Дана, 25. новембра 2024. године, упокојио се у Господу Високопреосвећени Митрополит дебарско-кичевски и администратор аустралијско-сиднејски г. Тимотеј. Свети Архијерејски Синод Македонске православне цркве – Охридске Архиепископије (МПЦ – ОА), у сталном саставу, одржао је ванредно засиједање 26. новембра 2024. године и одредио датум сахране блаженопочившег митрополита Тимотеја. Свети Синод је одлучио да се заупокојена Света Литургија и опело служе у четвртак, 28. новембра 2024. године, у храму „Св. Софија“ у Охриду, са почетком у 9 часова. Светом Литургијом началствоваће Његово Блаженство архиепископ охридско-македонски г. Стефан, уз саслужење надлежних епархијских архијереја МПЦ – ОА, као и са представницима других Помјесних православних цркава. Сахрана ће бити обављена у јужној апсиди манастира Плаош у Охриду. Царство Небеско и вјечан помен блаженопочившем Митрополиту Тимотеју-саопштено је из Канцеларије Светог Архијерејског Синода МПЦ – ОА.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је 26. новембра 2024. године изјаву саучешћа Његовом Блаженству Архиепископу oхридском и македонском г. Стефану поводом блаженог упокојења Митрополита дебарско-кичевског Тимотеја, у којој се наводи:
Ваше Блаженство, драги нам у Христу брате и саслужитељу,
Са дубоким жаљењем примили смо вест о упокојењу Митрополита дебарско-кичевског Тимотеја, са којим смо тек пре нешто више од месец дана служили свету Литургију у манастиру Ђунису. Блаженог спомена владика Тимотеј, као верни сведок Христов, чезнуо је за јединством и, када је наступила пуноћа времена, надахнут Духом Светим одлучно је допринео успостављању нарушеног јединства Цркве, а лично је служећи божанствену службу, сусрећући се и сарађујући са Нама и браћом архијерејима Српске Православне Цркве зацељивао ране које су постојале због деценија одвојености. Тако је стекао велико поштовање код свештене јерархије и верног народа Пећке Патријаршије. Најкраће и најтачније речено, владику Тимотеја смо доживљавали као свог, најближег у Христу брата.
Стога, будите уверени Блажењејши, да ћемо се старати да молитвено чувамо сећање на незаборавног митрополита Тимотеја као нашег старијег брата и искреног пријатеља који се није либио да Нас, мимо куртоазних манира, закрили искреном братском љубављу. Молимо Вас, драги Нам у Христу брате и саслужитељу, да због губитка великог јерарха и пастира, блаженоусопшег митрополита Тимотеја, примите изразе Нашег најискренијег саучешћа, али и да их пренесете свој пуноћи Македонске Православне Цркве. Молимо се Васкрслом Господу да његову праведну душу настани у рајском насељу где Божји угодници вечно блаженствују!
С љубављу у Христу Господу,
АЕМ и Патријарх српски
Порфирије

​заупокоената Света Литургија

Дигитална верзија Мирослављевог јеванђеља, најстаријег сачуваног рукописа на ћирилици, биће представљена данас у Копенхагену у Краљевској библиотеци „Блек дајмонд“. Пројекат је подржала Канцеларија за јавну и културну дипломатију Владе Србије на чијем је челу Арно Гујон, који ће присуствовати отварању изложбе. Дигитализација Мирослављевог јеванђеља, историјски значајног документа из 12. века, објављена је у координацији најеминентнијих институција Србије у складу са Споразумом о сарадњи Министарства културе и информисања, САНУ, Народног музеја и Народне библиотеке Србије уз максимално ангажовање свих расположивих ресурса, на начин и у складу са најсавременијом европском и светском праксом. У уводном делу скупа који ће се одржати у Краљевској библиотеци „Блек дајмонд“ у Копенхагену, о духовном и материјалном значају Мирослављевог јеванђеља говориће Гујон, као и амбасадорка Мирјана Живковић, заменик директора Краљевске библиотеке Сорен Битхс Кристенсен. За потребе реализације пројекта коришћена је софистицирана професионална опрема врхунског квалитета, чији је произвођач данска компанија "Phase One" чији ће представниик такође бити један од говорника на скупу. Данска важи за земљу која је лидер у домену дигитализације на светском нивоу, и придаје посебну пажњу дигитализацији своје културне баштине, за шта је надлежна Данска краљевска библиотека. Мирослављево јеванђеље је 1979. године проглашено за културно добро од изузетног значаја, а у јуну 2005. уписано је на УНЕСКО листи Памћење света. Промоцији у којој ће учешће узети и представници САНУ академици Александар Костић и Небојша Лалић, присуствоваће, чланови дипломатског кора, челници Краљевске библиотеке и данских институција. Оригинални примерак Мирослављевог јеванђеља, урађеног на пергаменту, чува се у Народном музеју у Београду, а 166 лист у Националној библиотеци у Санкт Петербургу. Извор: Танјуг

„Мозаик Мегидо“, откривен у древном Мегиду, на сјеверу Израела, из 3. вијека, најранији познати натпис који Господа Исуса Христа назива Богом, изложен је у Музеју Библије у Вашингтону (Washington D.C.
САД). Библијско археолошко друштво наводи да мозаик „додаје много нашем разумијевању раних хришћанских заједница у Светој земљи.” Биће на изложби од 1. септембра до 6. јула 2025. године. 
Мозаички натписи укључују: „Богољубиви Акептус принио је сто Богу Исусу Христу као спомен". Други натписи на мозаику су: „Гајан, звани Порфирије, центурион, наш брат, направио је мозаик о свом трошку као великодушан чин. Ово латинско име, које се колоквијално користи као Порфирије, наговјештава да је финансијер мозаика дошао из источне провинције и да је можда лично посветио мозаик. На мозаику се помиње и неколико жена: Примила, Киријака, Доротеја и Хресте. Ова чињеница свједочи о ставу Светог писма о улози и значају жене у почецима хришћанства. Израелски археолози су га открили током ископавања у склопу планираног проширења затвора између 2003-2005. године. Мозаик димензија 16 стопа (4,87 м) к 32 стопе (9,75 м) некада је украшавао под просторије величине скоро 500 квадратних стопа, коју су хришћани несумњиво користили за богослужење у трећем вијеку послије Христа када хришћанство још није добило слободу коју ће добити касније за вријеме цара Константина. „Запањујуће, овај простор чинио је крило велике стамбене зграде коју су користили римски војници, односно Шеста гвоздена легија стационирана у оближњем војном логору Легио“, наводи Библијско археолошко друштво. Датира из око 230. године послије Христа и тренутно је најранији споменик у Израелу посвећен хришћанском богослужењу. Припрема вјеронаука.нет/извор: басилица-ро

На празник Светог Јована Златоустог, 26. новембра 2024. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом је служио свету архијерејску Литургију поводом свог имендана у новом манастиру Тилави код Сарајева.
После читања светог Јеванђеља владика Хризостом је беседио о животу и делу Светог Јована Златоустог, а на крају свете Литургије је освештао славске дарове које је за тај празник припремило братство манастира. Високопреосвећеном Митрополиту Хризостому су саслуживали: протојереј-ставрофор Ранко Билинац, јеромонах Гаврило Ђурић, јереј Видак Вујадиновић, протонамесник Душко Лаловић, као и ђакон Будимир Гардовић. Извор: www.mitropolijadabrobosanska.org

У Минску (Бјелорусија) ј,е 26. новембра 2024. године, одржана презентација  вебсајта „Срце Бјелорусије“ ("Сердце Беларуси") са интерактивном картом сосцијалних пројеката Бјелоруске православне цркве. Ова онлајн карта развијена је на иницијативу Синодалног одјељења за социјално служење и доброчинство од стране приватне компаније «InterTech Solution». Презентацији су присуствовали представници Министарства рада и социјалне заштите, Министарства здравља, Црвеног крста Бјелорусије, љекари здравствених установа, запослени у установама социјалне заштите града Минска и Минске области. Пројекат „Срце Бјелорусије“ креиран је тако да свако има прилику да сазна које социјалне иницијативе се спроводе у његовом крају и добије потребну помоћ или подршку. Интерактивна карта аутоматски одређује локацију лица и, сходно томе, нуде му се пројекти који се налазе у близини. Човјек може да види опис пројекта, да види како да дође до локације или коме да се обрати да би учествовао “, објаснио је предсједник Синодалног одјељења за социјално служење и доброчинство Бјелоруске православне цркве свештеник Роман Артјомов и додао да су данас најрелевантнији: хуманитарни пројекти који се односе на рад са дјецом и лицима са сметњама у развоју.
Поред пројеката Бјелоруске православне цркве, на карти су приказани и пројекти који се такође проводе у сарадњи са Министарством рада и социјалне заштите, Министарством здравља Бјелорусије, Бјелоруским Црвеним крстом и другим институцијама. То укључује добротворне скупове, прихватилишта у дјечијим установама, домове за преноћиште, социјалне пројекте у медицинским установама, едукативне састанке, психолошку помоћ, помоћ у храни и одијевању, социјалне догађаје и друго. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: church.by

На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења.  
Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог.
Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења.
Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао.
Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог.
Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом.
Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије.
Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама.
Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење.
Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела.
Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. 
​Аутор:Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)  /Са руског Ива Бендеља / 27 новембра 2017 године /извор

Данас, наша Света Црква прославља, Светог Јована Златоустог. ​Рођен је у Антиохији 354. године као син војводе. Учио је грчку философију и схвативши грчко незнабоштво, усвојио је хришћанску веру. Крстио га је антиохијски патријарх Мелетија, а мало иза тога и његови родитељи примише крштење. По смрти родитеља, Јован се замонашио, написао књигу ”О свештенству”, а убрзо потом патријарх га је рукоположио за свештеника. Прославио се својим подвигом, блиставим умом и снажном речи, а по жељи цара Аркадија Јован је изабран за патријарха цариградског. Шест година управљао је Црквом мудро и ревносно и за то кратко време много учинио. Послао је мисионаре незнабожачким Келтима и Скитима; раширио милосрдну делатност цркве; сузбио симонију (продаја опроста за новац) у цркви; написао нарочити чин свете Литургије; постидео јеретике и изобличио царицу Евдоксију; растумачио Свето писмо својим бистрим умом и невероватном речитошћу и оставио Цркви многе драгоцене књиге својих беседа. Народ га је поштовао, завидљивци су га мрзели, а царица га је два пута послала у изгнанство. У месту Коману у Јерменији, на Крстовдан 407. године, са Божјим именом на уснама, душа златоустог патријарха преселила се у рај. Његове свете мошти су крсташи 1204. однели из Цариграда у Рим (Ватикан), где су почивале све док 2004. договором нису поново враћене у Цариград (Истанбул). Убраја се у Света три јерарха, а надимак Златоусти добио је због својих реторичких способности.

