Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

Данашње Јеванђеље поставља питање које је основа читавог људског живота, основа нашега хришћанства и нашега спасења. Законик неки пита Господа: „Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни?“ Сва теологија, сва мудрост, сва потрага људскога срца садржана је управо у овом питању. Христос га не одбија, већ га упућује на оно што сваки човјек већ зна у дубини свога бића: „Шта је у написано у Закону? Како читаш?“ А законик исправно одговара: „Љуби Господа Бога свога… и ближњега свога као себе самога.“ Христос му каже: „То чини и живјећеш“.Али питање које законик поставља затим открива његову, али и нашу слабост:
„А ко је мој ближњи?“ То питање поставља човјек који хоће да ограничи љубав.
Да одреди докле мора, а одакле више не мора.Да има границу – да не би морао жртвовати себе. Зато Христос казује велику, свима познату причу – причу о Милостивом Самарјанину.
Човјек неки силазио је из Јерусалима у Јерихон. То је пут који иде „надоле“, али и путања свакога човјека који одлази од Бога. Тај пут је увијек опасан. И он пада у руке разбојницима – као што ми паднемо у руке страсти, гријеха, слабости, страха, болести.
Разбојници га опљачкаше, пребише и оставише полумртва поред пута. И ево ко пролази:
• Свештеник – зна Закон, зна заповијести, зна шта је добро и шта је зло..
• Левит – служи у храму, и он познаје Закон. Обојица су видјела повријеђеног човјека. Али обојица пролазе шпред њега. Не осуђујмо их превише. Можда су журили на службу. Можда су имали обавезе. Можда су мислили да ће се неко други побринути. Зар није тако и у нашем животу? Колико пута неко крај нас у тишини пати, а ми помислимо: „Сигурно има неког ближег да му помогне.“ „Ма није то моја ствар.“
И прођемо. Али, онај којег су Јевреји сматрали нечистим, нижим. Баш он – зауставља се. Прилази. Сажали се. Привија му ране, пере их вином и уљем – то је символ благодати, љековитости, утјехе. Ставља га на своју животињу, води у гостионицу, плаћа, и још додаје да ће при повратку све надокнадити. Христос пита: „Ко је био ближњи овоме што је запао међу разбојнике?“ Одговор је јасан: „Онај који му милост учини.“ И Господ завршава ријечима које су срце цијелог Јеванђеља: „Иди па и ти чини тако.“
Шта нам Господ поручује овом причом?

• Ближњи није онај ко нам је крвно близак, већ онај коме се ми приближимо. Ближњи се не дефинише – ближњи се постаје.
• Љубав није осјећај, него дјело. Самарјанин није рекао ни једну ријеч, али је учинио све што је требало.
• Не гледај ко је човјек, него његову рану. Човјек који пати престаје бити „туђи“ или „други“. Он постаје наш.
• Повријеђени човјек увијек лежи поред нашега пута. То је неко у нашој породици, комшилуку, на послу. Можда је то неко чији бол нико не види – често најтеже ране су невидљиве.
• Христос је истински Самарјанин. Он се сагиње над сваком нашом раном. Он нас подиже, превија, оживљава.
• Гостионица у коју нас води јесте – Црква. Уље и вино – Свете Тајне. А његов долазак „опет“ јесте – Други Долазак.

Како да живимо ову причу?
• Умјесто да судимо – сажалимо се.
• Умјесто да прођемо – зауставимо се.
• Умјесто да кажемо „немам времена“ – нађимо минуту.
• Умјесто да гледамо ко је човјек – погледајмо како га је Бог створио.
Самарјанин није питао:
„Ко је он?“
него:
„Шта ја могу учинити?“
То је разлика између мртве вјере и живе вјере.
Кроз данашње јеванђеље Христос нас позива да будемо ближњи. Да видимо рањенога. Да се сагнемо. Да дамо макар мало своје љубави, времена, пажње, праштања, доброте. Јер на крају живота Бог нас неће питати: „Колико си знао?“ него: „Коме си постао ближњи?“ Нека нам Господ подари срце милостиво, саосјећајно, живо, да би и нама једнога дана рекао оно што је рекао законику: „То чини – и бићеш жив.“ Аутор: вјеронаука.нет

30. новембра (17. новембра по „старом календару“јулијанском календару). Свети Григорије Чудотворац, епископ неокесаријски, је један од најцјењенијих светаца древне Цркве живио је у III вијеку на територији данашње Турске. Рођен је у граду Неокесарија (сјеверно од Мале Азије) у незнабожачкој породици. Добивши изврсно образовање, од младости је тежио Истини, али мислиоци антике нису могли да задовоље његову жеђ за знањем. Истина му се открила тек у светом јеванђељу и младић је постао хришћанин. Да би наставио своје образовање, свети Григорије је отишао у Александрију, тада чувени центар паганске и хришћанске науке. Радознала младост похрлила је у александријску школу катихизиса, где је предавао презвитер Ориген, чувени учитељ који је посједовао огромну снагу ума и дубину знања. Свети Григорије је постао ученик презвитера Оригена. Накнадно је светац о свом ментору написао ово: „Овај човјек је од Бога добио највећи дар - да буде преводилац Божје ријечи људима, да разумије  Ријеч Божију онако како ју је сам Бог користио и да је објасни људима онако како они могу да је схвате“. Осам година је свети Григорије учио код презвитера Оригена и примио крштење од њега. Подвижнички живот, целомудреност, чистота и непожељност светог Григорија побудили су завист код самопоузданих и грехољубивих незнабожачких вршњака и они су одлучили да клеветају светог Григорија. Једном, када је разговарао са учитељима на тргу, пришла му је позната блудница у граду и почела да захтева плаћање за гријех који је наводно почињен с њом. Испрва јој је свети Григорије кротко приговорио да се вара, мијењајући га са неким другим. Међутим, блудница није одустала. Тада је замолио пријатељицу да јој да новац. Чим је блудница узела у руке неправедно мито, она је у налету бијеса пала на земљу, а затим признала обману. Свети Григорије се молио над њом, а демон ју је напустио. У младости се свети Григорије повукао у пустињу, где је у посту и молитви стекао дарове прозорљивости и пророштва. Једном се светитељ усрдно молио Богу и Богородици да му открију истински начин поштовања Свете Тројице. Током молитве, Богородица му се јавила са апостолом Јованом Богословом, који је научио светитеља како да исповиједа тајну Пресвете Тројице. На овом Откривењу се заснива православно учење о Светој Тројици, које су касније развили црквени оци: Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски. Својом хришћанском побожношћу, способношћу да дубоко проповиједа Ријеч Божију, бројним чудима и мудрим управљањем црквама, светац није само повећао број хришћана у свом крају. Штавише, уочи своје блажене смрти (светац је отишао Господу око 266-270. након Христовог рођења), У Неокесарији је остало само 17 незнабожаца, упркос чињеници да је, када је владика Григорије дошао на ову столицу, овдје било само 17 хришћана.  Светитељ се прославио мноштвом праведних дјела и чуда: протјеривањем демона, изљечењем болесних, помирењем зараћених. Вјеронаука.нет

Антифони и химна „Јединородни Сине“: непозната прича
Неколико новембарских датума у нашем црквеном календару допринијело је писању овог материјала. 26. новембра Црква прославља празник Светог Јована Златоустог, а 27. новембра - Светог цара Јустинијана. Били су потпуно различити људи, заузимали су различите положаје у друштву чији су били, штавише, раздваја их вијек и по историје. Али још увијек их спаја једна ствар - а то је Божанска литургија .
Ако немамо питања о улози светог Јована у литургијском дијелу, онда треба мало појаснити цара Јустинијана. Неки научници вјерују да је он аутор, или је бар под његовим утицајем свима уведена позната химна „Јединородни Сине“, која заједно са антифонима и читањем Светог Писма чини први дио литургије. Вриједи подсјетити да је, упркос древности антифонског појања, које се налази у Старом завјету, управо свети Јован почиње да га користи у божанским службама цариградске цркве. То је управо тачка која спаја свеце недалеко један од другог у нашем данашњем календару.
Антифони
Можемо рећи да се ми у Библији први пут сусрећемо са антифонским (од грчког „αντιφωνος“ – пјевање, наизменично пјевање тј. пјевање за двије пјевнице, тако да кад појање на једној страни престане, на другој почиње) пјевањем, када се Израиљски народ обратио Богу ријечима захвалности за чудесан прелазак Црвеног мора и сродне догађаје ... Готово цијела 15. глава Књиге Изласка је посвећена овоме. Поред горе поменутих поступака светог Јована Златоустог, у антиохијској цркви антифоне уводи свештеномученик  Игњатије Богоносац, а на западу - свети Амвросије Медиолански (Милански).... Пошто је свети мученик Игњатије страдао на самом почетку 2. вијека, с тим у вези он се може сматрати пиониром. Поред тога, раније Предање, које свети Фотије Цариградски затим понавља у својој чувеној „Библиотеци“, тврди да је антифонскно појање Игнатије увео по узору на пјевање анђеоских хорова које је чуо.
Данас се развила литургијска традиција, када имамо празничне антифоне, постоје свакидашњи антифони и такозвани изобразитељни антифони. Пјевање псалама 102. (стихови 1-5) и 145, (у цјелини), као и Блаженстава (Мт 5, 3-12), почело се у истраживачкој литератури 19-20. вијека називати изобразитељним антифонима. То је оно што чујемо на недјељним литургијама, мада се оне обављају и другим данима.
Сјетимо се да се и Псалам 102. чита у Шест псалама и започиње ријечима: „ Благослови, душо моја, Господа, и све што је у мени Име свето Његово“, изгледа да је кратка и разумљива реченица, али садржи и дубље значење него што мислимо. Није узалуд свети Јован рекао да је ова похвална пјесма намијењена свим људима који су успјели да се ослободе или су на путу да се ослободе тешког терета гријеха.
Зашто би Господ благословио душу, а не дух? Јер она стоји на средини између тијела и духа и, с једне стране, тијело привлаче тјелесна задовољства, а с друге - дух - Бог. Душа је та која треба да уложи своју унутрашњу снагу да се одупре нагонима тијела. Ове унутрашње силе, пише свети Јован, јесу „снага мисли, разума, бијеса, жеље, представљања, маште, осјећања“, а ријечи псалма „све што је у мени“, само их указују.
Узмите у обзир да када чујемо антифоне у храму, ми се изнутра подстичемо да славимо Бога. И сада, захваљујући свједочењу свештеномученика Игњатија, такође знамо да у томе подражавамо свете Анђеоске Силе које су заправо присутне на литургији. Шта још заиста можемо донијети на дар Богу, ако не своју захвалност, изражену лијепим ријечима Псалма 102. „Пуни захвалности за божанске благодати“, каже блажени Теодорит Кирски, „подстичу себе да пјевају, дајући доброчинитељу шта могу“. Псалам 145. има сличан садржај, започињући ријечима: „Хвали душо моја Господа. Хвалићу Господа у животу мојем, псалмопеваћу Богу моме докле постојим“. Међутим, према светом Јовану, овдје постоји један посебан елемент. Хвалити Бога цијелог свог живота могуће је само одређеним дјелима, што заузврат корелира са Христовим учењима: „Тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела, и славе оца вашега који је на небесима“ (Мт 5, 16). Све ово зачини свети Јован прелијепом мишљу да је душа музичар и умјетник, а тијело, којим се изводе дјела, обиљежава псалтир, лиру и фрулу.

