Бесједа: 17. Недјеља по Духовима- О вјери жене Хананејке

„И изишавши оданде Исус отиде у крајеве Тирске и Сидонске. И гле, жена Хананејка изађе из онијех крајева, и повика к њему говорећи: помилуј ме Господе сине Давидов! моју кћер врло мучи ђаво. А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: отпусти је, како виче за нама. А он одговарајући рече: ја сам послан само к изгубљенијем овцама дома Израиљева. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе помози ми! А он одговарајући рече: није добро узети од дјеце хљеб и бацити псима.
А она рече: да, Господе, али и пси једу од мрва што падају с трпезе њиховијех господара. Тада одговори Исус, и рече јој: о жено! велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш. И оздрави кћи њезина од онога часа“ (Мт 15, 21–28).

У светом Јеванђељу које се чита у 17. недјељу по Педесетници слушамо дивну и поучну причу о жени Хананејки — жени која није била изабрани члан народа Божијег, али је вјером својом постала примјер за све нараштаје. Хананејка је дошла Христу са једним болом, са криком душе: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов! моју кћерку врло мучи ђаво!“  Шта на ове ријечи каже Христос? У почетку је ћутао. Зашто? Не зато што није чуо, не зато што није имао милости, већ зато да би се показала дубина њене вјере. Он, Који познаје срце сваког човјека, желио је да њена вјера заблиста пред свима као сунце. Шта је довело ову жену до Исуса? Мајчинска љубав. Њена кћерка  била је мучена од ђавола, и као свака мајка, она није могла да мирно посматра патњу свог дјетета. Ова љубав ју је покренула да тражи помоћ, чак и од странца, чак и ризикујући понижење. Мајчинска љубав је једна од најчистијих слика Божје љубави према нама. Као што ова жена није могла да се помири са патњом своје кћери, тако ни Бог не може да се помири са нашом духовном патњом и одвојеношћу од Њега.
Ученици су се већ узнемирили, молећи да је отпусти, јер је викала за њима. Али Христос јој каже: „Ја сам послан само к изгубљенијем овцама дома Израиљева.“
И тада би многи од нас, браћо и сестре, одустали. Али она не одустаје. Она пада пред Њега и каже: „Господе, помози ми!“ И Христос јој наизглед оштро одговара:
„Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима.“ Најљепши дио ове приче је одговор Хананејке: „Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају с трпезе њиховијех господара." Ова жена је показала невјероватну мудрост. Није се увриједила, није се наљутила, није отишла. Умјесто тога, она је Христове ријечи окренула у своју корист рекавши: „Да, Господе! Али и пси једу мрве које падају са трпезе господара њихових.“ Тај одговор — браћо и сестре — одјекује кроз вијекове као симбол вјере, смирења и истрајности. Христос тада каже:
„О жено, велика је вјера твоја! Нека ти буде како хоћеш.“ Ово није била само похвала - ово је било признање. Исус је препознао у овој жени оно што је тражио код свих људи: праву, живу, упорну вјеру. И у том часу кћи њена оздрави.
Овај догађај нам открива три дубоке истине.
Прво: Вјера није у ријечима, већ у срцу.
Хананејка није знала све молитве, није припадала изабраном народу, али је вјеровала — и та вјера је била дјелатна. Она није посумњала ни онда када је изгледало да је Бог ћутљив. Ми често посустанемо већ на првој препреци, када нам молитва не буде одмах услишена. Али Бог не ћути да би нас одбацио, него да би наша вјера сазријевала.
Друго: Смирење отвара врата милости.
Хананејка није роптала, није се увриједила када јој је Господ рекао тешке ријечи. Она је прихватила своје ништавило и тиме се узвисила.
Горд човјек не може примити благодат, јер је његово срце већ испуњено самим собом. Али смирен човјек постаје храм Божији.
Треће: Упорност у молитви доноси спасење.
Хананејка није одустала. Њена вјера није била тренутна емоција, већ унутрашња снага. Таква молитва помјера и оно што се чини немогућим.
И ми, браћо и сестре, често долазимо пред Бога као Хананејка — са болом, страхом, недоумицом. Понекад нам се чини да Бог ћути. Али Он чује сваку молитву, само жели да у њој постанемо дубљи, чистији, смиренији.
Вјера ове жене не припада само прошлости. Она је позив и нама данас: да не престанемо да се молимо, да не посустанемо у нади, да не изгубимо љубав према Богу ни онда када је не осјећамо. Нека нам Господ подари срце смирено као што је било срце Хананејке, вјеру чврсту као камен, и молитву која не престаје ни у највећој тами.
Амин.