Великог подвижника Божијег, учитеља Цркве и аутора Божанствене Литургије, која се служи у свим храмовима сваке недјеље и празника – Светог Јована Златоуста, Архиепископа цариградског (+ 407), православни вјерници прослављају 26. новембра. Један од тројице васељенских јерарха (уз Василија Великог и Григорија Богослова) рођен је око 347. године у Антиохији. Крстио га је  Мелетије патријарх Антиохијски, а потом и његови родитељи примише крштење. Његов отац војвода Секунд, умро је убрзо након рођења сина, а његова мајка, Антуса, остала је удовица у доби од 20 година, није се више удавала, посветивши свој живот подизању Јована у хришћанској вјери. Током година одрастања, будући светац је добио одлично образовање, и световно и вјерско. Када му је умрла мајка, примио је монаштво које је назвао „правом философијом“. Већ тих година Свети Јован је написао своја прва дјела, међу којима су „О свештенству“ и „Против непријатеља монашког живота“.
Свети Јован је 386. године рукоположен за презвитера од епископа антиохијског Флавијана. Ово служење је укључивало и проповедање, што је убрзо показало његов блистави таленат. Он је 12 година неуморно проповиједао у храму двапут недјељно, а понекад и свакодневно уз велика окупљања људи. Истовремено, Свети Јован се бавио писањем вјерских дела и тумачењем Светог писма.
Године 397. позван је из родне Антиохије да буде рукоположен на Цариградску столицу у вези са смрћу претходног архипастира - архиепископа Нектарија, насљедника Светог Григорија Богослова. У престоници Византије свети Јован је мање проповијиедао, пошто је имао архипастирске бриге, а прје свега се бавио духовним усавршавањем свештеника и организацијом богослужења. Поред тога, светитељ се бавио пословима милосрђа - својим средствима одржавао је неколико болница и два хотела за ходочаснике. Сам архипастир се задовољио оскудном храном и одбијао је позиве на вечере.
Супротстављајући се распусности престоничког морала, Свети Јован је дошао у сукоб са царицом Евдоксијом. Оклеветан, подвргнут је неправедном црквеном суђењу, свргнут, па чак и осуђен на стријељање, које је, међутим, цар замијјенио изгнанством. Верници су жељели да заштите свог архипастира, али да би избјегао немире, он се добровољно повиновао свим одлукама. јКада је светитељ био протеран из града, у њему се догодио земљотрес. Уплашена Евдоксија је тражила да врате архипастира Јована и чак му је послала писмо, молећи га да се врати. Међутим, два мјјесеца по повратку, светитељ је поново неправедно пријављен. У марту 404. поново је протеран из града. Убрзо након тога, црква Аја Софија и Сенат су изгорели у пожару. Посљедње године свог живота Свети Јован је провео у изгнанству, док је водио обимну преписку, тјешећи страдалнике, поучавајући и подржавајући своје присталице. Дана 14. септембра 407. године, у Коману, свети Јован, већ веома болестан и исцрпљен, отиде ка Господу приликом свог преласка из Јерменије у Абхазију. Године 438. његове мошти су пренесене у Цариград.
Због својих бројних писаних дјјела, као и изузетних беседа, Свети Јован је добио надимак Златоусти.
-препоручујемо и овај текст СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ И ЊЕГОВА ЛИТУРГИЈА

На празник Светог Георгија*, небеског заштитника Грузије, 22. новембра, обављено већ 70. по реду саборно крштење у Саборном храму Свете Тројице у Тбилисију, пише Global Orthodox позивајући се на прес-службу Грузијске Патријаршије. Догађај се поклопио са важним датумом - 20. годишњицом освећења Саборног храма Свете Тројице (Самеба). Поводом празника, Његова Светост и Блаженство Патријарх-Католикос све Грузије Илија II постао је кум за 700 дјеце. Током читаве историје ове традиције, започете 2008. године, више од 48 хиљада дјеце је постало Патријархово кумче.
Традиција саборног крштења односи се само на трећу и сљедећу дјецу рођену у брачним породицама и истиче значај благословеног брака и многодјетства у хришћанском животу. Патријарх Илија II је у својој бесједи честитао сабранима празник Светог Ђорђа и подсјетио на његово мучеништво, истрајност пред искушењима и сталну блискост са Богом.
Патријарх је са својом паством више пута произнео тропар Светом Георгију. Он је такође испричао и причу из комунистичких времена о чуду помоћи некоме у невољи да подсјети људе на милосрђе, које је увијек пројава љубави према Богу и ближњем. Припрема вјеронаука.нет

* 10/23 новембра Грузиjска Православна Црква обиљежава помен светог великомученика Георгија Побједоносца. који се од давнина сматра Небеским покровитељем Грузије. Његово име – најраспрострањеније је и највољеније у народу. Мало је вјероватно да у Грузији постоји породица у чијем родослову није било мушкарца који се звао Георгије. 

Његово блаженство Патријарх румунски господин Данило искористио је, у недјељу 24. новембра 2024. године, своје право гласа у првом кругу предсједничких избора у Румунији. Патријарх је гласао око 17.30 часова на бирачком мјесту број 661, које се налази у оквиру Средње школе „Ienăchiță Văcărescu” у Букурешту. Грађани широм Румуније изашли су тог дана на биралишта да би изабрали предсједника земље. Поред тога, бирачи у Букурешту учествовали су на локалном референдуму. Раније ове године, Свети синод Румунске православне цркве издао је смјернице за свештенство и вјернике у вези са учешћем на изборима за Европски парламент 2024. године, локалним, законодавним и предсједничким изборима, подстичући активно грађанско ангажовање. Гласање у дијаспори траје од петка, већ три дана. Румунски архијереји су искористили ово право, позивајући на тај начин вјернике да гласају. Због разлике у временској зони први Румун у дијаспори који је гласао на предсједничким изборима био је свештеник, Михаи Мирчеа Корподеан парох православних Румуна у Окланду на Новом Зеланду. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Басилица.ро

Већина Руса себе сматра вјерницима: 66% испитаника се изјашњава да припадају некој вјерској конфесији, 31% испитаника себе не сматра верницима, а 3% није одговорило. Ово су резултати истраживања Центра за истраживање цивилног друштва и непрофитног сектора "Високе школе економије Националног истраживачког универзитета". Анкета је проведена 2024. године, а  социолози су разговарали са 2011 пунољетних грађана из различитих региона. Већина испитаника се изјаснила као православни хришћани (56%), 1% као припадници других хришћанских вјероисповијести, а 6% као муслимани. Око 1% испитаника се придржава будизма или јудаизма. Истраживачи су примијетили да су ставови према религији у корелацији са мјестом становања испитаника. Тако је већина атеиста пронађена међу становницима Сјеверозападног и Уралског федералног округа (42% и 47%). Сјевернокавкаски федерални округ је једини гдје ислам (46% сљедбеника) преовлађује над православном (37%), а удио нерелигиозних грађана тамо је минималан – 11%. Међу мушкарцима је и више атеиста – 38% према 26% међу женама. Међу младима од 18 до 24 године 49% себе не сматра вјерницима. Истовремено, вјерујући Руси су спремнији да се баве добротворним радом. Удио доброчинства креће се од 41% међу нерелигиозним испитаницима и 45% међу онима којима религија „уопште није важна” до 61% оних који вјери дају „веома важно мјесто” у свом животу. Руски вјерници најчешће помажу болесну дјецу (21%), старије особе (13%), животиње (10%). Припрема вјеронаука.нет/Извор:Комерсант

Поводом двадесете годишњице од прибројавања манастира Високи Дечани Листи светске баштине, Министарство културе Републике Србије, у сарадњи са Епархијом рашко-призренском, у седишту Унеска у Паризу организовало је изложбу о изузетним универзалним вредностима српских светиња на Косову и Метохији, чије је очување уједно и мисија Унеска.
Присутнима се данас, на почетку свечаног отварања у дворани Сегур обратио г. Лазаре Елондо Асомоа, директор Унесковог центра за светско наслеђе, а затим и г. Арно Гујон, директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Владе Републике Србије.
О бројним активностима којима Министарство културе Републике Србије указује на значај српских светиња и споменика културе на Косову и Метохији, уписаних на Листу светске баштине и Листу светске баштине у опасности, као и борби за њихово очување за будуће генерације говорио је г. др Никола Селаковић, министар културе Републике Србије.
Изложбу је надахнутим словом отворио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије:
– Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени министре Селаковићу, поштовани директоре Елондо Асомоа, поштовани господине Гујон, ваше екселенције, часни оци, даме и господо, драга браћо и сестре.
Не ужиже се светиљка и
меће под суд него на свећњак,
те светли свима који су у кући (Мт 5,15).
Где је примереније сетити се ових Спаситељевих речи него овде у Паризу, Граду светлости, a поводом 20. годишњице уношења једног, засигурно ванредно вредног културног и верског светионикa, манастира Високи Дечани, у Унескову Листу светске баштине. Светлост којом сија овај град, као драгуљ историје и културе читавог европског континента, по свему судећи иста је она тиха светлост којом горе дечанска кандила и којом сијају Високи Дечани како православним Србима тако и целом цивилизованом свету. Та светлост јесте одраз Онога који је Светлост истинита што обасјава сваког човека и читав свет, Господа нашег Исуса Христа, и израз вере наших предака у Њега, односно у оно што је истински добро, узвишено и лепо. Због тога бројне цркве и манастири у Србији и Француској, али и у читавом свету, нису само духовни светионици, већ представљају ремек дела архитектуре и уметности читавог човечанства.
Високи Дечани, због тешких и сложених историјских околности кроз које је српски народ кроз векове пролазио, а кроз које, нажалост, и данас пролази, своју примарну светлоносну мисију су константно, ћутке и достојанствено остваривали, сведочећи и у најмрачнијим временима да је светлост једини исправни пут и једини прави циљ сваког човека. Тако су они и онда када је тама зла, греха, мржње и насиља била најгушћа и када се чинило да наступа њен тријумф, својом светлошћу обасјавали пут ка добру, врлини, миру и љубави.
Својим трајањем и деловањем Дечани су, као и свака друга хришћанска светиња, увек сведочили светост и указивали на њу као на највиши идеал и императив Јеванђеља исказан речима Господњим: Будите свети, јер сам ја свет! (3Мој 19,2). Тако су они указивали и на то да је светост основно назначење човеково, односно да је сваки човек створен да би постао свет. Зато су манастири места истинског преображаја, јер превасходно кроз подвиг, пост, молитву, богољубље, братољубље и друге врлине, препорађају људе.
Како оснивачи манастира тако и њихови житељи јесу људи који припадају једном конкретном народу, али будући просвећени и освећени благодаћу Божјом, они превазилазе границе народа из којег су потекли и поистоветивши се са Христом постају универзални људи и по љубави припадају свима. Зар најбоља илустрација овог о чему говорим није река православних, али и других људи различитих вера и народности, који су приступали и приступају Светом краљу Стефану Дечанском молећи и добијајући помоћ Божју преко њега. То исто важи и за манастире као света места, као светиње. Важи и за Дечане. И они превазилазе границе народа и Цркве којој припадају. Такође, имају универзални значај, припадају целом свету, што не негира њихову примарну припадност српском народу и Српској Православној Цркви који су их изнедрили, дајући тако простора појединим групама или народима да кривотворе историјске чињенице и својатају туђу духовну и националну баштину. Поготову кад се узме у обзир да је управо таква агресивна иницијатива и довела до тога да је Унеско морао да се стави у заштиту Дечана и очување светиња чији је опстанак, у таквом амбијенту упитан, изложен могућем угрожавању и не дао Бог уништењу.
Пре тачно двадесет година манастир Високи Дечани је уписан у Унескову Листу светске баштине и то је повод нашег вечерашњег окупљања. Две године касније (2006.) још три српске светиње са подручја Косова и Метохије (Пећка Патријаршија, Грачаница и Богородица Љевишка) такође су уписани у Листу светске баштине у опасности. Стављањем Високих Дечана и остале три поменуте српске светиње под своју заштиту, Унеско је показао њихов универзални значај за цео цивилизовани свет, истовремено их чувајући за будуће нараштаје, за све оне који траже мир, теже  добру и љубе светлост. Због тога смо и као народ и као Црква неизмерно благодарни Унеску који је својом делатношћу учинио да се по ко зна који пут покажу истинитим речи Јеванђеља да светлост светли у тами и тама је не обузе (Јн 1, 5). Нека управо та тиха и непотрошива светлост којом целом свету сијају Високи Дечани испуни све нас овде сабране, све људе дечанског окружења и целог света и нека нас свагда води кроз живот. Овим проглашавам вечерашњу изложбу отвореном.
***
На крају свечаног отварања хор Богословије Светог Кирила и Методија из Призрена извео је полусатни концерт. Свечаном отварању изложбе присуствовали су: Високопреосвећени Митрополит рашко-призренски г. Теодосије; Преосвећени Епископ париски и западноевропски г. Јустин; протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве; протођакон Драган Радић, професор Православног богословског факултета у Београду. Манастири Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и црква Богородице Љевишке у Призрену су врхунска остварења српске средњовековне уметности и хришћанска света места највишег ранга, од посебног значаја за српску црквену и националну историју, али и, што је и најважније, за живот Српске Православне Цркве. Ове светиње су прворазредни споменици културе, одабрани да репрезентују домете српског уметничког стваралаштва на подручју Косова и Метохије у средњем веку. Њихове историје се преплићу и уско повезују захваљујући њиховим ктиторима, а у великој мери и сликарима и градитељима који су демонстрирали свој препознатљив уметнички стил и понекад остављали своје потписе на овим споменицима. Сва четири споменика су наручили српски световни и црквени поглавари.
Српска културна баштина на Косову и Метохији је и данас најугроженије културно добро у читавој Европи. И поред тога што баштини четири велелепна добра која су део светске баштине Унеска и имају изузетну универзалну вредност, непрекидни насртаји на српску баштину на Косову и Метохији, покушаји преименовања и фалсификовања историје постали су свакодневица. Напади на вернике и објекте Српске Православне Цркве на Косову и Метохији су континуирани и отежавају свакодневни живот, као и активности у вези са заштитом покретног и непокретног културног наслеђа Републике Србије. Само у 2023. и 2024. години догодио се 31 напад, од којих је већина била усмерена на уништавање и скрнављење верских и културних добара.
***
Унеско (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization) представља организацију Уједињених нација чији је основни циљ успостављање и одржавање мира у свету кроз међународну сарадњу у науци, култури и образовању. Основан је 16. новембра 1945. године у Паризу. Данас та организација броји 193 земље чланице и још 11 придружених чланова које су укључене у рад ове организације кроз пет главних програма: образовање, природне науке, друштвене науке, култура и комуникација и информисање. Програм светске баштине је један од најпрепознатљивијих програма Унеска. Основан је Конвенцијом о заштити светске културне и природне баштине 16. новембра 1972. До данас су га ратификовале 193 државе света. Светска баштина заправо представља списак места које је номиновао Комитет светске баштине Унеска у циљу очувања тих локалитета од културног или природног значаја. Данас се на тој листи налази 1172 места од којих је 869 од културног значаја, 213 од природног значаја, а 39 подручја која представљају и културну и природну баштину. Србија је чланица Унеска од 2000. године, а на овој листи се налази пет локалитета од културног значаја код нас. То су: Гамзиград, манастир Студеница, Стари Рас и Сопоћани, Српски средњовековни манастири на Косову и Метохији и надгробни споменици, стећци. Чак 12 локалитета је на чекању за листу природних добара. Извор

