У граду Конкорд, Њу Хемпшир, САД, православни хришћанин Џошуа Камингс (Joshua Cummings) приведен је због уништавања Бафометовог кипа постављеног испред зграде Државне скупштине (State House). Према самом Камингсу, његови поступци су оправдани са духовне тачке гледишта: „Шта то говори о нама као народу што дозвољавамо да се тако прљава и одвратна слика појави пред Богом у самом срцу нашег друштвеног живота?“ – написао је Камингс на Фејсбуку. Камингс је објавио детаљну изјаву у којој објашњава своје поступке: „Живим у Конкорду, Њу Хемпшир. Ја сам уништио сатанску статуу испред зграде. Ову статуу су такође уништили други људи. У ствари, постала је нека „сезона лова“ на њу, али сам је ја бар пет пута разбио својим средњовјековним буздованом усред ноћи док ме полиција није привела прије неколико дана. Нисам ухапшен, само су ми поставили неколико питања и прочитали моја права. Сумњам да ће против мене бити подигнута оптужница, а ако се то деси, увјерен сам да ћу моћи да прикупим средства за одбрану путем краудфандинга*. Џошуа Камингс је, такође, рекао да свој поступак види као гест одбране хришћанства: „Увјерен сам да треба да имамо законе против богохуљења и да хришћанин има дужност да уништи идолопоклоничке статуе. То потврђује и примјер небројених светаца који нису оклијевали да руше лажне кипове.” Истовремено, у својој изјави, Камингс је навео да не мрзи чланове сатанског храма: „Полицајац ме је питао: "Да ли си ово урадио зато што мрзиш Сатанистички храм?' Одговорио сам: "Не мрзим никога. Чланови храма су будале, али молим се да ће се покајати. Мрзим Сатану." Такође је критиковао идеје које промовише храм: „Сотона није онакав какав га описује Сатанистички храм. Он нема ни смирења ни љубави, и тражи уништење свих. Њихових „Седам принципа“ немају никакве везе са Сатаниним стварним планом. Молим се да чланови храма не погину у својој заблуди и не сазнају за вјечно разочарање које их чека.”
Кристијан је напоменуо да је спреман да брани свој став на суду ако до тога дође: „Ако буде подигнута оптужница, радо ћу изнијети свој став. Нека овај догађај постане свједочење Православља, које јасно објашњава зашто је уништење идола хришћански чин“.
„Хвала Богу што сам успио да урадим ово. Моја савјест је чиста. Хвала Богу на свему“, написао је Џошуа Камингс.

*Краудфандинг је спој енглеских ријечи „crowd“ (мноштво људи) и „funding“ (финансирање) и односи се на начин прикупљања новца за покретање и реализацију нових, неконвенционалних и оригиналних друштвених, умјетничких или пословних идеја за које традиционални извори финансирања немају разумијевања. Комуникација и прикупљање средстава одвија се преко онлајн-платформи, у облику онлајн-заједница, анимирањем великог броја корисника интернета да путем онлајн-уплата дају свој допринос краудфандинг акцији.

У понедјељак, 30. децембра 2024. године, на празник Светог преподобномученика ђакона Авакума, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит бањалучки г. Јефрем служио је Свету архијерејску Литургију у зимском храму манастира Моштаница уз саслужење Његовог Преосвештенства епископа марчанског г. Саве, викара митрополита бањалучког, архимандрита, свештеномонаха и ђакона бањалучке митрополије. Након Свете Литургије, у част празника Светог ђакона Авакума, епископ Сава освештао је славски колач и жито.

Свети Синод Бугарске православне цркве је, 30. децембра 2024. године, изразио категоричан протест против законске регистрације расколничке „Бугарске православне старокалендарске цркве“. Синод Бугарске цркве је истакао да је „радост Божића помрачена” вијестима о регистрацији. Синод у свом саопштењу подсјећа да је Бугарска већ доживјела раскол који је трајао скоро 20 година (1991–2009,), а нова одлука суда ствара опасан преседан за појаву многих организација које себе називају „православним црквама“. У саопштењу Синода се истиче да је Бугарска патријаршија „једини легитимни представник православне вјере у Бугарској“, признат и од Цркве и од државе, а стварање паралелних јурисдикција представља „грубо кршење светих канона Црква.” Синод је критиковао и судску одлуку која календарско питање третира као догматско. „Ако је старокалендарска црква догматски другачија, онда не може бити православна. Ако календар није догматски проблем, онда би старокалендарска група требало да буде дио Бугарске патријаршије“, наводи се у саопштењу. Бугарска црква истиче да календарско питање није догматско: Црква је у заједници са помјесним црквама које користе стари календар, а чак и унутар саме бугарске цркве постоје парохије које служе по старом календару. Синод је истакао да је јединство Цркве, засновано на заједници у Христу, темељни принцип православља.
„Стварање паралелних „православних цркава“ подрива јединство Цркве и вјере православних Бугара“, упозорава Синод. Обраћајући се члановима старокалендарске заједнице, Синод их је позвао да се врате канонској Цркви: „С болом и очинском љубављу у Христу позивамо вас да се вратите на спасоносни брод канонске Бугарске православне цркве – Бугарске патријаршије. Нека Господ Исус Христос, рођен ради нашег спасења, просвијетли умове и срца свих нас, да не сијемо подјеле, него да будемо носиоци мира Његовог.”Припрема вјеронаука,нет/ Извор

Врховни касациони суд донио је одлуку сагласно којој ће у регистар вјерских заједница Бугарске бити уписана Бугарска старокалендарска православна црква. Први пут ће у земљи бити регистрована друга православна црква. Према Врховном касационом суду, „нема околности на основу којих би се могло претпоставити да би регистрација Бугарске старокалендарске православне цркве* утицала на права "Бугарске православне цркве – Бугарске патријаршије" и њених чланова. Ова установа, која постоји већ вијековима, учествовала је у јачању бугарског националног духа и државности. Она уједињује православне хришћане и веома је поштована у друштву. Поднесени захтјев за регистрацију се односи на малу вјерску заједницу која постоји већ 30 година и нема претензија према унутрашњој организацији и имовини Бугарске патријаршије, наводи се у одлуци Суда. Бугарска старокалендарска православна црква не прихвата промјену црквеног календара од 1968. године и наставља да поштује Јулијански календар. Због тога се 1990. године одвојила од Бугарске православне цркве. Њен предстојатељ је митрополит тријадицки Фотије. 
Партија „Препород“ ће поднијети приједлог измјена Закона о вјерским заједницама, саопштили су из прес-центра ове странке. Према њој, измјене ће заштитити Бугарску православну цркву као једину православну цркву у земљи. „Уочи Божића, Врховни касациони суд је одлучио да нас "обрадује" регистрацијом друге православне Цркве“, написао је на Фејсбуку предсједник партије Костадин Костадинов. „Већ данас почињемо рад на измјенама, сагласно којима ће само Бугарска патријаршија имати право да користи синтагму "Бугарска православна црква", при чему ћемо изричито прецизирати да је не могу користити друге вјерске организације, без обзира на то да ли уз њу стоје или не друге ријечи и фразе. Приједлог измјена Закона биће поднесен првог могућег радног дана – 30. децембра“, наводи Костадинов. Против регистрације Бугарске Старокалендарске православне цркве изјаснили су се и лидери ГЕРБ-а, са Бојком Борисовим на челу, као и представници Бугарске социјалистичке партије (БСП).У саопштењу медијима из коалиције „Бугарска социјалистичка партија- Уједињена љевица“ наводе да је одлука суда да региструје другу православну цркву „тежак ударац православном хришћанству и она ставља почетак новог раскола“.
На Фејсбуку је лидер ГЕРБ-а Бојко Борисов написао: „Православна црква је једна!“ и цитирао одредбу Закона о вјерским заједницама. Припрема вјеронаука.нет на основу писања извора: Радио Бугарска

* Бугарска старокалендарска православна црква тренутно има 19 свештеника, 3 ђакона, 17 храмова и 9 капела (од тога 5 у Софији), манастир Покрова Пресвете Богородице (65 монахиња) у Софији, један мушки манастир са неколико скитова (20 монаха) и 16 парохија. Нема литургијско-молитвеног општења ни са једном помјесном православном црквом. Од 1994. до 2006. године одржавала је пуно литургијско-молитвено општење са Руском заграничном црквом. Пуне литургијско-молитвене односе данас одржава са Руском заграничном црквом (под омофором митрополита Агатангела), Румунском старокалендарском православном црквом и Грчком старокалендарском црквом 

Дочек Нове године увijек прати нада у најбоље. У машти сликамо ружичасте слике боље будућности, не размишљајући у исто вријеме шта је најбоље за нас? То само Господ Бог зна. За сваког од нас Творац има свој план, који произилази из Његове безграничне љубави према нама и Личне жртве коју је поднио за наше спасење. За хришћанина је најважнија жеља да буде са Христом, свуда и увијек. Све имамо у Христу: наша снага, наша утјеха, наша радост, наша нада, наше уздање. Благодарећи Божијој љубави, могуће је издржати све напасти и туге.
Протекла година није била лака. Још једна година немилосрдног рата, бројних жртава и туге. Вјерујућим, поред свега горе наведеног, додато је још једно исушење: донесен је закон на основу којег желе да забране нашу Цркву, а скрнављење светиња, напади и пребијање свештенства постали су готово уобичајени догађаји. Али не треба да постајемо огорчени и малодушни, нити да одговарамо злом на зло.
Морамо слиједити апостолску заповијест, која нас позива да се увијек радујемо. Потребно је да се уздигнемо изнад тренутног и усмјеримо свој поглед ка вјечним благословима, јер ова мисао може испунити душу безграничном радошћу. А највише добро и циљ човјека јесте сједињење душе са Богом. Да не заборавимо, такође, да је Нова година само промјена календарског периода, ништа више. Мисао да ће доласком Нове године сви проблеми бити ријешени је наивно и неодговорно. Треба се ослонити на Бога и радити на себи свом снагом. „Добро је (већма) уздати се у Господа, него ли уздати се у човјека“, каже Свето писмо (Пс 117, 8). Желим свима стрпљење и смирење да прихвате вољу Божију за нас, наше ближње и све људе, духовну радост, свјетлост и топлину! Нека се наша срца распламсају љубављу према Господу и ближњима, и нека наша дјела постану пројава ове љубави.
Срећна Нова година драга браћо и сестре!! Припрема вјеронаука.нет / Извор: Рravlife.info

Јерусалимска патријаршија одржаће 2025. године богословску конференцију поводом 1700 година од Првог васељенског сабора. У одлуци, коју је, у четвртак 26. децембра 2024. године, усвојио Свети синод Јерусалимске патријаршије, под предсједавањем Његовог Блаженства патријарха Теофил III, наводи се да ће конференција бити одржана у Јерусалиму, у древном манастиру Часног Крста*. Ово је објављено на званичном сајту Јерусалимске патријаршије. За организацију ове конференције, Свети Синод је именовао Комисију на челу са патријархом Теофилом. У њој ће бити и главни секретар Његово Високопреосвештенство архиепископ константински г. Аристарх, секретар Синода јерођакон Симеон, архимандрит Христодулос, професор Богословске школе у ​​Солуну Теодор Гиагкоу и Федон Кидонијатис.
Напомиње се да је Први васељенски сабор у Никеји осудио аријанство као јерес и утврдио Христово божанство коришћењем термина омоусиос (једносуштни) у исповиједању вјере познатом као Никејски символ вјере. Припрема вјеронаука.нет

*Манастир Часног Крста у Јерусалиму је један од најпознатијих православних манастира у Светој земљи. Подигнут је на мјесту гдје је по предању Господ Исус Христос разает на крсту.

600 година прије Христа, Јерусалим је освојио вавилонски цар; храм који је Соломон подигао је срушен, а многи Израиљци су одведени у заробљеништво. Међу њима били су племенити младићи Данило, Ананија, Азарија и Мисаил. ("А старјешина над дворанима предје им имена, и Данилу надје име Валтасар, а Ананији Седрах, а Мисаилу Мисах, а Азарији Авденаго"). Цар вавилонски Навуходоносор наредио је, да на његовом двору буду научени халдејској мудрости и да се образују у раскоши. Али они су, држећи се заповијести своје вјере, одбијали прекомјерност и водили строг начин живота; јели су само поврће и воду. Господ им је дао мудрост, а свети Данило - дар про­зор­лаивости и тумачења снова. Свети пророк Данило, свето чувајући вјеру у Јединог Бога и уздајући се у Његову свемоћну помоћ, својом мудрошћу је надмашио све халдејске астрологе и мудраце и био близак цару Навуходоносору. Једног дана Навуходоносор је сањао необичан сан, али када се пробудио, заборавио је шта је видео. Вавилонски мудраци били су немоћни да сазнају шта је цар сањао. Тада је свети пророк Данило прославио пред свима силу истинитог Бога, који му је открио не само садржај сна, већ и његово пророчко значење. Након тога цар је Давила уздигао у чин начаелника Вавилонског. Убрзо је цар Навуходоносор наредио да подигне своје изображење - огромну статуу, која је требало да добије божанске почасти. Због одбијања да то учине, тројица младића - Ананија, Азарија и Мисаил - бачени су у горућу пећ. Пламен се уздигао 49 лаката изнад пећи, пржећи Халдејце који су стајали у близини, а свети младићи ходали су усред пламена, приносећи молитву Господу и пјевајући Њему (Дан 3, 26-90). Анђео Господњи, појавивши се, охладио је пламен, а млади су остали неповријеђени. Цар, видјевши то, нареди им да изађу и обрати се правом Богу. Током владавине цара цара Валтазара, свети Данило је протумачио мистериозни натпис "Мене, мене, текел, уфарсин" (Дан 5,25) који се појавио на зиду палате током гозбе, наговјештавајући пад вавилонског царства. Исте ноћи, убијен је Валтасар и наслиједио га је Дарије Мидијанин којем бјеше око 62 године цар Дарије је поставио Данила за једног од тројице старјешина над 150 управника. По наговору управитеља и старјешина цар Дарије издаје забрану да нико не смије да се моли Богу или човјеку осим њему а казна је бацање међу лавове. Данило крши цареву наредбу тако што се мољаше 3 пута на дан лицем ка Јерусалиму-Управитељи га оптужише код цара који није желио да казни Данила али је морао да га баци у јаму са гладним лавовима, али га они нису додирнули, а он је остао неозлијеђен. Цар се ослонио да ће Данила спасити његов Бог што се и догодоча. Цар Дарије се обрадовао Данилу и наредио је да се поклони Богу Даниловом у цијелом његовом царству „јер је Он Бог живи и постојани, и царство Његово је неуништиво и власт је бескрајна“. Свети пророк Данило је дубоко туговао за својим народом, који је био подвргнут праведној казни због мноштва гријехова и безакоња, због преступа заповијести Божијих - тешког вавилонског ропства и разарања Јерусалима: о граду у коме се зове Твоје име; јер ми спуштамо своје молитве пред Тобом, не уздајући се у нашу праведност, већ у Твоју велику милост: "Боже мој, пригни ухо своје, и чуј; отвори очи своје, и види пустош нашу и град, на који је призвано име твоје, јер не правде своје ради него ради милости твоје падамо пред тобом молећи се.“ (Дан 9, 18). Судбина израиљског народа и судбина читавог свијета откривена је светом пророку, који је праведним животом и молитвом искупио безакоње свог народа.
Тумачећи сан цара Навуходоносора, пророк Данило је објавио смјену царства и величину посљедњег Царства - Царства Господа нашега Исуса Христа: "А у вријеме тијех царева Бог ће небески подигнути царство које се довијека неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва та царства, а само ће стајати довијека" (Дан 2, 44). Пророчанска визија седамдесет  недјеља: "Седамдесет је недјеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши пријеступ и да нестане гријеха и да се очисти безакоње и да се доведе вјечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима" (Дан 9, 24-27) даје свијету знакове Првог и Другог доласка Господа Исуса Христа и сродних догађаја (Дан 12, 1-12). Свети Данило је посредовао за свој народ и у вријеме насљедника Даријевог - цара Кира, који га је изузетно цијенио и прогласио слободу заробљеницима. Сам Данило и његови пријатељи Ананија, Азарија и Мисаил доживјели су дубоку старост и умрли у заточеништву. Према свједочењу светог Кирила Александријског, светима Ананију, Азарији и Мисаилу одсјечене су главе по заповијести персијског цара Камбиза.