„Јединородни Сине и Слове Божји“
Хајде сада да разговарамо о химни „Јединородни сине“. Чињеница да је ушла у литургију у 6. вијеку данас је несумњива, али питање ауторства, као што сам већ примијетио, није у потпуности ријешено. Што се тиче датирања, направићемо мало појашњење. Византијски монах и хроничар Монах Теофан Исповједник, који је живио крајем 8. - почетком 9. вијека, у својој „Хронографији“ указује да је пјевање разматране химне цар Јустинијан увео 535. године (могуће 536). Постоје варијанте његове раније употребе, али су овде одступања незнатна. Павле Ђакон је бенедиктински монах који је живио у 8. вијеку, као и један литургијски коментар 12. вијека, потписан именом светог Софронија Јерусалимског, ауторство „Јединородни сине“ приписује  Јустинијану. Али сиријска традиција оспорава ову позицију и монофизиту Севира Антиохијског сматра састављачем химне. Као што сада схватамо, увођење пјевања „Јединородни сине“ учињено је с разлогом. То је било због теолошких спорова 6. вијека.
Монофизитизам је тада задржао прилично снажну позицију, укључујући и реакцију на јерес несторијанизма. Подсјетимо се да према несторијанском учењу Христос није био Богочовјек, већ човјек у коме је Бог живио, тј. за Несторијанце су божанска и људска природа у Христу у основи одвојене. Супротно овом учењу, 519. године скитски монаси су предложили формулу „ Један од Тројице је разапет и страдао. Ова монофизитска дефиниција указала је да је Божанско страдало на Крсту.
Теолошка гледишта цара Јустинијана нису била лишена, рећи ћемо, монофизитских склоности, али је и даље непрестано покушавао да пронађе начине за помирење присталица и противника Халкидонског сабора. У том циљу је 533. године састављен указ о уједињењу. У погледу формуле скитских монаха, цар је написао писмо папи Јовану II, а у вези с едиктом -писмо цариградском патријарху Епифанију. Обје посланице садрже изразе сличне ријечима химне „Јединородни сине“. Сасвим је могуће да је Јустинијан позајмио потребне формулације од Севира, али у сваком случају то је био покушај помирења зараћених страна на основу формуле са којом би се сви сложили.
Монах Теофан Исповједник не указује гдје је тачно у божанским службама цар Јустинијан увео пјевање химне. Његова употреба у литургији, заједно са три антифона, први пут се помиње у литургијском коментару из 8. вијека под насловом „Тајна историја Католичке цркве“. Од тада се „Јединородни Сине“ могло пјевати на различите начине, извршена су нека преуређења с антифонима, али химна више није избацивана из литургијске употребе.
* * *
Надам се да ће нам сада почетни дио литургије постати мало љепши и разумљивији. Ми, иако често интуитивно, и даље схватамо значење псалама, али иза химне „Јединородни Сине“, као што видимо, стоји читава историја теолошких спорова која је умакла нашој пажњи.
Сад, сваки пут кад се молимо на литургији, сјетимо се да иза ове приче стоје стварни људи и њихов значајан духовни и интелектуални рад. Подсјетимо се светог цара Јустинијана, и отаца Халкидонског сабора, који су бранили Истину, и монаха Теофана, који нам је сачувао и пренио тако важне податке.
Аутор: Протојереј Владимир Долгих / Превод: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ

У причи коју је Господ Исус Христос испричао одговарајући на питање јудејског законика „Ко је мој ближњи“, свештеник и левит пролазе поред рањеног путника, а Самарјанин му, напротив, помаже. Ко су законици? Зашто су побожни и благочестиви људи оставили човјека у невољи и шта је било необично код Самарјанина? 
Законици су цио свој живот посветили проучавању Мојсијевог закона. Њихове дужности укључивале су чување, истраживање и тумачење Светог писма. Само њима се вјеровало да препишу старозавјетне књиге. Они су такође контактирани када је било потребно саставити писмени документ или разјаснити сложена правна питања. То су били веома цијењени и професионално незамјенљиви људи у Древном Израиљу.
Једном, током разговора између Исуса Христа и апостола, којем су присуствовали и други људи, устаде неки законик, желећи да искуша Господа, обрати Му са питањем:  “Учитељу! Шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни?“ (Лк 10, 25 ). Наравно, законик је савршено добро знао шта Писмо каже о овоме. А. П. Лопухин биљежи да се, постављајући Господу ово питање, надао да ће Исус рећи нешто супротно Мојсијевом закону, како би се онда могао расправљати с Њим и изаћи као побједник из овог спора. Међутим, Христос позива свог саговорника да сам пронађе одговор: “Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк 10, 26 ).
Законик одговара Христу изводом из Писма: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мишљу својом, и ближњега свога као самога себе „(Лк  10, 27 ). ). А Христос му рече: „Право си одговорио; то чини и живјећеш“ (Лк 10, 28 ).
Али он није одустајао и желећи да докаже да његово питање има смисла а и да оправда себе, рече Исусу: „А ко је ближњи мој?“ (Лк 10, 29 ). Као одговор, Христос прича причу о милостивом Самарјанину – феномену који се, према мишљењу старозавјетног Јеврејина, једноставно није могао догодити. Зашто?
Чињеница је да су се Јевреји према Самарјанима односили крајње негативно, пошто се овај народ, поријеклом из етничке мјешавине Јевреја и паганских племена, удаљио од правог поштовања Бога. По опису Старог завјета, Самарјани су зао, себичан и поносан народ. „Не знају чинити право, говори Господ, сабирају благо насиљем и грабежем у дворима својим“ (Ам 3, 10 ).
Дакле, чувши шта је Христос рекао о Самарјанину, законик је могао очекивати да ће услиједити прича о злу и неправедном човјеку који је погазио закон Божији и људски. Међутим, Господ уништава ове идеје и ствара сасвим другу слику. Христос законику прича причу о човјеку којег су на путу из Јерусалима у Јерихон ухватили разбојници, опљачкали га и ранили. Само се Самарјанин испоставља да је спреман да помогне рањеном путнику док га свештеник и левит - поштовани људи у друштву и обдарени високим моралним особинама - пролазе.
Шта је разлог њиховог наизглед равнодушног, па чак и суровог понашања? Да бисмо ово разумјели, потребно је замислити гдје се одвијају догађаји из приче. Пут од Јерусалима до Јерихона, пролази кроз стјеновите клисуре и био је кривудав и изузетно опасан. Особине овог краја чиниле су пут привлачним за разбојнике током много вијекова. Блажени Јероним пише да се, због учесталости злочина који су се на њему дешавали, чак и у 5. вијеку, када се ситуација промијенила, овај пут и даље звао Црвени или Крвави. Било је заиста глупо кренути сам на такав пут.
 