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил честитао је 70. рођендан српском редитељу, сценаристи, продуценту Емиру Кустурици, одликујући га орденом Светог Серафима Саровског (1. степена). 
"Поштовани господине Кустурица! Од срца Вам честитам 70. рођендан. Вашу вишеструку креативност, која је посљедњих година постала обиљежје модерне српске умјетности и оригиналног 'балканског стила', воле милиони познавалаца љепоте широм свијета. Филмове које сте снимили, а који постављају вјечна питања смисла живота и моралног избора, одликују не само дубока симболика и нестандардна умјетничка решења, већ и добар хумор и свијетле, незаборавне слике јунака", наводи се у патријарховој честитки објављеној на сајту Руске православне цркве. Како се додаје, са задовољством се истиче да Кустурица, као вјерујући православац, труди да убједљиво свједочите о поруци Јеванђеља, идеалима љубави и братства, о важности чврстих породичних веза и привржености високим моралним начелима.
"С обзиром на Ваш допринос очувању традиционалних вриједности у друштву и у вези са обиљежавањем значајног датума, одликујемо Вас Орденом Светог Серафима Саровског (1. степена). Желим вам добро расположење, непрекидну помоћ Божију и нове стваралачке успјехе", закључио је Предстојатељ руске православне цркве. Припрема вјеронаука.нет/извори: фома.ру и РТ Балкан

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 24. новембра 2024. године светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Светог Саве у Лондону и том приликом у трон Епископа лондонских и британско-ирских увео Његово Преосвештенство г. Нектарија.
Срби и Српска Православна Црква у Лондону
На редовном заседању од 14. до 18. маја 2024. године Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве донео је одлуку о подели Епархије британско-скандинавске, па су формиране  Епархија скандинавска са седиштем у Стокхолму и Епархија британско-ирска са седиштем у Лондону, за чијег архијереја је изабран досадашњи викар Патријарха српског, Преосвећени Епископ јегарски г. Нектарије. Сматра се да у Лондону и околини живи око четрдесет хиљада православних Срба. Већина Срба се населила у Лондону после Другог светског рата. То су махом били војни и политички мигранти, савезници британске војске, који су избегли из домовине у којој је завладао комунистички режим. После ратова деведесетих година појачао се прилив Срба који су бежали од недаћа узрокованих распадом Југославије.
Лондонски Срби се окупљају у знаменитој Саборној цркви Светог Саве, која је изграђена 1903. године као англиканска црква посвећена Светом Колумбу. Касније је преуређена за православна богослужења. Освећење је 1952. године обавио Свети владика Николај Жички и Охридски. Грађевина је врло пространа, украшена је фрескама које су махом копије са зидова српских манастира 13. века са подручја Косова и Метохије. Посебно је вредан иконостас израђен у дуборезу од ораховог дрвета и богато украшен иконама. Испред олтара се налазе два трона, такође изрезбарена у ораховини. Један је намењен епископу, а други Краљевској породици. На краљевском трону је, поред чланова српске краљевске породице која је живела у избеглиштву у Лондону, 1945. и 1957. године седела и краљица Елизабета II, кума на крштењу принца Александра, сина краља Петра II, односно Марије Татјане, ћерке принца Андрије Карађорђевића. Председник Српске Православне Црквене општине у Лондону био је својевремено и велики српски књижевник Милош Црњански. При Саборној цркви Светог Саве делује недељна школа, хор, школа фолклора и Коло српских сестара.
Патријарх Порфирије: Покајањем почињу наше духовне радости и спасење
О прочитаном јеванђељском одељку на светој Литургији беседио је патријарх Порфирије:
– Реч Христова је увек иста, јер је истинита. Само је потребно да у свако време у којем живимо ту реч протумачимо на истински и прави начин. Тумач речи Божје јесте Црква Христова, зато и овде, сада сабрани у храму Светога Саве, у многољудном граду где се укрштају многе културе, многе идеје, многи духовни и идеолошки ветрови, реч Христова има исту снагу, исти смисао, исти значај који је имала и онда када се Господ обраћао ученицима својим, а нарочито на олтару на којем је служио Свети Николај, на олтару који је он осветио и на месту где су многе сузе молитвене и сузе вапаја проливане за спасење своје, свог народа и читавог света.
– Логично је и уобичајено да смо сви слаби и немоћни, да сви падамо и највише падамо у нашим међусобним односима, јер врло често не показујемо и не потврђујемо љубав, него смо себични, видимо једни друге као такмаце, као међусобне противнике, као узурпаторе, а у овој причи богаташ би хтео да се измени, да се промени, међутим када се оде из овог света нема више шансе и могућности да мењамо своје ставове. Заправо, промена својих ставова треба и може да се чини овде и сада. Ова прича нас позива на промену ума, на покајање, а покајање опет није посипање пепела по глави и самокажњавање. Покајање је, како кажу свети Оци, међу њима и Свети Јован Златоусти, радосна туга, моменат када уочимо да смо погрешили, да нисмо испоштовали ближњег, да га нисмо заволели, да га нисмо загрлили, да нисмо његов крст, његову муку узели на себе, када уочимо све то и много више од тога као своје промашаје, непоштовање и неиспуњавање заповести Божјих и пожелимо да будемо другачији. То је моменат када смо тужни због свога пада, греха и промашаја, али још више радосни због тога, јер уочивши своју погрешку, одједампут осећамо љубав Божју, благодат Његову, да је она већа, шира и дубља од сваког нашег недостатка. Само је довољно да се спознајући себе обраћамо Њему, Господу нашем, у молитви – поручио је Светејши Патријарх г. Порфирије чију беседу у целости можете прочитати ОВДЕ.
Владика Нектарије: По угледу на Христа Великог Архијереја, нисам дошао да ми служе, него да служим
После увођења у трон епископа лондонских и британско-ирских, Његово Преосвештенство Епископ г. Нектарије, чији животопис можете прочитати ОВДЕ, одржао је приступну беседу у којој је између осталог поручио:
– Необично тајанство Божјег промисла пројављује се и даље у мом животу. Обретох се данас на овом светом месту, у овој благодатној стасидији са које се надзире и управља, проповеда и сведочи, а пре свега по угледу на Христа Великог Архијереја „служи“, јер нам је у архијерејство Господ уткао ове речи као смисао и програм владичанства у војинствујућој Цркви: „Нисам дошао да ми служе, него да служим“. Са таквом вером и ја данас овде долазим и своју нову службу започињем. И данас трепери моје срце, јер сам узведен у свештени трон архијереја британско-ирских, као први епископ новоосноване Епархије, али стојим на месту са кога су проповедали Светлост Јеванђеља Христовог часни архијереји наше Свете Цркве, блаженопочивши владика Лаврентије, незаборавни мисионар и прегалац, и наш добри митрополит Доситеј, који је више од тридесет година ревносно проповедао и речима и личним примером љубав Оваплоћеног Бога у овим крајевима. Од овог часа и око мог врата стављен је „благи јарам Христов“ да, служећи Богу и Цркви Његовој, задобијем спасење.
Приступну беседу епископа Нектарија у целости можете прочитати ОВДЕ.
Краљ Чарлс III: Оснивање нове епархије допринеће обнови трајних веза међу нашим народима
Током свечаног чина устоличења првог Епископа лондонског и британско-ирског г. Нектарија, прочитана је и Порука Његовог Величанства краља Чарлса III у којој, између осталог, стоји:
– Поводом устоличења новоизабраног Епископа лондонског и британско-ирског г. Нектарија, упућујем своје срдачне поздраве Српској Православној Цркви и српском народу. С љубављу се сећам своје посете Србији 2016. године, времена које сам провео са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем, као и своје посете манастиру Ковиљу, где сам љубазно угошћен од стране тада Митрополита, а сада Његове Светости Патријарха г. Порфирија.
– Данашња свечаност представља спровођење одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве да по први пут успостави Епархију великобританско-ирску. Заиста се надам да ће оснивање ове нове епархије допринети да се обнове и продубе трајне везе између Српске Православне Цркве и Цркве Енглеске, као и међу нашим народима. Моја супруга се придружује у упућивању наших најбољих жеља епископу Нектарију на почетку његове пастирске службе у нашој земљи – наводи се у поруци краља Чарлса III. Извор: СПЦ

Свети Стефан Дечански беше син краља Милутина и отац цара Душана. Чедо побожне краљевске породице, Стефан од најранијег детињства би васпитан у хришћанској побожности. Но њему паде у део да у раним годинама својим преживи многе тешке невоље. У та времена у Србији биваху честе смутње и међусобице, а и ратови са непријатељима.
Непријатељи православља Татари, покоривши православну Русију, устремише се на друге словенске православне земље. Нарочито велика опасност стаде грозити словенским државама Балканског полуострва од стране кримског хана Ногаја. Татарска војска, шиљана од Ногаја, опустоши Бугарску, па стаде упадати и у Србију. Бугарска на неко време паде под власт Татара; а такав удес претио је и Србији. Али српски краљ Милутин предузе одлучне мере. Пошто није био у стању да се војном силом одупре моћном татарском хану, он ступи с њим у преговоре, и спречи најезду Татара, али би принуђен да хану да као таоца свог десетогодишњег сина Стефана, и са њим неколико знатних српских велможа. Но Господ помагаше побожном дечаку краљевићу Стефану у његовим недаћама, јер се он сав беше предао помоћи свемилостивог Господа и ка Њему јединоме гледаше. И ускоро међу Татарима избише међусобице, које се завршише убиством Ногаја. Стефан искористи те смутње, и након три године врати се у отаџбину.
Када постаде пунолетан Стефан би ожењен ћерком бугарског владара Маријом. И доби на управу Зету, једну од важних области ондашње Србије. Умиљат, добар, кротак, милосрдан према сиротињи, краљевић Стефан уживаше велику љубав и поштовање. Но Стефанова маћеха, друга супруга краља Милутина, Симонида, ћерка византијског цара Андроника Старијег, желећи да њен син Константин наследи престо, а не краљевић Стефан, њен пасторак, она стаде лукаво и вешто радити код краља Милутина да оцрни у његовим очима краљевића Стефана. При томе она се послужи чак и клеветом, како Стефан хоће да му отме престо.

У то време неки од српске властеле стадоше упозоравати Стефана на опасност која му прети, и саветоваху му да избегне ту опасност на тај начин што би дигао устанак против оца и отео му краљевску власт. На несрећу, неки од те властеле, љути на сплетке против краљевића Стефана, отказаше послушност краљу. To би представљено краљу Милутину као да је у вези са завером његовог сина Стефана против њега. Краљ оде са војском у Зету, и угуши метеж. Стефан изађе пред оца са потпуном синовљом покорношћу, и отац га у почетку прими лепо. Али потом присталице Симонидине толико пометоше доброга оца да он, не проверивши ствар како ваља, нареди да Стефана окована одведу у замак, у Скопској области, и тамо ослепе.

