Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је разговарао 30. децембра 2025. године у Патријаршијском двору у Београду са г. Зораном Анђелковићем, директором ЈП Поштa Србије. Патријарх Порфирије је том приликом изразио задовољство због дугогодишње успешне сарадње Музеја Српске Православне Цркве и ЈП Пошта Србије, а посебно због заједничког рада на припреми и издању поштанске маркице поводом великог јубилеја - 1700 година од одржавања Првог Васељенског Сабора у Никеји. Том приликом, директор Анђелковић је Светејшем Патријарху уручио колекционарски примерак јубиларне маркице. Пријему је присуствовао протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор

600 година прије Христа, Јерусалим је освојио вавилонски цар; храм који је Соломон подигао је срушен, а многи Израиљци су одведени у заробљеништво. Међу њима били су племенити младићи Данило, Ананија, Азарија и Мисаил. ("А старјешина над дворанима предје им имена, и Данилу надје име Валтасар, а Ананији Седрах, а Мисаилу Мисах, а Азарији Авденаго"). Цар вавилонски Навуходоносор наредио је, да на његовом двору буду научени халдејској мудрости и да се образују у раскоши. Али они су, држећи се заповијести своје вјере, одбијали прекомјерност и водили строг начин живота; јели су само поврће и воду. Господ им је дао мудрост, а свети Данило - дар про­зор­лаивости и тумачења снова. Свети пророк Данило, свето чувајући вјеру у Јединог Бога и уздајући се у Његову свемоћну помоћ, својом мудрошћу је надмашио све халдејске астрологе и мудраце и био близак цару Навуходоносору. Једног дана Навуходоносор је сањао необичан сан, али када се пробудио, заборавио је шта је видео. Вавилонски мудраци били су немоћни да сазнају шта је цар сањао. Тада је свети пророк Данило прославио пред свима силу истинитог Бога, који му је открио не само садржај сна, већ и његово пророчко значење. Након тога цар је Давила уздигао у чин начаелника Вавилонског. Убрзо је цар Навуходоносор наредио да подигне своје изображење - огромну статуу, која је требало да добије божанске почасти. Због одбијања да то учине, тројица младића - Ананија, Азарија и Мисаил - бачени су у горућу пећ. Пламен се уздигао 49 лаката изнад пећи, пржећи Халдејце који су стајали у близини, а свети младићи ходали су усред пламена, приносећи молитву Господу и пјевајући Њему (Дан 3, 26-90). Анђео Господњи, појавивши се, охладио је пламен, а млади су остали неповријеђени. Цар, видјевши то, нареди им да изађу и обрати се правом Богу. Током владавине цара цара Валтазара, свети Данило је протумачио мистериозни натпис "Мене, мене, текел, уфарсин" (Дан 5,25) који се појавио на зиду палате током гозбе, наговјештавајући пад вавилонског царства. Исте ноћи, убијен је Валтасар и наслиједио га је Дарије Мидијанин којем бјеше око 62 године цар Дарије је поставио Данила за једног од тројице старјешина над 150 управника. По наговору управитеља и старјешина цар Дарије издаје забрану да нико не смије да се моли Богу или човјеку осим њему а казна је бацање међу лавове. Данило крши цареву наредбу тако што се мољаше 3 пута на дан лицем ка Јерусалиму-Управитељи га оптужише код цара који није желио да казни Данила али је морао да га баци у јаму са гладним лавовима, али га они нису додирнули, а он је остао неозлијеђен. Цар се ослонио да ће Данила спасити његов Бог што се и догодоча. Цар Дарије се обрадовао Данилу и наредио је да се поклони Богу Даниловом у цијелом његовом царству „јер је Он Бог живи и постојани, и царство Његово је неуништиво и власт је бескрајна“. Свети пророк Данило је дубоко туговао за својим народом, који је био подвргнут праведној казни због мноштва гријехова и безакоња, због преступа заповијести Божијих - тешког вавилонског ропства и разарања Јерусалима: о граду у коме се зове Твоје име; јер ми спуштамо своје молитве пред Тобом, не уздајући се у нашу праведност, већ у Твоју велику милост: "Боже мој, пригни ухо своје, и чуј; отвори очи своје, и види пустош нашу и град, на који је призвано име твоје, јер не правде своје ради него ради милости твоје падамо пред тобом молећи се.“ (Дан 9, 18). Судбина израиљског народа и судбина читавог свијета откривена је светом пророку, који је праведним животом и молитвом искупио безакоње свог народа.
Тумачећи сан цара Навуходоносора, пророк Данило је објавио смјену царства и величину посљедњег Царства - Царства Господа нашега Исуса Христа: "А у вријеме тијех царева Бог ће небески подигнути царство које се довијека неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства, а само ће стајати довијека" (Дан 2, 44). Пророчанска визија седамдесет  недјеља: "Седамдесет је недјеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши пријеступ и да нестане гријеха и да се очисти безакоње и да се доведе вјечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима" (Дан 9, 24-27) даје свијету знакове Првог и Другог доласка Господа Исуса Христа и сродних догађаја (Дан 12, 1-12). Свети Данило је посредовао за свој народ и у вријеме насљедника Даријевог - цара Кира, који га је изузетно цијенио и прогласио слободу заробљеницима. Сам Данило и његови пријатељи Ананија, Азарија и Мисаил доживјели су дубоку старост и умрли у заточеништву. Према свједочењу светог Кирила Александријског, светима Ананију, Азарији и Мисаилу одсјечене су главе по заповијести персијског цара Камбиза.