Први који туда пролази је свештеник (свештеници у Старом Израиљу били су потомци Арона, брата пророка Мојсија. Њихова главна дужност била је вршење богослужења у Јерусалимском храму). Разлог за његово понашање лежи у постојећој наредби о недотицању мртвих: „Ко се дотакне мртва тијела човјечијега, да је нечист седам дана“ (Бр 19, 11). Свештеник је ишао у Јерусалим да врши богослужење. Да је дотакао путника који је, врло вјероватно, већ умро, он би постао нечист и у оваквом стању изгубио би право да служи у храму. Није могао да дозволи да се ово деси. У Израиљу је било много свештеника - око 20 хиљада људи, били су раздијељени у 24 чреде, служили су у Јерусалимском храму наизмјенично и веома су цијенили ову ријетку прилику. Цијена коју је свештеник који је пролазио поред рањеног морао да плати за исказивање милосрђа чинила му се превисоком, па је умјесто помоћи потребитом изабрао да слиједи слово закона.
Левит (тзв. помоћници свештеника, потомци Левија, сина старозавјетног патријарха Јакова), који такође није смио да помогне путнику, вјероватно се плашио да повријеђени човјек којем је помоћ била потребна, није то већ разбојник који је поставио замку. Поред тога, знало се да су на овом путу разбојници често глумили сличне сцене: један од њих се претварао да је рањен, а када би се особа која је жељела да помогне нагнула над њим, други разбојници су насрнули на лаковјерног помагача. Левит и свештеник стављају своје интересе изнад интереса других, а само нечисти, гадни, са становишта ортодоксног Јеврејина, Самарјанин помогао је повријеђеном и опљачканом човјеку: „ А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим“ (Лк 10 , 33-35). Усљед тога, када Господ пита: „Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике?“ (Лк 10, 36 ) – законик признаје: „Онај који му милост учини“ (Лк 20, 37 ). 
Док је испитивао Христа за знање и придржавање Мојсијевог закона, законик је пао на много важнијем испиту – на милосрђу и љубави. На крају крајева, свако ко се пита ко му је комшија, заправо не схвата шта је права љубав. Извор: фома.ру/ аутор:ФРОЛОВА Уљана/ превод: вјеронаука.нет

Ученици митровачке гимназије и вероучитељ Стефан Недић, након недавно завршеног хуманитарног  турнира у малом фудбалу, сакупљена средства усмерили су за помоћ одељењу психијатрије Опште болнице у Сремској Митровици. Војислав Мирнић в.д. директора ове здравствене установе, овим поводом, угостио је Христину Лозјанин, Марка Пепелчевића и Алексу Миле Шика у пратњи вероучитеља, свештеника Стефана Недића. У митровачкој гимназији се тардиционално организују хуманитарни турнири ученика веронауке оновних и средњих школа, а  овогодишњи у малом фудбалу, одржан је у хали Пинки, где су се екипе надметале сакупљајући средства за пацијенте одељења за психијатријске болести, на коме се спроводи православна психотерапија. Овај пут учествовало је преко 600 ученика, у преко 60 екипа, са вероучитељима пратиоцима, а сакупљено је око 240.000 динара за обнову овог одељења болнице. Директор болнице се захвалио на вредној донацији и истакао да су потребе установе огромне на свакодневном нивоу, а овај гест доброте и хуманости младих заслужује и пажњу и велику захвалност. Извор: Епархија сремска

У Научно-практичном центру за хирургију, трансплантологију и хематологију у престоници Белорусије, Минску, 28. новембра 2025. године одржана је Међународна конференција под називом „Боткинска читања“, на којој су размотрени етички аспекти лечења и духовног старања о пацијентима.
- У оквиру XI Белоруских образовних Божићних читања „Просвећење и савременост: формирање личности и изазови времена“, у Научно-практичном центру за хирургију, трансплантологију и хематологију одржана је републичка конференција са међународним учешћем „Боткинска читања“. Догађај ће окупио руководиоце и лекаре здравствених установа широм Белорусије, професоре и студенте медицинских универзитета и колеџа, ученике духовних школа, као и представнике свештенства Белоруског егзархата.На конференцији је учествовала и делегација лекара Министарства здравља Републике Србије у којој је, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, представник Српске Православне Цркве, протођакон доцент др Петар Дабић, члан Синодског одбора за биоетику, иначе кардиолог у Институту за кардиоваскуларне болести Дедиње у Београду.
Рад форума се одвијао кроз предавања и отворене дискусије. Учесници су разматрали широк спектар тема везаних за савремена достигнућа медицинске науке и праксе, као и за етичка питања у лечењу и духовном збрињавању пацијената. Тематски оквир конференције је обухватио више области: трансплантацију органа у Републици Белорусији, стање и перспективе развоја, етичке аспекте донорства органа, став Руске Православне Цркве о питањима трансплантације, искуство аутономне Цркве у Белорусији у пружању духовне помоћи у болницама, развој онколошке службе, проблем бола у онкологији, као и утицај хришћанског схватања смрти на доношење одлука у завршним фазама живота (палијативна нега, одбијање лечења), стоји на званичном гласилу Цркве у Минску. Извор: СПЦ

Браћа Матеј и Јаков живјели су са оцем Алфејем у Капернауму. Капернаум се налазио на путу који је повезивао два велика града: медитеранску луку Цезареју и сиријску престоницу Дамаск. За путовање таквим путевима наплаћивала се царина од трговаца. Будући апостол Матеј радио је и као сакупљач пореза - цариник.

Правојерни Јевреји презирали су царинике - Јевреје који су убирали порез у корист римских освајача, богатих, који су гулили кожу са својих саплеменика. Замислите изненађење Матеја када се Исус који је пролазио окренуо према њему ријечима: „Прати ме“. И оставивши све једном заувијек, Матеј га је слиједио.

Матеј је био нераздвојан са Христом до Његовог затварања, чуо је све што је Спаситељ учио, био свједок чуда и исцјељења. Заједно са осталим апостолима видио је васкрслог Спаситеља и примио је обећани Дух Утешитеља на дан Педесетнице.

Инспирисан Духом Светим, Матеј је саставио рукопис у којем је изложио све што је видио и чуо као апостол. Тако су први хришћани имали прво књижевно свједочанство о Христу - Јеванђеље по Матеју. Прије свега, јеванђелист се обратио својим саплеменицима - Јеврејима. Христос из Јеванђеља по Матеју је плот од плоти израиљског народа, наставак његове историје и испуњење обећања која су му дата.

Матеј је проповиједао у и око Јерусалима, Сирије, Персије и Етиопије. Проповијед апостола праћена је бројним чудима и довела је до оснивања етиопске хришћанске заједнице, коју је Матеј повјерио епископу Платону, од њега постављеном, да је води.

Матеј је страдао, у Етиопији, око 60. године. Локални пагански владар Фулвијан наредио је да се апостол разапне на земљу, а затим спали. Али као резултат тога, ватра се проширила на кипове идола и они су изгорели. Матеј је умро, али је сам Фулвијан прешао у хришћанство, а епископ Платон га је крстио узевши име апостола којег је погубио.

Временом, одрекавши се власти, Фулвијан је постао епископ, замјењујући покојног Платона. А апостола Матеја, Црква је почела да поштује као светитеља - мученика, јеванђелисту,  Христовог свједока. Његове мошти почивају у храму Сан Матео у Салерну (Италија). Црква слави успомену на јеванђелисту Матеја 29. новембра.
Цртежи Екатерине Гаврилове /извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ  на основу извора Фома.ру

Прочитај  детаљан опис живота и рада СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ МАТЕЈА -КОЈЕГ НАША ЦРКВА ГА ДАНАС ПРОСЛАВЉА