To би учињено. На Овчем пољу, где бејаше храм Светог Николаја Чудотворца, Стефану бише извађене очи. Ослепљени Стефан осећаше страшне болове и крепљаше себе једино молитвом. Сву ноћ у страшним мукама скоро мртав, он пред зору мало заспа. И виде у сну ово: пред њим стоји диван светитељ у архијерејском одјејању, лице му сија благодатном светлошћу, и он држи на свом десном длану оба његова извађена ока, и говори му: “He тугуј, Стефане! Ево твојих очију на моме длану”. И говорећи то он му показује оба ока. А Стефан, као размишљајући, упита га: “А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старање о мени?” А Појављени одговори: “Ја сам Николај, епископ Мирликијски”. – Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узношаше благодарност Богу и Његовом угоднику. А осећаше и неко не мало олакшање болова.

Но гоњење Стефана не заврши се тиме. Краљ Милутин, под утицајем измишљене завере свога сина, желећи да осигура себе, протера Стефана из отаџбине и посла га на заточење у Цариград к своме тасту цару Андронику Старијем са два малолетна сина његова: Душаном и Душицом. Но и у изгнанству Бог не остави трпељивог страдалца Стефана. Истина, у Цариграду Стефан би лишен слободе. У почетку њему би дат засебан дворац, са потпуним издржавањем од цара, али му беше забрањено излазити из дворца. Потом Стефан би са своје двоје деце премештен у цариградски манастир Пантократора (= Сведржитеља) под надзор игумана, без чије дозволе Стефан није смео никога примати нити с ким разговарати. Но дивни Стефан храбро подношаше тегобе заточења; и често говораше себи: Трпи, Стефане, јер је Господ рекао: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лк. 21, 19). И не престајаше благодарити Бога, опомињући се речи Светог апостола: “и бивајте благодарни” (Кол. 3, 15). И често се мољаше и многа метанија прављаше. А када се манастирска братија скупљала на богослужење, он је први долазио и непомично стајао до краја службе, тако да су се његовој бодрости и ревности дивили и настојатељ и сва братија. Зато сви љубљаху Стефана и указиваху му пажњу. И често долажаху к њему на духовне разговоре. Све то не остаде непознато и самоме цару. Слушајући о похвалном живљењу заточеника, цар га је често призивао к себи у царски двор, разговарао с њим о душекорисним стварима, и заједно с њим обедовао.

У то време виспрени присталица Запада “начелник акиндинатске јереси”, Варлаам, узбуђиваше Цариград својим схоластичким испадима о Таворској светлости. Блажени патријарх Атанасије осуди Варлаама на сабору, али препредени Варлаам нађе себи присталице на двору и узнемираваше престоницу. При једном разговору између цара и краљевића Стефана о душекорисним стварима и државним пословима, поведе се реч и о јеретику Варлааму. Цар упита Стефана шта мисли о Варлааму. Стефан одговори: Царе, неправедно је и недолично да ти, почаствован царским престолом и постављен од Христа за пастира тако великом стаду, држиш непријатеље Његове у своме граду: њих треба да одгониш као вукове који упропашћују душе, и да певаш са Давидом: „Омрзнух, Господе, оне који тебе мрзе“ (Ис. 138, 21).

Цар се удиви мудрим речима Божјега човека, и одмах заповеди да му Варлаама доведу свезана, и да се изагнају његови једномишљеници из царскога града, и да их не примају градови и села његове државе. Но Варлаам, хитно обавештен о томе од једног дворјанина, свог једномишљеника, тајно се укрца у лађу и побеже у Рим. – И тако Бог саветом свога угодника очисти земљу народа свога од зловерних јеретика.

Такова бејаше Стефанова ревност за побожност, такова мржња према јеретицима, такова вера ка Христу. Од тада цар још више заволе љубитеља врлине Стефана, и још више му се дивљаше. Па не само цар и манастирска братија, него и патријарх и све свештенство, и сви знатни људи у Цариграду и велможе, веома љубљаху и уважаваху Стефана због његових врлина и мудрости. Он смерношћу и говором привлачаше срца свију; нека благодат сијаше из лица његова; а љубав што беше у њему, све је привлачила к њему.

И он, пун пламеног христољубља, увек хиташе ка Божјој љубави, упражњавајући молитву, пост, смирење, слушање свештених књига, а сврх свега милостињу. Јер он милостиње не остављаше. Од онога што му цар даваше и они око цара, он мало остављаше себи, ради најпотребније потребе, а остало предаваше у руке игуману ради раздавања сиротињи.

Један велможа српски, стари познаник и поштовалац Стефанов, посла Стефану по поверљивом слузи знатну количину злата, желећи да му олакша заточеничко злопаћење. Посланик предаде злато Стефану и испоручи поздрав са много пријатељских речи и лепих жеља од пошиљаоца. Стефан заблагодари добротвору, помоли се за њега Богу, па дозва игумана и даде му све злато да га раздели сиротињи. Игуман мољаше Стефана да бар један мали део злата задржи за своје потребе, али он одби говорећи да му је сам Бог досудио да живи у туђини и да га туђинци хране, зато послано злато треба дати онима који стварно оскуђевају – сиротињи. Доносиоца пак с љубављу задржа код себе неко време, па га онда отпусти да се врати у отаџбину. При испраћају он са много суза захваљиваше своме пријатељу – добротвору, и моли доносиоца да му пренесе ову његову усрдну молбу: да ће њему бити радост и утеха, ако новац, који би убудуће наменио њему, разда тамошњој сиротињи.

При крају пете године заточења, за време бденија уочи Светог Николе, Стефан стајаше на своме месту у цркви, и скрушена срца мољаше се из дубине душе. А када за време читања Светитељева житија и чудеса он седе у сто и задрема, њему се опет јави Свети Никола, а рече му: Сећаш ли се шта сам ти рекао када сам ти се прошли пут јавио? – Стефан паде на земљу и рече: Познајем да си ти велики светитељ Николај, али се не сећам шта си ми рекао. – Свети Никола му рече: Рекао сам ти да не тугујеш, јер су очи твоје у мојој руци, и показао сам ти их. – Стефан се стаде присећати тога, и припавши к ногама Светитељевим, мољаше га да се смилује на њега. – Светитељ му рече: Што ти тада обећах, ево сада сам дошао да испуним.

И осенивши крсним знамењем Стефана, дотаче се очију његових и рече: Господ наш Исус Христос, који слепоме од рођења подари вид, дарује и твојим очима њихов пређашњи вид. – И при тим речима Светитељ постаде невидљив. А Стефан се престрашен трже из сна; и дошавши себи стаде јасно видети као и раније. И узевши своју палицу, он изађе из цркве ходећи као што је као слеп и дотада ходио, оде у келију, и павши на земљу он се дуго са сузама мољаше и узношаше благодарност Богу за своје исцељење. После дуге молитве, повезавши очи убрусом као раније, он се поново врати у цркву, и стајаше као и обично на свом месту. А утаји од свих чудо које се десило с њим, и нико не сазнаде да му је вид враћен, све до дана када Богу би угодно да га врати у отаџбину и постави за краља српског.

He прође много дана после овог чудесног прогледања Стефановог, а његов млађи син, малолетни Душица, тешко се разболе, и за кратко време умре. Стефан то поднесе трпељиво, без роптања, понављајући речи блаженога Јова: “Господ даде, Господ узе” (Јов. 1, 21), А предајући гробу тело свога детета, он подиже руке к небу и рече: Теби, Господе, предајем своје дете. Благодарим и славим Твоје човекољубље, Промислитељу добри, што си изволео примити плод утробе моје који још није искусио зло.

После тога блажени Стефан проведе још две године у заточењу. Иако је он трпељиво и благодарно подносио своје изгнанство као крст, додељен му промислом Божјим, ипак је желео да се врати у своје отачаство. И са том жељом он пише дирљиво писмо у Хиландар, где се у то време налазио српски епископ, касније архиепископ Данило, према коме је раније Стефан свагда гајио љубав и пријатељство. У том писму он живим бојама описује своје паћење, и моли епископа Данила да заједно са својим светогорским великим старцима посредује пред његовим оцем, краљем Милутином, и издејствује му милост и повратак у отаџбину.

Епископ Данило у Светој Гори сазва сабор чесних стараца, на коме с љубављу у Господу већаху о овој ствари. И решише, те написаше молебна писма: једно краљу Милутину, а друго архиепископу Никодиму. И изабраше неке од тих чесних стараца, да та писма однесу у Србију и посредују о повратку краљевог сина Стефана и унука Душана. Изасланици отпутоваше у Србију, и одоше преосвећеном архиепископу кир-Никодиму и предадоше му с усрдном молбом и љубављу оба писма. Преосвећени Никодим их пажљиво саслуша, и као ваистину муж добрих жеља и ревнитељ истините љубави, оде са њима христољубивом краљу, предаде му писмо и сам од све душе мољаше краља да услиши молбе свију њих. Красноречиво писмо и говори архиепископа Никодима и светогорских чесних стараца тронуше срце оца, и он им рече: Молбу вашу усвајам, и заповедам да буде ваша воља у свему што се тиче мога сина.

У то време допутова у Србију из Цариграда као царев изасланик игуман манастира Пантократора, у коме провођаше своје заточење Стефан са сином. Овог игумана, човека мудрог и красноречивог, византијски цар Андроник посла к своме зету, српском краљу Милутину, да иште од њега војну помоћ против непријатеља грчкога царства. Пошто краљ сврши преговоре о томе, он позва игумана к себи на разговор насамо, и стаде га распитивати о своме сину Стефану. Игуман подробно исприча оцу о врлинама, подвизима, трпљењу и мудрости његовог сина: и тврђаше да Стефан више вреди него све царске ризнице. И заврши благочестиви игуман овим речима: Ако хоћеш послушати мене: врати с чашћу себи свога сина, који је виши од човечанске части.

Све то веома потресе краља Милутина. Поред тога недавно беше умрла његова ташта, Симонидина мајка, царица Ирина, главна виновница непријатељства оца према сину. Због свега тога краљ Милутин донесе одлуку да врати сина. И посла изасланство цару Андронику са молбом: да сина његова Стефана са унуком Душаном упути натраг у Србију. Цар се веома обрадова томе, јер беше заволео Стефана и високо га је ценио. И дозвавши га к себи, он се опрости са Стефаном, грлећи га са сузама и дарујући га богатим даровима. Но Стефан све те дарове даде манастиру у коме је провео године свога заточења. Сва братија манастирска са тугом, сузама и молитвама испратише Стефана, осећајући се као да се растају са душом.

Тако после осам година заточења у туђини, Стефан се врати у своје отачаство са својим поодраслим сином Душаном. Сусрет са оцем је био потресан. Син је пао пред ноге оцу, отац је са сузама грлио сина. И у љубави Христовој помири се отац са сином. И даде Стефану на управу Будимљанску област у Зети, а унука Душана остави код себе. Од тога времена богољубиви Стефан постаде већи у љубави Христовој, и храњаше се у души неком божанственом сладошћу, и имађаше добре наде у свему.

Након три године, 29. октобра 1320. године, умре блажени краљ Милутин. Присталице маћехе Стефанове Симониде, изазваше метеж у корист њеног сина Константина, али већина српских велможа стаде на страну законитог наследника престола, старијег сина Стефана. И на Богојављење 1321. године Стефан би у Призрену у саборној цркви крунисан за краља од стране архиепископа Никодима и целог свештеног сабора српског. Заједно са оцем, по византијском обичају, крунисан би на краљевство и његов син – “Стефан млади краљ”, коме беше име Душан. Стефан стаде владати под именом Уроша III. A пред крунисање Стефан скиде завој са очију, и свима би очигледно објављено и показано чудесно повраћење вида Стефану молитвеним посредовањем великог чудотворца Светог Николе. И тако се сви уверише да Стефан види као и остали људи.