Припреме за Божић се настављају, а 30. децембра у православном календару, налази се име пророка Данила.Управо је он добио откривење седамдесет недјеља као показатељ године рођења Спаситеља. Управо је он протумачио сан цара Навуходоносора о идолу са глиненим ногама, у којем видимо пророчанство о Вјечном Царству Божјем и долазећем Месији. А њега гладни лавови нису ни дотакли  вријеме погубљења. 
Набројао сам плус-минус све информације (добро, и причу са тројицом његових пријатеља) за које је обично чуо сваки црквени човјек, који се није посебно отворио и није упознао са књигом пророка Данила. Сама књига није велика - само 12 глава, али с обзиром на важност информација које садржи, предлажем да се мало више упознамо са неким занимљивим информацијама које се обично превиде. 
Пролог, можда за мене, није испао баш интригантан, али ипак, Црква није узалуд установила прославе у част пророка уочи Божића. Бар кратко урањање у Стари завјет омогућава нам да боље разумијемо дубину предстојеће прославе и напетост са којом је древни свијет чекао долазак Месије. 
Дакле, пажњу ћемо усмјерити на неке не нарочито познате детаље. Вриједи подсјетити да се у другој глави књиге говори о сном којег се Навуходоносор плашио, али чији је садржај заборавио. У помоћ му долази пророк Данило. Враћа догађаје из царевог сна и тумачи га. Дакле, откриће је било одговор на Навуходоносорово интересовање о томе шта ће се догодити послије њега. Цар види идола са златном главом, сребрним рукама и грудима, бакреним трбухом и бутинама, гвозденим ногама и глиненим стопалима. Тада се камен са оближње стене одлијепи, без спољне помоћи, и сломи ово ухо, претварајући све његове дијелове у прашину. Даље, камен расте и претварајући се у планину испуњава земљу. За сада ћемо се уздржати од објашњавања овог сна (можда неко већ све зна) и, окренувши неколико страница, прећи ћемо право на седму главу. Овдје видимо још једно откривење, дато само директно пророку Данилу и у многим аспектима понављајући смисао Навуходоносоровог сна. Ова визија је симболичнија и самим тим мистериознија. Тако Данило види четири необичне животиње. Прва је слична лаву, али са орловским крилима. Тада се крила истргну, животиња стане на задње ноге и прими људско срце. Друга је личила на медвједа са три очњака у устима. Речено му је да једе пуно меса. Треће, изгледао је као  рис, само са четири главе и четири птичја крила. Даље, већ у ноћним визијама, Данилу се појављује четврта животиња - врло јака и страшна, имала је гвоздене зубе и десет рогова, прождирала је и уништавала све што је добила. Тада се појављује једанаести рог, мање величине, али избацујући још три. Овај рог је имао људске очи и говорио је дрско. 
Тада се постављају престоли, на којима „старац сједи“. Четврту звијер убио је Он, а прве три су лишене своје моћи и животи су им спашени само на одређено вријеме. „Видјех у утварама ноћнијем“, наставља пророк Данило, „и гле, као син човјечји иђаше са облацима небеским, и дође до старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство да му служе сви народи и племена и језици; власт је његова власт вјечна, која неће проћи, и царство се његово неће расути “ (Дан 7, 13-14).  Посебно сам провео мало времена препричавајући садржај открића, да би нам био пред очима,  и што  ће нам сада омогућити упоређивање.  Дакле, златна глава уха и крилати лав је нововавилонско или друго вавилонско царство које је постојало 626-539. год. прије Христа. Злато симболизује богатство, а лав - жестину и окрутност. Према свједочењу блажениог Јеронима Стридонског, крила су слика поноса најмоћнијих држава. Појава људског срца упућује директно на Навуходоносора. Подсјетимо се да му је послат још један сан, гдје је видио велико и раширено дрво, посјечено је, али је коријен окован ланцима остао у земљи. Када се цар поносио својом моћи, Господ му неко вријеме шаље лудило, буђење из којег је прославио Истинитог Бога, односно одвратио се од властите гордости, видећи у себи једноставног човјека чија моћ зависи од Свемогућег
(4. глава). Сребрни сандук и руке, као и медвјед са три очњака - ово је Прво персијско царство, или такозвано Ахеменидско царство, које је замијенило Вавилон и постојало је од 550. до 329. године прије Христа. Преподобни Јефрем Сирин истиче да као што је сребро мање драгоцјено од злата, тако је и медвјед мање окретан од лава. Његова три очњака указују на три народа који су чинили основу етноса царства - Персијанце, Медијце и Халдејце, а прождирање меса указује на крваву (без овога, схватамо да нема начина) замјену једне државне формације другом.
Бакрена бедра и четвороглави рис царство су Александра Великог (334-309. П. Н. Е.). Није било толико богато, али племенити метали су много мекши од бакра, и зато у овоме видимо прототип његове снаге. Заправо, Македонско царство је постало највеће од три наведене силе. Леопард је брза животиња, а крила му се само убрзавају, што указује на невјероватну брзину освајања цара Александра. За шест година, не толико у ратовима колико побједама, пише Блажени. Јероним, „покорио је дио Европе и цијелу Азију“.
Гвоздена и глинена стопала, као и звијер која није попут било које познате животиње, тумаче се на различите начине, али већина светих отаца које сам успио да пронађем говоре о римској владавини. Очигледно је да говоримо о Римској републици, тек у 4. вијеку прије нове ере, достигла је класични период свог развоја и постојала до 27. године прије Христа, када је, од стране Октавијана Августа, трансформисана у царство. Гвожђе идола указује на гвоздене римске легије, непрестано ширећи територију државе, али неизвјесност изгледа животиње указује на етничку хетерогеност њеног становништва. Дакле, видимо да се оба разматрана откривења приближавају откривању времена Месијиног доласка на свијет. Сва некадашња царства биће уништена, а Богочовјек ће успоставити нови морални поредак у свијету. То видимо чак и по чињеници да нам се сада многи старозавјетни догађаји чине суровима, иако су њихови савременици сматрани нормом. Христос је заиста, онтолошки промијенио човјека. Ми сада, чак ни сами о себи зависни, све гледамо кроз призму новозавјетног морала. Овај побједоносни поход Његовог Царства наставља се без обзира на границе нових држава. „Старац“, којем ће се све животиње покоравати, то је Син Божији, и показатељ да је „Син човјечији дође до Старца “, према св. Кирила Александријском, кажемо нам да је „Син достигао славу Очеву“. Занимљиво је да је овај дио пророчанства послужио за стварање истоимене слике Христа, где је Он приказан као старац. Можда је потребно одвојено рећи о оном малом, многооком и арогантном рогу у четвртој животињи. Овдје видимо још неиспуњену назнаку доласка Антихриста. Блажени Јероним види десет царстава у десет рогова која су постојала прије краја свијета. Од којих ће седам бити освојено, а три - уништено, мада их и даље разумије у оквиру оних државних формација које су постојале у његово доба и прије. Али његови судови у вези са малим рогом су недвосмислени: „Стога га не бисмо требали сматрати, како неки вјерују, за ђавола или демона, већ за једног од људи у којима ће сатана живети тјелесно“. Шта год да је било, не треба да се плашите, јер ће Син Божји уништити овај рог заједно са његовим носиоцем. Дакле, надам се да није било превише досадно за читање. Не знам како ко, али волим да се упуштам у такве текстове. То нису лажна „пророчанства“ Нострадамуса или Ванге. Упркос симболизму - све је прилично јасно, нема стотина неразумљивих тумачења, а када се „слагалица“ у мојој глави склопи, чак и осјећај благог одушевљења прекрива: како је мудро Бог све уредио. Само кад покушате да у свом животу „напипате“ Промисао Божији, некако испада лоше, по свему судећи, али када узмете Стари завјет, посебно пророчке књиге, тада се чини да је Промисао у вашим рукама и да се одвија. Ово не може, а да не инспирише, и зато ћемо се чешће обраћати Светом Писму, па погледајмо, и Божић ће бити још радоснији. Протојереј Владимир Долгих /Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