​Нови завјет започиње Матејевим јеванђељем, али о његовом аутору заиста знамо врло мало. У Јеванђељу је о њему написао врло кратко: „И одлазећи Исус оданде видје човјека гдје сједи на царини, по имену Матеја, и рече му: хајде за мном. И уставши отиде за њим“ (Мт 9, 9), сличну причу цитирају Марко и Лука. Занимљиво је да га Марко назива другим именом: Левије Алфејев, а Лука примјећује да је био цариник (ова ријеч је значила=убирач пореза и пореза) и додаје један, али врло значајан детаљ: „И он је, оставивши све, устао и кренуо за Њим ". Међутим, сам Матеј себе назива порезником кад наводи имена апостола. То је све што нам Нови Завјет говори о овом човјеку. Овај апостол нам није оставио своје поруке, ништа се не извјештава о његовом посебном учешћу у неким догађајима историје Јеванђеља, о његовој бесједи након Вазнесења, и уопште о његовом животу. Ништа осим ове кратке епизоде - прекретнице када се све промијенило одмах и заувијек.
Дакле, Матеј, звани Левије (тада су људи могли имати два имена), био је брат другог апостола, Јакова. Њихов отац се звао Алфеј, браћа су живјела у галилејском граду Капернауму, који се налазио на путу који је повезивао два велика града: медитеранску луку Кесарију и главни град Сирије, Дамаск. На таквим путевима су се убирали порези од пролазних трговаца, Матеј је служио на таквим царинама. Царинска служба је, наравно, пружала значајне могућности за обогаћивање: новац можете сакупљати не само у благајну, већ и у свој џеп. Поред тога, порезници су служили римским освајачима и окупаторима. Није изненађујуће што је израз „порезници и грешници“ постао нека врста пословице, која се огледа у Јеванђељу: порезници су били имућни и утицајни, али су их људи презирали. Име Левије звучи у оштрој супротности са овим дијелом: подсјећа на Левија, сина Јакова, чији су потомци били свештеници и левити - људи који су непрестано служили Богу. Родитељи, дајући такво име сину, вјероватно су му пожељели управо такву судбину, али он је изабрао другачији пут.
​Шта је могао помислити кад је видио да поред њега пролази познати учитељ и пророк о коме сви око њега говоре? Људи обичног ранга презирали су се да комуницирају са порезницима, али овдје - велики праведник! Наравно, неће хтјети ни да баци поглед на званичника огрезлог у корупцији, који броји кованице узете од поштених људи са ликом страног цара ...
​Христос није поставио никакве услове, није му ништа замјерио и рекао је само једно: „слиједи ме“. А Матеј га је пратио, једном заувијек, напуштајући свој уносан посао. Предање прецизира да је он  истовремено четвороструко вратио свима које је раније неправедно закинуо, као што је то обећао учинити други преобраћени цариник, Закхеј. Али не знамо ни да ли је Матеј имао прилику за то - ко га је управо прошао на путу! Штавише, било је потребно одмах слиједити Исуса - није било времена за објашњења и прорачуне, чак ни код оних који су живјели у близини. Није увијек могуће поправити насталу штету, извинити се због нанесене увреде - али увијек је могуће промијенити свој живот, што је он и учинио. Не знамо детаље овог каснијег живота, али је свакако био посвећен проповиједању Јеванђеља.
​Матеј је написао своје јеванђеље у Палестини (Мт 27,53; 28,15). Нема полемике око мјеста писања: Матеј се јасно обраћа својим саплеменицима Јеврејима. Даје многе детаље који су за њих значајни, наглашава како су се старозавјетна пророчанства обистинила у Исусовом животу - ово је било важно за оне који су очекивали Месију, који су вјеровали у Писмо, које данас називамо Старим завјетом. Лука и Марко су, обраћајући се другим читаоцима, писали другачије. Дугачка листа имена, Христов родослов, којим започиње ова књига, такође има своје значење. Од самог почетка Матеј извјештаје о Христу ставља у контекст Свете историје. Исус није дух или анђео, као што су неки касније вјеровали, већ плот од плоти израиљског народа, наставак његове историје и испуњење обећања која су му дата.
У давним временима постојали су докази да је чак и језик овог Јеванђеља изворно био јеврејски (мада би се и уско повезани арамејски могао тако назвати), али овај текст није стигао до нас, а не можемо бити сигурни ни у његово постојање - имамо само грчки текст овога, и као и остатак Јеванђеља. Иако је Матеј писао за Јевреје, желио је да га разумију не само Јевреји, а поред тога, многи од Јевреја који су живјели далеко од своје земље, чак су и тада у свакодневној комуникацији прешли на друге језике. Зато је и он, као и други јеванђелисти, писао на грчком, на језику међуенационалне комуникације тог доба.О даљњем животу самог апостола сазнајемо из црквене традиције, али овдје нема потпуног јединства. Прво је проповиједао у Јерусалиму и околини - књига Дјела апостолска, која говори о првим мисионарским путовањима, не помиње Матеја. Али онда се очигледно преселио из Палестине на Исток и посјетио Сирију, Персију и Мидију (данашњи Иран), могуће и Индију. Посебно су познате приче о његовом проповиједању у Етиопији и шире, међу канибалистичким племенима црне Африке. Ово проповиједање праћено је бројним чудима и довело је до оснивања локалне црквене општине, коју је апостол повјерио епископу, од њега постављеног, по имену Платон, којег је он рукоположио.
​Тамо је, према опису свог живота, мученички страдао око 60. године: локални незнабожачки владар по имену Фулвијан наредио је да га распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. а затим спале на лаганој ватри, прекривенег грањем, али као резултат, пожар се проширио на кипове идола, који су изгорјели и истопише се од огња као восак ... Апостол је умро, али је сам мучитељ прешао у хришћанство, а затим га је крстио епископ Платон, узевши име Матеј. Одсад је погубљеног апостола поштовао као свеца. Временом, одрекавши се световне власти, и сам је постао епископ, замјењујући покојног Платона.
Тешко је судити колико је ово предање историјски поуздано - у сваком случају грчка и латинска имена (Платон, Фулвијан) у то вријеме очигледно нису била у употреби у Африци, па је прича о смрти апостола очигледно била подвргнута даљој обради. Сасвим је могуће да се у овом случају Етиопијом назива извјесни прилично дивљи дио Азије насељен црнцима - таква теорија је више у складу са главним азијским правцем лутања апостола. То може бити јужна Арабија или неко подручје Хиндустана. Међутим, према другим изворима, његово мучеништво се догодило у малоазијском граду Јераполису, који је данас познат туристима који посјећују изворе калцијума Памук-Кале у Турској. Становници овог града управо су носили грчко-римска имена. Његове мошти чувају се у храму Сан Матео у Салерну (Италија). Цариници и они који се баве „финансијским професијама“ (порезници, банкари, рачуновође) традиционално сматрају својим заштитником Светог апостола и јеванђелисту Матеја - међутим, ријетко морају да оставе све у једном тренутку и слиједе Христа, као што је то у своје вријеме чинио Левије Матеј, син Алфејева, и тако, изгубивши уносно мјесто, заувијек овековјечио његово име. Аутор: АндрејДесницки / И​звор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ​

Јеванђеоске слике
Јеванђеље нам говори о сљедећој епизоди: "И кад јеђаше у кући, гле, многи цариници и грјешници дођоше и јеђаху с Исусом и с ученицима његовијем. И видјевши то фарисеји говораху ученицима његовијем: зашто с цариницима и грјешницима учитељ ваш једе и пије?А Исус чувши то рече им: не требају здрави љекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: милости хоћу, а не прилога. Јер ја нијесам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање"  (Мт 9, 10-13).
Предање каже да је Матеј проповиједањем обишао Сирију, Медију, Персију и Партију, завршивши своје дјело проповједања мученичком смрћу у Етиопији. Невјероватан човјек о коме, нажалост, знамо тако мало ... Шта је било на души код њега, порезника - издајника којег су мрзили његови људи, које је Исус позвао да га слиједе? Неће ли ово освијетлити мала прича коју је само Матеј сачувао и навео у свом Јеванђељу?
Једном су апостоли били у лађи, а Исус се сам молио на гори: "А лађа бјеше насред мора у невољи од валова, јер бијаше противан вјетар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору. И видјевши га ученици по мору гдје иде, поплашише се говорећи: то је утвара; и од страха повикаше. А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се; ја сам, не плашите се. А Петар одговарајући рече: Господе! ако си ти, реци ми да дођем к теби по води. А он рече: ходи. И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Но видећи вјетар велики уплаши се, и почевши се топити, повика говорећи: Господе, помагај! И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра, и рече му: маловјерни! зашто се посумња?" (Мт 14,  24-31). Епизода, која се Матеју учинила веома важном, као нешто што се не може изгубити, али мора бити сачувано и пренесено другима у аманет: ако вас Христос позове, оставите све и идите к Њему. И никада се не бојте ако Га видите. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ​
Препоручујемо да прочитате: ЗАГОНЕТКЕ ЈЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ: ДА ЛИ ЈЕ ОНО СИГУРНО ПРВО НАПИСАНО?​​

У сриједу ујутру 26. новембра 2025. године, у лансирном комплексу Бајконур у Казахстану одржан је молебан поводом освећења летелице "Сојуз МС-28". Богослужење је предводио епископ актјубински и кизилордински Руске православне цркве г. Игњатије. Молебну су присуствовали запослени у космодрому Бајконур, унуци истакнутог совјетског научника и конструктора ракетно-космичких система Сергеја Павловича Корољова – Андреј и Сергеј, као и сарадници Актјубинске епархије. На крају, епископ Игњатије је покропио присутне освећеном водом и обратио им се поучном бесједом.
Посада свемирске летјелице „Сојуз МС-28”, састављена од два руска (Сергеј Куд-Сверчков и Сергеј Микајев) и  Кристофера Вилијамса, космонаута америчке Националне администрације за аеронаутику и свемир (НАСА) стигла је 27. новембра до Међународне свемирске станице и у добром је здравственом стању саопштила је руска државна корпорација за свемирске активности Роскосмос. Специфичност овог лансирања је то што је спољашњост ракете украшена цртежима које су креирала дјеца која се лијече од онколошких болести. Цртеже који су украшавали носач послала су дјеца из 50 градова Русије и 14 других земаља — свако од њих је нацртао свој „свемирски сан“. Припрема вјеронаука.нет/ Извор

​28. новембар – Свети мученици Гурије, Самон и Авив
Према црквеном предању, ови свеци се поштују као небески заштитници хришћанског брака.  Али какву везу са хришћанским браком имају светитељи, који су страдали, иако истог дана, али у различито вријеме и сједињени, чини се, само заједничким мјестом сахрањивања (њихове мошти су положили у један ковчег).
Едески мученици
За вријеме гоњења хришћана под царевима Диоклецијаном (284–305) и Максимијаном (305–311), у граду Едеси ухапшена су два пријатеља, хришћани Гурије и Самон, проповједници Речи Божије. Покушали су да побјегну из родне Едесе (данас град Шанлијурф у југоисточној Турској), али су ухваћени.  Светитељи су одговорили одлучним одбијањем на понуду да принесу жртву боговима, исповиједајући своју вјеру у Христа. Због тога су били подвргнути страшним мучењима. Мученици су све подносили са чврстином и молитвом. Ноћу су мученици изведени из града и посјечени. Много година касније, посљедњи пагански цар Лициније (311–324) почео је да прогони хришћане. Ђакон Едеске цркве по имену Авив, којег је цар наредио да ухвате због ревносног ширења праве вјере. Но, ђакон Авив је сам дошао до џелата, не желећи да при потрази за њим страдају и други хришћани. Светитељ је исповиједио вјеру у Христа и био осуђен на спаљивање. И сам мученик уђе у огањ и молитвено предаде дух свој Господу. Када се ватра угасила, светитељева мајка и рођаци нашли су његово тијело неоштећено. Мученик је сахрањен у исти гроб поред светих Гурија и Самона. ​
Како су свеци казнили брачног преваранта
А ови свеци се сматрају заштитницима хришћанског брака захваљујући легендарном заплету који је ушао у њихово житије. Догађаји описани у њему односе се на вријеме најезде Хуна на Византију (379-387). Према предању, током похода, један Готски плаћеник се зауставио у Едеси у кући удовице Софије. Ту је примијетио њену кћер Евтимију и почео да тражи од господарице да буде његова жена. Мајка је одбила - било је гласина да Гот има жену у својој домовини. Али заклео се на гробу мученика Гурија, Самона и Авива да неће учинити ништа нажао својој жени, да је никада неће увриједити и да ће је вољети и поштовати. И ... преварио је: у својој домовини је заиста имао жену, а Еуфемија је постала њена робиња. Кад јој се дијете родило, љубоморна газдарица га је отровала. А када је умрла његова законита жена он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима, да је спасу. И они јој се јавише у гробу, узеше је и тренутно пренијеше из Готске земље у Едесу, у своју цркву. Сутрадан, када цркву отворише, нађоше дјевојку крај гроба светитеља Божјих, и сазнаше о чудесном избављењу њеном. Не знајући да је она ту, послије извјесног времена Гот се поново појавио у Едеси, дошао у Софијину кућу и дуго јој причао о срећном породичном животу са њеном кћерком, све док се пред њим није појавила лично Евтимија. За Гота се ова прича завршила тужно - градске власти су га осудиле на смрт. А мученици Гурија, Самон и Авив почели су да се сматрају небеским заштитницима хришћанског брака. Аутор: вјеронаука.нет

Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом је освештао 27. новембра 2025. године земљиште за нови храм Светог Саве у Братунцу. У чину освећења земљишта и подизања часног крста на месту будућег олтара, митрополиту Хризостомуцсу саслуживали протојереји-ставрофори: Душан Спасојевић - архијерејски намесник сребреничко-подрињски,  Љубиша Вујичић - парох милићки, Љубомир Пријовић - ректор Богословије „Светог Петра Дабробосанског“ у Фочи; као протојереј  Александар Млађеновић - парох сребренички, јереј Милош Самарџија - парох власенички и ђакон Милош Илић.
Чину освећења земљишта за нови храм присуствовао је велики број грађана Братунца, који ма се обратио Високопреосвећени честитајући им историјски чин и догађај: „Нека нико од вас не помисли да ми градимо храм Богу нашему, јер Богу нису потребни земаљски храмови, ми градимо себи храм, јер нам је потребан да се у њему окупљамо, да се у њему Богу молимо и Њега славимо, али и више од тога да се ми у њему као Црква Божја сабирамо и светима божанским тајнама Његовим себе освећујемо“.
Извор: Митрополија дабробосанска

По први пут од 1990. године, чудотворна икона Пресвете Богородице Кикоске изнесена је, у ноћи 22. новембра, из манастира Кикос у планинама Тродос. Манастир Кикос је православни манастир на Кипру. Основао га је византијски цар Алексије I Комнин у 11. вијеку. У манастиру је служено свеноћно бденије са крсним ходом који је предводио митрополит кикоски и тилиријски г. Никифор, уз учешће братства два велика манастира – Кикоса и Махере – и хиљада ходочасника. Изношење иконе је изузетно ријетко — ово је било тек четврто у историји. У претходним вијековима, Кипрани су се често обраћали "Даждоносној Богородици“ («Αγία Μαρία της Βροχής») током периода суше. У својој бесједи, митрополит Никифор подсјетио је на чуда повезана са иконом и изразио наду да ће, заступништвом Пресвете Богородице, Господ подарити Кипру дуго очекивану обнову земље и крај суше.
Молебни за кишу служени су усред тешке ситуације са водом на острву. Према локалним медијима, дуготрајна суша је довела до пада нивоа воде у акумулацијама на критичне нивое, а кипарске власти разматрају покретање програма за изазивање кише. Метеоролози упозоравају на ризике по пољопривреду и снабдијевање водом ако се ускоро не усвоји рјешење.
Кикоска икона Богородице, једна од најважнијих светиња Кипра, поштује се као чудотворна од XI–XII вијека. Према предању, насликао ју је апостол Лука, али истраживање археолога Јоргоса Сотиријуа датира слику у 12. вијек, са каснијим рестаурацијама. Управо у то вријеме, према предању, икону је на Кипар донио византијски војни командант Мануил Вутумит и смјестио је у новоосновани манастир Кикос. Од давнина је била прекривена златним велом и нико није могао да види њена лица. Иконографски, ова икона припада типу Богородице Умиљење (грч. Елеуса)„Елеуса“: Богородица држи дијете, које је притиснуто уз њен образ; карактеристичан детаљ је покрет Христових ногу и руку, дјелимично скривен испод мафориона. До 12. и 16. вијека икона је постала широко распрострањена: познато је отприлике двадесетак раних копија. Припрема вјеронаука.нет

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, у крипти Храма Светог Саве, у четвртак 27. новембра 2025. године, одржана је промоција две књиге руског аутора, игумана Нектарија Морозова – „Дуг љубави“ и „Усамљеност“.
Промоцији је присуствовао Његово високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије, архимандрит Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, као и бројно свештенство. Догађају се одазвао и велики број верника, који су са пажњом пратили представљање дела.  О књигама су говорили: аутор, игуман Нектарије Морозов и протојереј Слободан Бобан Јокић, уредник издавачке куће „Свевиђе“. Протa Слободан је истакао да је најбитнији наслов из књиге „Дуг љубави“ управо одговор на питање друге књиге – „Kако бити хришћанин“. Говорећи о књизи „Усамљеност“, нагласио је да је усамљеност један од највећих проблема савременог човека, јер је присутна на послу, у друштву, у породици, а нажалост понекад и у Цркви“.
Истовремено је подсетио да Цркву треба доживети као живу заједницу, у којој човек превазилази изолованост и проналази смисао, љубав и духовну подршку. У завршном делу програма, присутни су имали прилику да постављају питања аутору, који је са стрпљењем и пажњом одговарао на свако од њих, додатно продубљујући теме које је у својим књигама обрадио. Извор: Храм Светог Саве

О историји поста и његовом значењу
Успостављање божићњег поста, као и других вишедневних постова, датира још из раног доба хришћанства. Већ од 4. вијека св. Рождествени пост у својим списима помињу Амвросије Медиолански, Филастрије, Свети Августин. У 5. вијеку Св. Лав Велики. Првобитно је код неких хришћана Божићни пост трајао седам дана, док је код других трајао нешто дуже. На сабору 1166. године, који је био за цариградског патријарха Луке и византијског цара Мануила, требало је да сви хришћани посте четрдесет дана пред велики празник Рођења Христовог.
Као што је писао антиохијски патријарх Валсамон „Сам Његова Светост Патријарх је рекао да иако дани ових постова нису одређени правилом, ми смо ипак принуђени да слиједимо неписано црквено предање и дужни смо постити ... од 15. дана новембра”.
Божићни пост  је посљедњи вишедневни пост у години. Почиње 15. новембра (28. по новом) и траје до 25. децембра (7. јануара), траје четрдесет дана и зато се у Црквеном уставу (Типику), попут Великог поста, назива Четрдесетодневним. Св. Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља". Према св. Лав Велики, Крсни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. „Као што нас је Господ благословио плодовима земље“, пише светитељ, „тако и ми током овог поста треба да будемо великодушни према сиромашнима“.
По Симеону Солунском, „пост Божићне Четрдесетнице изображава Мојсијев пост, који је, након четрдесет дана и четрдесет ноћи поста, добио заповијести Божије на каменим плочама. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Ријеч од Дјеве, исписану не на камењу, него оваплоћену и рођену, и причешћујемо се Његовом Божанском плоти“.
Божићњи пост је установљен да бисмо се до дана Рођења Христовог очистили покајањем, молитвом и постом, да би чистим срцем, душом и тијелом са поштовањем дочекали Сина Божијег који се јавио у свијету. и тако да Му поред уобичајених дарова и жртава принесемо своје чисто срце и жељу да слиједимо Његово учење.
Свети Фотије патријарх цариградски каже: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."​
Ко је све постио?
Утемељитељем хришћанског подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људског укријепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.
* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.
* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби“.
* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.
* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.
* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.
* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“.
* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.
* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

Светог апостола Филипа (+ I вијек), једног од дванаесторице ученика Господа Исуса Христа, Православна Црква празнује 27. новембра. Познато је да је свети Филип рођен у Галилеји, у граду Витсаиди. Он је добро познавао Свето писмо, посебно пророчка предсказања, и зато је искрено очекивао долазак Спаситеља.
На позив Самог Христа, пошао је за Њим, о чему говори Јеванђеље по Јовану (Јн 1, 43). У Новом завјету свети Филип се помиње више пута: привео је Христу апостола Натанаила (Јн 1, 46); Господ га је упитао колико је новца потребно да се купи хљеб за 5 хиљада људи (Јн 6, 7); довео је Грке који су жељели да виде Христа (Јн 12, 21-22); током Тајне вечере, Филип је био тај који је питао Христа о Богу Оцу (Јн 14,8). Послије Вазнесења Господњег, свети апостол Филип је проповиједао Јеванђеље најприје у својој родној Галилеји, након чега је посјетио Грчку, као и градове Парфу, Азот и Јерапољ. Проповиједао је и у Сирији, Малој Азији, Лидији, Мизији и у Јерапољу Фригијском. У посљедњем граду, светог апостола су локални незнабошци разапели на крсту 86. године у вријеме цара Дометијана. Његово тијело је сахранила његова сестра Маријамна. Проповијед Јеванђеља светог Филипа на многим мјестима била је праћена бројним чудесима. Мошти св. Филипа пренесене су доцније у Рим. 

Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије примио је 26. новембра 2025.године у службеним просторијама Епархије у Бијељини представнике Саборне цркве у Зворнику и сараднике поводом разматрања почетка изградње првог манастира на територији општине Зворник. На састанку је усаглашено и благословено покретање овог значајног духовног подухвата. Манастир ће бити подигнут код храма Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана на Млађевцу код Зворника, чиме ће овај крај добити нови духовни центар и место сабрања верног народа. Идејно решење и комплетан пројекат манастирског комплекса израдили су архитекте Иван Бракочевић и Јована Домуз из архитектонског бироа „Бракс-про“ из Новог Сада, који су свој рад приложили као дар Цркви.
Ктитор и финансијер изградње манастирског конака биће господин Саво Ерић, угледни привредник из Зворника, чија је подршка од великог значаја за реализацију овог благословеног дела.
Састанак представља важан корак ка обогаћивању духовног живота становништва општине Зворник и јачању мисије Цркве на овом простору. Присутни су били и протојереј-ставрофор Милош Зекановић, архијерејски намесник зворнички, и протојереј Јован Максимовић, парох Саборне цркве у Зворнику.