Припреме за Божић се настављају, а 30. децембра у православном календару, налази се име пророка Данила.Управо је он добио откривење седамдесет недјеља као показатељ године рођења Спаситеља. Управо је он протумачио сан цара Навуходоносора о идолу са глиненим ногама, у којем видимо пророчанство о Вјечном Царству Божјем и долазећем Месији. А њега гладни лавови нису ни дотакли  вријеме погубљења. 
Набројао сам плус-минус све информације (добро, и причу са тројицом његових пријатеља) за које је обично чуо сваки црквени човјек, који се није посебно отворио и није упознао са књигом пророка Данила. Сама књига није велика - само 12 глава, али с обзиром на важност информација које садржи, предлажем да се мало више упознамо са неким занимљивим информацијама које се обично превиде. 
Пролог, можда за мене, није испао баш интригантан, али ипак, Црква није узалуд установила прославе у част пророка уочи Божића. Бар кратко урањање у Стари завјет омогућава нам да боље разумијемо дубину предстојеће прославе и напетост са којом је древни свијет чекао долазак Месије. 
Дакле, пажњу ћемо усмјерити на неке не нарочито познате детаље. Вриједи подсјетити да се у другој глави књиге говори о сном којег се Навуходоносор плашио, али чији је садржај заборавио. У помоћ му долази пророк Данило. Враћа догађаје из царевог сна и тумачи га. Дакле, откриће је било одговор на Навуходоносорово интересовање о томе шта ће се догодити послије њега. Цар види идола са златном главом, сребрним рукама и грудима, бакреним трбухом и бутинама, гвозденим ногама и глиненим стопалима. Тада се камен са оближње стене одлијепи, без спољне помоћи, и сломи ово ухо, претварајући све његове дијелове у прашину. Даље, камен расте и претварајући се у планину испуњава земљу. За сада ћемо се уздржати од објашњавања овог сна (можда неко већ све зна) и, окренувши неколико страница, прећи ћемо право на седму главу. Овдје видимо још једно откривење, дато само директно пророку Данилу и у многим аспектима понављајући смисао Навуходоносоровог сна. Ова визија је симболичнија и самим тим мистериознија. Тако Данило види четири необичне животиње. Прва је слична лаву, али са орловским крилима. Тада се крила истргну, животиња стане на задње ноге и прими људско срце. Друга је личила на медвједа са три очњака у устима. Речено му је да једе пуно меса. Треће, изгледао је као  рис, само са четири главе и четири птичја крила. Даље, већ у ноћним визијама, Данилу се појављује четврта животиња - врло јака и страшна, имала је гвоздене зубе и десет рогова, прождирала је и уништавала све што је добила. Тада се појављује једанаести рог, мање величине, али избацујући још три. Овај рог је имао људске очи и говорио је дрско. 
Тада се постављају престоли, на којима „старац сједи“. Четврту звијер убио је Он, а прве три су лишене своје моћи и животи су им спашени само на одређено вријеме. „Видјех у утварама ноћнијем“, наставља пророк Данило, „и гле, као син човјечји иђаше са облацима небеским, и дође до старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство да му служе сви народи и племена и језици; власт је његова власт вјечна, која неће проћи, и царство се његово неће расути “ (Дан 7, 13-14).  Посебно сам провео мало времена препричавајући садржај открића, да би нам био пред очима,  и што  ће нам сада омогућити упоређивање.  Дакле, златна глава уха и крилати лав је нововавилонско или друго вавилонско царство које је постојало 626-539. год. прије Христа. Злато симболизује богатство, а лав - жестину и окрутност. Према свједочењу блажениог Јеронима Стридонског, крила су слика поноса најмоћнијих држава. Појава људског срца упућује директно на Навуходоносора. Подсјетимо се да му је послат још један сан, гдје је видио велико и раширено дрво, посјечено је, али је коријен окован ланцима остао у земљи. Када се цар поносио својом моћи, Господ му неко вријеме шаље лудило, буђење из којег је прославио Истинитог Бога, односно одвратио се од властите гордости, видећи у себи једноставног човјека чија моћ зависи од Свемогућег
(4. глава). Сребрни сандук и руке, као и медвјед са три очњака - ово је Прво персијско царство, или такозвано Ахеменидско царство, које је замијенило Вавилон и постојало је од 550. до 329. године прије Христа. Преподобни Јефрем Сирин истиче да као што је сребро мање драгоцјено од злата, тако је и медвјед мање окретан од лава. Његова три очњака указују на три народа који су чинили основу етноса царства - Персијанце, Медијце и Халдејце, а прождирање меса указује на крваву (без овога, схватамо да нема начина) замјену једне државне формације другом.
Бакрена бедра и четвороглави рис царство су Александра Великог (334-309. П. Н. Е.). Није било толико богато, али племенити метали су много мекши од бакра, и зато у овоме видимо прототип његове снаге. Заправо, Македонско царство је постало највеће од три наведене силе. Леопард је брза животиња, а крила му се само убрзавају, што указује на невјероватну брзину освајања цара Александра. За шест година, не толико у ратовима колико побједама, пише Блажени. Јероним, „покорио је дио Европе и цијелу Азију“.
Гвоздена и глинена стопала, као и звијер која није попут било које познате животиње, тумаче се на различите начине, али већина светих отаца које сам успио да пронађем говоре о римској владавини. Очигледно је да говоримо о Римској републици, тек у 4. вијеку прије нове ере, достигла је класични период свог развоја и постојала до 27. године прије Христа, када је, од стране Октавијана Августа, трансформисана у царство. Гвожђе идола указује на гвоздене римске легије, непрестано ширећи територију државе, али неизвјесност изгледа животиње указује на етничку хетерогеност њеног становништва. Дакле, видимо да се оба разматрана откривења приближавају откривању времена Месијиног доласка на свијет. Сва некадашња царства биће уништена, а Богочовјек ће успоставити нови морални поредак у свијету. То видимо чак и по чињеници да нам се сада многи старозавјетни догађаји чине суровима, иако су њихови савременици сматрани нормом. Христос је заиста, онтолошки промијенио човјека. Ми сада, чак ни сами о себи зависни, све гледамо кроз призму новозавјетног морала. Овај побједоносни поход Његовог Царства наставља се без обзира на границе нових држава. „Старац“, којем ће се све животиње покоравати, то је Син Божији, и показатељ да је „Син човјечији дође до Старца “, према св. Кирила Александријском, кажемо нам да је „Син достигао славу Очеву“. Занимљиво је да је овај дио пророчанства послужио за стварање истоимене слике Христа, где је Он приказан као старац. Можда је потребно одвојено рећи о оном малом, многооком и арогантном рогу у четвртој животињи. Овдје видимо још неиспуњену назнаку доласка Антихриста. Блажени Јероним види десет царстава у десет рогова која су постојала прије краја свијета. Од којих ће седам бити освојено, а три - уништено, мада их и даље разумије у оквиру оних државних формација које су постојале у његово доба и прије. Али његови судови у вези са малим рогом су недвосмислени: „Стога га не бисмо требали сматрати, како неки вјерују, за ђавола или демона, већ за једног од људи у којима ће сатана живети тјелесно“. Шта год да је било, не треба да се плашите, јер ће Син Божји уништити овај рог заједно са његовим носиоцем. Дакле, надам се да није било превише досадно за читање. Не знам како ко, али волим да се упуштам у такве текстове. То нису лажна „пророчанства“ Нострадамуса или Ванге. Упркос симболизму - све је прилично јасно, нема стотина неразумљивих тумачења, а када се „слагалица“ у мојој глави склопи, чак и осјећај благог одушевљења прекрива: како је мудро Бог све уредио. Само кад покушате да у свом животу „напипате“ Промисао Божији, некако испада лоше, по свему судећи, али када узмете Стари завјет, посебно пророчке књиге, тада се чини да је Промисао у вашим рукама и да се одвија. Ово не може, а да не инспирише, и зато ћемо се чешће обраћати Светом Писму, па погледајмо, и Божић ће бити још радоснији. Протојереј Владимир Долгих /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

​210 катихумена примило је Свету тајну Крштења у суботу, 27. децембра, у митрополији Катанге Александријске патријаршије у Демократској Републици Конго, настављајући традицију крштења на крају године у региону.
Богослужење је служено у храму Светог Георгија у Колвезију, гдје је Његово Преосвештенство епископ константијански Козма началствовао Божанственом литургијом, након чега је служио Свету тајну Крштења упркос тешким временским условима, јавља Romfea. Уз саслужење свештеника и ђакона, епископ Козма је предводио чин Крштења, а сви новокрштени су по први пут приступили Светој тајни Причешћа. Крштења на крају године постала су уобичајена пракса у Демократској Републици Конго, у којој Православна Црква биљежи значајан раст. 
„Заиста је дирљиво видјети људе свих узраста како постају православни хришћани“, наводе локални посматрачи, „остављајући друге хришћанске конфесије и јереси како би постали чланови Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве“. Припрема вјеронаука.нет/ Извор агенција Romfea