На свом засиједању одржаном 27. децембра 2024. године, чланови Светог Синода Руске православне цркве одлучили су да одобре документ „О световној радној дјелатности свештенослужитеља“ (са накнадним одобрењем Архијерејског сабора). Као што је наведено у преамбули документа, он разматра „могућност да свештено лице комбинује своје црквене дужности са додатним секуларним радом или другим активностима које доносе приход“. 
Преамбула
Овај документ говори о могућности да свештено лице комбинује своје црквене дужности са додатним световним радом или другим активностима које доносе приход. Разлози због којих свештенство комбинује црквену службу са другим активностима могу бити различити.
Овај разлог може бити свештеничка жеља да служи другима својим знањем и вјештинама у световној сфери, или да својим световним радом допринесе проповиједању Ријечи Божје. На примјер, световни рад свештенослужитеља у области образовања или науке може допринијети свједочењу Христа.
Други разлог може бити свештеничка потрага за додатним материјалним ресурсима како би обезбиједио себе и чланове своје породице, а понекад чак и за одржавање храма. Свети апостол Павле у својој првпј посланици Коринћанима указује на главни извор материјалне подршке свештенству, наводећи старозавјетни примјер: „Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеником дијеле?Тако и Господ заповједи да они који јеванђеље проповиједају од јеванђеља живе“ (1 Кор 9, 13-14). Апостол не говори о забрани свештенослужитеља да раде на световном пољу, већ наглашава дужност хришћана да подржавају своје пастире, како би се свештеник у потпуности посветио служењу олтару и пастирским дужностима.
Епархијски архијереји и црквене општине морају водити рачуна о материјалном издржавању свештенослужитеља. Дакле, ситуација у којој клирик тражи средства за себе на световном пољу не може се препознати као норма.
Пракса спајања црквене службе са радом у свијету забиљежена је и у Светом писму Новог завјета и у канонима. Из књиге Дјела апостолских се зна да се исти апостол Павле бавио прављењем шатора (ДАП 18, 3). За себе је рекао: „А ја од тога ништа не користих" (1 Кор 9, 15), имајући у виду материјалну подршку од црквених општина.
15 правило VII Васељенског сабора садржи назнаку о могућности да клирик себи обезбиједи „разна занимања” неопходна за живот: „А да се задовољи потребама овога живота, постоје различити послови, па чињењем тих послова, онај који жели, нека заради оно шта му је потребно за тело, јер и апостол каже: „Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје“ (ДАП 20, 34).
У свакој световној радној дјелатности, безусловни приоритет за свештенство треба да остане свештеничка служба и вршење других црквених дужности.
Прије него што се пријави за посао у организацији ван Цркве, клирик мора затражити и добити писмени благослов од надлежног епископа. Епископ, пак, има право, а понекад и обавезу, да забрани свештенослужитељу своје епархије да се бави једном или другом световном радном дјелатношћу ако је то у супротности са његовим дужностима као свештенослужитеља, а још више са моралним нормама хришћанства и канонским правилима.
У случају да је разлог за молбу свештенослужитеља надлежном епископу за благослов за ступање у световни рад недостатак материјалних средстава, надлежни епископ је дужан да, након што проучи околности и ако постоји таква могућност, пружи свештенослужитељу материјалну подршку, а при одлучивању о питању давања наведеног благослова да поступи из хришћанског милосрђа и бриге за материјално благо свештенослужитеља и његовог дома.
Такође, свештенослужитељ је дужан да унапријед писмено обавијести епархијског архијереја о евентуалним колизијама између распореда богослужбених и других црквених обавеза духовника и распореда његових спољних послова за добијање инструкција, а у случају нужде усмено обавијести намјесника да прима упутства.
Критеријуми за процјену могућих области дјелатности духовника
Нису све професионалне активности компатибилне са свештенством.
Свештенослужитељ који одлучи да уђе на световно радно мјесто треба да запамти да главно дјело његовог живота треба да остане литургијска и пастирска служба, а његов изглед и понашање, укључујући и световни рад, треба да се комбинују са ликом духовника. Исто важи и за особу која се спрема да прими свештене чинове. Критеријуми који одређују допуштеност или недопустивост било које дјелатности за клирика заснивају се на јеванђеоским моралним нормама, канонским правилима и узимају у обзир принцип црквене сврсисходности.
Канонска правила не дају позитивне назнаке о томе шта је лаику или чак духовнику дозвољено да ради на световним пољима. Међутим, оне забрањују одређене активности и сродна занимања.
Дакле, секуларне активности које нису у супротности са моралним нормама, које нису забрањене канонским правилима Православне цркве и које не укључују радње које имају за циљ да нашкоде Цркви Христовој треба сматрати прихватљивим за свештенство.
Додатни критеријум при одлучивању о могућности било какве дјелатности на световном плану за клирика може бити присуство у историји Православне цркве преседана за спровођење оваквих дјела од стране светих клирика или поклоника вере и побожности.
Поред тога, важно је имати на уму да прихватљивост или неприхватљивост одређене професије може бити одређена природом и опсегом радних обавеза на одређеном мјесту рада. Тако ће, на примјер, радна активност свештеника везана за издавање хришћанске литературе бити различито оцијењена од радне активности повезане са производњом штампаног материјала који промовише гријех и неморалан начин живота. Очигледно, активност другог типа је неприхватљива за свештенослужитеља.
Потпуно је неприхватљиво у било ком професионалном својству радити у институцијама и организацијама које су морално сумњиве (коцкарнице, казина и сл.), као и у институцијама и организацијама које подразумијевају обављање активности које су супротне хришћанском моралу.
Посебни случајеви световне радне делатности свештенства
О раду у влади и агенцијама за спровођење закона
Према 81. правилу светих апостола „епископ или свештеник не треба да се баве јавним управама, него само да се баве црквеним пословима“, а 83. правило светих Апостола гласи: „Епископ или свештеник или ђакон који се бави војничким пословима, и хоће да задржи и једно и друго, тј. римско поглаварство и свештеничку службу, такав нека буде свргнут јер што је царево припада цару, а што је Божије - Богу (погл. Мт 22, 21).
10 правило VII Васељенског сабора одређује да „клирици не смију преузимати световне и грађанске послове, пошто им је божанственим правилом то забрањено чинити. Који се затекне да предузима такве послове код noменутих велможа, или нека престане са тим, или нека се низвргне. Боље му је да иде и учи децу и (своје) домаће, читајући им Божанствено Писмо, јер ради тога је и добио свештенство."
У складу са наведеним правилима, војна служба и свака служба уопште, па и у приватним предузећима (укључујући обезбјеђење), подразумева могућност учешћа у непријатељствима или ношења оружја, као и службу која подразумијева истражни и оперативни рад у органима за спровођење закона, неприхватљиво је за свештенство или обавештајну дјелатност.
Ова забрана не искључује могућност да свештенство предаје грађанске дисциплине у образовним установама које обучавају кадрове за оружане снаге, специјалне службе, агенције за спровођење закона и казнено-поправне установе. Ова забрана се такође не односи на свештенство које обавља пастирску службу у оружаним снагама, специјалним службама, органима за спровођење закона и казнено-поправним установама (укључујући и редовно), јер ова служба не подразумијева употребу или ношење оружја, чак и ако свештенству се додјељују војни чинови или посебна звања.
Поред тога, за свештенослужитеље је неприхватљива државна служба у органима извршне власти, вршење судијских (укључујући и поротнике) или других дужности у правосудним органима, тужилаштву, као и службама у локалним органима власти и самоуправама.
Истовремено, свештенику који има државну диплому која потврђује да има одговарајуће специјализовано образовање (на примјер, вјеронауку или теологију) није забрањено да учествује у раду наведених структура као стручњак, укључујући и питања у вези са религијом.
У случајевима које диктира црквена сврсисходност коју одређује Архијереј, свештено лице може учествовати у раду консултативних и савјетодавних тијела при структурама власти на различитим нивоима (јавне коморе, међурелигијски и међунационални савјети, комисије за малољетнике, јавне надзорне комисије).
Учешће свештенослужитеља у раду законодавних органа на државном, регионалном и локалном нивоу предвиђено је у Основама друштвене концепције Руске православне цркве: „Да би се избјегла забуна црквених и државних послова и да би црквена власт не задобије световни карактер, канони забрањују свештенству да учествује у пословима јавне управе“ (III. 11).
У документу Архијерејског сабора из 2011. године „Пракса изјава и поступања архијереја, свештенства, монаштва и мирјана током изборних кампања. Проблем кандидовања свештенства за изборе такође потврђује да „архијереји и свештенство не могу да кандидују своје кандидате за изборе у представничка тијела било ког нивоа (наднационални, национални, регионални, локални)  . Овај документ предвиђа изузетке од овог правила, „у случају када је избор архијереја или свештенства у законодавни (представнички) орган власти изазван потребом да се одупру силама, укључујући расколничке и хетероконфесионалне, које настоје да искористе изабрану власт за бори против православне цркве. У сваком таквом случају „Свети Синод или Синод самоуправне Цркве одређује лица за учешће на изборима за органе власти и за то појединачно даје благослов. Штавише, чак ни учешће на изборима на партијским листама не даје свештенству право да буде члан политичке странке .
Истовремено, свештеницима није забрањен рад у државним структурама у виду наставе у државним или општинским (локалним) образовним установама, научне дјелатности у државним институцијама, рада у државним предузећима или у државним и општинским (локалним) институцијама. као радници, инжењери, технички радници и друга слична радна мјеста.
О медицинским активностима
Свештенослужитељу је дозвољена љекарска служба, што потврђује присуство у чину светих Божијих, почев од апостола и јеванђелисте Луке, који су се бавили љекарском делатношћу.
Упечатљив примјер љекарске дјелатности духовника, који је многим страдалницима донио не само тјелесно исцјељење, већ и корист за мисију Цркве, открио је у 20. вијеку свети Лука (Војно-Јасењецки), архиепископ симферопољски и кримски, познати научник и хирург.
Значајно је и то да су се у 19. вијеку основе медицине предавале у богословијама Руског царства (од 1840. до 1867. године), а често је у сеоским срединама свештеник био једина доступна особа са медицинским знањем и способна да помогне у критичним ситуацијима лицима која су се нашле између живота и смрти.
Истовремено, неприхватљиво је да се свештенство бави медицинским активностима везаним за обављање радњи које су супротне православној доктрини, као и забрањене моралним или канонским нормама (абортус, еутаназија, манипулације у вези са давањем полних ћелија), сурогат мајчинство, фетална терапија итд.).
О учешћу свештенства у привредним активностима
У овом документу под предузетничком дјелатношћу подразумијевају се дјелатности чија је сврха систематско примање добити (од продаје добара, обављања послова, пружања услуга, коришћења имовине), које самостално и на сопствену одговорност обављају физичка лица. Истовремено, учешће физичких лица у пословним активностима значи како директно спровођење таквих активности као регистровани индивидуални предузетник, тако и стварање правних лица или организација (као и власништво или сувласништво над њима), што је главна сврха. од којих је остваривање добити. Поред тога, у овом документу учешће у пословним активностима подразумијева и управљање (само или као члан органа управљања) правним лицима (организацијама), чија је основна сврха стицање добити.
Правило 26 IV Васељенског сабора гласи: „Пошто у неким црквама, како смо сазнали, епископи располажу црквеним добрима без економа, установљено је: да свака црква, која има епископа, мора имати из свог клира и економа који ће управљати црквеним иметком према вољи епископа, тако да црквена управа не буде без сведока и да се од тога не расипају црквена добра и свештенству се не проузрокује укор. А који ово не чини, нека је крив по Божанским правилима." У овом случају не говоримо о непосредном учешћу свештенства у привредним активностима ради извлачења личне добити, већ о одржавању и увећању парохијске или манастирске имовине за општу корист цркве. Савремени статутарни документи организација укључених у структуру Руске православне цркве (епархије, парохије, салаши, манастири) такође, највећим делом, имплицирају могућност њиховог обављања предузетничке делатности.
У канонима се не користе термини „предузетништво“ , као ни „пословање“ и „комерцијална делатност“ . Истовремено, неке врсте делатности, како дозвољене тако и осуђене канонима, могу се у савременом друштву сврстати у сферу предузетништва. Конкретно, горе поменуто 15. правило VII Васељенског сабора дозвољава свештенослужитељу, по узору на првоапостолског, да „прибави оно што је потребно за живот“ радећи сопственим рукама.
Дакле, канони дозвољавају клирику да продаје производе сопствене производње, укључујући и плодове пољопривреде, чак и ако је таква дјелатност у закону окарактерисана као предузетничка.
У духу поменутог правила, дозвољено за свештеника обухвата не само физички рад, већ и разне интелектуалне или креативне приватне активности (нпр. као аутор, наставник, тренер, консултант, преводилац, умјетник, музичар, специјалиста за област информационих технологија и друго), укључујући и примање прихода од интелектуалне својине.
Неприхватљиво је да клирик ради у области „тренинга личног раста“, програма „постизања животних и професионалних циљева“, као и „психолошког менторства“, који замјењују пастирску дјелатност.
Комбинацији пастирског служења и психолошке праксе потребно је приступити са посебним опрезом, чак и ако духовник има више психолошко образовање. Границе дозвољености ове врсте дјелатности клирика одређује епархијски епископ.
Један број правила Православне Цркве (81. и 83. правило Светих Апостола; 3. и 7. правило IV Васељенског Сабора; 10. правило VII Васељенског Сабора; 16. правило Картагинског Сабора; 11 правило Прводругог цариградског сабора, слиједећи мисао апостола Павла (2 Тим 2, 4), ограничавају световне активности свештенослужитеља.
Притом, канони осуђују не само предузетништво као такво, већ спајање ове врсте дјелатности са духовним служењем свештенослужитеља на штету овог другог, на шта, посебно, указује канон који осуђује поједино свештенство за чињеница да „занемарују службу Божију, обилазе куће световњака, к ради среброљубља прихватају се управљања њиховом имовином и добрима.“ (IV Васељенски сабор 3. правило).
Клирик нема право да буде оснивач (учесник, акционар) комерцијалних и непрофитних организација које дјелују у областима супротним нормама хришћанског морала, као ни да учествује у управљању таквим организацијама. Такође, клирик не може бити самостални предузетник у оваквим областима.
У складу са канонима, клирику је забрањено лихварство, које се подразумијева као искоришћавање тешке ситуације сусједа (на примјер, путем личног зајма уз камату), укључујући и рад у микрофинансијским организацијама, агенцијама за наплату: „Епископ или свештеник или ђакон који тражи камату од дужника, или нека престане са тим или нека буде свргнут.“ (44. правило Светих Апостола).
Неприхватљиво је да се свештеник бави професионалним пословима берзанског посредовања.
О професионалном спорту
Основе друштвеног концепта Руске православне цркве блиско повезују бављење спортом са бригом за божански дар здравља: ​​„Црква нас подсећа да телесно здравље није самодовољно, јер је само један од аспеката свеукупности људско постојање. Међутим, не може се порећи да су за очување здравља појединца и народа веома важне превентивне мере и стварање реалних услова за физичко васпитање и спорт“ (XI , 3). Истовремено, овај документ даје суштинску резерву: „Конкурентност је природна у спорту. Међутим, не могу се одобрити екстремни степени његове комерцијализације, појава култа поноса, допинг манипулације које су деструктивне по здравље, а још више таква такмичења током којих се намерно наносе озбиљне повреде.
У вези са наведеним, а такође и због чињенице да професионални спорт захтијева потпуну посвећеност човјека, укључујући и вријеме, професионални спорт је неспојив са службом клирика.
Овом забраном се не забрањује пастирску бригу спортиста, као ни свештенослужитељу вођење спортског клуба или секције за тинејџере или предавања физичког васпитања у образовним установама.
О сценским активностима
Негативни судови бројних канона о „онима који су на сцени“ (των επι σκηνης - види 18. канон Светих апостола; упореди 24, 51. и 62. канон Трулског сабора; 54. канон Лаодикијског сабора; 55. канон Картагинског сабора) не може се увијек у потпуности примијенити на модерне реалности, у вези са еволуцијом сценских професија. Међутим, у складу са поменутим правилима, глумачка професија и сценски плес (балет) су свакако искључени из занимања клирика. Осим тога, бављење сценским пјевањем или другим сценским занимањима искључено је ако садржај и облик такве дјелатности противријече учењу и моралним идеалима Православља. Границе дозвољености сценских активности за клирика у сваком конкретном случају одређује епархијски архијереј.
Неприхватљив је и рад клирика у области шоу-бизниса, јер се заснива на експлоатацији људских страсти и повлачи све веће искушења.
Закључак
При доношењу одлуке о раду на световном пољу, клирик мора имати на уму да остаје слуга Цркве Господње, сарадник Божији (1 Кор 3, 9) и учесник у остварењу највважнијег дјела – спасења људи у Христу. У свим околностима, свештенослужитељ је позван да остане узор вјере и морала за све људе. Он треба да се труди да избјегне ситуације у којима би његова дјела изазвала искушење, да, по ријечи апостола: "никако ни у чему не дајући спотицање, да се служба не куди, него се у свему показујмо као слуге Божије" (2 Кор 6, 3-4) чак и када је обављао послове на световном пољу. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: patriarchia.ru