Његово високопреосвештенство Архиепископ сарајевско-сребренички и Митрополит дабробосански г. Хризостом и Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије у сриједу 26. новембра, на празник Светога Јована Златоустога, са свештенством и вјерним народом, служили су Свету архијерејску литургију  у Манастиру Свете мајке Ангелине у Тилави,  у Источном Новом Сарајеву. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом је благословио овај Светозлатоустовски сабор, истакавши да је Свети Јован Златоусти својим карактером и светим животом, подвигом, својим мучеништвом и својом ријечју показао да је један од највећих јерараха Цркве. Служећи Литургију Светог Јована Златоустог, коју је он написао, односно, мало прерадио и прилагодио, ми се свакога дана сјећамо овог великог jерарха коjи, како је казао Владика, ниjе био само мисаони горостас већ jе био Духом Светим надахнути проповједник, тумач риjечи Божиjе записане у Старом и Новом завjету.
„Тумачио је вољу Божију, али истовремено је био један велики реформатор Цркве Божије у оно вријеме, и због тога је мученички пострадао. Тражио је од хришћанске заједнице један духовни препород, али да почне прије свега од Цркве Божије, па онда од цара, царице и цијелог народа Божијег.“
Митрополит дабробосански г. Хризостом заблагодарио је Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском Јоаникију на љубави, доласку и благослову да заједно служе поводом празника и у част његовог имендана:
„Да заједно славимо Бога који је на чудесан начин устројио призив Божији, јер чудо је Божије како Бог на чудесан начин, нама несхватљив и непојмљив, призива некога у службу Божију: свештеничку, архијерејску, ђаконску… Благодарим Богу да је управо својим чудесним начином мене изабрао да будем Његов слуга, али посебно што носим име, боље рећи надимак Светога Јована Златоустога. Такође, благодарим Богу јер је то био Његов благослов и моја молитва.“
Потом се сабранима обратио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, који је честитајући имендан Митрополиту Хризостому пожелио да му Свети Јован Златоусти буде небески покровитељ, да га руководи у све дане живота његовога као што jе то чинио и до сада. 
Говорећи о Светом Јовану Златоустом, Митрополит Јоаникије је из његовог пребогатог житија издвојио књигу о свештенству, оцијенивши да је то нешто најљепше написано о свештеничкоj служби:
„Свети Јован Златоусти говори да је свештеничка служба, коју ми вршимо овдје на земљи, толико узвишена Божjом милошћу и благодаћу да jе она већа и од анђелске и да свештеницима Господњим, докле врше Свету евхаристију, и анђели саслужују. Јер Господ Исус Христос, као Вјечни архијереј, није постао ни анђео, ни арханђео, него је постао човjек, не губећи и не умањуjући ништа од свога божанства. Али се толико смирио ради нас људи и нашега спасења, да прихвати наше тиjело и природу и да нам буде Вjечни архијереj и првосвештеник. И да нас учини својим саслужитељима.“
Осврнувши се на Господње ријечи да jе прави, истински пастир онаj који се жртвуjе за своjе стадо, а не као најамници коjи чим виде вука бjеже и препусте своје стадо да их вуци разграбе и покољу, Митрополит је нагласио да су се ове риjечи односиле на Светога Јована Златоустог који је узор сваком свештенослужитељу, а посебно архијерејима:
„Он jе велики тумач Светога писма, човjек светога живота и пламeна духа. А човjек који је Духом Божиjим испуњен, он увијек изазива и неке промјене, па чак и потресе, то се тако догађа, али то све излази на добро. Свети Јован Златоуст дјеловао је и у вријеме свога земаљскога живота за унапређење црквенога живота, за спасење хришћана, све је хтио да сабере у Цркву Божију и да приведе у наручје Христово. Да све сједини са Христом, да све обуче у Христа. Наравно у овоме свијету, гдје су грешни људи, имао је много отпора и много је пострадао.“
Закључивши да се ове ријечи Божије да се пастир жртвује за своје стадо, за разлику од најамника, односе и на Светога Јована Златоустога, Архиепископ цетињски је нагласио да је наша радост да и у Митрополиту Хризостому имамо такав примјер жртве за своје стадо:

„И то ниjесу пpазне риjече, јер ћу то да посвједочим оним што сам видио. Када jе мученичка Краjина пострадала и када је народ био растјеран, расељен, морао је да избјегне привремено и Митрополит Хризостом, као што су многи други избјегли, али чим је била прилика он се вратио на згаришта да потражи разасуто стадо и да га опет сабере. Да свима који могу да се врате и који желе да се врате да примјер и да их тамо дочека и охрабри.“

Оно што је на Владику Јоаникија оставило највећи утисак  је то што Митрополит Хризостом у свим тим неприликама, несрећама, ломовима, није падао у очајање, већ је увијек био ведар, уносио је оптимизам и имао толико духовне силе и снаге не само да се врати, него и да обнови Крајину, да обнови Бихаћко-петровачку епархију, да обнови храмове, да обнови заједништво и врати народ, колико је то било могуће.

„Давао је воље народу да се бори и да обнавља своје светиње, да обнавља храмове и да чува и своју историју, и своју традицију, и своју културу, и свој језик, свој идентитет. То је чинио наша драги Владика Хризостом тада када је било најпотребније, а онда га је Црква Божија слала на друге и увијек не лаке, него изузетно изазовне и тешке дужности“, бесједио је Архиепископ цетињски.

Истакавши да сада овдје Владика Хризостом има велику заједницу, храмове, светиње, да има подршку и од свештенства и народа, нагласио је да је он прошао један трновити пут и све подносио са радошћу знајући да иде стопама Христовим и стопама Светога Јована Златоустога, који му је био на помоћи. Посебно је нагласио изузетно бесједништво Митрополита дабробосанског г. Хризостома, које иако није на нивоу Светога Јована, иде тим путем:

„Он проповједа исто Јеванђеље као и Свети Јован Златоуст, његов небески покровитељ, он га надахњује да свету вјеру православну насађује у срца вјерних. А она је извор живота, она је радост вјечна, она је Божија милост и благодат која се настањује у срцима људи. И он ради исто оно што је радио и Свети Јован Златоуст да своју паству, свој народ, све гледа да сабере у дом Божији, да их све приведе у наручје Христово, да их све обуче у Христа Исуса Господа нашега, да их све учини саслужитељима Христовим – Христа Вјечног архијереја.“

Појаснио је да смо сви ми хришћани, дубље гледано, саслужитељи Христови те да на светим богослужењима, нарочито на Литургији Светога Јована Златоустога, и свештенство у олтару и народ у храму, сви пјевамо Господу и износимо Му благодарност и хвалу:
„Прослављамо Његово свето име и на све нас се подједнако излива Божја благодат, с тим што свештеници имају ту благодат да врше Свете тајне. Али се сви истим Христом причешћујемо и сједињујемо се са Њиме, нема никаве разлике од причешћа којим се причешћују свештеници у олтару и народ у храму. Сви се сједињујемо са Христом и пошто учествујемо у Светој служби Божијој, ми сви и саслужујемо Христу Господу. Таква је узвишена свештеничка служба коју је наш драги Митрополит Хризостом заволио и којој је стремио, не ради људске славе, него ради славе Божије и Царства небеског“, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и још једном заблагодарио Високопреосвећеном Митрополиту дабробосанском Хризостому:
„Хвала вам на вашој љубави, посебно вам хвала на вашем великом дјелу, на вашој истрајности у овој светој служби, нарочито вам хвала што сте увијек уносили оптимизам, ведрину и радост. И када није било вријеме радости, ви сте носили ону радост коју Господ Исус Христос даје својим свештенослужитељима и силу да пребродите сва искушења. Нека вас Господ кријепи у вашој светој служби, нека вам дарује добро здравље и замах, као и до сада и још више да служите Господу и да идете стопама Светога Јована Златоустога, који да вам буде на помоћи у све дане живота вашега. На многа љета имендан!“
Извор: Митрополија.цом/ Весна Девић /Фото: Жељко Драшковић

На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења.  
Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог.
Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења.
Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и философи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао.
Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог.
Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом.
Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије.
Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама.
Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење.
Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела.
Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. 
​Аутор:Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) /Са руског Ива Бендеља / 27 новембра 2017 године /извор

Данас, наша Света Црква прославља, Светог Јована Златоустог. ​Рођен је у Антиохији 354. године као син војводе. Учио је грчку философију и схвативши грчко незнабоштво, усвојио је хришћанску веру. Крстио га је антиохијски патријарх Мелетија, а мало иза тога и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља, Јован се замонашио, написао књигу ”О свештенству”, а убрзо потом патријарх га је рукоположио за свештеника. Прославио се својим подвигом, блиставим умом и снажном речи, а по жељи цара Аркадија Јован је изабран за патријарха цариградског. Шест година управљао је Црквом мудро и ревносно и за то кратко време много учинио. Послао је мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; раширио милосрдну делатност цркве; сузбио симонију (продаја опроста за новац) у цркви; написао нарочити чин свете Литургије; постидео јеретике и изобличио царицу Евдоксију; растумачио Свето писмо својим бистрим умом и невероватном речитошћу и оставио Цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га је поштовао, завидљивци су га мрзели, а царица га је два пута послала у изгнанство. У месту Коману у Јерменији, на Крстовдан 407. године, са Божјим именом на уснама, душа златоустог патријарха преселила се у рај. Његове свете мошти су крсташи 1204. однели из Цариграда у Рим (Ватикан), где су почивале све док 2004. договором нису поново враћене у Цариград (Истанбул). Убраја се у Света три јерарха, а надимак Златоусти добио је због својих реторичких способности.