Свети пророк Агеј био је један од посљедњих старозавјетних пророка. Његово име значи „мој празник“. Живио је петсто година прије Христовог рођења. Своју пророчку службу започео је друге године владавине персијског цара Дарија Хистаспеса (владао од 521. до 485. прије Христа): "Друге године цара Дарија шестога мјесеца првога дана дође ријеч Господња преко Агеја пророка Зоровавељу сину Салатилову, управитељу Јудејском, и Исусу сину Јоседекову, поглавару свештеничком" (Аг 1,1).  Још прије рођења Агеја, Вавилонци су заузели Јерусалим, град је опљачкан, а главно светилиште - Соломонов храм - уништено. Израиљски народ је одведен у ропство. Дуге године заточеништва завршиле су се тек када је Вавилон пао под налетом сусједне Персије. Персијски цар Кир послао је Израиљце кући. Очигледно је Агеј рођен у заточеништву и вратио се у Јудеју међу првих педесет хиљада ослобођених робова. У исто вријеме започело је оживљавање јерусалимског храма. Али градња је прекинута, а затим забрањена од персијских власти. У друштву је владала духовна апатија. Петсто двадесете године, Бог је послао свог пророка Агеја да надахне израиљски народ да обнови светињу. Инспиративни говори Агеја и другог пророка Захарије ојачали су одлучност цара Зоровавеља. Они су имали исти ефекат на обичне људе. Стално на градилишту, Агеј и Захарија позивали су раднике да се не повлаче. Агеј је рекао да ће Други храм бити већи од првог: у њему ће Бог показати своју благодат свијету. Агејева пророчанства чине једну од дванаест књига „малих пророка“ Старог завјета. Указивао је на вјерску равнодушност, која је главни узрок свих невоља. Свети пророк Агај био је савременик светог пророка Захарије (+ око 520. п. Н. Е., 9. фебруара). Пророковао је 36 година.
Православни хришћани прослављају пророка Агеја 16. децембра (по Јулијанском календару, односно 29. децембра по грегоријанском календару).
Књига пророка Агеја
Књига се састоји од 4 пророчка говора од којих је сваки тачно датиран. У првом говору (Аг 1, 1-11) Господ преко Агеја осуђује људе који брину о својим кућама, а не о дому Божјем: "Је ли вама вријеме да сједите у кућама својим обложенијем даскама, а овај је дом пуст?" . Као посљедица овога, људи живе у сиромаштву, јер, како каже Агеј, мислећи на њих, „Зато се затвори небо над вама да нема росе, и земља се затвори да нема рода њезина.небо је затворено и не даје вам росу, а земља не даје своје производе“ (Аг 1, 10). Говор пророка инспирисао је насљедника Сасавасара Зоровавеља,  првосвештеника Исуса  и читав остатак народа да обнове храм (Аг 1,12-15).
У другом говору (2. 1-9) Агеј говори у име Бога људима о непромјенљивости Господњег завјета: „... дух ће мој стајати међу вама, не бојте се! (Аг 2, 5). Слава другог храма надмашиће славу претходног, јер „ доћи ће изабрани из свијех народа“ (Аг 2, 7). Месијанско значење 2. говора појачано је предвиђањем будућег свијета, који ће на овом мјесту Господ дати људима „божански мир, који ће донијети спасење душама“ (Теодорит Кирски, бл. П. 63).
У трећем говору (2, 10-19) Господ кроз уста пророка осуђује охолост градитеља храма, који су вјеровали да их рад на светом мјесту већ чини светима. Агеј пита свештенике о томе и долази до закључка да нечисти, додирујући чистог, није освећен, већ само оскрњављује чистог (2, 10-13). Пророк позива људе на покајање и, у потврду својих ријечи, наводи Божје обећање о повећању плодности: „Има ли јоште сјемена у житници? ни винова лоза ни смоква ни шипак ни маслина још не роди; од овога ћу дана благословити“ (2,14-19).
Четврти говор (2, 20-23) упућен је директно Зорававељу и садржи Божје обећање: „ја ћу потрести небо и земљу; ​И превалићу пријесто царствима, и сатрћу силу царствима народнијем, превалићу кола и оне који сједе на њима, и попадаће коњи и коњици, сваки од мача брата својега" (2. 21-23).
Иконографија
Иконографија пророка Агеја одговара општој типологији слике пророка - Агеј је одјевен у хитон и химатион, у лијевој руци је свитак (текст на расклопљеном свитку (Аг 1, 7, 8), десна рука или благосиља или је у гесту примања благодати (са отвореним дланом према споља). Утврђена иконографија Агеја није постојала. Једно од првих познатих изображења налази се на мозаицима олтара католикона манастира вел. Катарине на Синају, 550-565 .год. минијатурама из Тумачења из Књиге пророка. Агеј је млад, без браде, тамне кратке косе, са свитком у рукама. У минијатури Тумачења Књиге пророка (Крај Х - почетак XI вијек Torino. В 12)  Агеј је млад, без браде, тамне кратке косе, са свитком у рукама. У минијатури из Књиге пророка (XIII в. Vat. Gr. 1153) Агеј је представљен у облику достојанственог старца са дугом косом са сивим пругама до прса и рамена. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

По жељи Његовог Блаженства Папе и Патријарха Александријског и све Африке, Његове Светости Теодора II, и по благослову Његовог Високопреосвештенства митрополита Акре, Обале Слоноваче и Малија г. Данила, Свете тајне крштења и миропомазања одслужене су за двадесет двоје нових православних хришћана у парохији Светог Ђорђа у области Ангре Ђорогобите у Абиџану, Обала Слоноваче. Свете тајне је служио архимандрит о. Хризостом, уз саслуживање парохијског свештеника Оиконома Ставрофора о. Исмаила и презвитера о. Вартоломеја. 
Седам новокрштених добило је имена Марија, Арсеније, Пајсије, Панагиотис, Анастасија, Јоанис и Јулија.
Њихову духовну бригу спонзорисало је „Православно мисионарско братство“ из Солуна, које дуго подржава мисионарски рад Православне Цркве у Африци. Православље наставља да расте и доноси плодове у Гани и Обали Слоноваче захваљујући ревносном, пожртвованом и љубавном пастирском и мисионарском раду свих свештеника Свете Архиепископије. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Ромфеа.гр и orthodoxtimes.com

У 29. недјељу по Духовима, слушали смо јеванђеоско читање по Луки (17, 12–19), у којем Господ наш Исус Христос исцјељује десет губаваца. Наиме, на путу за Јерусалим, Господ и Његови ученици пролазили су између Самарије и Галилеје. Приближавајући се једном селу, наишли су на десет губавих* људи. Губа је у то вријеме била једна од најстрашнијих болести. Губави људи били су искључени из друштва, одвојени од породица, осуђени на живот у изолацији и понижењу. Морали су упозоравати здраве људе повицима "Нечист! Нечист!" и држати се далеко од њих. Њихова патња није била само физичка – била је и духовна, друштвена, емоционална. Угледавши Христа и ставши издалека ,како налаже закон, почели су гласно да вичу: „Исусе, Учитељу, помилуј нас!“ Христос не врши исцјељење одмах. Он им каже: "Идите и покажите се свештеницима." По Мојсијевом закону, једино су свештеници могли прогласити губавог човјека чистим. Али у тренутку када Исус говори, ови људи још увијек су губави! Зашто их шаље прије него што их исцијели? Да испита њихову вјеру! Да види хоће ли Му вјеровати прије него што виде резултат. И они полазе – вјерујући прије него што су видјели. И "догоди се, док одлажаху, да се очистише." И сада долазимо до сржи ове приче. Десеторица се очистише. Десеторица добише ново тијело, нови живот, повратак у друштво и породицу. Али само само један од њих, видјевши да је исцијељен, врати се Исусу, славећи Бога, падајући на кољена и захваљујући Му. И да ствар буде још запањујућа – овај човјек који се врати био је Самарјанин! Странац! Иноплеменик! Они други, деветорица, били су Јевреји, "Божији народ", они који су познавали Свето писмо, који су ишли у синагогу, који су знали заповијести Божије. Али се ниједан од њих није вратио!
Овдје нас Господ учи једној дубокој истини: није довољно примити дар, потребно је и препознати Дародавца. Захвалност није само ријеч, него став срца.  Девет очишћених наставили су свој пут. Можда су били заузети обавезама, породицом, животом који их је чекао. Али један је схватио да без Бога ни здравље, ни живот, ни радост немају пуноћу. Зато се вратио, пао пред ноге Христове и захвалио. А Господ му каже: „Устани и иди; вјера твоја спасла те је.“ Не каже: „исцијелила“, него „спасла“. Јер захвалност води спасењу.
Данашњи дан је посебан и по томе што празнујемо Материце – празник мајки, празник љубави, жртве и несебичног давања. Мајка је она која се даје без рачунице, која воли прије него што дијете зна да захвали, која прашта и када нема ријечи извињења. Управо у мајци најлакше препознајемо шта значи жртвена љубав – она која не тражи ништа заузврат.
Зато није случајно што се Јеванђеље о благодарности чита управо на Материце. Јер као што је незахвалност према Богу рана на души, тако је и заборав мајчине жртве рана у породици. Данас смо позвани да се, попут оног Самарјанина, вратимо: да се вратимо Богу благодарећи за живот, за здравље, за све што имамо; али и да се вратимо мајкама – ријечју, загрљајем, поштовањем.
Научимо се благодарности. Она нас чини истински здравима – не само тјелесно, него и духовно. Благодарно срце препознаје Бога у свему, а мајку као Његов најнежнији дар човјеку.
Нека Господ, по молитвама Пресвете Богородице и свих светих, научи и нас да будемо благодарни, да се враћамо Христу и да љубав коју примамо претварамо у љубав коју дајемо. Амин. Аутор: вјеронаука.нет

* Губа, тешка, веома заразна болест која погађа кожу и унутрашње органе, сматрана је Божјом казном у Израиљу.

