У име Оца и Сина и Светог Духа!
Драга браћо и сестре у Христу,
Ево нас у седмој недјељи по Педесетници — недјељи у којој Црква Божија ставља пред нас свето Јеванђеље о великом милосрђу Господа нашег Исуса Христа, Који исцјељује двојицу слијепих и једног нијемог и бјесомучног. У овој причи не видимо само физичко исцјељење, већ и дубоку духовну поуку која нас позива на вјеру, смирење и благодарност.
Двојица слијепих не престају да вичу за Христом: "Помилуј нас, сине Давидов!" (Мт 9, 27).  Њихова упорност у молитви је примјер за све нас. Они не одустају упркос томе што их можда неко покушава ућуткати или обесхрабрити. Они Га препознају као Месију, иако немају физичког вида. Слијепоћа у јеванђељу често симболизује духовно сљепило - неспособност да видимо Божју истину и љубав. Очи вјере виде оно што очи тијела не могу. Слијепи, премда лишени свјетлости сунца, имају у себи свјетлост унутрашњу — вјеру. Христос их пита: „Вјерујете ли да могу то учинити?“ и они одговарају: „Да, Господе!“ Ово питање није постављено због Христове неизвјесности, већ да би се испитала и учврстила њихова вјера. Вјера је кључ који отвара врата Божјој милости. "По вјери вашој нека вам буде!" И Он их исцјељује по вјери њиховој. Овдје Црква наглашава: није довољно само молити, већ вјеровати. Не интелектуално, већ срцем — срцем које препознаје у Христу не само исцјелитеља тијела, него и Спаситеља душе.
Послије исцјељења, Христос им строго заповиједа да никоме не казују шта се догодило. Али они, пуни радости, разглашавају свима. Овдје се поставља важно питање: зашто им Господ заповиједа да ћуте? Зато што истинско чудо не захтијева рекламу. Оно говори само за себе. 
У другом дијелу данашњег Јеванђеља, нам се описује како Христу доводе човјека који, због демонске силе, пати од двоструке невоље - физичке (нијем) и духовне (опсједнут злим духом). Нијемост овдје није само физичка — то је символ унутрашњег заробљеног човјека. Зар многи од нас нису „нијеми“ за истину, за љубав, за молитву? Господ га исцјељује, и он проговара. И ту видимо да кад се човјек ослободи гријеха и зла, одмах почиње да говори — не само гласом, него и срцем. Душа која је била ћутљива, сад слави Бога.
Народ се диви и каже: "Никада се то није видјело у Израиљу!" С друге стране, фарисеји, гледајући све ово, не радују се, већ завидно говоре: „Помоћу кнеза демонског изгони демоне“ (Мт 9, 34). Ова реакција показује како предрасуде, завист и духовна гордост могу довести до тога да се добро тумачи као зло. Ово је поука да човјек може бити религиозан, али далеко од Бога ако му срце није чисто. Завист, гордост и осуђивање затварају пут Богу.
Јеванђеље завршава описом који је посебно дирљив: „И прохођаше Исус по свим градовима и селима учећи по синагогама њиховим и проповиједајући Јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу.  А гледајући мноштво народа, сажали се на њих, јер бијаху сметени и напуштени као овце без пастира“ (Мт 9, 35-36) То је слика наше душе кад се удаљимо од Бога: збуњени смо, уморни, обесмишљени. Христос је тај Пастир који не гледа достојност, већ потребу. Он иде к нама, улази у наше ране, тражи нас — не да нас осуди, већ да нас поведе у живот вјечни. Ова мисија се наставља и данас кроз Цркву. Христос и даље исцјељује - кроз Свете Тајне, кроз молитву, кроз заједништво вјерних, кроз дјела милосрђа.
Зато, браћо и сестре, данас се запитајмо:
Имамо ли вјеру која не тражи доказе?
Чистимо ли срце од гордости и зависти да бисмо могли видјети Христа?
Да ли својим животом свједочимо Божију милост или се стидимо своје вјере?
Имамо ли храбрости да Га славимо и у радости и у искушењу?
Нека нам Господ Исус Христос подари очи срца, да Га видимо; уста душе, да Га славимо; и смирено срце, да Му се приближимо. Амин. Аутор: Вјеронаука.нет

---