Бесједа на 16. недјељу по Духовима

„Јер као што човјек полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; И једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и одмах отиде. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. Тако и онај што прими два, доби и он још два. А који прими један, отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога. А послије дугог времена дође господар ових слуга, и стаде сводити рачун са њима. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. А приступивши и онај што је примио један талант рече: Господару, знао сам да си ти тврд човјек: жањеш гдје ниси сијао, и скупљаш гдје ниси вијао; Па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лијени слуго, знао си да жањем гдје нисам сијао, и скупљам гдје нисам вијао. Требало је зато моје сребро да даш мјењачима; и дошавши, ја бих узео своје са добитком. Узмите, дакле, од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата. Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба.“ (Мт 25, 14–30)

Данашње Свето Јеванђеље Господње доноси нам познату причу о талантима, коју је Христос испричао Својим ученицима и свима нама. Господар, који полазећи на далеко путовање, предаје својим слугама таланте, једноме пет, другоме два, трећему један – свакоме према његовој моћи. Они који су добили више, одмах су се потрудили и удвостручили своје дарове. А онај који је добио један талант, закопао га је у земљу и није учинио ништа. Али, Господ тражи од нас да те таланте не закопавамо, већ да их умножавамо. Погледајмо примјер добрих слугу: они су били вјерни у маломе. И за то су награђени ријечима: „Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега.“ То је награда коју и ми очекујемо од Господа.
Када се господар вратио, наградио је трудбенике, а немарнога и лијенога осудио. Али чујмо и страшне ријечи упућене немарноме и лијеноме слузи: „Зли и лијени слуго… узмите од њега талант и подајте ономе што има десет… а неваљалога слугу баците у таму најкрајњу.“ Тај слуга није осуђен зато што је добио мање, него зато што није учинио ништа. Није се потрудио, није хтио да ради за свога Господара. Он даје објашњење: "Побојах се па отидох и сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје" Страх је био разлог његове неактивности. Страх од неуспјеха, страх од одговорности, страх од ризика. Колико пута и ми из страха не користимо своје дарове? Страх нас парализује и чини да закопамо своје таланте. Али Христос нас позива на храброст и повјерење у Божију милост.
Шта нам Христос овим говори? Он је тај Господар, који нам повјерава Своје дарове. Таланти нису само материјално благо, него све оно што нам је Бог даровао: живот, вјеру, здравље, памет, снагу, могућност да чинимо добро. Нико од нас није остао без дара. Свако од нас има нешто што може дати другима. Можда неко има дар слушања и тјешења, неко има дар учења или лијечења, неко има материјалне могућности за помагање сиромашних. Важно је препознати своје дарове и ставити их у службу Божију и ближњих. Питање је: шта радимо са оним што смо добили? Да ли трудимо се да умножимо Божије дарове кроз добродјетељи, кроз љубав, кроз служење другима, или их закопавамо у земљу себичности, љености и равнодушности?
Господ не тражи од нас да сви постанемо велики чудотворци или велики учитељи. Он тражи да свако од нас, према својој мјери, учини оно што може. Ако си добио пет таланата – потруди се да их умножиш. Ако си добио један – и он може да донесе плод, ако се употреби са вјером и љубављу.
Сјетимо се: онај слуга није осуђен зато што је добио мање, него зато што није учинио ништа. Бог не тражи немогуће, него наше срце и наш труд.
Зато нас данашње Јеванђеље позива на будност и одговорност. Све што имамо није наше, него Божије – а ми смо само управитељи. Једнога дана свако од нас ће стати пред лице Господње и положити рачун: шта сам учинио са својим животом, са својим временом, са својим даровима?
Да бисмо могли чути оне блажене ријечи: „Добри и вјерни слуго, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити, уђи у радост Господара својега“ – потребно је да већ овдје и сада живимо у вјери, у молитви, у љубави и у дјелима милосрђа.
Како можемо примијенити данашњу поуку у свакодневном животу?
Прво, треба да препознамо своје таланте. Не треба да чекамо да добијемо "пет таланата" - можда имамо само један, али и то је довољно за почетак.
Друго, треба да кренемо у дјело одмах, као прва два слуге. Не треба да чекамо савршене услове или да се ослободимо свих страхова.
Треће, треба да имамо правилну слику о Богу. Он није "тврд човјек" који тражи немогуће, већ љубави Отац који жели наш раст и напредак.
Четврто, треба да се сјетимо да ће доћи "дуго вријеме" када ће господар доћи да сведе рачун. Тај дан долази за сваког од нас.
Нека нам Господ помогне да не закопавамо таланте које нам је дао, него да их умножавамо на славу Његову и на спасење своје и својих ближњих. Амин.