 Археолози су открили налазе који доказују да се битка описана у Старом завјету у којој је умро јудејски цар Јосија (648–609 прије Христа) заправо одиграла 609. прије Христа. у близини брда Мегидо у сјеверном Израиља, пише sedmitza.ru позивајући се на Biblical Archaeology Review. На том мјесту археолози су пронашли велику количину египатске и грчке грнчарије, што указује на то да су египатске трупе фараона Неха II (610–595 пне) и грчки плаћеници били присутни у Мегиду крајем 7. вијека прије нове ере.
„Анализа објеката је показала да је ископана зграда саграђена средином 7. вијека прије Христа, мало пре него што је фараон Нехо II убио цара Јосију у бици код Мегида“, рекли су истраживачи. Иако је већи дио библијског Мегида био ископан прије 1920. године, једно подручје тек треба да буде истражено. Археолози су га означили Зона X, гдје су пронашли остатке зида од цигле и двије зграде које датирају од VIII до VI вијека прије Христа. Најстарији археолошки слојеви ископани у Зони X указују на постојање јудејског насеља на овом мјесту, које је спалила асирска војска предвођена царем Тиглат-Пилесером III око 732. године прије Христа. Каснији слојеви датирају из времена асирске окупације, када је Мегидо постао главни град провинције Магиду Неоасирског царства са мјешовитим јудео-асирским становништвом. Најновији слојеви Зо Xне датирају из времена ослобођења Јудеје од асирске власти након смрти цара Асурбанипала (око 627. прије Христа) и њеног ширења на сјевер. Међутим, нису пронађени никакви трагови уништења града након што је цар Јосија освојио Мегидо средином до касног шестог вијека прије Христа. Најновији слојеви обухватали су велики број фрагмената египатске и источногрчке керамике. Ниједно друго налазиште у региону није дало толику количину египатске грнчарије, а ни једно налазиште у Израелу које није на обали није дало толику количину грчке грнчарије, кажу археолози. „Египатска грнчарија је била веома лошег квалитета, тако да је мало вјероватно да је локално становништво било заинтересовано за њу и да је увезло из Египта“, рекао је Асаф Клајман, истраживач са Универзитета у Хаифи. Археолози сугеришу да је најлогичније објашњење за изненадну појаву египатске и грчке грнчарије присуство великог гарнизона египатских и грчких трупа у Мегиду. Грци су често служили као плаћеници под фараоном Нехом ИИ. Овај доказ се уклапа у асирску историју: када је Неоасирско царство изгубило контролу над Левантом око једног века касније, на власт су дошли египатски савезници Асирије. Египћани су покушали да спрече потпуно уништење Асираца. У лето 609. п.н.е. е. Фараон Нехо II се преселио да се придружи асирској војсци у близини града Харана. Јосија је кренуо против Египћана, сусревши их са својом војском у области Мегидо. Према Четвртој књизи о царевима, Јосија се борио са Нехом, био је тешко рањен стријелом у грло и умро на путу за Јерусалим. Јосијино тијело довезено је у Јерусалим у кочијама, а његова смрт се у земљи сматрала великим губитком. Јосијина владавина обиљежена је духовним и религиозним препородом, а аутор Четврте књиге о царевима каже за њега: „Ни прије њега не бјеше таквога цара, који би се обратио ка Господу свијем срцем својим и свом душом својом и свом снагом својом, сасвијем по закону Мојсијеву, нити послије њега наста таки као он" (4 Цар 23, 25). Под Јосијом је спроведена вјерска реформа, која се састојала од централизације богослужења у Јерусалиму (4 Цар 23, 4–24) и елиминације паганских и астралних култова који су у Јудеју продрли под асирским утицајем. Уништено је и најстарије и најпоштованије паганско светилиште у Ветиљу (Бејт Ел), очигледно познато од 10. вијека прије Христа светилиште у граду Араду. У 18. години своје владавине (622. прије Христа), Јосија је започео чишћење јерусалимског храма и наредио да се у њему изврше поправке, током којих је првосвештеник Хилкија пронашао „Књигу Торе“ или „Књигу завјета“. Цар је издао указ којим је наредио да се текст прочита пред свим народом. У библијским студијама постоје различита мишљења о његовом садржају, али се углавном вјерује да се односи на Поновљени закон. Под утицајем Јосијиних реформи, у Јудеји је настала такозвана Девтерономијск школа, која је пресудно утицала на формирање коначног текста Старог завјета. Критеријум за процјену дјелатности царева постаје њихов допринос концентрисању служења Једном Богу искључиво у јерусалимском храму и бриге за чистоту култа Једног Бога. Девтерономијски аутори су хвалили само оне цареве који су водили бескомпромисну борбу против паганских утицаја и против култних центара осим јерусалимског храма. Пад сјеверног Израиљског царства сматран је божанском казном за практиковање богослужења у другим светиштима (4 Цар 17). Период Јосијине владавине означава почетак дјелатности пророка Јеремије. |