Међутим брат Стефанов, син Симонидин, Константин сабра војску већином од туђинаца, и крену против Стефана, захтевајући од њега да му уступи краљевски престо. Стефан са своје стране скупи војску и крену у сусрет Константину. Али пре но што је дошло до битке, Стефан упути брату писмо, молећи га да не ратује против своје отаџбине. У писму Стефан писаше Константину: “Стефан, по милости Божјој краљ Срба, веома жељеном брату наше моћи Константину жели здравље. Чуо си шта се догодило са мном по промишљању Бога који све удешава на добро. Помилован Богом, постављен сам за краља отачком наслеђу, да народом владам страхом Божјим и правдом, по примеру предака. Зато престани са оним што си предузео; дођи да се видимо; прими друго место у краљевини, као други син, а не ратуј са туђинима против свога отачаства; пространа је земља наша, има у њој доста места и за мене и за тебе. Ја нисам Кајин братоубица, већ друг братољубивом Јосифу. Речима Јосифовим говорим теби: He бој се, ја сам Божји. Ви сте мислили зло по мене, али је Бог мислио добро по мене (1 Мојс. 50, 20)”. – Међутим Константин не хте да прихвати позив љубави, него крену на Стефана и сукоби се са његовом војском. У жестокој битци сам Константин би убијен, а његови људи пређоше Стефану.

Против Стефана устаде са намером да му отме престо и његов брат од стрица Владислав, син сремског краља Драгутина, брата Милутинова. Али се и ова побуна заврши добро по Стефана: Владислав би приморан да се покори Стефану, када увиде да Србија није за њега већ против њега. – А краљ Стефан, уколико му Бог више помагаше, он утолико биваше све смиренији и смиренији; често постељу своју квасаше сузама, не само ноћу, него и свакога дана савест своју омиваше сузама, називајући себе црвом а не човеком, и сматрајући себе земљом и пепелом. У краља Стефана све одисаше страхом Божјим и побожношћу; и владаше он мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво.

После смрти своје прве супруге, бугарске принцезе, краљ Стефан је још двапут ступао у брак: са Бланком, ћерком Филипа Тарентског, херцога ахајског; и после смрти ове друге жене, са Маријом, ћерком солунског намесника Јована Палеолога.

У мирно време краљ Стефан се стараше о благостању својих поданика и о Цркви, јер сијаше врлинама као сунце. Он потврђиваше пређашње повеље; стараше се о чистоти вере и уништењу јереси у границама своје државе. Један савременик пише о њему ово: “Господ га изабра и прослави за отаџбину, као звезду светлу и јарку; он утврди отачаство своје; освоји многе градове и области; развеја непријатеље своје. Он посла сина свога против безбожних и нечестивих бабуна. Он Божјом помоћу однесе победу над њима”. – Бабунима су се називали богумили, опасни јеретици, који су живели у планинском крају Бабуни, код Прилепа, и одонуд чинили разбојничке нападе на православне.

Под краљем Стефаном Србија је не мало година уживала потпун мир; није било унутрашњих метежа, ни ратова са суседима. Благочестиви краљ Стефан бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница. Међутим, при крају његовог краљевања букну жестоки рат са суседним једноверним Бугарским царством. За време Милутинова краљевања у Србији Бугарска, раздирана унутрашњим метежима и разоравана упадима, беше знатно ослабила и није се могла равнати по моћи са Србијом. Када видински деспот Михаил постаде бугарским царем, он уједини разједињене бугарске области, и притом жељаше да поврати неке градове које Србија беше заузела. А кад ојача, цар Михаил нанесе горку увреду краљу Стефану. Ожењен рођеном сестром Стефановом, ћерком краља Милутина Недом, цар Михаил без икаквог разлога отера од себе своју жену Неду са малим сином Стефаном, затвори је у манастир, а ожени се Теодором, сестром претендента на византијски престо Андроника Млађег, удовицом бугарског цара Светослава. Непријатељство између два суседна владара би још више појачано тиме што српски краљ држаше страну законитог византијског цара Андроника Старијег, који српског краља Стефана беше заволео још за време његовог заточеништва у Цариграду; бугарски пак цар Михаил зближи се са супарником Андроника Старијег, његовим унуком Андроником Млађим, коме и пође за руком да отме царски престо своме деди. Андроник Млађи и Михаил бугарски склопише одбрамбени и нападни савез против Србије. И ова два савезника решише да једновремено нападну Србију у 1330. години.

Краљ Стефан је знао за ове припреме, па се и сам постепено спремаше за одбрану отаџбине, снабдевајући се оружјем и војском. У то време Стефанов син Душан беше већ потпуно зрео човек и помагаше оцу у војним припремама.

Бугарски цар Михаил крену у ратни поход на Србију у лето 1330. године. Његова је војска бројала осамдесет хиљада људи; у њој беше врло много најамних Татара и Молдована. У то исто време, према договору, на Србију крену са својом војском и византијски цар Андроник Млађи. Војска у њега беше мала. Он распореди своју војску дуж јужне границе Србије, и одлучи да не чини никакав напад док не види чиме ће се завршити бугарски судар са Србима.

Обавештен о свему, краљ Стефан, желећи као хришћанин да избегне крвопролиће, упути писмо бугарскоме цару молећи га да одустане од проливања крви. У том писму он писаше: “Зашто си кренуо да погибији излажеш бугарски и српски народ? Што је Богом даровано теби, то ти имаш у својим рукама, и буди задовољан тиме, а туђе не жели, не жели оно што је Бог даровао другима. Ако си пак толико ратоборан, онда иди у рат против иновераца, а не на Христове људе, чији сам по благодати Христовој пастир, који те ничим није увредио. Помисли, колико се крви има пролити, колико мајки уцвелити, колика телеса са обе стране бити изложена птицама и зверима за храну? Опомени се, колико ће одговарати Богу онај који их је погубио! Остави нас на миру. Сам владајући оним што теби припада, врати се к својима. Јер они који желе да отму туђе, изгубиће и своје. Тако суди Свевидеће Око”.

Прочитавши писмо, цар Михаил се страховито разјари, и претећи Стефану одговори осионо: “Ако сутра, када сунце гране, српски краљ не дође к мени и не падне покорно преда мном, да ногу непобедиве моћи наше ставим на његов врат, онда ћу наредити да га са срамом доведу везана и предаћу га најстрашнијој смрти”.

Када краљ Стефан чу овакву поруку, уздахну и рече: Господ ми је помоћник; не бојим се. Шта ће ми учинити човек? Слободно ћу гледати у непријатеље своје (Пс. 117, 6-7). И дозвавши војводе заповеди им да уреде војску и спреме за борбу. А сам остаде у своме шатору, и сву ноћ проведе у молитви. Сутрадан изађе из шатора озарена лица, повери војску своме сину Душану, и говораше им: Идите, децо, у име Христово; нека се изврши Његов праведни суд. Будите храбри! У Светом писму пише: Једни на бојним колима, други на коњима, а ми именом Господа Бога нашега (Пс. 19, 8). Нека се не устраши срце ваше гледајући на множину наших противника. Уздам се у Господа, да ће Он и сада, као некада, послати анђела Свог, да сруши гордељивца пред вама. Јер Бог се супроти гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5, 5).

Оваквим својим богомудрим речима краљ удахну у срце свима неку божанску силу, и посла их у борбу. А сам, оставши у шатору, паде лицем на земљу и ронећи сузе мољаше се Богу, дародавцу сваке победе. Војска пак српска, предвођена храбрим краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости. Бугарска војска би разбијена и пометена, и даде се у бекство. И сам цар Михаил наже бегати, али га српски војници ухватише, приведоше Душану, и ту му би одсечена глава. После овог пораза, сва се бугарска војска предаде Србима.

Битка код Велбужда одиграла се у суботу 28. јула. Сутрадан, у недељу, краљу Стефану свечано би показан ратни плен: оружје, скупоцене царске хаљине и остале принадлежности, и дивни коњи. Пред краља бише доведене и заробљене бугарске велможе. Када ове велможе угледаше леш убијеног цара Михаила, они молише краља Стефана, и краљ нареди да се убијени бугарски цар са свима почастима сахрани у српском Нагоричанском манастиру Светог Георгија, задужбини краља Милутина.

Пошто узнесе благодарност Господу Богу за даровану победу, краљ Стефан извести о томе своју супругу Марију и српског архиепископа Данила са целим српским сабором овом посланицом: “Нека се зна да помоћу Божјом и молитвеним посредовањем светог господина нашег, преподобног Симеона и светитеља Саве, и молитвама вашим, заузимањем и укрепљењем и силом Светога Духа наоружаван и штићен, ја, српски краљ, са милим сином нашим Душаном, и са нашим војницима, децом мога отачаства, злобног непријатеља нашег, цара бугарског, који осионо насрну са много туђинаца на наше отачаство, победих у бици код Велбужда на нашем земљишту; и самог цара убих и велико богатство и сјај њихов узех помоћу Божјом. Радујући се због овога, узнесите дужну хвалу Богу. А ми крећемо на далеки пут у Бугарску земљу”.

И краљ Стефан, заједно са својим сином, праћен заробљеним бугарским велможама, крену у Бугарску да заведе поредак. У сусрет њему изиђоше велможе, који беху остали управљајући градовима и покрајинама; на челу њиховом налажаше се Бјелаур, брат убијеног цара Михаила. У име целе Бугарске они нуђаху да буду под влашћу српскога владара, и беху готови на стапање Бугарске и Србије у једну државу. Но Стефан то не хтеде. Његова је жеља била да на бугарски престо доведе своју увређену и осрамоћену сестру Неду са њеним сином Стефаном. Зато упути нарочито изасланство к сестри у манастир, у коме беше затворена, позивајући је да заједно са сином дође у бугарску престоницу Трново. Када она дође са сином, краљ Стефан објави бугарским велможама, да се он лично одриче од бугарског престола, а поставља за бугарског цара сина своје сестре Стефана (Шишмана II), кога су они дужни слушати, док сваки од њих може остати на својој ранијој дужности.

По повратку из Бугарске, краљ Стефан са сином Душаном убрзо крену са војском на границе Јужне Србије, да казни византијског цара за савез са Михаилом бугарским. Овај поход је трајао недељу дана. Али цар Андроник и не сачека долазак Стефана и његове војске, већ побеже са својом војском. Срби казнише Андроника: одузеше од Византије градове: Велес, Просек, Штип, Трешту и Добрун. Пошто поставише у њима војводе, обе војсковође се вратише: краљ у свој двор Неродимље, а син у Скадар.

После победа над спољним непријатељима, краљ Стефан се сав предаде добротворним делима, подизању и украшавању храмова Божјих, и другим богоугодним прегнућима, која су свагда сачињавала радост његовог живота. Ревностан љубитељ православних светиња, не само у своме отачаству него и ван њега, христољубиви краљ је и раније, а нарочито сада, слао раскошне и богате дарове у Јерусалим и у сву Свету Земљу, у Египат и Александрију, на Синај, у Тесалију, у Цариград, особито у тамошњи манастир Пантократора. Изузетно богате дарове он је слао Светој Гори Атонској, посебно славној лаври Хиландару.

Сви ранији српски владари, преци краља Стефана, градили су задужбине. Тако и Свети краљ Стефан одлучи да сагради храм Господу Христу из благодарности за сва добра која му је дао, нарочито после победе над Бугарима. За саветника и сарадника у овом подухвату он узе свог српског архиепископа Данила, кога је веома уважавао и волео. Са њим и најприснијим велможама он изабра дивно место Дечане на реци Бистрици што се улива у Бели Дрим, три сата хода од Пећи. Тај избор благослови архиепископ Данило, и освети место. И одмах се приступи грађењу манастира.

Богољубиви краљ позва уметнике и мајсторе из свих крајева своје простране краљевине. И поче се са радом. Сам краљ пребиваше ту у шатору, и надгледаше послове. На огромном простору, измереном за манастир, најпре се унаоколо подиже тврђава са високим бедемима и кулама на њима; са јужне стране налажаше се манастирска капија, и на њој највиша кула. Са унутрашње стране на зидовима бедема унаоколо бише начињене келије за монахе, као нека птичија гнезда. Би саграђена и огромна трпезарија, нарочито уметнички украшена. Начињена би кујна и пекара. За игумана би подигнуто посебно великољепно здање. Но изузетна пажња и главна брига би посвећена грађењу величанственог храма Вазнесења Господњег усред манастирског дворишта унутар тврђаве. Огромни храм би сазидан од разнобојног тесаног мермера, украшен изврсном резбаријом, мермерним стубовима и сводовима чудесне уметности и лепоте. И споља цео храм беше састављен од веома дивног мермера црвеног и белог, али тако уметнички спојеног, да се добија утисак као да је лице целога храма један камен. У свему и по свему би подигнут чудесан и величанствен богодоличан храм.

Величанствености и красоти спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња украшеност храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Храм би богато снабдевен црквеним богослужбеним потребама, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисером и драгим камењем, свиленим тканинама.