Његова светост патријарх српски Порфирије служио је литургију у Цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској коси поводом највећег хришћанског празника мајки и жена -Материца. Патријарху су саслуживали викарни епископи топлички Петар и липљански Доситеј, свештенство и ђаконство, у молитвеном присуству вјерног народа.
​Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 29. децембра 2024. године, на празник Материце, на светој Литургији у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, читаво Јеванђеље Христово, а конкретно ова јеванђељска прича, у суштини има једну те исту поруку, а та порука јесте чињеница и истина да је Бог по својој суштини љубав, да све што је чинио и што чини чини из љубави, а крајњи циљ Његове творачке љубави јесте да сви дођу у познање истине, да сви буду спасени.
И ево, пред ове божићне дане та се чињеница и истина јеванђељска у пуноћи открива и потврђује. Потврђује се да је Бог као љубав увек на нашој страни и, још прецизније, увек на страни сваког човека. Ако заборавимо чињеницу да је Бог љубав и да је он Отац свих људи, онда је неминовни след догађаја да полако заборављамо једни на друге; да ближњег, ако имамо унутарњег егоистичног разлога, полако дехуманизујемо и претварамо у предмет; онда није чудо да после таквог следа догађаја другог видимо као љутог непријатеља, да ближњег брата свог видимо као свог противника. На крају крајева, није ни чудо што смо онда спремни да га елиминишемо. То је матрица по којој функционише човек који не познаје Христа. То је матрица свих сукоба и ратова кроз историју, па и данашњих сукоба и ратова. Људи убијају људе зато што не виде да су међусобно браћа, а не виде да су међусобно браћа зато што не познају истину да је Бог заједнички Отац свих и да је Његова прва и последња реч.
Бог је љубав у својој суштини и то показује на дан који ћемо ускоро прославити, јер је постао један од нас, премостио је јаз који постоји између Бога и људског рода, између Бога, Сина Божјег, Господа Христа и сваког од нас. Дакле, Он је већ учинио све што је требало да се учини и све што је нама неопходно. Ономе који има отворене очи и срца, који има веру, који има љубав или који се труди да верује и труди се да воли, ништа више од тога није потребно, тј. ако се ухвати за ту истину и ту чињеницу, ако та истина постане основ и темељ његовог живота, онда и све остало добија свој смисао и долази на своје место. У сваком другом случају све постаје хаотично, губи се ред и поредак. Ако било шта уместо Господа Христа дође на Његово место, добијамо једну искривљену слику живота, и спољашњег и унутрашњег.
Тако и данас ова прича то јасно показује, јер Господ у причама говори онима који Га слушају да би лакше разумели тајну Царства небеског, да би лакше Њега прихватили као Спаситеља, као смисао, као суштину, као оријентир, као основ, као почетак и крај и садржај нашег живота. Ова прича, дакле, јасно открива Господара, Домаћина, који позива на Вечеру, Бога као Домаћина који позива на вечеру као тајну Царства Божјег. У времену када Господ прича ову причу, вечера је била велики догађај. Бити позван на нечију вечеру значило је доживети велику част, гостопримство – љубав, једном речју. Био је то најважнији догађај. И Господ, дакле, позива сваког човека и не само да позива, него је дошао у сусрет сваком човеку; и дошавши у сусрет сваком човеку, позива сваког од нас да прихватимо тај сусрет. Наравно, зависи од сваког од нас појединачно да ли ћемо учествовати у Вечери, у тајни Божјој, у љубави Његовој, у радости; да ли ћемо се најпре определити за то да прихватимо Његов позив, а онда када се определимо, да ли ћемо улагати снагу и напор да се достојно припремамо за ту Вечеру, за тајну Царства Његовог. Ма колико били слаби и немоћни и знали да се не можемо увек на прави начин исправно припремати за оно што нам Господ дарује, у најмању руку, важан је овај почетак, опредељење. Ако смо се определили, онда смо једанпут заувек, у векове векова, изабрали Христа као средиште, као центар нашег живота, а по слабости у свакодневном животу ми ћемо одступати и удаљавати се од тог центра. Међутим, никада у центар нећемо поставити никога и ништа друго. Ако тако будемо чинили опет љубављу Христовом, љубављу Божјом, имаћемо снаге да устајемо кроз покајање, кроз преображај и кроз врлину да се враћамо том центру.
Вечера је већ готова, Царство је већ спремно! Све је са Христом дато и даровано сваком од нас, а бриге овог света су најчешће плод маловерја и из маловерја развијеног егоизма и самољубља, које помрачује ум и охладњује срце. Од помраченог ума и хладног срца јављају се различите фрустрације, разне врсте страхова од којих сваки није ништа друго него пројава, одблесак и потврда најдубљег и најстрашнијег страха који разара наш живот, а то јесте егзистенцијална усамљеност, тј. смрт. Страх од смрти и све што из њега произилази није ништа друго него страх због помраченог ума и хладног срца; немогућност да видимо колико смо благословени и колико нам је дато лепоте, мудрости, светлости и радости љубављу Божјом, јер Господ је један од нас и сви смо створени по Његовој слици и прилици. Довољно је само да гледајући ваша лица видим у вама Христа, да у сусрету са тобом видим Господа живог и да се ослободим свих фрустрација и страхова који ме везују за кулу егоизма, за кулу гордости, за кулу самољубља, за кулу охолости. Ако видим икону Божју у сваком од вас онда видим и заједничког Оца, а онда сам и спреман да, као и свако од вас, уз помоћ Божју, јер без ње не може ништа, уз благодат Божју, јер без ње не може ништа, у смирењу и са смирењем, као цариник из Приче о фарисеју и царинику, узмем крст свој и примим реч Христову и одазовем се Његовој љубави, одазовем се ономе што већ постоји, а због мрака у себи нисам био способан да видим.
Данас славимо Материце, прошле недеље су били Детињци, а онда имамо Оце. И у сваком о тих дана славимо оно без чега не постоји наш живот, не постојимо ми као заједница, али славимо и потребу да се одвезујемо, да се ослобађамо. Везујемо најпре децу, па мајке, па оце, а онда када нам дају неки поклон, ми их одвезујемо. Поклон је израз љубави. И сви смо везани одсуством љубави. Та символика данас да нам мајке дају поклон када их будемо одвезивали није ништа друго него потврда да је љубав оно што нас ослобађа и одвезује, даривање ближњег; а нема светије личности у животу сваког од нас од личности мајке и она заправо и јесте искључиво само љубав. Благодаћу и по промислу Божјем даје нам живот, а онда и свој живот кроз читав наш живот, са молитвом Богу и жељом да будемо најбољи од себе. Зато одазовимо се на позив Христов срцем, верујући да Он боље зна од нас. Одазовимо се на Његов позив, на Његову љубав, а то значи ускладимо свој живот са Јеванђељем Његовим, са заповестима Његовим и будимо благодарни мајкама на љубави коју су нам давале и дају, јер љубав је оно што ослобађа и њих, али и њихова љубав ослобађа нас. Љубав уопште ослобађа од свега, љубав – Господ наш Исус Христос – који љубављу нас ослобађа од пролазности, од смрти и дарује сву радост, лепоту, смисао, вечност, Царство Божије у којем га славе анђели и сва творевина, а ми се придружујемо и славимо Њега и Његовог Оца и Духа Светога и сада и увек и у векове векова. Амин. Извор

Према предању, Мајка Божија се, у годинама након догађаја описаних у Јеванђељима, бродом запутила на Кипар. Намеравала је да посети Лазара из Витаније, Христовог пријатеља, кипарског епископа (након васкрсења). У Њеној пратњи налазио се Св. апостол Јован Богослов. Међутим, снажни ветрови су њихов брод непланирано усмерили ка Атосу – тада паганском Аполоновом светилишту. Иначе, сматра се да се брод насукао у непосредној близини манастира Ивирон. Пошто је ступила на копно, многобожачки житељи Атоса су одмах поверовали у Христа. Истовремено, то је било прво крштење на Атосу. Богородица, одушевљена лепотом светогорских предела, молитвено се обратила Сину. Спаситељ је услишио Њену молбу – Она је постала Заштитница и Игуманија читаве Свете Горе, која се до данас назива Богородичиним вртом. Извор: Инстаграм налог Пријатељи манастира Хиландара

​Митрополит морфски Неофит (Кипарска православна црква), у интервјуу који је дао румунском филмском редитељу, протојереју Кипријану Меги (свештеник Румунске Православне Цркве), изјавио је да православне не уједињује патријарх Кирил или патријарх Вартоломеј, већ литургија. Сам интервју је објављен на руском језику на Јутјуб каналу Ομιλιες Μητροπολιτου Μορφου 29. децембра 2024. године, међутим, у опису се каже да га је митрополит дао 8. августа 2024. године.
„Сви морамо да схватимо, а Руси су први, којих је највише, и Грци, и Румуни, и Срби, и Бугари, и гдје год је православље: оно што ће нас спојити није патријарх Кирил, или Вартоломеј, или Данило. То је православна Литургија“, рекао је митрополит Неофит. Такође је истакао важност јединства вјере, које „често заборављамо“.
​„Како да идем да се причестим кад нема јединства вјере. Можете ли сада да одете да се причестите са папским свештеником? Не. Зашто? Јер нема јединства вјере“, објаснио је кипарски митрополит Неофит. Припрема вјеронаука.нет/ Извор

Парохијани који болују од целијакије (нетолеранције на глутен) не треба да избјегавају Свету тајну Причешћа. До овог закључка дошли су архијереји Руске православне заграничне цркве током засиједања Архијерејског Синода РПЦЗ, одржаног од 6. до 9. децембра 2024. године. 
Одлучили су да разговарају о релевантном питању имајући у виду „текуће расправе у неким црквеним круговима у вези са Св. тајном Причешћа за оне који пате од одређених болести, као што је целијакија и сродна стања нетолеранције на глутен“. Као резултат дискусије, Архијерејски Синод је поново потврдио „вјековно исповиједање прихватања ове Тајне, које остаје непромијењено“: наиме, причешће у пуном приносу Пречистога Тијела и Животворне Крви Спаситеља „заједно не само да није извор болести или опасности, већ је, напротив, сам извор живота, исцјељења и освећења“.
„Тако, они који пате од било каквог стања повезаног са било којим од земаљских дарова који се приносе у Литургији, а то су хљеб и вино, нека се не плаше да приступе Чаши како би из ње примили и Тијело и Крв свога Спаситеља, јер оно што је принесено у људској слабости преображава се Божанском благодаћу у нешто што свима даје Живот“, каже се у саопштењу Св. Синода.
Даље практичне савјете засноване на личним околностима препоручују да свако тражи под руководством свог свештеника.
Целијакија (или целијачна болест; нетолеранција на глутен) хронично је цријевно аутоимуно обољење повезано са урођеном нетолеранцијом на протеин (глутен), који је дио житарица као што су пшеница, овас, раж, јечам. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: pravlife.info

Дана 15. новембра 2024. године, на Руском православном универзитету Светог Јована Богослова, одржано је редовно пленарно засиједање (у онлајн форми на даљину) Синодалне комисије за биоетику* које је предводио предсједник Синодалне комисије за биоетику, ректор Духовне академије у Санкт Петербургу, епископ петергофски г. Силуан.
Синодска комисија је, у одговору на апеле бројних епархија, јавних организација и појединаца, претходно формирала радну групу коју је предводио протојереј Сергије Филимонов (доктор медицинских наука-примједба преводиоца) за разматрање питања о поступку причешћивања Светим Тајнама православних хришћана који болују од болести узрокованих глутеном. О привременим резултатима рада ове групе разговарано је на претходним састанцима комисије.
Текст документа је резултат интеракције љекара, свештенослужитеља и богослова у покушају да се сагледа постојећи биоетички и пастирски проблем.
У препорукама се наводи сљедеће (погледај оригиналан фајл):

I. Употреба хљеба за Евхаристију
1. Хлеб без глутена се не може користити за савршење Евхаристије (савршити - трајно заједнички вршити).
2. За Евхаристију није потребно припремати посебан хљеб, будући да се причешћивање свештеника и мирјана у Православној цркви врши под два вида: Тијелом и Крвљу Христовом.
II. Причешће Крвљу Христовом
1. Мирјанин који болује од болести узроковане глутеном може само да се причести Крвљу Христовом, пошто је Сам Спаситељ у Њој потпуно присутан. Причешћујући се само Крвљу Христовом, духовник треба да каже: „Причешћује се слуга Божији (име) Тијелом и Крвљу Господа Господа нашег Исуса Христа“.
2. Мирјанин који болује од болести повезаних са глутеном може се причестити Светом Крвљу, одвојено послије предложења Светих Дарова и испуњења путира Тијелом Христовим, али прије погружења честица да би се парохијани причестили.
3. Мирјанин који болује од болести узроковане глутеном, а намјерава да се причести само Крвљу Христовом, мора унапријед да обавијести свештенослужитеља о присуству болести.
III. Одабрана питања
1. У случају наговјештаја смрти и преласка у вјечност, лаик који болује од целијакије може да се причести резервним Даровима, а то су Тијело и Крв Христова 
2. Лаици са целијакијом треба да се уздрже од намјере да примају свештеничке чинове - јер свештеник или ђакон морају да поједу преостале честице послије литургије

* Синодална комисија за биоетику настала је одлуком Светог Синода од 13. априла 2021. године. Статут Комисије и њен састав одобрени су одлуком Светог Синода од 17. јуна 2021. године. Према одређењу Светог Синода, главни правац рада Комисије представља проучавање „биоетичких проблема са становишта православног учења уз учешће стручњака различитих специјалности и гледишта“.
Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Синодална комисија за биоетику / Патриархия.ru

Дана, 29. децембра 2024. године, у храму у Подновљу код Добоја, на празник Материце, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио је свету архијерејску литургију. Митрополита Фотија је, у порти храма, дочекао надлежни парох, протонамјесник Велибор Млађеновић, заједно са архијерејским намјесником дервентским, протојерејем-ставрофором Радојицом Ћетковићем, свештеницима, ђаконима и бројним вјерним народом. У својој бесједи, митрополит Фотије је истакао значај Подновља, нагласивши да је кроз историју ово мјесто било познато по својим јунацима, али да су „данас прави јунаци они који учествују у Светој Литургији“. Он је додао да је Литургија „мјесто гдје се молимо за себе, свој народ, претке и све пострадале.“ 
Посебну радост овог празника представљало је одликовање надлежног свештеника, протонамјесника Велибора Млађеновића, који је од митрополита Фотија произведен у чин протојереја. Том приликом, митрополит је објаснио да „то значи да је добио духовни мач – ријеч Божју, која је оштра са обе стране. Тај мач истину говори са једне стране, а са друге одсијеца све што није од истине, што није православно учење.“ (У наставку прочитајте целу бесједу).

Часни оци, уважена господо, драга браћо и сестре, ево нас данас овде у Подновљу, месту благословеном, месту које има ову дивну цркву Преображења Господњег и наш манастир Свете Тројице. Од доле, када гледамо ка брду, ова светиња нас узводи ка небесима. Читао сам историју овога места и успут написао једну песму о њему, коју ћемо, ако Бог да, чути касније за трпезом љубави. Можда ће некога и духовно обрадовати.  
Ово је благословен дан. Отац Велибор је данас постао протојереј, што значи да је добио духовни мач – реч Божју, која је оштра са обе стране. Тај мач истину говори са једне стране, а са друге одсеца све што није од истине, што није православно учење. Свештенослужитељ, а нарочито епископ, мора бити спреман да брани веру. То се очекује од свештеника, ђакона, али и од народа, који је кроз историју бранио веру у многим тренуцима.  
Чули смо данас јеванђелску причу о свадби царевог сина. То је у ствари Света Литургија. Учествујући у Литургији, причешћујемо се Телом и Крвљу Христовом, што представља најбогатију трпезу, узвишенију од свих земаљских добара. Када свештеник узноси Дарове, он каже: „Светиње светима“. Ми се причешћујемо Светим и позвани смо да и сами будемо свети. На почетку приче, видимо да су се многи изговорили. Неко је купио земљу, неко волове, неко припрема свадбу – све су то разлози због којих људи нису дошли. Тако је и данас. Цркве и манастири нису пуни, јер људи проналазе изговоре. Родитељи често кажу деци: „Немојте рано да устајете недељом, одморите се.“ Тако се ствара неподвижнички начин живота, без духовног подвига.  
Света Литургија је место где се молимо за себе, свој народ, претке и све пострадале. Подновље је кроз историју било јуначко место. Данас, прави јунаци су они који учествују у Светој Литургији – духовни јунаци, наши косовски јунаци и војводе. Када чујемо црквена звона, треба да оставимо све и прво се прекрстимо, као што су то радили наши преци. Звона нас позивају на молитву и заједничко обраћање Богу за све наше потребе – за здравље, мир, кишу или сунце, како би Бог подарио оно што је најбоље за све нас. Мир и добру вољу међу људима. Постоје места где долази до сукоба и расправа, а не зна се зашто. Ђаво посеје семе раздора у народу или породици, и то доведе до зла. Много тога, браћо, има, а решење је у доласку на Литургију пред Бога живога. Када дођемо на Литургију, сусрећемо се са Богом живим и истинитим, излазимо пред Лице Божје. Зато је у цркви „најтеже“ – најблагословеније, али и најтеже. Зато што човек излази пред Бога самога, пред светитеље. Ту су иконе, ту су анђели Божји. У молитвама читамо да заједно служимо са анђелима Божјим. Неко те анђеле види, неко их не види, али они су ту са нама, присутни на Литургији. Присутни су и светитељи које сликамо у нашим црквама, као и сви упокојени наши преци. Све је то једна небоземна Црква, и она се сабира управо на Светој Литургији. Када палимо свеће за покојне, они знају да се молимо Богу за њих, или знају да се не молимо, ако се не молимо. То може да буде и једно и друго. 
Честитам оцу Велибору данашњи чин. Ускоро ће бити премештен у Дервенту, где ће се показати као зрелији свештеник и пастир. Са друге стране, отац Бојан, нови свештеник, преузима овде службу. Он је познат по својим трудовима на заштити ћирилице и очувању српске културе. Сада ће као пастир бити посвећен и овој служби своме народу.  
Хвала свима који живите са својом Црквом и помажете светиње. Светиње нас чувају, представљају као хришћански, светосавски и српски народ. Треба да останемо оно што јесмо, да се молимо за мир међу свим народима, али и да нас други не спутавају у томе. 
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао! 
Такође, одређени верници из локалне заједнице добили су архијерејске похвалнице за свој труд и љубав према Цркви Божијој, а нарочито за допринос овом храму у Подновљу.  
Лепоти богослужења својим умилним гласовима допринели су познати „Србски православни појци“, који су богослужење учинили још свечанијим.  
Сабрање је настављено уз трпезу љубави, где су верници и гости у братској љубави наставили заједничарење. Извор: епархијазт