Број православних храмова у Француској порастао је за 36% између 2010. и 2024. године, са 235 на 320, показују нови подаци засновани на подацима Скупштине православних епископа Француске (AEOF-Assemblée des Évêques Orthodoxes de France). Број православних свештеника такође је порастао за 40% током овог периода, са 290 на 406, при чему је број свештеника порастао за 37%, а ђакона за 57%. Раст је углавном подстакнут масовном имиграцијом након уласка Румуније у ЕУ 2007. године. Под румунском јурисдикцијом сада се налази 37,5% свих православних храмова у Француској, готово удвостручивши своје присуство са порастом од 94% са 62 на 120 богослужбених мјеста. Румунска православна црква управља и са 12 од укупно 28 манастира у Француској, што представља 43% свих монашких заједница. 
Значајан раст забиљежиле су и друге јурисдикције: Грузијска православна црква повећала је број својих заједница за 300% (са 1 на 4), Руска загранична православна црква за 29%, Српска православна црква за 20%, а Бугарска православна црква за 33%. Насупрот томе, Грчка митрополија Цариградске патријаршије опала је за 7%, вјероватно због старења ранијих грчких имигрантских популација и асимилације генерација рођених у Француској.
Истраживање, које је провео отац Живко Панев користећи годишњак AEOF објављен од стране манастира Канток, процјењује да је приближно 700.000 православних вјерника у Француској било почетком 2025. године. Упоредо са демографским растом, дешава се прогресивна франкизација, при чему су парохије на француском језику порасле за 52% са 92 на 140 током периода истраживања. До 2024. године, 44% парохија је било франкофоно, у односу на 39% у 2010., док сада 81% свих парохија користи француски или искључиво или двојезично.
Православно присуство у Француској подијељено је међу десет канонских јурисдикција, од којих свака зависи од различите аутокефалне патријаршије. Ова вишејурисдикциона структура одражава таласе православне имиграције у Француској током 20. вијека.
Православље у Француској представља јединствен изузетак у односу на опадање других хришћанских конфесија током истог периода. Наиме, у Француској је исповиједање вјере нагло опало унутар Католичке цркве и историјских протестантских цркава, у контексту гдје се више од половине младих између 18 и 59 година сада изјашњава као без религије и гдје је католичко чланство пало са приближно 70% становништва 1981. године на скоро трећину у периоду 2018–2025. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: ​Orthodoxie

​Родом из Попова Поља (28. 12. 1610. године) у Херцеговини, у селу Мркоњићи код Требиња, од родитеља простих, но благочестивих. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. 
У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником.
О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није.
Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца.
Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635.
Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода.
Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали.
Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода.
Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове.
И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу.
А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи.
Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа.
Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Извор: Манастир Острог

У претпосљедњу недјељу пред Божић (Недјеља Праотаца -примједба преводиоца), сјећамо се свих старозавјетних светитеља праведника и сродника Спаситеља, који су живјели у тами незнабожачких народа праведно, чисто, чувајући праву вјеру и чекајући Месију, који ће доћи да избави сво човјечанство од ђавола, гријеха и смрти.
Али ево занимљивог питања – зашто се у родослову Господа нашег Исуса Христа, међу многим мушкарцима, помињу само три жене: Тамара, Рава и Рута? (види Јеванђеље по Матеју 1. глава). Поред тога, све три ове жене нису биле Јеврејке, већ из многобожачких нечистих хананских народа. Прве двије од њих имале су чак прилично сумњиву репутацију. Тамара је саблазнила свога свекра Јуду и од њега добила синове. Рава је била јерихонска блудница. А Рута је сама тражила да буде Возова жена.
​Зашто се њихова имена истичу у Светом писму? Прво, зато што Бог жели да нам тиме покаже да је дошао грешном палом човјечанству да би га спасао. Бог није дошао праведницима, него да би позвао грешнике на покајање и увео их у Царство Небеско. Спаситељ је дошао до покајаних грешника. ​
Пред нама су три незнабошкиње, грешнице, које су се покајали, понизиле и биле помиловане од Бога због тога. Тамара је легла са свекром у кревет, не због блуда, него да би родила дјецу. Пошто су два њена мужа, Јудина сина, умрли због неваљалства пред Богом, а трећег Јуда није дао из сујеверја, бојећи се да постоји проклетство на Тамари. А онда ова жена, да би избјегла страшну срамоту, предузима очајнички корак да заведе самог Јуду да би добила дјецу. И била је помилована од Бога због смирења. Рава прихвата јеврејске шпијуне и спасава им животе, уздајући се у Јеврејског Бога: “знам да вам је Господ дао ову земљу, јер нас попаде страх од вас, и препали су се од вас сви”. Жена се ослобађа круга сопствених гријехова, паганске сатанске традиције свог злог народа и постаје вјерница у правог Бога. Какав подвиг са њене стране! Какву храброст је требало имати! Каква вјера и понизност да се учини тако спасоносним и смјелим кораком!
Рута ради отприлике исто. Она напушта свој народ и иде за јеврејском таштом, јер је завољела вјеру у истинитог Бога и Божији изабрани народ. И у њеној породици се рађа велики светитељ Божији – пророк и цар Давид. И у породици њеној роди се Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос. Ево неколико дивних лекција из живота ових жена!
Египатски свети преподобни Марко Подвижник написао је: „Када чујеш ријечи Писма да ће Господ „дати свакоме по дјелима његовим“ (види Псалам 61,13), немој да мислиш да дјела (сама по себи) заслужују пакао или Царство. Напротив, Христос ће, као Бог Саздатељ и Искупитељ наш, а не као Мерилац ствари, (тј. дјела и награда) свакоме дати по дјелима невјерја или вјере у њега" (Добротољубље 1.том, 200 поглавља о духовном животу). Не спасавамо се ми сопственим силама и сопственим врлинама. Него само милошћу Божијом, човјек се мора понизити под Његовом сведобром вољом. Често човјек каже: „Оче,  исповиједам једно те исто. Падам у исте гријехе. Никада не престајем да гријешим." Желео бих да одговорим да Бог често дозвољава да упаднемо у гријехе. Јер нас тако избавља од највећег и најстрашнијег гријеха – од гордости. Јер ми често нисмо спремни за врлине. Ако знамо да смо велики постници, велики молитвеници и уздржани, онда ће нам се срце поносити. Биће испуњено суптилном и скривеном, али смртоносном сујетом, која ће веома расти, претварајући се у чудовиште док нас не убије. И молитва и пост могу бити погрешни када молитва и пост хране нашу гордост и доводе човјека у прелест. 
Зато Господ дозвољава да паднемо у гријехе, да би ми задобили смирење као што су учиниле Тамара, Рава и Рута. Једина врата спасења су смирење; на њему је изграђено читаво здање наших врлина. Без Бога не можемо учинити ништа добро, а Њему је све могуће, дјелујући у нама. Наш главни задатак је да унизимо себе, своје срце, своје тијело, своју душу, свој ум, да их нагнемо под вољу Божију и страсно пожелимо једино што је потребно – спасење душе. А таквом ће се Бог сигурно смиловати. Јер је вјера тако скромног човјека чиста. Он не жели ништа осим сједињења са љубљеним Богом. Такав човјек нема трагање за својим, већ само за Божијим дјелом. И та незаинтересованост, искреност отвара његово срце и пушта у њега љубав Господњу, која га испуњава до врха, до самих углова тајне. И сама таква особа постаје „Давид“ - вољени син или кћерка Господња, који пребива у рајском блаженству Божанске љубави. А први корак ка томе је смирење. Аутор: протојереј Андреј Чиженко /извор:«Православная Жизнь» /превод: вјеронаука.нет

Јужнокорејски истраживач са највишим коефицијентом интелигенције на свијету објаснио је да је до вјере дошао кроз рационална и математичка разматрања. У децембру 2025. године, јужнокорејски научник YoungHoon Kim, који има највиши коефицијент интелигенције на свијету са 276, изјавио је да се постојање Бога може доказати коришћењем логике и математике. Свој став изнио је на друштвеним мрежама и у видео наступима, пише  Geo News.
Према Киму, Бог је „апсолутно стваран“, и овај закључак, тврди он, произилази из фундаменталних математичких и философских принципа. Научник је нагласио да је до ових вјеровања дошао не само кроз религиозна искуства већ и кроз рационалне анализе структуре универзума. Тридесетшестогодишњи истраживач ради у области вјештачке интелигенције и такође има богословску диплому са Универзитета Јонсеи у Сеулу. 
У једном од својих говора, Ким је изјавио да вјерује у Други долазак Исуса Христа и истакао да је то вјеровање присутно и у хришћанству и у исламу. Према његовим ријечима, вјерске традиције различитих деноминација слажу се око својих фундаменталних концепата о Богу и историји човјечанства.
Научник је представио три аргумента за постојање Бога: неопходност почетне тачке за сваки процес, немогућност бесконачне прошлости без почетка и постојање извора енергије без којег универзум не би могао настати и развијати се. Ова разматрања, тврдио је Ким, омогућавају логичко оправдање идеје о Творцу. Припрема вјеронаука.нет