Завршивши грађење и украшење богодоличног храма и манастира, богољубиви краљ Стефан одреди за настојатеља равноангелног по животу испосника Арсенија. И храм би свечано освећен сабором српског духовништва, на челу са архиепископом Данилом. А за издржавање манастира краљ повељама својим поклони манастиру многа имања у разним местима своје простране краљевине.

Осим малога олтара с јужне стране великог олтара у част свог покровитеља и заштитника Светитеља Николаја, Свети краљ подиже затим посебну цркву Светом Николају изван манастира у близини, за свагдашње слављење овог светог оца.

Свети краљ Стефан Дечански увек се одликовао љубављу према сиротињи и жалостивошћу према јадницима, а сада се он свом душом предаде тој врсти брига и старања. На три километра од дечанске обитељи он подиже посебан манастир за неговање болесника, богаља и престарелих из целе његове краљевине. Огромна одељења ове богоугодне установе беху снабдевена креветима и свима осталим потребама. Сабрана би многобројна братија за неговање јадних страдалника. Сам краљ је често посећивао овај манастир. За њега беше радост помагати тим јадницима. Некада се појављивао тамо као краљ, и тешио те паћенике; а некад је долазио као прерушени војник и делио богату милостињу. Жалостиве душе, он је често грлио те страдалнике и са сузама их целивао. И ову установу краљ је богато издржавао својим огромним прилозима. Из свих крајева Србије тамо су се стицали болесни и богаљи. И једни су, по оздрављењу, уступали место другим болесницима, а многи су остајали ту до краја свог паћеничког живота.

На кратко време пред смрт, Светом краљу се јави у сну његов свагдашњи заштитник и помоћник, Свети Николај Чудотворац, и рече му: “Стефане, припремај се за одлазак, јер ћеш убрзо предстати Господу”. – Пробудивши се од сна, он се са сузама радосницама баци на земљу и благодараше Бога и весника доброга пресељења. Јер је чезнуо да се ослободи земаљске вреве и ка Христу отиде. Затим дозва настојатеља манастира, напред споменутог Арсенија, предаде му много злата, и рече му: “Часни оче, мој живот се ближи крају, узми ово злато и чувај га за манастирске потребе”. – Онда му даде друго злато за потребе оних блажених страдалаца. И од тада он све ноћи до часа молитвеног правила провођаше ходећи по граду и делећи милостињу невољнима.

Но кончина Светог краља Дечанског би мученичка, јер он пострада од свога сина Душана. Душан је владао Зетом. Себичне велможе, које су служиле код њега, стадоше га наговарати да оцу отме престо и постане краљем целе Србије. Они плашаху Душана да ће он доживети да буде ослепљен, као што и његов отац би ослепљен од његовог деде Милутина. Душан поверова њиховим клеветама, и у његовој области диже се побуна против краља – оца.

Свети краљ предузе мирне мере да утиша побуну, и после дугих преговора он се виде са сином, који обећа да неће предузимати ништа против њега. Али велможе су друго мислили и друто желели. Они стадоше говорити Душану да му отац спрема замку, и да ће га погубити. Верујући томе, Душан науми да бежи из отачаства у туђину, али му велможе не дозволише, и поново наговараху Душана да сврши са оцем.

После састанка са сином, Свети Стефан живљаше мирно час у једном час у другом замку, посвећујући се делима добротворства, и не предузимајући никакве мере за своју безбедност. У време када се он налажаше у усамљеном планинском замку Петричу, близу Неродимља, изненада наиђоше тамо зетске велможе са Душаном на челу, опколише замак и ухватише Светог краља са целом породицом. Душан нареди те краља одвезоше у далеки, усамљени и неприступачни замак Звечан, а жену и децу у друго место.

Но тиме се ствар не оконча. Одлука би донесена да краљ Стефан буде погубљен. По наређењу Душана, у Звечан бише упућени неки од најповерљивијих људи његових, и они удавише Светога краља у замку, 11. новембра 1336. године.

И тако Свети краљ сконча мученички. Блажену душу његову Свети анђели Божији прихватише и Господу Христу узнесоше. А многострадално чесно тело Светог мученика би довезено у задужбину Светога краља, манастир Дечане, и свечано сахрањено у цркви Вазнесења Господњег у гробници коју Свети краљ за живота свог беше себи начинио. И тако он као неко сунце телом зађе под земљу. Говорило се онда да је Свети краљ умро природном смрћу, али су убрзо сви дознали истину и гледали на покојнога краља као на мученика.

Након седам година еклесиарху манастира Дечани јави се у сну неки необичан и неисказаном светлошћу озарен човек и нареди да извади из земље тело покојног краља страдалца Стефана. – Еклесиарх у страху исприча своје виђење игуману, Опрезни игуман успокоји еклесиарха, уверивши га да је то обичан сан. Но после неколико дана еклесиарху се понови то исто виђење. И еклесиарх опет извести игумана. Најзад, трећи пут тајанствени човек се јави не само еклесиарху него и игуману, строго им наредивши да ураде што им заповеда. Тада игуман извести о томе архиепископа. Архиепископ сазва архијерејски сабор, и црквени клир, и са њима дође у Дечане. После молепствија отворише гроб краља Стефана, и из њега се по целоме храму, а и око храма, разли диван миомир; и сви угледаше нетљене мошти Светог мученика. Тада се догодише неколико чуда: слепац један једва се кроз народ проби до светих моштију, и када лице своје положи на груди Светитељеве, прогледа. И многи други: хроми, раслабљени, неми и глуви, исцељиваху се, дотичући се са вером светих моштију Светога краља.

Како тада, тако кроз векове све до сада, свето тело Светога краља и данас потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом у чудесном храму манастира Дечана, и чини чудеса неизбројна, исцељујући не само православне него и иноверце. Таква је милост, такво човекољубље, христоносног и христољубивог краља српског, Светог Стефана Дечанског, чијим богопријатним молитвама нека Господ благи и нас грешне помене у Царству Своме. Амин.

Молитва Светом великомученику Стефану Дечанском

О Свети царе и христољубиви Великомучениче, од раног детињства волео си Господа Христа и страдања за Њега, – научи и нас многогрешне волети Њега и радосно страдати за Њега, јер би нас то обновило, очистило, осветило, и за Царство небеско припремило. Греси наши одбацише нас далеко од Бога нашег, но ти нас богопријатним молитвама својим приведи Богу, што пре приведи, да нам се душе не угуше у гресима и страстима. Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, – научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола.

Твој живот на земљи, свети царе, био је – молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше – од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском.

О, богочежњиви царе, ревновао си за Истину Христову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба – мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега.

Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне – од маловерја, нас полуверне – од полуверја, нас кривоверне – од кривоверја, нас неверне – од неверја, и утврди нас у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју.

Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова – Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша – Радост изнад свих радости; вечна Истина наша – Истина изнад свих исгина; вечна правда наша – Правда изнад свих правда; вечна љубав наша – Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш – Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше – Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, – о, дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова света божанска воља, сада и увек и у векове векова. Амин. Преподобни Јустин Ћелијски

У недјељу, 24. новембра 2024. године, Русија обиљежава  Дан мајки, установљен 1998. године. За разлику од Међународног дана жена, када честитке примају све представнице женског пола, овај празник честита се само мајкама, бакама и трудницама. Симбол овог дана је цвијет- незаборавак. Овај цвијет, како што му и само име говори, треба да нас подсјети на блиске људе. Налази се на поклонима који се тог дана дарују мамама, на честиткама а највише утиснут на шапе плишаних медведића.  У образовним установама овај празник и прославе посвећене њему одржавају се унапријед, по правилу, у петак пред празник. Дан мајки установљен је у складу са Указом руског предсједника Бориса Јељцина од 30. јануара 1998. године „О Дану мајки“. Према документу, слави се сваке године посљедње недјеље новембра. Иницијативу за успостављање овог празника покренуо је Комитет руске Државне думе за питања жена, породице и омладине, а посебно посланик Алевтина Апарина. Сврха празника је „да подржи традицију бриге о женама, да учврсти породичне темеље, а посебно да истакне значај главне личности у нашим животима – Мајке“.
Руски дан мајки дио је истоименог Међународног дана, који у различитим земљама пада на различите датуме. Како је у једној од својих бесједа истакао Његова Светост патријарх московски и све Русије г. Кирил, „мајка која васпитава дјецу у вјери и поштовању предања својих предака тиме служи Богу и Цркви“.
„Мајка је та која дјетету прво објашњава шта је добро, а шта лоше она му одгонетне морално осјећање које је Господ уложио у нас. И колико је овде важно да своју мисију испуните тачно и на вријеме. Својој мајци се враћамо као извору љубави, доброте, разумијевања и саосјећања током цијелог живота, макар и само у сјећањима“, рекао је паатријарх.
Истичући да „морамо тежити ономе што је свето. Оно што је свето мора да се поштује“, рекао је Предстојатељ Цркве да је „мајчинство светиња, али у савременом свијету, чак и у хришћанским земљама, све више покушавају да дискредитују институцију породице“.
„Одбацивање лика жене као мајке, као и мушкарца као оца, не само да одвраћа људе од Бога и нарушава Створитељев план за човјека, већ и подрива моћ држава и стабилност националних култура. Демографска криза и повезани економски проблеми са којима се данас суочавају многе земље су очигледан доказ о томе“, закључио је Његова Светост патријарх московски и све Русије г. Кирил. Припремио вјеронаука.нет на основу извора: фома.ру/Рт Балкан