Свети пророк Агеј био је један од посљедњих старозавјетних пророка. Његово име значи „„мој празник“. Живио је петсто година прије Христовог рођења. Своју пророчку службу започео је друге године владавине персијског цара Дарија Хистаспеса (владао од 521. до 485. прије Христа): "Друге године цара Дарија шестога мјесеца првога дана дође ријеч Господња преко Агеја пророка Зоровавељу сину Салатилову, управитељу Јудејском, и Исусу сину Јоседекову, поглавару свештеничком" (Аг 1,1).  Још прије рођења Агеја, Вавилонци су заузели Јерусалим, град је опљачкан, а главно светилиште - Соломонов храм - уништено. Израиљски народ је одведен у ропство. Дуге године заточеништва завршиле су се тек када је Вавилон пао под налетом сусједне Персије. Персијски цар Кир послао је Израиљце кући. Очигледно је Агеј рођен у заточеништву и вратио се у Јудеју међу првих педесет хиљада ослобођених робова. У исто вријеме започело је оживљавање јерусалимског храма. Али градња је прекинута, а затим забрањена од персијских власти. У друштву је владала духовна апатија. Петсто двадесете године, Бог је послао свог пророка Агеја да надахне израиљски народ да обнови светињу. Инспиративни говори Агеја и другог пророка Захарије ојачали су одлучност цара Зоровавеља. Они су имали исти ефекат на обичне људе. Стално на градилишту, Агеј и Захарија позивали су раднике да се не повлаче. Агеј је рекао да ће Други храм бити већи од првог: у њему ће Бог показати своју благодат свијету. Агејева пророчанства чине једну од дванаест књига „малих пророка“ Старог завјета. Указивао је на вјерску равнодушност, која је главни узрок свих невоља. Свети пророк Агај био је савременик светог пророка Захарије (+ око 520. п. Н. Е., 9. фебруара). Пророковао је 36 година.
Православни хришћани прослављају пророка Агеја 16. децембра (по Јулијанском календару, односно 29. децембра по грегоријанском календару).
Књига пророка Агеја
Књига се састоји од 4 пророчка говора од којих је сваки тачно датиран. У првом говору (Аг 1, 1-11) Господ преко Агеја осуђује људе који брину о својим кућама, а не о дому Божјем: "Је ли вама вријеме да сједите у кућама својим обложенијем даскама, а овај је дом пуст?" . Као посљедица овога, људи живе у сиромаштву, јер, како каже Агеј, мислећи на њих, „Зато се затвори небо над вама да нема росе, и земља се затвори да нема рода њезина.небо је затворено и не даје вам росу, а земља не даје своје производе“ (Аг 1, 10). Говор пророка инспирисао је насљедника Сасавасара Зоровавеља,  првосвештеника Исуса  и читав остатак народа да обнове храм (Аг 1,12-15).
У другом говору (2. 1-9) Агеј говори у име Бога људима о непромјенљивости Господњег завјета: „... дух ће мој стајати међу вама, не бојте се! (Аг 2, 5). Слава другог храма надмашиће славу претходног, јер „ доћи ће изабрани из свијех народа“ (Аг 2, 7). Месијанско значење 2. говора појачано је предвиђањем будућег свијета, који ће на овом мјесту Господ дати људима „божански мир, који ће донијети спасење душама“ (Теодорит Кирски, бл. П. 63).
У трећем говору (2, 10-19) Господ кроз уста пророка осуђује охолост градитеља храма, који су вјеровали да их рад на светом мјесту већ чини светима. Агеј пита свештенике о томе и долази до закључка да нечисти, додирујући чистог, није освећен, већ само оскрњављује чистог (2, 10-13). Пророк позива људе на покајање и, у потврду својих ријечи, наводи Божје обећање о повећању плодности: „Има ли јоште сјемена у житници? ни винова лоза ни смоква ни шипак ни маслина још не роди; од овога ћу дана благословити“ (2,14-19).
Четврти говор (2, 20-23) упућен је директно Зорававељу и садржи Божје обећање: „ја ћу потрести небо и земљу; ​И превалићу пријесто царствима, и сатрћу силу царствима народнијем, превалићу кола и оне који сједе на њима, и попадаће коњи и коњици, сваки од мача брата својега" (2. 21-23).
Иконографија
Иконографија пророка Агеја одговара општој типологији слике пророка - Агеј је одјевен у хитон и химатион, у лијевој руци је свитак (текст на расклопљеном свитку (Аг 1, 7, 8), десна рука или благосиља или је у гесту примања благодати (са отвореним дланом према споља). Утврђена иконографија Агеја није постојала. Једно од првих познатих изображења налази се на мозаицима олтара католикона манастира вел. Катарине на Синају, 550-565 .год. минијатурама из Тумачења из Књиге пророка. Агеј је млад, без браде, тамне кратке косе, са свитком у рукама. У минијатури Тумачења Књиге пророка (Крај Х - почетак XI вијек Torino. В 12)  Агеј је млад, без браде, тамне кратке косе, са свитком у рукама. У минијатури из Књиге пророка (XIII в. Vat. Gr. 1153) Агеј је представљен у облику достојанственог старца са дугом косом са сивим пругама до прса и рамена. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

Патријарси и предстојатељи хришћанских цркава у Сирији (грчки православни патријарх антиохијски Јован X, сиријски православни (дохалкидонски) патријарх Мор Игњатије Јефрем II и мелкитски гркокатолички патријарх Јусеф I Абси) су, 29. децембра 2024. године, објавили историјску заједничку изјаву из Дамаска, обраћајући се нацији и међународној заједници током периода значајне транзиције за Сирију.
„У овом историјском тренутку, док Сирија пролази кроз нову транзицију, обраћамо се јавности са поруком љубави и наде“, изјавили су они, истичући своју одговорност да се залажу за мир и јединство током божићњих празника.
У саопштењу је истакнута улога хришћана у подстицању националног помирења, залагању за економску помоћ, доприносу уставној реформи и одржавању наде у будућност Сирије. Наглашавајући потребу за јединством, предстојатељи су позвали на „свеобухватан национални дијалог“ како би се обновила друштвена кохезија и ојачао идентитет Сирије као разнолике и инклузивне нације. Они су истакли важност радионица дијалога и пројеката вођених заједницама за промовисање повјерења, коегзистенције и помирења. 
У саопштењу се такође упућује хитан апел међународној заједници да укине економске санкције уведене Сирији. „Ове санкције су негативно утицале на грађане Сирије са свих страна“, истакли су они, истичући разорни ефекат како на локалне заједнице, тако и на сусједне земље које се боре са миграционом кризом.
Осврћући се на уставну реформу, предстојатељи су истакли потребу за инклузивношћу и поштовањем принципа грађанства, људских права и владавине права. „Израда новог устава који одражава тежње Сиријаца је кључна за изградњу модерне и демократске државе“, потврдили су они, позивајући на активно учешће свих компоненти друштва.
Нада у будућност Сирије била је централна тема поруке. Црквене вође су замислиле уједињену и суверену Сирију засновану на демократији, људским правима и једнакости. Нагласили су важност секуларне државе која поштује различитости и истовремено одржава неутралност према религији. „Нова Сирија треба да остане уједињена и да служи као модел модерне државе“, прокламовали су они.
Заједничко саопштење завршава се снажним позивом на акцију: „Позивамо наше хришћанске вјернике да се не повлаче у изолацију или страх, већ да се активно ангажују у јавној сфери. Предстојатељи су позвали све Сиријце, како у земљи тако иу иностранству, да раде заједно на обнови нације, док су апеловали на међународну заједницу да подржи опоравак Сирије и укине санкције.
У заједничком саопштењу, коју су потписали грчки православни патријарх Јован X, сиријски православни патријарх Мор Игњатије Јефрем II и мелкитски гркокатолички патријарх Јусеф I Абси, изражена је нада да ће Бог благословити њихове напоре и водити Сирију ка помирењу и миру.

На засиједању Светог Синода Руске православне цркве одржаном, 27. децембра 2024. године, саслушан је извјештај Његовог Преосвештенства епископа троицког Панкратија, предсједника Синодалне комисије за канонизацију светих. На основу молбе Његовог Високопреосвештенства митрополита оренбуршког Петра, Свети архијерејски Синод Руске православне цркве канонизовао је игумана Зосима (Карцева) + 1920, подвижника 19-20. вијека, за локално поштовање, пише званични вебсајт Московске Патријаршије. За датум помена преподобног, заједно са његовим небеским заштитником, мучеником Зосимом Калуционским, одрђен је 28. септембар / 11. октобар. Часне посмртне остатке светог Зосиме, ако се нађу, треба сматрати светим моштима и одати им поштовање. Написати иконе за поштовање новопрослављеног светитеља, по дефиницији VII Васељенског сабора, о чему ће надзор водити Синодална комисија за иконопис. Свети Синод РПЦ одлучио е и да се у црквени календар унесе празник устоличења Светог Јоне, митрополита московског, и почетак аутокефалности Руске Цркве (1448) 15/28 децембра. Поред тога, црквени календар укључује празник устоличења Светог Јована, Патријарха московског, и почетак Патријаршије у Русији (1589), 26. јануара / 8. фебруара. Ова два празника биће прослављена свеноћним бденијем. За састављање литургија за ове празнике задужена је синодска литургијска комисија.
Свети Зосима (Карцев Захарий Прокопьевич) рођен је 1860. године у Оренбуршкој области. Он и његова супруга имали су седморо дјеце, од којих је петоро умрло у дјетињству. 1896. године, тежећи повученом животу, Захариј Прокопјевич се, уз сагласност своје супруге, повукао на брдо близу обале ријеке Сакмаре у близини села Покровке у округу Оренбург. Ту је ископао пећину у планини и водио строги аскетски живот, показујући својим примјером постојаност, марљивост и истрајност у постизању циљева. Након седам година пустиничког живота, Свети Зосима је отишао на поклоничко путовање по светим мјестима: у Дивејевски манастир, Вороњеж и Кијев. Подстакнут чудесним позивима, почео је да ради на оснивању манастира. До 1910. године подигнута је и освећена манастирска црква посвећена Светом Николају Чудотворцу, а подигнут је и звоник. 1909. године, декретом Синода, монашка заједница је основана као Никољски скит при Оренбуршком Успенско-Макарјевском манастиру. У јесен 1910. године, уз сагласност супруге (која се касније и замонашила), примио је монашки постриг са именом Зосима и постављен за старјешину Никољског скита. Касније је рукоположен за јерођакона, а у љето 1911. године – за јеромонаха. Године 1911. подигнута је манастирска црква у част Казанске иконе Богородице. Манастир је процвјетао и привукао нове становнике. У јулу 1917. године, одлуком Светог синода, јеромонах Зосима је произведен у чин игумана. Са почетком грађанског рата, видећи тугу и смрт, игуман Зосима је у својим бесједама и приватним разговорима позивао на мир. Подстицао је манастирску братију и парохијане да се моле за своје сроднике који су у рату. У августу 1919. године свети Зосима је ухапшен под оптужбом за контрареволуцију и затворен у Оренбуршки покрајински затвор, али је касније пуштен. Посљедњи дани Светог Зосиме били су испуњени бригом о манастиру, молитвом и страдањем од болести. Према сачуваним свједочанствима, преминуо је 1920. године у 60. години и сахрањен је у близини олтара манастирске цркве „Свети Никола“. Године 2014. откривено је његово гробно мјесто, након чега је народно поштовање значајно порасло. Послије молитава богоугодника дешавају се чуда, међу којима је и исцјељење брачних парова од неплодности и ослобађање обољелих од зависности. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: патриарцхиа.ру