Његова Светост Патријарх Бугарски г. Данило допутовао је у четвртак, 25. децембра 2025. године, у Истанбул у оквиру своје прве посјете Цариградској (Васељенској) патријаршији, преноси БТА. У пратњи Предстојатеља Бугарске православне цркве налази се више митрополита, као и епископ мелнишки Герасим, генерални секретар Светог синода. Бугарски патријарх борави у турској метрополи на позив васељенског патријарха Вартоломеја, а његова посета трајаће до 28. децембра.Током дана патријарх Даниил посјетио је храм Светог Георгија Побједоносца у истанбулској четврти Фанар, гдје је служен молебан. Након тога, предстојатеља Бугарске православне цркве – Бугарске патријаршије свечано је дочекао патријарх Вартоломеј заједно са члановима Светог Синода Цариградске (Васељенске) патријаршије.
Током посјете, бугарски патријарх уручио је патријарху Вартоломеју највише одликовање Бугарске православне цркве — Орден Светог Јована Рилског, првог реда. Награда је додијељена за његов допринос превазилажењу раскола у Бугарској 1990-их. Ријеч је о Свеправославном сабору, одржаном у Софији 1998. године уз активно учешће Цариградске патријаршије, који је помогао у обнављању јединства Бугарске цркве након година кризе. Говорећи на церемонији, патријарх Данило је нагласио да је одлука Сабора била кључ за превазилажење раскола и обнављање црквеног мира. 
Другог дана посјете Бугарског патријарха Даниила Васељенској патријаршији Његова Светост Патријарх Бугарски Данило је, уз саслужење Његове Светости Васељенског Патријарха Вартоломеја, началствовао празничому Бож. Литургијом у храму Светог Георгија Побједоносца у истанбулској четврти Фанар. При крају свете литургије, Бугарски патријарх и представници Светог Синода БПЦ поклонили су патријарху Вартоломеју честицу моштију Светог патријарха Евтимија. Евтимије Трновски је бугарски патријарх (1375-1393) и књижевник, који је положио темеље Трновске књижевне школе. 
„У временима попут данашњих, када се безакоње умножава до непрепознатљивих размјера, када поново „народи бјесне... и смишљају ништавне ствари“ (Пс 2, 1) против Божје воље, када видимо како се људски живот и достојанство људске личности све више обезврјеђују и како цио наш свијет потресају силе таме, Православна црква је дужна да још више подигне свој глас као заједничко свједочанство свјетлости и мира, које нам је Господ Исус Христос својим Рођењем донио" поручио је Патријарх Даниил.
Посјета Патријарха Даниила трајаће до 28. децембра 2025. године. Трећег дана посјете, у суботу, 27. децембра, када БПЦ обиљлежава празник Светог Стефана, у бугарском храму посвећеном том светитељу, Патријарх Данило служио је Божанствену литургију. Припрема вјеронаука.нет

Чланови Светог Синода Руске православне цркве разматрали су у петак, 26. децембра 2025. године, питање одобравања текста молебана за уразумљење оних који имају намјеру да изврше убиство дјетета у мајчиној утроби (абортус) (журнал № 134). Претходно, на свом засиједању 30. октобра ове године, Свети Синод је одредио да се: „Сваке године 29. децембра / 11. јануара, на дан помена на 14.000 младенаца које је Ирод убио у Витлејему, свуда, уз одговарајуће објашњење, у сугубу јектенију Божанствене литургије укључе прозбе из сугубе јектеније наведеног молебна, а након сугубе јектеније Божанствене литургије прочита молитва из тог молебна. По усрђу и нахођењу настојатеља, у тај дан може се служити и пуни молебан по завршетку Божанствене литургије.“ Такође, Синод је одредио да се у друге дане у току године „наведени молебан служи као одговор на пристигле молбе или према утврђеном распореду, по одлуци настојатеља и парохијских савјета“.
Истовремено, Синод је наложио Синодској литургијској комисији да поднесе на разматрање текст молебна за опомену оних који намјеравају да изврше убиство новорођенчета у утроби.
Учесници засиједања Светог Синода 26. децембра одлучили су да одобре текст молебана за опомену оних који намјеравају да униште дијете у утроби материце и да пошаљу наведени текст Издавачкој кући Московске патријаршије и епархијама. Текст молебана треба да буде праћен упутствима које је Свети Синод усвојио 30. октобра, уз напомену да се у сугубу јектенију Литургије, на дан спомена мученика 14.000 младенаца, од Ирода у Витлејему побијених, „треба укључити прве двије прозбе из сугубе јектеније усвојеног молебна“. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Патриархиа.ру

Обавештавамо свештенство и монаштво Српске Православне Цркве да је, у издању Светог Архијерејског Синода, из штампе изашао Типик (богослужбене напомене) за 2026. годину.
„… А сада на свршетку векова, јави се једном за свагда да својом жртвом уништи грех. И као што људима предстоји једанпут умрети, а потом суд (Божји), тако и Христос једанпут принесе себе на жртву да понесе грехе многих. А други пут ће се појавити не због греха, него за спасење оних који га чекају.” (Јевр 9, 26-28)
Поимање смисла и циља Божјег стварања времена и простора подразумева најпре истицање древне библијске истине да све што је саздано од Пресвете Тројице јесте у правом смислу речи „веома добро” (Пост 1, 31). Стога је заиста оправдано тумачење да васколика творевина, бивајући приведена из небића у биће, има у себи похрањен дар учествовања у вечности. Следствено, својеобразна улога у свештеној Тајни ухристовљења и обожења твари возглављене у човеку припада и времену. Спознавању овога становишта особито доприносе новозаветна сведочанства о Спаситељевој проповеди не само по Оваплоћењу: „Испунило се време и приближило се Царство Божје…” (Мк 1, 15), већ и на дан Његовог Вазнесења: „Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти, него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас…” (Дап 1, 7-8).
Сходно изложеном, „испуњење” временског простора заједничара распетог и васкрслог Богочовека Господа Исуса Христа бива остваривано продором вечности у уобичајени овоземаљски ток збивања, тј. пројавом надолазећег Царства небеског у Цркви као Телу Христовом на божанственој Евхаристији. Поврх свега, управо је света Литургија Тајна над тајнама, полазишна основа, печат и пуноћа сваке свете тајне и молитвословља, благодарећи чему дневни, седмични и годишњи богослужбени ход Православне Цркве кроз историју сликовито изражава чињеницу да целогодишње време посвећено Господу не ишчезава, већ се преображава и „употпуњује” благодаћу Духа Параклита у светлу интензивног ишчекивања Другог доласка Пастира и Великог Архијереја словеснога стада (сравни: 1 Петр 2, 25).  
Истовремено, назначени литургијски вид преиначења свеколике творевине у простор и време свештенослужења „пријатне године Господње” (сравни: Лк 4, 19), претпоставља редовно усклађивање и објављивање бројних обредословних смерница, садржаних у литургијској књизи под именом Типик. У складу са тим, већина помесних Православних Цркава, међу којима и Српска Православна Црква, припрема и благовремено издаје целогодишње месецослове са рубрикама владајућег Типика и обиљем одлика богослужбеног живота православних заједница одређеног поднебља.
Уопште узевши, Типик – богослужбене напомене за календарску 2026. годину треба препознати као још једно издање типика за целокупну годину, са чиме је на овдашњим просторима започето 2014. године. Његову основу чини владајући Типик у Православној Цркви лавре Преподобног Саве Освећеног покрај Јерусалима, уз делимично прилагођавање особеностима владајуће богослужбене праксе наше помесне Цркве. Такође, треба нагласити да су током не само припреме текста овога Типика, већ и његове редактуре од стране Катедре за литургику Православног богословског факултета Универзитета у Београду, консултовани Никодимов и Романов типик, али и помоћна издања каснијег датума настанка, попут Великог типика протопрезвитера-ставрофора Василија Николајевића и Општег типика блаженог спомена Патријарха српског Павла. Осим тога, треба напоменути да су рубрике Типика у вези са избором и распоредом стихира, тропара и химнографских елемената у целости, приређене на уредан и прегледан начин, док су констатоване грешке из ранијих издања Типика исправљене, а досадашњи недостаци допуњени и сувишни подаци изостављени.
Напослетку, дубоко верујемо да ће припрема и штампање Типика – богослужбених напомена за календарску 2026. годину с правом бити препознати као дело нарочите „ревности за Дом Господњи” (сравни: Јн 2, 17), истрајне „борбе добрим подвигом вере” (сравни: 1Тим 6, 12), али и чврстог опредељења и „придржавања за живот вечни” (сравни: 1Тим 6, 12).  
У Београду,
На дан спомена светих преподобномученика Галактиона и Епистиме 2025. године
Презвитер др Србољуб Убипариповић,
редовни професор Православног богословског факултета
Универзитета у Београду
Извор: СПЦ.рс