У име Оца, и Сина, и Светога Духа, Амин. Данас је 22. недјеља по Духовима. Данас се чита јеванђеоска прича о богаташу и Лазару. Ова прича се налази једино у јеванђељу по Луки. Морамо разумети и то да јеванђелисти некад говоре о истим стварима, а некад и не. Један од разлога је то је што су различита људска бића и да су они дали свој лични утисак јеванђељу које су писали.
На тај начин ми такође можемо да видимо боље то дивно слагање Јеванђеља, јер можемо да видимо да су она написана различитим стиловима, од људи различитих нарави, али када сви они говоре о истим причама њихова јеванђеља су у сагласности. Они само имају мало другачију перспективу јер двоје људи може гледати исти догађај и да обоје имају истиниту перспективу. Они једноставно виде различите ствари на неком догађају. Ови желе да нас приволе да читамо знајући да је свако јеванђеље различито. Свака исказана прича је различита. Понекад четворица јеванђелиста дају једну исту причу, некад само тројица или двојица или само један. Ово све треба да нас приволи да читамо више, и ја вас саветујем - ЧИТАЈТЕ. Читајте Јеванђеља. Читајте шта је неопходно за ваше спасење цело Свето писмо: Јеванђеља, Посланице, Стари завет и Псалтир. Читајте све ово за ваше спасење. То треба да радите сваки дан. Бар прочитајте свакодневне молитве.
Ова прича, као и све приче, има дословно и пренесено значење. Господ Наш говори у причама да би пренео дубље значење онима који желе да их чују, онима који желе да се боре и да покушају да нешто науче. Они који виде само просто површно значење губе у корист онога што им је Господ наменио. Ова прича је посебно богата у значењу, у многим значењима. Она говори о Јеврејима и незнабошцима, Лазару који је био незнабожац и богаташу који је био Јеврејин. Господ нам даје неколико поређења, а у основи каже да су незнабошци на прагу спасења- они који су лежали пред капијом богаташа.
Такође сазнајемо о праведним и неправедним, како треба и како не треба да се понашамо. Видимо Лазареву издржљивост и богаташеву похлепу и недостатак саосећања. Сазнајемо о томе како треба да се понашамо ако смо богати и нешто о томе како треба да се понашамо ако смо сиромашни.
Такође сазнајемо нешто о томе шта нас чека у наредном животу, нарочито оних који су осуђени. Кад читам оно што богаташ говори, ужаснут сам. Ми видимо шта ће бити у следећем животу и богаташа и сиромаха, а то је да су богати они који су богати у Господу или другачије речено они који су сиромашни духом. Ми о томе једноставно читамо, зар не? Такође сазнајемо нешто и о наградама и казнама у овој причи.
О, да, заиста, ми ћемо бити или награђени или кажњени, у зависности од тога какав живот живимо. То је истина! 
У последњих неколико стотина година убачена је јерес која покушава да отклони са човека његову одговорност. О да, ми имамо пуно одговорности. Господ Наш нам говори на свакој страници Јеванђеља како треба да се понашамо, како да живимо, а ако не покушамо да живимо на овај начин, да, бићемо осуђени. Ми видимо неке од тих пресуда у овој причи. Коначно, на крају ове приче, ми чујемо реч Божију која се мора послушати. Ако је не послушамо, не може се очекивати од нас да будемо убеђени на неки други начин, чак иако би неки човек устао из мртвих.
Ова прича почиње са: „Човек пак неки беше богат“. Неки богат човек - он чак нема ни име. Да ли је случајно тако? Свето писмо говори о таквом човеку који је богат стварима само у овом привременом животу, али сиромашан у врлини „Потомство његово нек се затре, у другом колену нека погине име њихово“. И Господ такође каже: „Срце покварено далеко је од мене: злих не знам“. А онда Господ нам каже, када говори о Страшном суду: „ Кажем вам, не познајем вас откуда сте. Одступите од мене сви који чините неправду! Онде ће бити плач и шкргут зуба, када видите Авраама и Исака и Јакова и све пророке у Царству Божијем, а себе напољу истеране“.
Зар то није управо оно што се десило богаташу? Видео је Авраама и знао је да је он истеран и сад је он постао човек без имена. Он је неки човек кога Бог не познаје. „Спомен ће његов погинути на земљи, нити ће му имена бити по улицама“ каже пророк Јов. Помози нам Боже да се то нама не деси него ми имамо име кад наступи вечност. Овај човек је изгубио своје име.
А он „ облачаше се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан“.
Овде имамо два значења. Јевреји су били обучени по закону, а Божија милост је била на њима. И није грех бити обучен у скерлет и свилу, и сјајно се веселити учећи друге о Богу, већ је грех живети луксузно и не дати захвалност Богу за све оно што је дао, као што је то случај са овим богаташем. Он је живео толико у изобиљу да је имао и сувишак, а касније видимо у причи да је он ПОЗНАВАО Лазара. Након свега, када се нашао у паклу, сигурно да је могао да га дозове по имену, али док је био у овоземаљском животу чак није ни поглед бацио на њега. ​
„А беше неки сиромах по имену Лазар“. Да, овај човек ИМА име. Бог га познаје. Бог га добро познаје. Лазар је представник пагана који су заиста у то време били просјаци јер су они тада били ван Царства. Царство се њима још није открило и они су били просјаци. „Спомен њихов од колена на колено“, то је човек који следи Христа и он ће имати име. Због тога Лазар има име, а богаташ, богаташ коме су се људи улагивали у овом животу, постао је безимен, безличан, у наредном животу изгубио је идентитет.
И још се у причи каже да Лазар „лежаше пред вратима његовим гнојав“. Опет овде имамо два значења. Ова капија- Незнабошци леже пред капијом, спремни да уђу у Царство небеско, на самом прагу спасења. Блудници и цариници улазе У Царство, а Фарисеји и Садукеји то не знају, јер су превише уображени да то виде. Они мисле да ће њихов скерлет и свила трајати до следећег века, што, заиста, неће. И овде такође имамо још једно значење да размотримо. Ко лежи испред наше капије? Да ли је испред наше капије неки просјак, без обзира да ли он тражи одећу, новац или просјак који тражи спас, утеху, самилост? Ко лежи испред наше капије? Требало би боље да знамо. Богаташ нема изговор што се тиче овог човека Лазара јер га је он познавао. Виђао га је на капији сваки дан и није обраћао пажњу на њега.
А тај гној, шта је то? То су греси. Лазар је био благословен али сигурно да је и грешио као што то чинимо и ви и ја. Богаташ је био јадник, а и он је исто био грешник али Лазареви греси били су споља на његовој кожи. Његов гној је био тамо, пси су долазили и лизали га и тешили га. Богаташеви греси били су унутра. Они нису били споља да би се могли очистити, да би се могли спалити, тако да је он умро са својим гресима. Исповедите грех, док још можете, да не бисте имали потребу да га исповедите онда када нема опраштања.
Па када се каже да „пси долажаху и лизаху гној његов“ шта треба разумети под овим? Да ли видите колико је тај човек УСАМЉЕН? Он нема утеху. ПСИ долажаху да лижу његов гној. Нико други није долазио, САМО пси. Он је морао доста тога да истрпи, зар не? Да ли видите величину његове душе? У Писму се не наводи тачно колико је велики овај човек, али да ли то можете да видите, да ли можете да изведете закључак? Погледајте шта је он све издржао: хладноћу, голотињу, глад, непокретност, усамљеност, утученост, а такође погледајте у топлу богаташеву кућу, погледајте на сву ту разноврсну храну коју му доносе, док овај други нема шта да једе! Нити му је топло. Заиста је доста подносио, а у писму се наводи да се ни трунку није жалио.
„А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово“. Овај просјак који је умро, за овај свет то и није никакав догађај. Неко је требао да га се докопа, јер након свега, он ће почети да смрди, и да га баци негде, на неку лончареву њиву. Нико није дошао да се помоли за њега. Никога није била брига. Нико га није познавао. Богаташ би можда приметио да га нема после две или три седмице: „О, нема више просјака. Не морам да газим по њему. То је добро“. Његова смрт не оставља никакве последице. Нико се због ње не потреса у то време.
Али он НИЈЕ умро сам, а његова смрт била је велика радост на небесима, јер је у пратњи анђела отишао у Авраамово наручје. Шта ово говори о онима који умиру који су праведни, и о изгледима и у овом свету и СТВАРНИМ изгледима у будућем веку? Соломон каже:„ А душе праведника су у Божијим рукама и ниједна их мука неће дотаћи. Немудрима изгледаше да ће умрети: и да је њихов одлазак бедан и да ће њихов одлазак од нас бити крајње уништење: али они су у миру. Јер иако у очима људи изгледаће да су кажњени, ипак је њихова нада бесмртна.  А мало су кажњени“...​
Брине вас што  су Лазареве ране биле нека врста казне. Не судите по изгледу, погледајте истину! И "Они ће бити веома награђени: јер их је Бог доказао и нашао их вредним за себе. Као што злато у пећи претопио их  и примио их као паљеницу. И у време њиховог јављања сијаће и трчати до врха као варнице међу стрном".​
То се дешава са праведнима када умиру. Свет види искривљену слику, али ми знамо истину.
Шта је Авраамово наручје? Наравно, то је спасење. А Господ наш дао је тај пример делимично и из разлога јер је ова прича имала за циљ да покаже Јеврејима њихову лудост. И они су је схватили. То је један од разлога зашто су га они толико мрзели, јер су они видели шта Он говори у овој причи- да су они били неверници, Авраамово наручје Јевреји би требало да разумеју као спасење. Након свега, на једном другом месту Он им каже: „Кажем вам, многи ће доћи од истока и запада, и сешће са Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небеском. А синови  Царства“, Јевреји, који нису разумели, који НИСУ ЖЕЛЕЛИ ДА ЖИВЕ у складу са оним што су научили „биће изагнани у царство таме: и тамо ће бити плач и шкргут зуба“.
Исток и Запад представља Јевреје и незнабожце, Грке, и све друге. Спасење је намењено за свакога, и то је било пред очима ових гордих Јевреја, али они НИСУ ВИДЕЛИ.
Онда се помиње богаташ у овој причи. „ А умре и богаташ и сахранише га“. Тачка.
Он умре сам, браћо и сестре. О, сигуран сам да је од тога направљена велика церемонија. Сигуран сам да му је припремљена ВЕЛИКА сахрана на којој су били велики говори, да је сахрањен помпезно и онако како прилика налаже. И вероватно да су плаћене нарикаче, да су свирали у рогове јер су Јевреји имали обичај да покажу колико су га волели. Ипак, доста њих који су говорили о њему лепо такође су се и радовали  јер, након свега, вероватно да су га мрзеле и његове слуге. Вероватно да су постојали људи који су му дуговали новац и који су помислили „ Сад је дивно, сад када је умро, више му не дугујем.Драго ми је да је умро пре мене“. И вероватно да је постојао и неко ко би рекао: А, ха! Могу сад присвојити оно што је он имао, и придодати својој уштеђевини, јер сада њега нема, и могу да присвојим његов иметак“.
Давид каже: „Али ће он отићи у стан отаца својих, где света нигде не виде“. То није дом о ком нам Господ говори. То је кућа у којој ја желим да живим. „Али ће он отићи у стан отаца својих, где света нигде не виде“. Господ ће му рећи: „Гозба је готова, твоје име је избрисано из књиге живота. А ја те НЕ ПОЗНАЈЕМ.“ И то је оно што се десило богаташу.
„И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у наручју његовом“. 
О да, истинске су те муке, то су муке да их назовемо тако „да је“, „могло је“ и „требало је“. Знаћемо шта је требало да урадимо када умремо. Нека би нам то било на радост, јер ће онда Бог рећи: „Добро, добри и верни слуго“. Али овај богаташ је далеко од тога. Он види Аврама ИЗДАЛЕКА, у светлости. Он је у тами, и он види светлост ИЗДАЛЕКА. Он је ДАЛЕКО од те светлости. И он види Лазара. Имајте у виду да Лазар не види њега. Лазар је у блаженству. Он не види богаташа. Они који су у светлости имају проблем да виде у мраку, зар не? Али они који су у мраку могу да виде светлост. Лазара није узнемиравала ситуација у којој се налазио богаташ.​
Не дајте да вас сад ђаво завара. Мислим да је једна од тих варки нарочито односи на људе који су преобраћени, а који живе у држави која није православна, или чија породица, деца, брачни партнер, браћа, сестре, родитељи нису Православци нити су чак издалека нешто што личи на Хришћанине. Ми смо забринути и узрујани због њих, и питамо се, шта ће бити када умремо.
Ја сам већ доживео такво искушење, питајући се како ја могу да будем срећан ако знам да ми мајка или отац нису у рају. Па, у рају, разумећете, јер ће вам се све ствари тамо открити. Бићете у миру. Онда ћете разумети. Сада не разумете, али онда ћете разумети. Сада ми не можемо у потпуности да разумемо. Па не дозволите ђаволу да вас завара. Сачувајте своју душу, јер ако не сачувате своју душу, како ћете онда помоћи некоме да сачува своју? И молите се такође и за мајку и оца, за брата и сестру.
А богаташ, или како га сад знамо као најсиромашнијег бедника, зар не, рече: „пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену“ .
Онај који је одбио да да чак и мрву Лазару њему је сада одбијена чак и капљица воде за његов језик. У каквом је стању сада!
Уместо музике, чује стењање. Уместо пожуде очију и гордости у животу, сад је у тами. Уместо пијења и лумповања, и једења до изнемоглости, он је жедан, гладан, цркава од жеђи. Уместо весеља он је очајан. То је право стање овог човека.
Речи Закона биле су у његовим устима. Он је био Јевреј! Сигуран сам да је ишао у синагогу, да се некад и молио, да је чак давао и прилог да би га јавно видели да то чини, али ствари које је говорио, у које није веровао, због њих сад гори! То је оно што пржи његов језик да знате. Због тога је његов језик врео, и сасушен, јер није чинио оно што је говорио. Он је говорио да верује у нешто, али истински он није веровао, јер се није понашао у складу са тим.
Господ нам казује неке ствари о овим људима, који имају знање, али не испуњавају његове заповести:
„Што се овај народ приближује устима својим и уснама својим ме поштује, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповест је људска којом су научени. Зато ћу ево још радити чудесно са тим народом, чудесно и дивно, и мудрост мудрих његових погинуће и разума разумних нестаће“.
Ови такозвани мудри људи, то су заправо они који верују у своје богатство, у своје весеље, у своје гозбе, који немају самилости, а њихова мудрост, њихова обазривост сакривене су негде у аду и њихово име је заборављено. Господ нам говори скоро на свакој страници Светог писма: „Зашто ме зовете Господе, Господе, а не извршујете оно што говорим?“ А богаташ је управо таква особа: „ а који је чуо и није извршио сличан је човеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали река и одмах паде, и распаде се кућа она страшно“.  И та кућа ће бити заборављена.
А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш“.
Авраам му се обраћа са СИНКО! А, то је ипак био човек који је ишао у цркву, он је од тог корова што је ницао. О да, биће и незнабошци у паклу, и идолопоклоници, па ипак, биће и они који су себе називали хришћанима, они који су се називали добрим Јеврејима. Авраам га је препознао: „Да, ти си један од нас, и зовем те Синко, али то ти сад не помаже, јер је место вечног мучења резервисано за оне који се не држе заповести, било да су они синови или туђини“. 
И он му каже: „да си ти примио добра своја у животу своме“.
У енглеском језику, ми заиста не видимо разлику, али у словенским језицима, и у грчком, ова реч „примио“ има конотацију „примио си нешто због тога што си нешто урадио“. Шта се говори данас на другом месту у Светом писму, у свакодневном читању Светих отаца, који су постили и молили се, и постали велики Свеци? Апостол Павле каже:„ Онај који шкрто сеје, шкрто ће и пожњети, а онај који изобилно сеје, изобилно ће и пожњети“. Он је пожњео шта је и посадио, јер није ништа посадио. Зато ништа и нема. Он је го у будућем животу, без утехе.
За разлику од Лазара, који је примио зло у овом животу, али зло у спољашњем изгледу! Али Господ Наш има шта и да каже о томе на једном другом месту у Јеванђељу, јер Он каже:
„Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“, не САДА, већ у Царству небеском ћете се наситити! Будите стрпљиви. „Блажени који плачу, јер ће се утешити“, и потрчите, као искре међу стрном.
Тако је Лазар имао зло а богаташ је имао све оно што је сматрао је сматрао да су добро. И он је направио погодбу какву је и Исав направио. Продао је своје првенаштво за чинију сочива, то је оно што је он учинио. Он је тај који је направио избор. Он је одлучио да учини оно што је желео, а и ми, браћо и сестре, заиста можемо направити тај избор такође. Ми можемо одлучити када желимо наше добро? Да ли хоћемо наше добро сада или у Царству небеском? Можете сада имати добро, на основу својих способности, можете имати све што желите. Али онда немате ништа у Царству небеском ако сте сада у потрази за привременом срећом. Лазарова казна била је тренутна, само за кратак временски период. Он је грозно патио само за кратак период, а онда је задобио живот вечни.
А Авраам онда рече богаташу, објашњавајући му зашто њему нема помоћи, ни утехе, ни шансе: „постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд вама прећи, не могу; нити они отуда нама прелазе“. 
О да, пакао је вечан и стваран! И кажем вам, богаташ је направио тај понор. Он је сам себи ископао јаму, ускочио у њу, и нема повратка након скакања у њу. А видите како је он то разумео? Богаташ је знао шта је учинио! Богаташ се покајао, и желео је да се промени. Није он био човек у којем није било апсолутно никаквог добра.
Он каже: „Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења“. 
Његово сећање је у потпуности сачувано! Он се сећа своје браће. Он се сећа како су се они понашали. Он зна Лазара. Он зна Авраама, а да га притом никада није упознао! Никада га није упознао уопште, јер никада га није било брига за оно што је Авраам говорио, зар не?
Наша чула су у нашем будућем животу осетљивија и јача. Ми више видимо и боље разумемо, брже вршимо прорачуне када нисмо обремењени телом. Заиста, чак и они у паклу имају осетљивија чула, тако да могу јаче да осете бол.
Да ли видите како је ово застрашујуће? Све њихове страсти су сачуване, али нема испуњења њихових страсти. Његова жеђ за течношћу никада неће бити испуњена, његова жеђ за женама, песмом. Све то му се неће испунити и то ће га мучити, наносиће му бол, сеће га, заувек! „Њихов црв не умире и ватра се не гаси“, наводи се у Светом писму. И то је тај црв, браћо и сестре! Он ће нас јести, уколико га не истребимо сада, да се не обременимо њиме. А у будућем животу, сва ће се поколења поклонити и све ће се ознанити. Они у аду знаће, видеће Оца Авраама, а то ће учинити њихов бол још стварнијим и изоштренијим.
Човек пак неки беше богат и облачише се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још пси долажаху и лизаху гној његов.
Рече му Авраам: „ Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају.“ (нека слушају реч Божију) А он рече: „Не, оче Аврааме...“. Он је познавао своју браћу јер је био један од њих.“... него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“. А он му рече:“ Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“. А Јевреји који су сигурно ово чули разгневише се и бише још више подстакнути и желеше да га осуде на смрт.
Зашто је тешко „убедити“ неке људе, било Божијом Речју или чак и очигледним чудима? Сигурно да би већина људи овде у Америци рекла „веруј“ у Бога, и чак би се назвала хришћанима, али многи од њих нису „убедили“ себе да живе као хришћани. Зашто је то тако?
То је тако јер не разумеју да је хришћански живот поучан живот, са поучним променама и неопходним поправкама.
Богаташ, као и многи у овом животу, говорио је да верује, али се није мењао. Није био милостив. Уживао је у луксузу и удовољавао чулима, и страдао је у светском сјају. Лазар, онај који је благословен, стрпљиво је издржао и спасен је. Нека би нам Бог помогао да издржимо све, да се променимо да би били угодни Богу, да волимо, будемо стрпљиви, и да на крају видимо Бога у Царству небеском. Амин. За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф / извор