У претпосљедњу недјељу пред Божић (Недјеља Праотаца -примједба преводиоца), сјећамо се свих старозавјетних светитеља праведника и сродника Спаситеља, који су живјели у тами незнабожачких народа праведно, чисто, чувајући праву вјеру и чекајући Месију, који ће доћи да избави сво човјечанство од ђавола, гријеха и смрти.
Али ево занимљивог питања – зашто се у родослову Господа нашег Исуса Христа, међу многим мушкарцима, помињу само три жене: Тамара, Рава и Рута? (види Јеванђеље по Матеју 1. глава). Поред тога, све три ове жене нису биле Јеврејке, већ из многобожачких нечистих хананских народа. Прве двије од њих имале су чак прилично сумњиву репутацију. Тамара је саблазнила свога свекра Јуду и од њега добила синове. Рава је била јерихонска блудница. А Рута је сама тражила да буде Возова жена.
​Зашто се њихова имена истичу у Светом писму? Прво, зато што Бог жели да нам тиме покаже да је дошао грешном палом човјечанству да би га спасао. Бог није дошао праведницима, него да би позвао грешнике на покајање и увео их у Царство Небеско. Спаситељ је дошао до покајаних грешника. 
​
Пред нама су три незнабошкиње, грешнице, које су се покајали, понизиле и биле помиловане од Бога због тога. Тамара је легла са свекром у кревет, не због блуда, него да би родила дјецу. Пошто су два њена мужа, Јудина сина, умрли због неваљалства пред Богом, а трећег Јуда није дао из сујеверја, бојећи се да постоји проклетство на Тамари. А онда ова жена, да би избјегла страшну срамоту, предузима очајнички корак да заведе самог Јуду да би добила дјецу. И била је помилована од Бога због смирења. Рава прихвата јеврејске шпијуне и спасава им животе, уздајући се у Јеврејског Бога: “знам да вам је Господ дао ову земљу, јер нас попаде страх од вас, и препали су се од вас сви”. Жена се ослобађа круга сопствених гријехова, паганске сатанске традиције свог злог народа и постаје вјерница у правог Бога. Какав подвиг са њене стране! Какву храброст је требало имати! Каква вјера и понизност да се учини тако спасоносним и смјелим кораком!
Рута ради отприлике исто. Она напушта свој народ и иде за јеврејском таштом, јер је завољела вјеру у истинитог Бога и Божији изабрани народ. И у њеној породици се рађа велики светитељ Божији – пророк и цар Давид. И у породици њеној роди се Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос. Ево неколико дивних лекција из живота ових жена!
Египатски свети преподобни Марко Подвижник написао је: „Када чујеш ријечи Писма да ће Господ „дати свакоме по дјелима његовим“ (види Псалам 61,13), немој да мислиш да дјела (сама по себи) заслужују пакао или Царство. Напротив, Христос ће, као Бог Саздатељ и Искупитељ наш, а не као Мерилац ствари, (тј. дјела и награда) свакоме дати по дјелима невјерја или вјере у њега" (Добротољубље 1.том, 200 поглавља о духовном животу). Не спасавамо се ми сопственим силама и сопственим врлинама. Него само милошћу Божијом, човјек се мора понизити под Његовом сведобром вољом. Често човјек каже: „Оче,  исповиједам једно те исто. Падам у исте гријехе. Никада не престајем да гријешим." Желео бих да одговорим да Бог често дозвољава да упаднемо у гријехе. Јер нас тако избавља од највећег и најстрашнијег гријеха – од гордости. Јер ми често нисмо спремни за врлине. Ако знамо да смо велики постници, велики молитвеници и уздржани, онда ће нам се срце поносити. Биће испуњено суптилном и скривеном, али смртоносном сујетом, која ће веома расти, претварајући се у чудовиште док нас не убије. И молитва и пост могу бити погрешни када молитва и пост хране нашу гордост и доводе човјека у прелест. 
Зато Господ дозвољава да паднемо у гријехе, да би ми задобили смирење као што су учиниле Тамара, Рава и Рута. Једина врата спасења су смирење; на њему је изграђено читаво здање наших врлина. Без Бога не можемо учинити ништа добро, а Њему је све могуће, дјелујући у нама. Наш главни задатак је да унизимо себе, своје срце, своје тијело, своју душу, свој ум, да их нагнемо под вољу Божију и страсно пожелимо једино што је потребно – спасење душе. А таквом ће се Бог сигурно смиловати. Јер је вјера тако скромног човјека чиста. Он не жели ништа осим сједињења са љубљеним Богом. Такав човјек нема трагање за својим, већ само за Божијим дјелом. И та незаинтересованост, искреност отвара његово срце и пушта у њега љубав Господњу, која га испуњава до врха, до самих углова тајне. И сама таква особа постаје „Давид“ - вољени син или кћерка Господња, који пребива у рајском блаженству Божанске љубави. А први корак ка томе је смирење.
протојереј Андреј Чиженко /извор:«Православная Жизнь» /превод: вјеронаука.нет

Данас, 29. 12. 2024. године, у манастиру Тавна служена је Света архијерејска литургија коју је предводио Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије, уз саслужење умировљеног епископа средњоевропског Константина. Митрополита Фотија су, у порти храма Свете Тројице, дочекале сестре манастира на челу са монахињом Анастасијом (Илић), која је руком митрополита Фотија данас произведена у игуманију ове свете обитељи. Током литургије, митрополит Фотије се обратио сабраном народу бесједом, нагласивши да „Манастир Тавна кроз историју даје велике духовне плодове и обнавља оне који му долазе.“ Честитајући новој игуманији, митрополит је истакао: „Преко игуманије преноси се Божји благослов и воља Божја.“
У наставку преносимо цијелу бесједу:
Часни оци, господине градоначелниче са својим сарадницима и пријатељима, мати игуманијо, прво желим да почнем од вас. Чули смо ове дивне, потресне молитве које се читају приликом увођења игуманије у трон женског манастира, када она руководи сестринством. Читава монашка философија садржана је у тим поукама. Са једне стране, ти треба да будеш узор стаду, као што Свети апостол Павле каже: „Угледајте се на мене као што се ја угледам на Христа“. Да у свему будеш сестрама пример – у молитви, посту, труду, послушању и свакој другој јеванђелској врлини. То није теоријска поука, већ поука у складу са предањем Светих отаца. Са друге стране, сестре, чуле сте шта се каже – у свему слушајте мати игуманију. Преко ње се преноси Божји благослов и воља Божја. Она најбоље зна шта је за сваку од вас добро, како да живите, подвизавате се, смиравате и спасавате. Монаси који су изабрали да се одвоје од света не чине то зато што мрзе свет или људе у свету сматрају горима или бољима, већ зато да би више времена посветили ономе што је најважније – спасењу душе. 
Када човек оде Господу, он стаје пред Њега. Његови анђели га приводе самом Господу. Шта ћемо тада? Свети оци тумачи кажу да ће тај тренутак бити изузетно драматичан. Без Божје благодати, човек би се истопио као свећа. Али, Бог ће дати снагу. У сусрету са Христом, врло брзо ћемо знати где нам је место у вечности.  Суд Божји, како тумаче Свети оци, биће као читање шестопсалмија – трајаће 10-15 минута. Само виђење Христа и сусрет са Њим показаће нам где припадамо, и сами ћемо то место потражити. Монашки живот је дубоко обележен мишљу о смрти. Свети оци су учили да би, ако бисмо се стално сећали смрти, избегли би многа тешка безакоња. Драго ми је што смо данас овде. Манастир Тавна кроз историју даје духовне плодове. Јутрос сам написао две песме посвећене Тавни – једну историјску и једну краћу, коју ће, ако Бог да, наши ђакони из хора „Лука и Клеопа“ отпевати. Овде је долазио Свети владика Николај са својим богомољцима. Учио их је црквености, али и поштовању свештенства. Владика Николај, „Српски Златоуст“, оставио је дубок траг својом речју и делом. Манастир Тавна је рушен у време Турака и усташа, али је увек обнављан трудом благочестивог народа овог краја. Та светиња обнављала је нас. Данас смо, као и сваки пут кад дођемо у Тавну имали неколико догађаја – увођење нове игуманије у трон, рукоположење у чин ђакона и друге важне догађаје.Поздрављам још једном нашег пријатеља, градоначелника Бањалуке, са којим се виђамо на разним местима и имамо заједничке пројекте. Један од њих је поправка пута од Стричића према Бунаровима. Ова светиња је велика – она нас чува и крепи. У време рата људи су овде налазили уточиште у молитви, посту и исповести. Нека је Богом благословено све што чинимо за ову светињу. Захваљујем свима који су помогли манастир и подсећам да ћемо најзаслужније наградити граматама или орденом Светог Саве, ако тако одлуче оци и мати игуманија.  
Живели, Бог вас благословио и свако добро даровао! 
У оквиру литургијског сабрања, вероучитељ Дражен Пантић рукоположен је у свештени чин ђакона, чиме је овај празнични дан добио додатну духовну радост. Након литургије, митрополит Фотије је обавио помен за игуманију Марту, која се упокојила прије годину дана и која је дуги низ година водила ову свету обитељ, оставивши дубок траг у животу манастира Тавна. Светој Литургији је молитвено присуствовао и Драшко Станивуковић, градоначелник Бање Луке, заједно са бројним вјерницима који су дошли да учествују у овом великом духовном догађају. Извор: митрополија зворничко -тузланска

Уочи празника Св. Николе, у подручној школи ,,Милош Црњански" у Просјеку, у Централној школи Милош Црњански у Поточанима, у подручним школама y Црквеној и Орашју, ЦО Поточани (вјероучитељ о. Златко Јусуповић) обрадовали су 120 ученика, од 2. до 9. разреда, Дјечијим календарима и коштуњавим воћем.

​Родом из Попова Поља (28. 12. 1610. године) у Херцеговини, у селу Мркоњићи код Требиња, од родитеља простих, но благочестивих. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. 
У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником.
О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није.
Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца.
Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635.
Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода.
Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали.
Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода.
Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове.
И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу.
А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи.
Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа.
Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Извор: Манастир Острог