Великог подвижника Божијег, учитеља Цркве и аутора Божанствене Литургије, која се служи у свим храмовима сваке недјеље и празника – Светог Јована Златоуста, Архиепископа цариградског (+ 407), православни вјерници прослављају 26. новембра. Један од тројице васељенских јерарха (уз Василија Великог и Григорија Богослова) рођен је око 347. године у Антиохији. Крстио га је  Мелетије патријарх Антиохијски, а потом и његови родитељи примише крштење. Његов отац војвода Секунд, умро је убрзо након рођења сина, а његова мајка, Антуса, остала је удовица у доби од 20 година, није се више удавала, посветивши свој живот подизању Јована у хришћанској вјери. Током година одрастања, будући светац је добио одлично образовање, и световно и вјерско. Када му је умрла мајка, примио је монаштво које је назвао „правом философијом“. Већ тих година Свети Јован је написао своја прва дјела, међу којима су „О свештенству“ и „Против непријатеља монашког живота“.
Свети Јован је 386. године рукоположен за презвитера од епископа антиохијског Флавијана. Ово служење је укључивало и проповедање, што је убрзо показало његов блистави таленат. Он је 12 година неуморно проповиједао у храму двапут недјељно, а понекад и свакодневно уз велика окупљања људи. Истовремено, Свети Јован се бавио писањем вјерских дела и тумачењем Светог писма.
Године 397. позван је из родне Антиохије да буде рукоположен на Цариградску столицу у вези са смрћу претходног архипастира - архиепископа Нектарија, насљедника Светог Григорија Богослова. У престоници Византије свети Јован је мање проповијиедао, пошто је имао архипастирске бриге, а прје свега се бавио духовним усавршавањем свештеника и организацијом богослужења. Поред тога, светитељ се бавио пословима милосрђа - својим средствима одржавао је неколико болница и два хотела за ходочаснике. Сам архипастир се задовољио оскудном храном и одбијао је позиве на вечере.
Супротстављајући се распусности престоничког морала, Свети Јован је дошао у сукоб са царицом Евдоксијом. Оклеветан, подвргнут је неправедном црквеном суђењу, свргнут, па чак и осуђен на стријељање, које је, међутим, цар замијјенио изгнанством. Верници су жељели да заштите свог архипастира, али да би избјегао немире, он се добровољно повиновао свим одлукама. јКада је светитељ био протеран из града, у њему се догодио земљотрес. Уплашена Евдоксија је тражила да врате архипастира Јована и чак му је послала писмо, молећи га да се врати. Међутим, два мјјесеца по повратку, светитељ је поново неправедно пријављен. У марту 404. поново је протеран из града. Убрзо након тога, црква Аја Софија и Сенат су изгорели у пожару. Посљедње године свог живота Свети Јован је провео у изгнанству, док је водио обимну преписку, тјешећи страдалнике, поучавајући и подржавајући своје присталице. Дана 14. септембра 407. године, у Коману, свети Јован, већ веома болестан и исцрпљен, отиде ка Господу приликом свог преласка из Јерменије у Абхазију. Године 438. његове мошти су пренесене у Цариград.
Због својих бројних писаних дјјела, као и изузетних беседа, Свети Јован је добио надимак Златоусти.
-препоручујемо и овај текст СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ И ЊЕГОВА ЛИТУРГИЈА

Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима.
Непријатељи православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског полуострва од стране кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину.
Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милутина, Симонида, ћерка византијског цара Андроника Старијег, желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо.
У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. To би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе.
To би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм Светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: “He тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану”. И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: “А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?” А Појављени одговори: “Ја сам Николај, епископ Мирликијски”. – Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова.
Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане, јер је Господ рекао: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи Светог апостола: “и бивајте благодарни” (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао.
У то време виспрени присталица Запада “начелник акиндинатске јереси”, Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патријарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, поведе се реч и о јеретику Варлааму. Цар упита Стефана шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да певаш са Давидом: „Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе“ (Ис 138, 21).
Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповеди да му Варлаама доведу свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. – И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика.
Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија, него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију; нека благодат сијаше из лица његова; а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему.
И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење, слушање свештених књига, а сврх свега милостињу. Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи.
Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољаше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскуђевају – сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу – добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи.
При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти рекао када сам ти се прошли пут јавио? – Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. – Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. – Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. – Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним.
И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. – И при тим речима Светитељ постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и дотада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља српског.
He прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: “Господ даде, Господ узе” (Јов. 1, 21), А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло.

После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину.
Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца, на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир-Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина.
У то време допутова у Србију из Цариграда као царев изасланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части.
Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастирска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом.
Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему.
Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син – “Стефан млади краљ”, коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. A пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи.

Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Константин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи краљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: “Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: He бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)”. – Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи пређоше Стефану.

Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. – А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу; и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво.

После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцога ахајског; и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком солунског намесника Јована Палеолога.
У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: “Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима”. – Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне.
Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим, при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем, он уједини разједињене бугарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години.

Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама.

Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи; у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима.

Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: “Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао другима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око”.

Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: “Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти”.

Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6-7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5).

Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил наже бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима.

Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру Светог Георгија, задужбини краља Милутина.

Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: “Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у бици код Велбужда на нашем земљишту; и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу”.

И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности.

По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар.

После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару.

Сви ранији српски владари, преци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и Свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом подухвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира.

Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господњег усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм.

Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгим камењем, свиленим тканинама.

Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине.

Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника Светитеља Николаја, Свети краљ подиже затим посебну цркву Светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца.

Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота.

На кратко време пред смрт, Светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, Свети Николај Чудотворац, и рече му: “Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу”. – Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: “Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе”. – Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима.

Но кончина Светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља – оца.

Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друто желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем.

После састанка са сином, Свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише Светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан, а жену и децу у друго место.

Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише Светога краља у замку, 11. новембра 1336. године.

И тако Свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову Свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело Светог мученика би довезено у задужбину Светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју Свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је Свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика.

Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Стефана. – Еклесиарх у страху исприча своје виђење игуману, Опрезни игуман успокоји еклесиарха, уверивши га да је то обичан сан. Но после неколико дана еклесиарху се понови то исто виђење. И еклесиарх опет извести игумана. Најзад, трећи пут тајанствени човек се јави не само еклесиарху него и игуману, строго им наредивши да ураде што им заповеда. Тада игуман извести о томе архиепископа. Архиепископ сазва архијерејски сабор, и црквени клир, и са њима дође у Дечане. После молепствија отворише гроб краља Стефана, и из њега се по целоме храму, а и око храма, разли диван миомир; и сви угледаше нетљене мошти Светог мученика. Тада се догодише неколико чуда: слепац један једва се кроз народ проби до светих моштију, и када лице своје положи на груди Светитељеве, прогледа. И многи други: хроми, раслабљени, неми и глуви, исцељиваху се, дотичући се са вером светих моштију Светога краља.
Како тада, тако кроз векове све до сада, свето тело Светога краља и данас потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом у чудесном храму манастира Дечана, и чини чудеса неизбројна, исцељујући не само православне него и иноверце. Таква је милост, такво човекољубље, христоносног и христољубивог краља српског, Светог Стефана Дечанског, чијим богопријатним молитвама нека Господ благи и нас грешне помене у Царству Своме. Амин.

Молитва Светом великомученику Стефану Дечанском
О Свети царе и христољубиви Великомучениче, од раног детињства волео си Господа Христа и страдања за Њега, – научи и нас многогрешне волети Њега и радосно страдати за Њега, јер би нас то обновило, очистило, осветило, и за Царство небеско припремило. Греси наши одбацише нас далеко од Бога нашег, но ти нас богопријатним молитвама својим приведи Богу, што пре приведи, да нам се душе не угуше у гресима и страстима. Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, – научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола.
Твој живот на земљи, свети царе, био је – молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше – од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском.
О, богочежњиви царе, ревновао си за Истину Христову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба – мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега.
Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне – од маловерја, нас полуверне – од полуверја, нас кривоверне – од кривоверја, нас неверне – од неверја, и утврди нас у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју.
Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова – Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша – Радост изнад свих радости; вечна Истина наша – Истина изнад свих исгина; вечна правда наша – Правда изнад свих правда; вечна љубав наша – Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш – Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше – Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, – о, дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова света божанска воља, сада и увек и у векове векова. Амин. Преподобни Јустин Ћелијски

„И гле, дође човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око њега. И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре и ниједан је није могао излијечити;  И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене.  И рече Исус: Ко је то што ме се дотаче? А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: Учитељу, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче? А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер ја осјетих силу која изиђе из мене. А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру. Док он још говораше дође неко од старјешине синагоге и рече му: Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само вјеруј, и биће спасена.  И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери.  И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава.  И подсмијеваху му се знајући да је умрла. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповиједи да јој даду да једе.  И задивише се веома родитељи њени. А он им заповиједи да никоме не казују шта се догодило“ Лк 8, 41–56