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио честитке предстојатељима помесних Православних Цркава, Папи римском Лаву, представницима традиционалних Цркава у Републици Србији и свим верницима који Рождество Христово прослављају по грегоријанском календару.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије je упутио божићну честитку светејшим и блажењејшим патријарсима цариградском г. Вартоломеју, александријском и све Африке г. Теодору, антиохијском и свег Истока г. Јовану, румунском г. Данилу и бугарском г. Данилу, као и блажењејшим архиепископима кипарском и Нове Јустинијане г. Георгију, атинском и све Јеладе г. Јерониму и тиранском и све Албаније г. Јовану.
Поглавар Српске Православне Цркве је упутио божићну честитку Папи римском Лаву, апостолском нунцију у Републици Србији Надбискупу Санту Ганђемију, Надбискупу београдском Ладиславу кардиналу Немету, Бискупу суботичком Ференцу Фазекашу, Бискупу сремском Фабијану Свалини, Бискупу зрењанинском Мирку Штефковићу, Бискупу Реформатске Хришћанске Цркве у Србији Ласлу Харангозу, Бискупу Словачке Евангелистичке Цркве а.в. Јарославу Јаворнику, заменику Бискупа Евангеличке Хришћанске Цркве а.в. Габору Долинском, Бискупу крстурском Ђури Џуџару и апокрисијару Архиепископа кентерберијског пречасном Робину Фоксу. Извор: СПЦ.рс

У четвртак, 25. децембра 2025. године, католици, протестанти и одређене помјесне православне цркве прославиће велики хришћански празник Рођење Христово -Божић. Од Помјесних православних цркава 25. децембра Божић ће славити: Цариградска, Румунска, Бугарска, Кипарска, Јеладска (Грчка), Александријска, Антиохијска, Албанска, као и Православна Црква у Америци и Аутономна – Финска православна црква. Осим тога, и протестанти славе Божић 25. децембра.
7. јануара Божић ће прославити: Јерусалимска патријаршија, Руска православна црква, Грузијска православна црква, Православна Црква Чешке и Словачке, Српска православна црква, Пољска Помјесна православна црква, као и манастири Свете Горе и Аутономне православне цркве – Кинеска и Јапанска.

Његова светост и блаженство патријарх-католикос све Грузије, архиепископ мцхетски и тбилиски и митрополит пицундски и чумско-абхазијски Илија II 25. децембра 2025. године обиљежава 48. годишњицу свог устоличења. Предстојатељство патријарха Илије II најдуже је у историји Грузијске православне цркве. Устоличење Патријарха догодило се 25. децембра 1977. године у Саборној цркви Светитскховели у 44. години живота. Богослужења и торжества одржана су у Тбилисију и другим градовима широм земље, а свештенство и владини званичници упутили су честитке предстојатељу, саопштила је прес служба Грузијске патријаршије. Митрополит Шио (Муџири), мјестобљуститељ Патријаршијског трона и митрополит сенакијски и чкороцки, одржао је проповијед на дан сјећања. Нагласио је да је дан устоличења Илије II 1977. године означио „почетак нове ере“ за Цркву и земљу. По његовим ријечима, од тог тренутка је почео духовни препород Грузије, који се одвијао усред атеистичког режима покојног Совјетског Савеза и каснијих политичких превирања.​ У честитки Светог Синода ГПЦ наведено је да је током година патријаршке службе Илије II значајно повећан број епархија, цркава и манастира у земљи, отворене су богословске школе, оживљене су традиције црквеног појања и умјетности, а спроведени су и велики добротворни и друштвени пројекти. Конкретно, на иницијативу патријарха, он је постао кум десетинама хиљада дјеце из великих грузијских породица – традиција усмјерена на подршку демографском расту.
Честитке патријарху упутили су представници руководства земље. Бидзина Иванишвили, почасни предсједник владајуће странке Грузијски сан, истакао је допринос Илије II јачању јединства грузијског друштва и државности. Премијер Ираклиј Кобахидзе назвао га је „духовним оцем нације“, истичући његову улогу у очувању вјере и националних вриједности. Предсједник Михаил Кавелашвили такође је упутио честитке.
Патријарх Илија је рођен у мјесту Иракли Гудушаури-Шиолашвили у Владикавказу, у данашњој Сјеверној Осетији. Родом је из угледног источногрузинског планинског рода с породичним везама с бившом грузијском краљевском породицом Багратиони. Године 1967. хиротонисан је за Епископа, а 1969. уздигнут у достојанство Митрополита. Након смрти Патријарха Давида V, изабран је за Католикоса-Патријарха све Грузије 25. децембра 1977. године.    
У својој патријаршкој служби започео је многе реформе, па је ова Црква повратила свој углед у народу и постала уважавана 80-их година прошлога века. Рецимо, 1988. године у овој Цркви је пастирствовало само 180 свештеника, 40 монаха и 15 монахиња, док се цени да је верника било до три милиона душа. Постојало је 200 храмова, једна семинарија, три женска манастира и четири мушка манастира. 
Па и посљедњих година совјетске владавине Патријарх Илија је био активно ангажован у друштвеном животу. Он је био међу демонстрантима у главним граду Тбилисију против совјетске вкасти 9. априла 1989. и безуспешно је преклињао учеснике да се повуку у оближњу цркву Кашуети како би избегли крвопролиће. Демонстранти су растерани, али је остало 22 мртвих и стотине повређених. За време грађанског рата деведесетих година апеловао је на сукобљене стране да пронађу мирно решење кризе. 
Од 1978. до 1983. г. Патријарх Илија је био један од председника Светског савета Цркава, којем се ова Црква придружила још у совјетско време 1961. године. У мају 1997. г. Свети Сабор ове Цркве је донео одлуке о иступању из чланства ове екуменске организације. Припрема вјеронаука.нет

Ученици 3.разреда кувара и угоститеља ЦСШ "Петар Кочић" из Српца посјетили су манастир Осовицу. Са ученицима су ишли њихови професори: госпођа Бојана Ћирић професор биологије и разредни старјешна, госпођа Маја Томаш професор практичне наставе и протојереј Жељко Сарић вјероучитељ. У манастиру су одржали час, који је био корелациони, биологија, вјеронаука и практична настава куварства.
Час је водио јеромонах Иларион ( Коста) сабрат манастира Осовица, пошто смо у периоду Божићног поста, тема је била риба San Pjer i шкољке San Jac, прво је одржан теоријски дио гдје је свако од професора  са становишта свог предмета говорио о овој теми. Послије тога ученици су, предвођени о. Иларионом и професорицом практичне наставе госпођом Мајом, у манастирској кухињи, приступули припремању поменуте рибе и шкољки. Атмосфера је била одлична сву ученици кувари су учествовали у припреми јела док су ученици угоститељи постављали сто у монашкој трпезарији. Након завршетка припреме  услиједио је заједнички ручак братсвта манастира, ученика и професора те директора наше школе господина Миленка Живанића.