Дана 28. новембра 2024. године у Сали за црквене скупове саборног Храма Христа Спаситеља у Москви Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил је говорио на пленарној седници XXVI светског руског народног сабора „Руски свет: спољашњи и унутрашњи изазови“.    
Ваша високопреосвештенства и преосвештенства! Цењени оци, браћо и сестре! Срдачно поздрављам све учеснике у пленарној седници XXVI светског руског народног сабора.
Прошле године смо на јубиларном конгресу разговарали о садашњости и будућности Руског света. Управо тако је тада звучала тема нашег сусрета и на ову тему су се одвијале дискусије. Тада смо много размишљали о појму „Руски свет“, о његовој вредносној парадигми и о томе какво место у њој заузима традиција.
Подсетићу да смо формулисали следећу важну тезу: Руски свет је културни простор узвишених духовних и моралних вредности међу којима посебно место заузимају верност традицији и принципима солидарности и праведности, међусобно поштовање, толеранција и мирољубивост, тежња ка добру и усклађивању односа, морално одговорно стваралаштво и свесна неодвојивост Русије од судбина целог света „светске танкоћутности“ руског човека.
Дакле, заједништво идеја погледа на свет и моралних поставки, заједништво светиња Руског света није повезано с државним границама и националним или верским разликама и оно ствара вредносни темељ наше цивилизације.
У свом прошлом изглагању такође сам се дотакао основних изазова с којима се среће Руски свет. Данас бих желео да се детаљније задржим на најважнијим опасностима и да развијем мисли које сам изложио пре годину дана.
Претње се обично деле на спољашње и унутрашње, иако су у стварности често тесно повезане и преплићу се. Ако пак на свет гледамо очима религиозне вере, лако можемо увидети да је природа свих деструктивних појава у суштини духовна. Због тога се у одређеној мери може рећи да је назив теме нашег сусрета услован.
Од очигледних спољашњих опасности по Руски свет данас је најактуелније настављање ратних дејстава. Ескалацију трагичног сукоба између братских народа Русије и Украјине стално распирују свима познате снаге које делују по старом и провереном принципу „завади, па владај“. Ове снаге су заинтересоване за даље продубљивање противречности између братских народа.
А зашто? – могли бисмо да упитамо. Зашто су Русија, Украјина и Белорусија као кост у грлу западног света? Одговор је једноставан: читава ствар је у вредностима којих се придржавамо, које се налазе у темељу нашег духовно-културног иденитета. Као што је прецизно писао талентовани руски мислилац Николај Јаковљевич Данилевски, западни свет „инстинктивно осећа ово чврсто и тврдо језгро које се не може сломити, самлети и растворити ... и које има и снагу и претензију на то да живи својим независним и самосвојнм животом“ 1). Вредности које сам раније навео сад јуначки бране наши војници који се боре у зони специјалне војне операције. Западни свет који се навикао на дугогодишњу културну хегемонију није спреман да ми – а и друге цивилизације – имамо право на самосвојност, а на самосталност посебно. Управо о томе сведочи упорна ескалација која прети да прерасте у директан сукоб два света. Хвала Богу, руководство Русије, а пре свега председник земље Владимир Владимирович Путин, који су свесни огромне одговорности, исказују мудру разборитост, хладнокрвност и спокојство у овим сложеним околностима, не подлежу циничним и дрским провокацијама, већ настављају доследно да напредују ка постављеним циљевима – заштити законитих и праведних интереса Русије и Руског света.
Нећу много говорити о овим спољашњим догађајима иако они, безусловно, веома брину све нас. Уједно бих желео да истакнем да подстицање страха због могућих апокалиптичких сценарија, прекомерно дизање звона за узбуну и размишљања о нуклеарној теми нису корисни с духовне тачке гледишта. Непријатељ људског рода покушава да посеје метеж и бригу у срцима људи како би парализовао њихову вољу и лишио их храбрости, јер се лакше може манипулисати човеком који је лишен душевног мра. Он се свега плаши, сам себе слаби изнутра и увек му је потребан спољашњи ослонац, а спољашњи ослонац често представља фактор манипулације.
Хришћани се не плаше такозваног „смака света“. Ми чекамо Господа Који ће доћи у великој слави, уништити зло и судити свим народима. Међутим, овакво уздање уопште не значи да треба да седимо скрштених руку и да ћутке посматрамо дешавања допуштајући злу да слави. Напротив, наше земаљско призвање је да будемо ратници Господа и да водимо, како апостол каже, борбу против духова злобе у поднебесју (Еф. 6, 12), да се супротстављамо злу и да бранимо узвишене моралне идеале. Овакви су циљеви Русије, што се каже, по спољашњем периметру.
Једна од значајних унутрашњих опасности по Русију и по наш духовно-културни идентитет је – колико год то чудно било, ширење и подржавање неопаганских идеја. Наизглед, у питању је егзотика, али уопште није. Ове теме сам се и раније дотицао.
Поновићу: реторика неопагана се обично гради око идеје личног херојства, јунаштва и подвига који наводно нису својствени хришћанству. Неистинитост ове тезе је апсолутно очигледна. Човек треба да уопште не познаје историју руског народа да би тврдио сличне глупости. Подвиг је основа хришћанског живота који захтева огромну храброст, вољу и снагу духа. „Подвиг“ је од речи „движение“ (кретање, прим. прев.), као што сам често говорио, кретање напред и нагоре. У подвигу увек постоји вертикална, односно духовна димензија. Историја Цркве зна мноштво примера светаца који су били ратници. И Руска Православна Црква брижљиво чува сећање на свете војнике. Свети благоверни кнезови Александар Невски и Димитрије Донски, праведни адмирал Теодор (Фјодор) Ушаков, преподобни Илија Муромец, Пересвет и Осљабја и данас надахњују наше војнике који се боре на првој борбеној линији.
Међутим, опасност од ширења неопаганства с култом окрутности и грубе снаге реално постоји, између осталог, и у војној средини. Борба против оваквих ставова представља важан задатак и војних свештеника и одговорних кмандира који код својих подређених запажају нешто слично.
У последње време се појавила и нова мода да се фигуре паганских богова постављају ради привлачења туриста. Пагански идоли су управо идоли, односно религиозни симболи, а не неки „арт-објекти“ као што то неки то покаткад желе да прикажу. Наши побожни преци нису свргавали идоле зато што су били некултурни људи, већ зато што су знали да се не ради о културном фактору, већ о врло великој опасности по духовни живот.
Многи се сећају догађаја око којег се дигла велика прашина, а који се десио у једном северном региону који се чврсто асоцира с бедемом рускости и православне традиције. Хвала Богу, захваљујући напорима надлежног архијереја, јавности која није била равнодушна и налогу губернатора овај квазиуметнички објекат је демонтиран. Ипак, нажалост, то није једини овакав случај и негде апели Цркве и захтеви православне јавности остају без одговора.
Поново бих посебно истакао: свако кокетирање с паганством је опасно. Добро знамо чему води. Довољно је да погледамо суседну државу у којој су неопагани уз повлађивање власти стекли толику моћ да су створили сопствене оружане једнице које се базирају на нацистичкој идеологији. „Паганство је исто што и нацизам“ – ово формулу треба да имају у глави сви симпатизери паганских идеја, сви они који их пропагирају у друштвеном простору. Мора се рећи да се то не ради од велике памети или из љубави према отаџбини. Пре ће бити супротно – због непознавања историје и баналне неукости. То је у најбољем случају, у најгорем – због свесне жеље да се начини штета.
Жалосно је, али се покушаји да се распири занимање за паганство запажају чак и у образованом миљеу. Дубоког жаљења је достојна чињеница да руководиоци и педагози у неким школама покушавају да шабаш који је популаран у западним земљама – такозвани „Хелоуин“ покушавају да нам усаде на словенски начин. Искрено речено, не могу чак да превалим преко језика да то назовем празником. Под изговором патротизма се предлаже да се „Хелоуин“ претвори у манифестацију „Велесова ноћ“.
Шта је то ако не фалсификација националне историје, подметање лажних духовних вредности и, опростите, шамар руској култури? У одговор на таква дејства не смемо да испољавамо инертност и равнодушност. То нису ситнице, нису бајке, није игра омладине – не, то је нешто сасвим друго. Важно је да учинимо све што је у нашој моћи као бисмо спречили увођење ових лажних и опасних симбола у свест наше деце, тим пре што се, као што сам већ рекао, ови симболи у одређеним срединама радо прихватају.
Неукост је заиста корен многих зала. Црква се увек залагала за развој просветне делатности. „Свелост Христова просвећује све“ – ове речи као огањ не пролазе само кроз богослужења Великог поста, већ и кроз мисију Цркве која сведочи о важности стицања правих, дубоких знања, квалитетног образовања и моралног васпитања. Управо зато се са опрезом односимо према предлозима који се данас чују о ограничавању средњег образовања на осам разреда, а високог – на три године студија. А такве мисли су изражене на прилично високом нивоу.
Образовање је потребно за формирање целовите складно развијене личности, за откривање лика Божијег у човеку који је у њега уткан од рођења. Неуморно подсећам на овај важан смисао речи „образовање“. Ако образовање и култура не васпитавају у човеку доброту, савесност и љубав према отаџбин рађају се узнемиравајућа питања: да ли се уопште развијају у правилном правцу? Да ли заиста служе на добробит народа?
Како долази до тога да се код дела младих људи који завршавају државне школе и факултете формирају вредности које су туђе нашој духовној и културној традицији? Они не осећају љубав, па чак ни поштовање према Русији и њеној историји, с нескривеним презиром говоре о руском народу, па чак и о руском језику. Наравно, они су засад у мањини, али нажалост, ова мањина није мала. Зашто из државних факултета који се издржавају од средстава националног буџета, а која уплаћују обични порески обвезници, односно сви ми, излазе, између осталог, и русофоби? То се дешава док се земља налази у врло тешкој ситуацији бранећи се од многих који желе, као што кажемо, да раскомадају погубе јединствени народ.
Ова питања више неће бити реторичка ако погледамо какве вредности младој генерацији могу усађивати педагози који имају „широке погледе на живот“, како сами кажу.
У јануару ове године, говорећи пред нашим члановима парламента у Савету Федерације поделио сам с њима забринутост због наставе књижевности у школи. Имајући у виду усмереност све руске културе на књижевност ово је питање од кључног значаја – пре свега за формирање вредносних оријентира адолесцената, њихових моралних особина и животних тежњи. И професор знајући то бира за дечју лектиру савремена дела која говоре о нормалности непотпуне породице, ванбрачних веза или романтично приказују противприродну истополну љубав. Да ли овакав сумњив круг лектире може да формира у човеку чврста морална уверења? Одговор је очигледан: наравно да не може!
Савремена дечја књижевност и њен квалитет представљају предмет посебног разматрања. Колико ми је познато, у последње време је било чак специјалних истраживања ради утврђивања тема које се покрећу у дечјим књигама. И међу темама су откривене такве као што је идеализација издаје, човек као животиња, одбацивање традиционалних социјалних улога у породици, нормализација свих поремећаја, „живи овде и сад, немој да размишљаш о будућности“... Без обзира на то колико су коректни били одабир књига и методика самог истраживања велику забринутост изазива чињеница да су такве књиге у принципу присутне у лектири која се нуди деци. Слична ситуација се запажа и у области дечјих мултипликација.
Све ово личи на неку – усудићу се да кажем – социјалну шизофренију. С једне стране, Црква улаже велике напоре да би учврстила традиционалне духовно-моралне основе живота у нашем народу. Водимо активан дијалог са законодавном и извршном влашћу: залажемо се за важне законодавне иницијативе, боримо се против пропаганде идеологије „чајлдфри“ бранимо права нерођене деце, сведочећи о важности већег броја деце у породици и јачања институције брака. И није само Црква, већ су и многе друштвене организације, а и већина грађана, спремни да бране наше вредности.
Истовремено се у делу нашег друштва, у државним школама, факултетима и средствима за масовно инфорисање као успут, неприметно, усађује и популаризује потпуно други систем вредности туђ нашој култури и духовној традицији. Испоставља се да једном руком градимо и сакупљамо, а другом растачемо и уништавамо. Шта је то? С једне стране усвајамо важне нацрте закона за заштиту традиционалне породице, а с друге не дозвољавамо приказивање на телевизији емисија о традиционалној породици, између осталог, оних које су снимљене уз учествовање представника Цркве. Ево, недавно је таква емисија без објашњења избачена из програма. Зато се често емитују емисије за разоноду и други програми у којима се без осуде, па чак и без икаквог жаљења о разводима и нарушавању супружничке верности говори као о нечем нормалном. Шале, смех и наводно садржај за разоноду који се не приказује да би се изразила забринутост или као распад породице и лична трагедија родитеља и деце, већ као нешто што чак садржи извесну нијансу романтике.
У вези с тим сећам се танкоћутних рећи нашег изванредног философа Василија Розанова који је с болом и негодовањем писао о људима који презиру своју домовину и у свакој згодној прилици јој пакосте: сугеришу и „шапућу нашој деци да је њихова мајка недостојна, ...да сад кад због тога што имају мало година нису у стању да јој забоду нож, бар треба да јој избоду постељу, столице и кауче чиодама; да јој поставе ексере свуда по поду“ 2) да би страдала и крварила. Нажалост, и данас се расипа мноштво оваквих ексерчића.
Дотакао сам се само неких тема. Могло би се нешто рећи и о свеопштем срозавању нивоа писмености, о све ређој навици да човек логично, јасно и лепо изражава своје мисли, о недовољно високом социјалном статусу и углози учитеља, о застрашујућој епидемији псовки која је обузела чак и децу. Страшно је чути како дете од седам-десет година псује. Све су то такође веома важна питања.
Судбине читавих империја зависе од образовања омладине, сведочио је велики Аристотел, јер где се на васпитање не обраћа посебна пажња и сама држава трпи штету 3). Питања образовања и васпитања генерације која расте имају кључни значај за будућност нашег народа и зато треба да буду у жижи посебне и будне пажње, како државних власти, тако и јавности.
Сви ми који волимо руску културу, који бранимо самосвојност и духовни суверенитет руске цивилизације, свако на свом месту, треба много да се потрудмо како бисмо упорно, доследно и одлучно штитили наш млади нараштај од утицаја погубних идеја које реално прете будућности наше земље.
Породица је један од бедема традиције Руског света. Важно је да се решавају демографски проблеми везани за низак наталитет, висок проценат развода и наравно, поново и опет ћу рећи, за велики број абортуса. У свакој прилици неуморно помињем ову последњу тему кад се срећем с људима од којих зависи решавање овог болног питања. Хвала Богу, у току прошле године у читавом низу региона су усвојене законодавне мере за забрану наговарања на абортусе и ја се искрено захваљујем руководиоцима ових региона. Драго ми је што су се многе приватне клинике добровољно одрекле лиценци за абортусе и њима се такође захваљујем на оваквом кораку. Надам се да ће се овакви подухвати проширити на све регионе и да ће дати допринос у очувању и побољшавању демографске ситуације.
Још један озбиљан изазов по Руски свет представља опасност од алкохолизма. Много говоримо о том да треба повећати наталитет и јачати породичне вредности, о пропаганди већег броја деце у породици и борби против абортуса, али заборављамо да алкохол остаје страшна звер која прождире људе. Распад породица, женска и мушка неполодност, рађање болесне деце, подривање здравља и знатно опадање умних способности, како код самих људи који конзумирају алкохол, тако и код њихових потомака који наслеђују лошу генетику – све ово води ка физичкој, интелектуалној и духовно-моралној деградацији људи и у перспективи, ка неумољивом гашењу нације.
Наравно, проблем се није јуче појавио. Неколико векова се шире и друштвеној свести упорно намећу лажни стереотипи о наводној склоности руског човека пијанству од памтивека. Нипошто! Рус је увек био вредан, радан, одговоран и устремљен ка циљу. Без ових важних особина једноставно не би могла бити створена држава као што је Русија.
Имајући ово у виду с болом срца слушам вест о томе да је ове године продаја алкохола значајно порасла: продаја неких врста је порасла чак 60% 4). Неприхватљиво висок остаје проценат употребе алкохола по глави становника 5). Ово је реалан проблем националних размера.
Руска Православна Црква која сведочи о смртоносној опасности од алкохолизма, не може да не звони на узбуну овим поводом. Код нас постоји Црквно-друштвени савет за заштиту од алкохолизма који има задатак, између осталог, напора Цркве, државе и институција цивилног друштва. Желео бих да добијем актуелне информације о томе шта се реално ради за борбу против алкохолизма, између осталог, и у оквиру рада овог Савета.
Алкохол непосредно утиче на пораст смртности становништва, зато никакве мере на побољшању демографске ситуације у земљи неће имати опипљив ефекат, ако се не буде водила борба за јачање уверења о трезвености. Знам да у неким руским регионима већ важе или се активно разматрају мере за ограничавање продаје алкохола. Мислим да је то добар подухват који заслужује подршку. Својевремено, кад сам био ректор духовне академије у Лењинграду у моје обавезе је спадало и пастирско руковођење руским парохијама у Финској. И одлазећи у посету овој земљи био сам зачуђен као систематски, с каквом упорношћу и истрајношћу власт спроводи програме за ограничавање употребе алкохола. Као што је познато, ова појава је заиста била врло раширена међу северним народима и представљала је велику опасност. И много тога је постигнуто: у Финској нема свеопштег опијања, у сваком случају, о могу да говорим о овој земљи. Чини се да није могуће отргнути народ из овог ропства, али људи су то учинили помоћу разумних државних програма, широког информисања јавности, васпитавања у школама другим школским установама. Наравно, постоје одговарајући примери и мислим да би било врло важно да се код нас врши плански рад на ограничавању употребе алкохола од стране нашег становништва.
Нашем народу треба вратити схватање и уверење да је трезвеност животна норма, тим пре кад је реч о духовном животу. Људи који су уроњени у црквену културу знају да сваког јутра молимо Господа да нам да бодрим срцем и трезвеним мислима проживимо целу ноћ овдашњег земаљског живота 6). А духовна трезвеност није могућа без трезвности тела, то је аксиома!
Без повратка људи на трезвен живот не може се замислити будућност Руског света. Ако желимо да и убудуће останемо лидери у свету у технолошком и интелектуалном смислу, ако желимо да се у нашем народу рађају талентоавна, паметна, и што је главно, здрава деца, борба против претње од алкохола је архиважан задатак који треба да решавамо и то под хитно. Међутим, притом ипак треба да кажем: апсолутно је очигледно да мере које се предузимају постижу своји циљ и ми смо сведоци смањења зависности од алкохола у размерама наше земље.
Већи део мог прошлогодишњег излагања је био посвећен неповољној миграционој ситуацији која је настала у Русији. Иако ситуација и данас остаје сложена, хвала Богу, сад се на федералном и регионалном нивоу предузимају законодавне мере за регулисање миграционих токова и борбу против илегалне миграције.
Изванредно је то што су у низу руских региона одржани форуми и конференције посвећени овој актуелној теми. На пример, значајан је Приморски међуконфесонални форум који је одржан пре месец и по дана. Изјаве које су се чуле на њему сведоче о дубоком и озбиљном схватању проблема, као и о спремности Цркве и јавности да активно учествују у његовом решавању. Надам се да ће тако и бити.
Још једном ћу истаћи: непропорционално надомештање староседелачког становништва мигрантима – носиоцима другачијег цивилизацијског кода и другог историјског искуства може довести до критичног културног поремећаја равнотеже у нашој земљи. А то, са своје стране, несумњиво представља претњу по Руски свет, чији је је вредносно језгро православље. Осим тога, није тајна да на мигрантску средину обраћају пажњу они који проповедају идеје радикалног исламизма и екстремизма, што представља директну опасност по руску државност. И прошле године сам говорио о томе, али сам добио гневни одговор од неких исламских челника који нису нарочито добронамерни према Руској Цркви. То ме је ражалостило. Зато што се не ради о жељи Цркве да ограничи присуство муслимана у Русији, не ради се о међурелигозној теми, већ о будућности наше државе. Ради се о томе шта ће бити с Русијом, између осталог, и о судбини руског народа. И како Црква може да не говори о томе? Веома ме је зачудила негативна реакција неких руководилаца исламских заједница, премда малобројних.
Уверен сам у то да корекција миграционе политике не треба да се састоји само у спречавању токова нелегалних миграната, што је, наравно, такође неопходно, и не само у томе да се декларативно објављује да је закон исти за све. Прошле године сам већ скретао пажњу на неефикасност механизма за решавање проблема миграната кроз дијалог државних власти с националним дијаспорама и њиховим такозваним лидерима. Поново бих желео да истакнем да овај начин није довољно ефикасан. Није увек јасан статус ових лидера: они немају званичну дужност, држава их није овластила да заступају било које заједнице. Мигрант пред законом наступа управо као физичко лице које има права и обавезе, а не као члан извесне организације по националном критеријуму. Мигрант је субјекат права, а не они који покушавају да говоре у његово име. Начини које дијаспоре предлажу за решавање проблема не доносе корист ни држави, ни државотворном руском народу.
Нажалост, низ заштитника „радника-дошљака“ који крше законе покушава да праведно друштвено неслагање са ситуацијом прикаже као тлачење миграната. Па нема никаквог тлачења! Зар не смемо ни да изразимо своју забринутост? Можемо да замислимо шта би било да се нешто слично дешава у земљама у којима представници миграције чине већину, да руски народ тамо тако поступа. Зато још једном желим да изјавим: Црква се никад и ни под којим околностима не залаже и неће се залагати за дискриминацију људи по националном критеријуму, јер је и сама у недавној прошлости патила од оваквог тлачења. Али опет понављам: став прећуткивања који су изабрале неке регионалне власти и његово заташкивање ради наводног ублажавања друштвене напетости воде управо ка супротном – ка социјалном незадовољству. Ово такође представља значајну опасност по Руски свет за који хармонична сарадња државне власти, јавности и свих људи добре воље представља важан принцип постојања.
Опет и још једном ћу рећи: наравно, пробитачно је експлоатисати мигранте који су у извесном смислу лишени права. Њима се може мање плаћати, они могу да живе у ужасним условима и на њима се може зарађивати. Они који тако поступају пре свега се брину за своју зараду, за свој иметак. Међутим, веома је важно да држава има могућности да реално регулише све ове процесе не дајући их на откуп онима који рад миграната користе за повећање свог материјалног благостања. Заиста је потребно да се у ово умеша држава.
Руски свет је простор узвишених духовних и моралних идеала, који обједињује људе различитих верских погледа који живе на територији Русије. А зашто је то тако? Зато што имамо заједничку историју, богато и драгоцено искуство заједничке државне изградње и одбране слободе и независности наше велике домовине, што се посебно испољило у годинама Другог светског рата. Једна од опасности које могу да изазову раздор у јединству Руског света јесу покушају да се у нашем друштву изазове етнорелигиозна напетост. Нажалост, уље на ватру доливају и неодговорне изјаве неких суграђана који не само да општеприхваћену интерпретацију кључних догађаја у историји Русије подвргавају сумњи, већ такође оспоравају чак и државотворну улогу руског народа. Ови суграђани се не стиде да директно прекрајају сву нашу историју, потискујући руски народ на њену периферију. Подсетићу да ово представља грубо кршење Устава земље. Посебно треба истаћи: овакве изјаве лију воду на воденицу непријатеља Русије који желе да појачају центрифугалне тенденције у нашем друштву.
Нема довољно времена да бисмо набројали све опасности и проблеме с којима се наша домовина суочава у садашњој фази историјског постојања. Важно је да схватимо једно: од превладавања ових опасности и проблема зависи само постојање Русије као велике, суверене и многонационалне државе. Зато наши заједнички напори треба да буду усмерени на превладавање постојећих проблема у нашем друштвеном животу, на јачање моралнх, духовних и културних основа нашег народа. Тешкоће на историјском путу руског народа нису повод за злурадост, а тим мање за надимање других етноса. Јер то су тешкоће целе Русије за чије превладавање су потребни заједнички напори. Тада ће наша земља заиста моћи да постане светлост света и со земље (Мт. 5, 13-14), снага која је у стању да се храбро и чврсто супротстави злу и духовима таме, да буде ковчег спасења за многе народе који желе да слободно и отворено исповедају традиционалне вредности и духовно-моралне идеале. Драги учесници у Сабору! Сви ви имате узвишену мисију. Данас су у овој сали присутни представници традиционалних религија Русије, представници свих грана државне власти, друштвених организација и педагошке и родитељске заједнице. На нашем поштованом скупу су заступљене све најважније државне и социјалне институције. Пред нама стоје задаци које нико од нас понаособ не може да реши. Можемо само заједно, само у слози, на шта све вас ватрено позивам. Хвала на пажњи. Његова светост патријарх московски и све Русије г. Кирил/ Извор: Патријархија.ru/ 28. новембар 2024. год.

