11. недјеља по Педесетници

"Зато је Царство небеско слично човјеку цару, који хтједе да се прорачуна са слугама својим.И кад се поче рачунати, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата.И будући да он немаше чиме вратити, заповиједи господар његов да продаду њега и жену његову и дјецу и све што имаше, и да се наплати, но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: Господару, причекај ме, и све ћу ти вратити. А господар се сажали на онога слугу, и пусти га и дуг му опрости.А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара који му бијаше дужан сто динара, и ухвати га и стаде давити говорећи: Дај ми што си дужан! Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: Причекај ме, и све ћу ти вратити.А он не хтједе, него га одведе и баци у тамницу док не врати дуг.Видјевши пак другари његови тај догађај, ожалостише се веома, и отишавши, објаснише господару својему све што се догодило.Тада га позва господар његов, и рече му: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? ​И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао. ​Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова" (Мт 18, 23–35).

У Јеванђељу 11. недјеље по Педесетници, Господ наш Исус Христос открива нам једну од најтежих, али и најважнијих тајни духовног живота – тајну опраштања. Господ каже да је Царство небеско слично цару који је почео да се прорачунава са својим слугама. Један је био дужан десет хиљада таланата — то је огроман дуг, толики да се никада није могао вратити. Цар му, када је видио његову молбу и покајање, опрости све. Али тај исти слуга, када је изашао, није хтио да опрости своме ближњем који је био дужан тек сто динара. 
Шта нам Христос говори причом о немилосрдном слуги? Он наводи слику нас самих. Ми смо онај први дужник. Сви ми дугујемо Богу много – више него што можемо икада вратити. А Господ нам опрашта. Сваког дана, сваки пут када се искрено покајемо, Он нас прима, подиже и дарује нам нови почетак. Наши гријеси, свјесни и несвјесни, наши падови, немар, гордост и заборав љубави – све то стоји као велики дуг пред Господом. Тај дуг је толико велик да га човјек никада сам не може отплатити. 
Шта ми радимо са својим ближњима? Да ли им опраштамо? Или носимо у себи љутњу, огорчење, осјећај неправде? Ако не опраштамо – онда сами себи затварамо врата милости Божије. Зашто је то тако? Зато што је наше срце створено за љубав. Ако га испунимо мржњом, злопамћењем и огорчењем, оно постаје тамница у којој нема мјеста за благодат Духа Светога. Онај ко носи у себи злопамћење личи на човјека који држи у рукама жар угља да би њиме запалио другога – али на крају прво он сам изгори.
Зато нас Црква увијек изнова позива на опроштај. Сјећате ли се, браћо и сестре, да се и сваке недјеље на Светој Литургији молимо ријечима: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“? Ми сами у тој молитви судимо себи. Ако не опраштамо, та молитва постаје опасна за нас.
Христос нам каже: „Ако не опростите један другоме од срца, ни Отац ваш небески неће опростити вама.“ То је тешка ријеч, али је истинита. Ми сами својим срцем одлучујемо хоћемо ли примити милост Божију.
Можда ће неко рећи: „лако је то рећи, али тешко је опростити. Нанесена ми је велика неправда.“ Тачно је – није лако. Али ако се сјетимо шта је Господ опростио нама, онда ће нам бити лакше. Он је за нас, грешне, пошао на Крст. Ако је Он могао опростити онима који су Га распињали, зар ми не можемо опростити брату или сестри? 
Опростити не значи заборавити, нити рећи да је зло добро. Опростити значи предати у Божије руке, а себе ослободити терета. Човјек који не опрашта личи на онога што носи камен у срцу – тежак терет који га гуши. А кад опрости, тај камен спада и срце се ослобађа. Ако не можемо одмах од срца опростити – почнимо бар од молитве. И Господ ће дати снаге да се рана залијечи.
Јер само срце које опрашта може примити мир Божији. А мир Божији је оно што нам је најпотребније – у породици, у друштву, у нашој души. Нека нас Господ научи да опраштамо, да бисмо и ми били помиловани. Амин. Аутор: вјеронаука.нет