У Недјељу 24. по Духовима слушамо јеванђеоско казивање о два дивна чуда Господа нашег Исуса Христа, која су се догодила готово истовремено. Два чуда, два живота, двије душе које су биле на ивици очајања, али које су нашле спасење у вјери и љубави Христовој. Видимо Јаира, старјешину синагоге, чија јединица кћи умире, и видимо жену која је дванаест година патила од неизљечиве болести. Број дванаест се појављује у оба чуда – жена је дванаест година болесна, дјевојка има дванаест година. Дванаест је број потпуности у Светом писму (број 12 се појављује 187 пута у Св. писму: дванаест племена Израиљевих, дванаест апостола, 12 шпијуна који су извиђали Обећану земљу...). Ова два догађаја, испреплетена у једној јеванђеоској причи, откривају нам дубину Христове љубави и моћ вјере која побјеђује немогуће. 
Јаир је био угледан и поштован, старјешина синагоге. Али кад му се дванаестогодишња кћерка јединица разбољела прилази Христу понизно, тј. као отац који губи дијете. Пада пред Његове ноге и моли: „Господе, дођи у моју кућу!“ Кад је човјек заиста у болу — све маске падају. Тад се види ко смо и у шта се уздамо. Он пада пред ноге Исусове и моли Га да дође у његову кућу, јер му је кћи на самрти. Нема ту никакве теолошке расправе, никаквог дигнитетa — само вапај срца. Господ чује тај вапај и одмах креће с њим. Тако и у нашем животу: Бог не чека да постанемо савршени да бисмо Га призвали. Довољан је један искрен, болан, истинит уздах — „Господе, помози!“ И Христос стаје уз нас.
На путу према Јаировој кући појављује се жена која већ дванаест година пати од течења крви. Све је потрошила на љекаре, и нико јој није могао помоћи. По закону сматрана је нечистом; није смјела да се приближава људима, није смјела да улази у храм, била је одвојена од заједнице, а људи су је избjегавали. Можемо замислити како се годинама осјећала: уморна, одбачена, уплашена, без средстава, без рјешења. Али она је у себи носила невидљиву искру — вјеру да би један једини Христов додир могао промијенити све. Она не говори, само се приближава и дотиче скут Његове хаљине и у том тренутку добија исцјељење. Христос пита: „Ко ме се дотаче?“ Не зато што није знао, него да би она изашла из скривености, да би се њена вјера открила свима, да би њено исцјељење постало свједочанство. И када дрхтаво призна шта је учинила, Господ јој каже: „Жено, вјера твоја спасла те је.“ То је кључ јеванђеља: вјера отвара тајни простор у коме Бог дјелује.
Док Христос разговара са исцјељеном женом, долазе из Јаирове куће са најгором могућом вијешћу: „Умрла је кћи твоја; не труди Учитеља.“ Као да кажу: „Нема више наде. Прекасно је.“
Али Христос тада упућује ријеч које разбијају сваку човјечију логику: „Не бој се, само вјеруј, и биће спасена“. Ово „не бој се“ је основа цјелокупног хришћанског живота. Оно не укида бол, али нас подиже из очаја. Не укида смрт, али открива Живот који смрт побјеђује.
Када Исус улази у кућу, каже: „Не плачите; није умрла, него спава.“ Људи му се смију, јер их ограниченост њихових очију затвара у оно што мисле да је коначна истина. Христос, међутим, види оно што они не виде — да је смрт за њега само сан који Он може пробудити.
И он узима дјевојчицу за руку и каже: „Дјевојко, устани!“ И она устаје.
Ово јеванђеље нас учи да је Христос Господар и болести и времена и смрти. Али оно нам поставља два питања: Да ли смо попут Јаира спремни да замолимо Христа онда када нам је најтеже? Да ли смо попут болесне жене спремни да Му се приближимо, чак и ако мислимо да смо недостојни? Бог не тражи савршенство — тражи искреност, повјерење и храброст да Га пустимо у своју рану. У свакоме од нас има нешто „Јаирово“ — нека брига која нас пара; и нешто „женино“ — скривена бол која траје годинама; и нешто „дјевојчицино“ — нешто у нама што изгледа да је умрло, али Господ га може оживјети.
Христос нас позива да не гледамо на своје животне ситуације као на коначне. Оно што људи називају крајем, Бог назива почетком. Оно што људи сматрају безнадежним, Бог претвара у васкрсење.
 
Зато данас чујемо Његову ријеч, упућену сваком срцу:
„Не бој се, само вјеруј.“ Нека нас ове ријечи воду кроз наше животне борбе. Нека нас науче да вјерујемо и када не видимо. Да се надамо и када је све против нас. Да се држимо Христа и онда када нам се чини да је прекасно — јер са њим никада није прекасно.

„Данас учинисмо велико, благословено дело – осветисмо темеље храма Светог Нектарија, великог чудотворца нашег времена. Храм постаје дом светитеља, место благодати, исцељења и утехе за све који му приступају“, поручио је Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански Фотије приликом освећења темеља будуће цркве у кругу Болнице „Свети врачеви“ у Бијељини. Митрополит је додао да „Свети Нектарије својим примјером поучава да треба живјети у молитви, љубави и опраштању“. Његово Високопреосвештенство митрополит Фотије данас је свечано осветио темеље за нови храм посвећен Светом Нектарију Егинском Чудотворцу, који ће бити подигнут у болничком кругу као духовни ослонац пацијентима, медицинским радницима и свима који траже утјеху и молитвену помоћ.
Митрополита Фотија је срдачно дочекао директор Болнице „Свети врачеви“ др Микајло Лазић, пожелевши му добродошлицу и истичући да је подизање овог храма од великог значаја за болницу и ширу заједницу. Кум темеља био је др Александар Јањичић, интервентни кардиолог и начелник Одјељења за интернистичке гране. Услиједио је чин освећења темеља, након чега је митрополит Фотије упутио молитвене благослове руководству болнице, медицинском особљу и свим присутнима, нагласивши значај заједништва науке и вјере, као и потребу да здравствене установе имају свој духовни центар. Митрополит је у наставку подсјетио да ће изградња храма Светог Нектарија представљати заједничко дјело свих људи добре воље, истичући да се у будућности планира подизање и храма Светог Саве у оквиру просветног комплекса у Бијељини.  Сабрање је завршено молитвеним благословом и благодарношћу свима који ће својом љубављу и трудом помоћи изградњу ове нове бијељинске светиње.

Данас наша црква прославља Св. Нектарија Егинског. Можда нисте знали да је управо он компоновао византијску православну химну посвећену Богородици Агни Партене (грч. Ἁγνὴ Παρθένε, Agni Parthene), у преводу Чиста Дјево. Оригиналан текст се још увијек може видјети на столу у његовој спаваћој соби у манастиру Светог Нектарија на Егини у Грчкој.

Торжествена литургија, поводом 20. годишњице устоличења Његовог Блаженства Патријарха Светога Града Јерусалима и све Палестине г. Теофила III, служена је 22. новембра у Цркви Светог Гроба. Услиједила је церемонија у част Теофила III у престоној сали Јерусалимске патријаршије. На церемонији су били присутни: Архимандрит Васијан (Змејев), шеф Руске црквене мисије у Јерусалиму, јеромонах Петар (Бородулин), јеромонах Филотеј (Артјушин) и ђакон Макарије Петухов, игуманија Горненског Каремског манастира, руски амбасадор у Израелу Анатолиј Викторов, генерални конзул Грчке у Јерусалиму Д. Ангелосопулос, јерарси Јерусалимске патријаршије, предстојатељи представништва Православних Помjесних Цркава у Јерусалиму, јавне личности и представници грчке, руске и арапске православне заједнице Јерусалима. На крају пријема, Његово Блаженство патријарх Теофил III позвао је све присутне на отварање Музеја Јерусалимске патријаршије, у којем је била постављена изложба под називом „Хришћанска умјетност од 10. до 20. вијека“. Међу експонатима су биле древне иконе, месингана статуа васкрслог Христа, златне и сребрне црквене сасуде и античке архијерејске одежде. Раритет у музејској колекцији било је јеванђеље у златном раму, поклон цара Бориса Годунова. 

Патријарх Теофил III (у свијету Илијас Јанопулос) рођен је 4. априла 1952. године у Гаргалијанију, Месинија, Грчка.
Од 1964. године је члан Братства Светог Гроба у Јерусалиму. Од јула 1964. године школовао се у Патријаршијској школи у Јерусалиму, коју је завршио у јуну 1970. године. Дана 28. јуна 1970. године, замонашио га је патријарх јерусалимски Бенедикт I и дао му име Теофил. Од 1975. до 1978. године студирао је на Богословском факултету Универзитета у Атини и уздигнут је у чин архимандрита. Од 1981. до 1986. године студирао је на Универзитету у Дарему (Енглеска). Од 1986. до 1988. године обављао је функцију председника Одјељења за спољне односе Јерусалимске патријаршије, а у наредним годинама био је представник Јерусалимске патријаршије у бројним организацијама, укључујући и Московску патријаршију од 2001. до 2003. године. Такође је био виши чувар Гроба Господњег. Дана 14. фебруара 2005. године, шест мјесеци прије избора за патријарха, хиротонисан у епископски чин и изабран за архиепископа таворског. Године 2005, од стране јерусалимског Светог синода изабран је за 141. патријарха Светог града Јерусалима и све Палестине, Сирије, обале Јордана, Кане, Галилеје и Светог Сиона. На трону Јерусалимске патријаршије наслиједио је патријарха Иринеја I. Поред грчког, говори енглески, арапски и јеврејски језик.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио 22. новембра 2025. године честитку Блажењејшем Патријарху јерусалимском и све Палестине г. Теофилу поводом годишњице устоличења у најсветији трон Патријараха јерусалимских, у којој је наводи:  
– Ваше неуморно прегалаштво и ревносно служење многострадалној Јерусалимској Цркви задивљује у мери у којој плодоноси, што је и показатељ како Вашег одговорног кормиларења поверном Лађом тако и несебичне љубави према свој богољубивој деци Господњој показаној током Вашег вишедеценијског архипастирског служења.  
– Препоручујући се Вашим светим молитвама, молимо се Господу Саваоту да Вам дарује сваког истинског добра, а најпре здравља, крепости, мудрости и радости како бисте и убудуће, као и до сада, могли богомудро и одважно напасати поверено Вам стадо Божје и личним сведочењем вере прослављати свељубљено име Његово на многе и благе године – поручио је Патријарх српски г. Порфирије свом у Христу брату и саслужитељу, Патријарху јерусалимском и све Палестине г. Теофилу.