[1] — Данилевский Н.Я. Россия и Европа. М.: РОССПЭН, 2010. С. 71-72.
[2] — Розанов В.В. Впечатления мирянина: (об анафематствовании) // Богословский вестник. 1913. Т. 1. № 3. С. 646.
[3] — Аристотель. Политика. Кн. 8 // Аристотель. Сочинения: в 4 т. Т. 4. М.: Мысль, 1983. С. 628.
[4] — Продаја алкохола у Русији је поново на историјском максимуму. По прорачунима Росалкоголтабакоконтроља у поређењу са 2017. годином показатељи продаје алкохола су у просеку порасли за 21% (извор: https://www.rbc.ru/wine/news/673768d99a794700adc827e0?ysclid=m3rfb32lgz940130002).
[5] — По подацима Министарства здравља потрошња алкохола по глави становника у Русији је 2023. године износила 844 литра етанола годишње (извор: https://minzdrav.gov.ru/news/2024/04/20/21284-minzdrav-rossii-podvyol-itogi-raboty-za-2023-god).
[6] — Молитва пета светитеља Василија Великог.

​Многи светитељи приказани су на иконама са књигом или свитком. Штавише, за неке свеце свитак је отворен и текст је видљив, док други једноставно држе затворену књигу у рукама.
​Откуд таква разлика?
Ако отворимо црквени календар и видимо како су приказани светитељи, које прослављамо у децембру, видјећемо да су, са затвореним књигама или смотаним свицима, изображени: Свети Филарет Московски (2. децембар), Николај Чудотворац (19. децембар), Спиридон Тримитунтски (25. децембар); као и апостол Андреј Првозвани (13. децембар), Свети Стефан Урош, краљ Србије (15. децембар). Са отвореним свицима – Преподобни Нектарије Печерски (12. децембар), Сава Сторожевски (16. децембар), Јован Дамаскин (17. децембар), пророци Наум (14. децембар), Софонија (16. децембар), Агеј (29. децембар).
Затворена књига увијек је јеванђеље. А у рукама га, на овај начин, најчешће држе светитељи – епископи, које Црква прославља као свете. Њихова директна одговорност била је да своју паству просвете свјетлошћу Јеванђеља. Такође, са смотаним свитком у рукама, изображени су неки апостоли и кнезови-просветитељи. Другим ријечима, затворена књига на икони симболизује да је приказана личност проповиједала Јеванђеље због, да тако кажем, својих професионалних обавеза.
Раширена књига или свитак је друга ствар. Ово може бити лично учење човјека који је изображен на икони. Најчешће ће то бити икона преподобног (светог монаха). Ако је на икони изображен пророк, онда ће његове пророчке ријечи бити написане на свитку. Трећа опција: светитељ – преподобни или мученик – имаће на свитку цитат из Јеванђеља, који наглашава да је подвиг извршио у испуњењу Спаситељевих ријечи.
И са затвореним и отвореним Јеванђељем изображавају и самог Христа. Ако је Јеванђеље отворено, онда најчешће можемо прочитати редове: „Заповијест нову дајем вам: да љубите једни друге“; или „Дођите к мени сви уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“. Ово су можда неке од најутјешнијих и умирујућих ријечи у Новом завјету. Извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет

То што је наш народ окренут Истоку, са кога „засија Сунце правде, Христос Бог наш“, како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми – народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача Апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој Патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење
Његово Високопреосвештенство архиепископ новосадски и митрополит бачки др Иринеј Буловић, у сусрет Божићу, дао је интервју оснивачу листа "Печат" Милораду Вучелићу. Редовни божићни разговори део су дугогодишње традиције којом високоуважени саговорник Печату чини част и оснажује професионалну снагу нашег гласила. Разговори с митрополитом бачким Иринејем никада нису били тек пригодни и празнични, већ су усмерени на многе од најважнијих тема времена које живимо. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? Владику питамо и шта је, према његовом виђењу, достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити?
С обзиром на ауторитет и утицај који имате, позивамо Вас, свесни тешког бремена које Вам таквим задужењем товаримо, да јавно, дакако и саветодавно, оцените садашње изузетно забрињавајуће друштвено-политичке и духовне прилике у Србији. Оне јесу последица унутрашњих деценијских ломова и тешког наслеђа, али и светских, небивало злих прилика. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? На коју се страну, као друштвена заједница, али и појединци, морамо окренути, коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Шта је достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити?
Реч ауторитет има различита значења, а када јој се дода и реч утицај, онда ће онај кога описују као ауторитативну личност, лако разумети да то не заслужује. Пошто су епитети којима ме описујете некритична оцена доброг пријатеља не налазим себе у њима; поготову не желим да будем ауторитаран, односно да своја мишљења и ставове, па чак ни своју веру, веру у Христа Спаситеља, за коју држим да је једина права, непотрошива вредност мог живота, не намећем никоме, ни на који начин.
Сматрам да и те како има смисла бавити се и питањима ко је ауторитет данас, на пример за младе нараштаје, и ко има утицај, како се он остварује и слично. Та питања су садржана, заправо, и у питању које сте ми поставили: где смо…, шта је достојно поверења и тако даље. Млади нараштаји, ка чијој будућности треба да буду усмерени сви наши одговори, за питања комплексна попут Вашег, кажу у шали: то је питање за милион долара. Ја не мислим тако. Не мислим ни да у одабиру вредносног избора треба да будемо превише оптерећени несумњивим геополитичким хаосом, ни ратовима, ни технолошким и биотехнолошким изазовима и недоумицама, ни НАТО-ом, ни БРИКС-ом, ни Истоком ни Западом, ничим ван нашег аутентичног, српског цивилизацијског хоризонта, толико пространог, историјски утемељеног, богатог духовним бесцен-благом. То је онај „бескрајни плави круг и у њему звезда“ који Вук Исаковић, јунак Сеобâ, види као несагледиво лично и народно обзорје у коме живимо и из кога вековима сагледавамо све спољашње појаве и искушења и на њих дајемо сопствене одговоре. Тај круг, коме нема краја, око нас је оцртао пре осам стотина и педесет година рођени Растко Немањић, Свети Сава. У средишту круга, као најсјаjнија звезда, блиста Лик Христов, чија светлост, огледајући се у личности Светога Саве, нашег путеводитеља, обасјава и све нас. Дакле, осам стотина и педесета годишњица од рођења Светог Саве, коју ћемо, ако Бог дâ, 2025. године прославити, прилика је да и ми, следећи вредносни избор који је пре осам столећа направио Свети Сава, одговоримо на питања која јесу пред нама, а која сте ви делимично побројали: коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Не видим битну разлику у историјским околностима у којима се опредељивао Свети Сава од оних у којима се ми опредељујемо. Ми, верујем и надам се, нећемо погрешити јер и нас, као и наше дедове и очеве, усмеравају учење и дело Светога Саве.
Теме нашег националног и државног опстанка, историјских искушења и геополитичке судбине у овим разговорима се понављају, али на начин који уклања сваку могућност њихове „монотоније и истрошености“. Заоштравају се, наиме, и забрињавајуће продубљују проблеми и драма светског поретка – све док не стигосмо до садашњег, унеколико новог тренутка, у којем се, као разумљиво, чак одмерено и умерено, изговара/пише како смо савременици „борбе Православља и сатанизма“, борбе у којој Запад и декларативно тежи потпуном уништењу Православља као „највеће опасности“ по глобални поредак! Стратешке поставке које су се некада именовале – теорија завере и планови закулисе постају део јавног дискурса који се без устезања најављује, разматра и спроводи. Како живети и како се борити с околностима тако разгоропађеног и манифестованог злог (на)ума, какав новија историја не памти?
У праву сте! Много више него наше умеће да кроз занимљив разговор промишљамо о феноменима и изазовима стварности, сама стварност брише сваку могућност да не само наши разговори него и свакодневни живот добије особине монотоније и истрошености. За брдовити Балкан често говоре да пати од вишка историје. Тобоже, свет иде ка крају историје, а ми, деструктивни Балканци, производимо је за извоз. Истина је потпуно другачија. Фукујамина, у основи марксистичка, теза о крају историје остаће само бледа, прозирна утопија, као и све оно на чему је измаштана. Пред нашим очима нестаје и у своју ауторитарну супротност, ако не у фашизам, претвара се такозвана либерално-демократска идеја, која, на пример, кроз cancel culture и сличне покрете дискредитује слободно мислеће научнике, уметнике, интелектуалце и ствараоце, излажући их јавној порузи, губитку намештења на универзитетима и слично. Запад пред јефтиним кинеским производима под ноге баца мантру о тржишту као једином регулатору економије, те се уводе драконске таксе и царине. Из сна о Европи без границâ Европљани се буде уз глас мујезина који езаном позива своје верне на молитву, а границе од миграната са југа и истока брани наоружана полиција. Дотле ми, народи Балкана, не само да самостално производимо историју него нам је и велике и не баш велике силе извозе захваљујући незрелим или корумпираним политичким елитама, у најтрагичнијем виду – братоубилачким ратовима.
Али да бисмо стигли до садашњег тренутка, у коме Запад, како се констатује, и декларативно тежи ка слабљењу или чак уништењу Православља, морамо узети у обзир да и код нас постоје различити облици фанатизма. Они су плод психолошке преосетљивости, можда неизбежне у нашим условима, али и различитих масовних медијских и мрежних обмана. Зато морамо бити терминолошки јасни. Наиме, термин Запад или, сада, колективни Запад, у контексту борбе Православља и сатанизма, можемо користити само у односу на релативно узак круг политичких и социјалних елита. Ни на трен намеру за уништење Православља не можемо приписивати обичном народу, који је на различите начине, као и другде, и сâм жртва својих елита. Макар повремено, у јавном говору је нужно то напомињати, јер не желим, као ни Ви, да наш разговор, ни у најмањој мери, доприноси распиривању нетрпељивости и фанатизовању било кога. Морамо на то пазити кад говоримо било о Западу било о Истоку, било о хришћанству било о исламу. Сваки сусрет или контакт са хришћанима Запада или са духовним вођама ислама фанатизованим или инструисаним групама фанатикâ, даје, у нашој средини, повода да оптужују све редом (осим себе, наравно) за издају Православља и Српства. Са друге стране, јасно је да одређене политичке, економске, привредне, вероватно и окултистичке елите земаља Запада, неке отворено, а друге мање отворено, воде борбу против Православне Цркве.
То јесте она иста борба добра и зла која се у свету води откако је Христос разапет, а свети архиђакон Стефан каменован. Ми данас, будући да се таква борба води и против наше Цркве, нашег православног народа, снажно осећамо њен интензитет. Мислим на последње три деценије. Али, ништа друго него борба Православља и сатанизма није био ни терор над народом и Црквом од стране усташâ, немачких нациста, балиста и других у Другом светском рату, а ништа друго није био ни послератни терор Комунистичке партије. То је иста борба непрестана! Али и у мирнијим периодима слободнијег живота Православне Цркве, без видљивих прогона, када чак постоји одређени комфор, дешавају се падови, кроз превелики утицај световних чинилаца на црквену структуру. Сведоци смо тога данас. Сведоци смо својеврсне трагедије када јерархија једне поме