Свети Спиридон ЧУДОТВОРАЦ, епископ Тримитунтски рођен је на Кипру у III вијеку. На иконама га је лако препознати по традиционалном шеширу кипарских пастира, сатканом од врбових гранчица. Чињеница је да је прије него што је свети Спиридон био изабран за епископа био пастир. А пошто је постао епископ, светац је наставио да води једноставан живот и да напаса стоку. Често је дијелио животиње онима којима је било потребно, помагао је свима који су му се обратили за помоћ. Тако је поштован као заштитник сељака и заштитник сиромашних.​
Зашто свети Спиридон Тримитунтски носи тако чудан шешир на иконама?
У хришћанству се свештеници називају пастирима,  и то није случајно. У Јеванђељу по Јовану Христос каже:“ Ја сам пастир добри; пастир добри душу своју полаже за овце. А најамник, који није пастир, коме нијесу овце своје, види вука гдје иде, и оставља овце, и бјежи: и вук зграби овце и распуди их; А најамник бјежи, јер је најамник и не мари за овце. Ја сам пастир добри и знам своје, и моје мене знају. (Јн 10,  11-14). Христос је своју пастирску службу пренио на апостоле, а они на свештенике. Помен на Светог Спиридона наша Црква слави 25. децембра.​
Одговорио: Анатолиј Влезко, шеф радионице «Палехский Иконостас»  Превод сајт ВЈЕРОНАУКА.НЕТ са овог извора 

Стриминг платформа „Trinitas Film“, прва свјетска онлајн платформа посвећена искључиво православном хришћанском садржају, покренута је у Румунији. Званично покретање пројекта одржано је у четвртак уТринитас Филм је званично представљен у четвртак у Аула Магна „Патријарх Теоктист“ Патријаршијске палате у Букурешту. Тринитас Филм је дигитални сервис Тринитас ТВ-а, који припада Румунској патријаршији. Платформа нуди приступ огромној архиви вјерских, културних и образовних филмова и образовних аудиовизуелних продукција, које је последњих година реализовала црквена телевизија. Пројекат је покренут уз благослов румунског патријарха Данила.
По ријечима директора телевизије Тринитас, архиђакона Георгија Попе, платформа се првенствено фокусира на документарне и умјетничке филмове, као и на аудиовизуелне пројекте духовне и културне вриједности. Архива већ садржи преко 150 висококвалитетних филмова. Садржај је структуриран у тематске одјељке. То укључује историју Румунске православне цркве, манастире и светиње, животе православних светаца, Свету земљу, као и филмове о румунској култури, друштвеном животу и истакнутим личностима. Посебан одјељак, Trinitas Live, омогућава вам да уживо гледате програме црквеног телевизијског канала. Платформа је доступна преко веб странице trinitas.film и мобилних апликација за Андроид и иОС. Апликација вам омогућава да сачувате свој омиљени садржај и добијете персонализоване препоруке. Приступ садржају је омогућен кроз хибридни модел: више од половине материјала је бесплатно за преглед уз регистрацију, док је комплетан каталог доступан путем претплате од 2 евра мјесечно. Румунска патријаршија је напоменула да ће јој овај модел омогућити да одржи квалитет садржаја и развије нове пројекте. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Global Orthodox и basilica.ro

Славног подвижника - преподобног Данила Столника (+ 493) православна црква прославља 24. децембра. Светитељ је био из села Витара, смјештеног у близини града Самосата у Месопотамији. Његови хришћански родитељи, Илија и Марта,  дуго нису имали дјеце, а мајка се завјетовала да ће, ако се дијете роди, бити посвећено Богу. Као резултат тога, у породици се родио син, али до пете године није имао име, јер мајка је жељела да дијете рођено благодаћу Божијом од њега добије име. Једном су родитељи довели дјечака у оближњи манастир, гдје су од игумана затражили помоћ. Исти, узевши једну службену књигу, отворио ју је на првој наишлој страници, на којој су цитиране ријечи пророка Данила. Тако је дјечак добио име - Данило. Сјећајући се завјета, родитељи су жељели да њихов син остане у манастиру, али га игуман није узео због његове младости. Али када је Данило имао 12 година, и сам је отишао од куће у манастир. У младости је примио монашки постриг, а родитељима је забрањено да често посјећују сина. У манастиру је младић водио повучен живот, а једном му је преподобни Симеон Столпник предвидио да ће и он понијети подвиг столпништва, тј. стојећи на камену. Касније је Данило у сну видио назнаку мјеста овог подвига - Тракијску пустињу, гдје је отишао са своја два ученика. Ту је на изграђеном стубу светитељ провео више од 30 година. Временом су многи људи почели да долазе до стуба, тражећи од преподобног изљечење од разних болести. Молитвама светог Данила свако је добио оно што је тражио. Познато је да су чак и византијски цареви тражили молитве подвижника. Светитељ се прославио другим чудима, посебно даром предвиђања. У 80. години живота мирно је отишао Господу. Извор: Вјеронаука.нет

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије састао се у уторак 23. децембра 2025. године, у Парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару са директорима основних и средњих школа са подручја Архиепископије београдско-карловачке, на свечаном годишњем пријему који је протекао у изузетно срдачној и молитвеној атмосфери. Обраћајући се присутнима, Патријарх Порфирије је поздравио све госте и у пригодном слову изразио захвалност директорима, наставницима, професорима и вероучитељима на њиховом преданом труду, одговорности и бризи о деци, образовању и васпитно-образовном систему у целини. Патријарх је истакао значај сарадње Цркве и школе у духовном и моралном узрастању младих нагласивши потребу да се сви ми угледамо на светост и врлински живот Светог Саве. У име свих присутних просветних радника обратио се директор Основне школе „Владислав Рибникар“ Љубомир Пјевовић , који је изразио захвалност Српској Православној Цркви, Патријарху Порфирију и епископу новобрдском Илариону на сталној подршци и разумевању које Црква пружа образовном систему и запосленима у њему. Овогодишњи пријем имао је и јубиларни карактер, будући да је обележено 20 година традиционалног годишњег дружења представника Цркве и просветних радника. Свечаност је завршена пријатним разговором и поделом пригодних поклона које је Одбор за верску наставу припремио за све присутне госте. По завршетку званичног дела, Патријарх Порфирије се задржао у дужем срдачном разговору са директорима, професорима и вероучитељима, као и у заједничком фотографисању са присутним просветним радницима.
Претходно је у Храму Светог Саве служен молебан за ученике, наставнике и све запослене у просвети, којим је началствовао Његово Преосвештенство епископ новобрдски г. Иларион, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, уз саслужење свештенства Храма Светог Саве. После молебана Валдика Иларион се сабранима обратио пригодним словом које у целости можете погледати у програму као и на ЈуТјуб каналу Храм телевизије. Извор: TВ ХРАМ

Умјесто политичких фигура или личности из културе и науке, Бугарска се опредијелила за снажну и јасно препознатљиву духовну симболику. На кованицама од 1 и 2 евра биће приказане двије личности које заузимају посебно мјесто у православљу и бугарској историји: Свети Јован Рилски и Свети Пајсије Хиландарац. Овакав избор има додатну тежину и ван граница Бугарске, посебно у грчком културном и црквеном простору, будући да су оба светитеља историјски повезана са грчким језиком и грчко-православним образовањем.
Свети Пајсије Хиландарац - монах који је пробудио народ
На кованици од 2 евра биће приказан Свети Пајсије Хиландарац, једна од кључних личности бугарског националног препорода. Иако се у Бугарској сматра духовним и народним обновитељем, његов животни и монашки пут био је тијесно повезан са грчким простором. 
Свети Пајсије Хиландарац
Живио је и дјеловао на Светој гори, прије свега у манастиру Хиландару, гдје је провео већи дио свог монашког живота. Управо тамо настало је његово најзначајније дјело, а његов рад обликован је у окружењу у којем су грчки језик и византијско црквено предање имали снажан утицај.
Свети Јован Рилски и византијско духовно наслеђе
Кованица од 1 евра носиће лик Светог Јована Рилског, заштитника Бугарске и оснивача истоименог манастира. Живио је у 9. и 10. вијеку, у периоду снажног византијског духовног и културног утицаја на читав балкански простор. Историјски извори указују на његове везе са Византијом, као и на чињеницу да његови списи слиједе грчку патристичку традицију, што свједочи о дубоком укорењењу у православно богословље и познавању црквеног предања. Вриједи подсјетити да је Грчка, иако прва православна земља која је увела евро још 2001. године, одлучила да на својим кованицама не користи религијске мотиве, већ теме из античке и новије културне баштине. Бугарска, насупрот томе, по први пут уводи православну иконографију на заједничку европску валуту, пратећи праксу Ватикана и Сан Марина, који на својим кованицама истичу католичко наслеђе.
Ћирилица и молитва на европском новцу
Улазак Бугарске у еврозону доноси и важну симболичку новину: званично присуство ћириличног писма на евру. На кованицама ће се налазити натписи „евро“ и „стотинки“, као и назив државе „Бугарска“. На ободу кованице од 2 евра биће исписана порука „БОЖЕ ПАЗИ БЪЛГАРИЯ“ „Боже, чувај Бугарску“. На кованицама мањих апоена, од 1 до 50 центи, задржаће се лик Мадарског коњаника — споменика свјетске културне баштине Унеска из 8. вијека. Централна банка Бугарске одлучила се да задржи овај приказ, како би се очувао континуитет са досадашњом националном валутом, левом, али и да би се грађанима олакшао прелазак на евро. Извор

Дана 19.12.2025. на Никољдан, празник посвећен једном од најпоштованијих светаца у Хришћанству Светом Николају Мирликијском, када велики број ученика и наставника слави, одлучили смо да и ми који смо данас били у школи дамо свој допринос и осмислимо час који би истакао васпитно-образовне поуке које проистичу из житија овог дивног светитеља. Тако је педагошка саветница Сања Симић де Граф одржала интегративан час у одељењима 7-3 и 6-1 чији је циљ био да се истакну васпитне поуке и примери пожељних особина љубави,милосрђа, саосећања, толеранције.Живот Светог Николаја Мирликијског представља пример васпитања у хришћанском духу:
-ЉУБАВ КАО ТЕМЕЉ ВАСПИТАЊА- све његове поуке произилазе из љубави према Богу и људима. Без љубави, ни васпитање ни образовање немају праву вредност
– ХРАБРОСТ У ЗАСТУПАЊУ ИСТИНЕ- Свети Николај је бранио правду и веру без страха. Он није ћутао пред неправдом. Својом љубављу је штитио невине, показујући да љубав није слабост, већ храброст да се стане уз истину. Ризикујући сопствени живот, Свети Николај је зауставио погубљење тројице неправедно осуђених људи, ухвативши мач џелата. Овим се истиче његова храброст и правдољубивост. Свети Николај је био непоколебљив у одбрани православне вере, али истовремено благ и пун разумевања према људима.Поука за родитеље и децу да од најмлађег узраста имају став и да се не повијају пред неправдом
-ПОШТОВАЊЕ СВАКОГ ЧОВЕКА-у сваком човеку видео је икону Божију. Ово је важна васпитна поука о уважавању различитости и достојанства других. Посебно је бринуо о сиромашнима, деци и онима који нису могли сами себи помоћи. То је поука да у сваком човеку видимо ближњег.
– РАЗВИЈАЊЕ МИЛОСРЂА И САОСЕЋАЊА- његова брига за сиромашне и немоћне учи децу да буду осетљиви на туђе потребе и да помажу другима. Најпознатији пример је када је Свети Николај тајно даровао злато сиромашном човеку како би спасао његове три кћери од срамоте. Ово дело показује несебичну љубав и помоћ без жеље за похвалом.
– СМИРЕЊЕ И СКРОМНОСТ- одрекао се богатства и остао је скроман. Васпитава нас да знање и успех не смеју водити гордости
– ПРИМЕР ЛИЧНОГ ПОНАШАЊА- Свети Николај је учио пре свега сопственим животом. Васпитна поука за родитеље је да деца највише уче из примера, а не из речи.
Живот и дело Светог Николаја Мирликијског јасно показују да су љубав, саосећање и милосрђе темељ сваког истинског васпитања и духовног раста. Његова љубав није била површна, већ делатна — препознавао је бол и потребе других, саосећао са њима и одговарао конкретним делима помоћи. Кроз саосећање умео је да разуме човека у невољи, а кроз милосрђе да му врати достојанство, наду и веру. Ове врлине нас уче да будемо осетљиви на друге, спремни да помогнемо без осуде и очекивања награде.
Свети Николај нам оставља јасну поруку: само човек који воли, који уме да саосећа и који чини милосрђе, може истински да васпитава, гради заједницу и свет чини бољим и хуманијим местом. Сања Симић де Граф, проф.енглеског језика и књижевности и педагошка саветница

Дана 20. децембра 2025. године, у Саборном храму Светих жена мироносица у Бакуу, главном граду Азербејџана, одиграо се историјски догађај: одслужена је прва православна литургија на азербејџанском језику. Литургијом је началствовао протојереј Дионисије Свечников, настојатељ саборног храма у Бакуу, у присуству Његовог Преосвештенства епископа бакинског и азербејџанског Алексија, и уз саслуживање свештенства
Напомиње се да су се на историјском богослужењу молили православни Азербејџанци „за које је прилика да чују цијелу литургију на свом матерњем језику била велика радост“. Епархија је појаснила да је рад на превођењу молитвених и литургијских текстова на азербејџански језик започет 2022. године уз благослов вршиоца дужности управника бакинске епархије, архиепископа пјатигорског и черкеског Феофилакта , од стране радне групе коју је предводио архимандрит Алексије (Никонов). Главни посао су обавили Али (Лука) Асланли и Торал (Павел) Агајев. У марту 2024. године објављен је православни молитвеник на азербејџанском језику. Затим је, уз благослов и активну подршку Епископа бакинског и азербејџанског Алексија, настављен рад на превођењу молитвених текстова. Тајне крштења и миропомазања, заупокојене службе и бројни акатисти преведени су на азербејџански језик. Ово дјело је високо похвалио Његова Светост патријарх Кирил током своје посјете Бакуу у мају 2025. године. Паралелно са преводима, тежак посао транскрипције појања Литургије у музичку нотацију обављао је хоровођа Владимирског сабора у Ставропољу, родом из Бакуа, Емил Мирзојев. Наглашава се да је све ово „омогућило одржавање прве православне литургије на азербејџанском језику“. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: pravoslavie.az

Света праведна Ана била је најмлађа кћерка свештеника Матеја, поријеклом из Левијевог племена из породице Аронове. Њен муж, свети праведни Јоаким, био је из племена Јуде, из лозе цара Давида. Према древном обећању, Месија је требало да потиче из Давидове лозе.
Пар је живио у Назарету Галилејском. Сваке године давали су двије трећине свог прихода јерусалимском храму и сиромашнима. По посебном Промислу Божјем, свети пар није имао дјеце до дубоке старости. Супружници су због тога веома туговали, јер су Јевреји бездјетство сматрали тешком несрећом и Божјом казном. Светитељи су се усрдно молили за добијање потомства. На један од празника, када су Израиљци доносили дарове Богу у јерусалимском храму, првосвештеник, вјерујући да бездјетни Јоаким није имао благослов Божији, одбио је да прими поклоне од њега. Свети Јоаким је био дубоко ожалошћен. Не вративши се кући, свети Јоаким је отишао у пустињу и тамо провео четрдесет дана у строгом посту и молитви, призивајући на себе милост Божију. Његова супруга света Ана сматрала је себе главним кривцем због туге која их је задесила.
Једном је, угледавши гнијездо са једва малољетним пилићима међу гранама ловоровог дрвета, сузно се молила за дар бебе, обећавајући да ће рођено дијете донијети на дар Богу. Чим је света Ана изговорила ријечи завјета, Анђео Божји јој је најавио испуњење молитве и открио да ће добити кћерку по имену Марија, преко које ће бити благословена сва племена свијета. Одушевљена, света Ана је похитала у јерусалимски храм да захвали Богу и понови завјет посвећења Њему.
Са истим јеванђељем анђео се јавио светом Јоакиму у пустињи и заповиједио му да иде у Јерусалим. У Јерусалиму је света праведна Ана зачела Блажено дијете и родила Блажену Девицу Марију. До треће године Пресвета Марија живјела је у кући својих родитеља, а онда су је свети Јоаким и Ана свечано одвели у Храм Господњи, гдје је васпитавана до пунољетства.