На позив Његове Светости, Патријарха цариградског г.г. Вартоломеја, од 20. до 23. новембра 2024. године, у Истанбулу је одржано годишње засиједање Одбора представника православних цркава при Европској унији (CROCEU). Представници православних цркава при Европској Унији традиционално одржавају своја сабрања у различитим земљама, а током година такви сусрети организовале су помјесне православне цркве: Румуније, Грчке, Кипра и Русије. Уочи празника Ваведења Пресвете Богородице (по новом календару), представници Одбора у саставу: румунски митрополит западноевропски и јужноевропски г. Јосиф, белгијски г. Атинагора (Цариградска патријаршија), митрополит западно-средњоевропски г. Антоније (Бугарска патријаршија) и епископ Танагре г. Апостолос Кавалиотис (Грчка православна црква) присуствовали су Великом вечерњем богослужењу у Патријаршијској цркви у Фанару, којем је началствовао цариградски патријарх. Његова Светост је потом примио чланове Одбора, пожелио им добродошлицу и изразио подршку њиховом раду. „Стално сам обавијештен и дубоко цијеним ваше напоре да православну цркву јединствено представите пред Бриселом“, рекао је патријарх.
У свом обраћању митрополит белгијски и егзарх луксембуршко-холандски г. Атинагора је, као предсједник Одбора, изнио Патријарху неке од изазова са којима се суочавају Православне цркве, као што су очување древних хришћанских вриједности и заштита светости хришћанске породице. Разговарано је и о могућностима активне сарадње са европским институцијама у циљу подршке питањима од интереса за Одбор. Поред тога, потврђена је намјера да се учествује на паневропским форумима ради промовисања вјерске и духовне солидарности. У оквиру званичне посјете Фанару, представници су одржали и радни састанак са Синодском комисијом за европске послове, под предсједавањем митрополита халкидонског г. Емануила.
Другог дана, 21. новембра, архијереји су саслуживали са цариградским патријархом на Божанској Литургији у Саборном храму Ваведења Пресвете Богородице у Ставродромију. Патријарх је у својој бесједи истакао значај присуства представника Православних цркава при Европској унији: „Ваше присуство симболизује јединство и сарадњу православних хришћана широм Европе и шире. У контексту савремених изазова, наше јединство је кључно за заједничко заговарање духовних и моралних вриједности“. Трећег дана чланови CROCEU-а посјетили су манастир Свете Тројице на острву Халки, гдје их је срдачно дочекао епископ аравизски г. Касијан, игуман манастира. У манастиру су у току обимни грађевински радови, са надом да ће ускоро Богословска школа поново моћи да функционише. Припрема вјеронаука.нет/ извор:orthodoxianewsagency.gr

У четвртак, 21. новембра 2024. године, на празник Сабора светог Архангела Михаила - Аранђеловдан, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар митрополита бањалучког, освештао је зимску капелу Светог преподобномученика ђакона Авакума у манастиру Моштаница, а затим и одслужио Свету архијерејску Литургију у Саборном манастирском храму уз саслужење свештеномонаха, свештеника и ђакона бањалучке митрополије. По благослову митрополита Јефрема, настојатељ обитељи манастира Моштаница синђел Сергије, добио је звање протосинђела, а г. Жељко Ћејић је добио звање епархијског добротвора. Након Свете Литургије епископ Сава је осветио славски колач и жито у част манастирске славе, уз присуство вјерног народа. Новоосвећену манастирску капелу посјетио је Предсједник Републике Српске г. Милорад Додик. Предсједник Српске је истакао да му је драго да је био у прилици да свједочи завршетку радова на зимској капели и библиотеци Манастира Моштаница. Предсједнику Републике Српске уручена је икона у знак захвалности за подршку православљу и овој светињи. Предсједник Републике изјавио је да се изградњом манастира и цркава гради свједочанство о српском постојању. 
“Градимо и показујемо свијету да смо народ који траје, има своју културу, вјеру, писмо, језик, крсну славу коју нема нико други на свијету”, рекао је предсједник Додик и додао да се на овај начин граде мјеста на којима ће се окупљати српски народ. Предсједник Републике Српске је истакао да је задовољство бити дио тих процеса и да је захвалан игуману Манастира Моштаница за поклон, икону, коју је добио. Предсједник Српске је рекао да овај манастир кроз вијекове свједочи о српском постојању на овом простору и да је имао потребу да се изгради нови објекта, као што ће градити и друге у наредној години. Предсједник Додик нагласио је да веома често долази у манастир и брине како би помогао у рјешавању преосталих проблема. 

Бугарска православна црква је 22. и 23. новембра торжествено прославила 100 година од освећења Патријаршијског ставропигијалног храма-споменика Светог Александра Невског. Вијековима је овај величанствени саборни храм био „нијеми свједок свих превирања, надања и разочарања, радости и туге, тријумфа и пораза, тежњи и снова“ бугарског народа, наводи се у званичном саопштењу Светог синода БПЦ. Поводом обиљежавања стогодишњег јубилеја, у Бугарску су допутовале делегације свих Помјесних православних цркава како би учествовале у празничним свечаностима.
22. новембра увече, у Патријаршисјком саборном храму, служено је вечерње са петохлебницом, док је сутрадан ујутру 23. новембра Светом литургијом началствовао Његова светост патријарх бугарски и митрополит софијски Данило. Припрема вјеронаука.нет/извор: Радио Бугарска

Дана 22. новембра 2024. године, на крају посете Бугарској, делегација Руске Православне Цркве, која је допутовала на прославу 100 година од освећења Патријаршијског храма Александра Невског у Софији, посјетила је Амбасаду Руске Федерације.У делегацији, коју је предводио митрополит волоколамски Антоније, предсједавајући Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, били су савјетник Патријарха московског и све Русије протојереј Николај Балашов, замјеник предсједавајућег Одељења за спољне црквене везе протојереј Игор Јакимчук и помоћник предсједавајућег Одјељења за спољне црквене везе јереј Александар Јершов. Посјета је одржана уз благослов Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха бугарског Данила и Светог Синода Бугарске Православне Цркве. У згради Амбасаде митрополит Антоније је разговарао са изванредним и опуномоћеним амбасадором Руске Федерације у Републици Бугарској Е. В. Митрофановом. Састанку су присуствовали и чланови делегације и представник Патријарха московског и све Русије при Патријарху бугарском, настојатељ Патријаршијског подворја у Софији, протојереј Владимир Тишчук. Током боравка у Софији, митрополит Антоније и чланови званичне делегације Руске Православне Цркве положили су цвијеће на споменик медицинским радницима, који су погинули у руско-турском рату 1877–1878. године, који се налази у центру бугарске престонице, и посјетили Руски дом у Софији, гдје су се упознали са изложбом „Силом Христа“, посјетили Подворје Руске Православне Цркве – Храм Светог Николаја у булевару Цара Ослободиоца, гдје су служили молитву на гробу Светог Серафима (Соболева) Богучарског. Обилазећи Саборни храм митрополије софијске Свете мученице Недеље, митрополит волоколамски Антоније је служио заупокојену литију на гробу Његове Светости Патријарха бугарског Неофита (1945–2024). Истог дана предсједавајући ОСЦП-а је заједно са главним секретаром Синода Бугарске Православне Цркве епископом мелнишким Герасимом одслужио благодарствени молебан у Патријаршијском саборном храму Светог Александра Невског посвећен јубилеју освећења храма. У здању Светог Синода Његова Светост Патријарх бугарски Данило примио је митрополита волоколамског Антонија и делегацију у његовој пратњи. Извор: моспат.ру

Дана 22. новембра 2024. године храм „Св. Петка“ у Прилепу дочекао је велики број вјерника који су дошли да се поклоне Св. Нектарију Егинском. Свети Нектарије Пентапољски (Егински ) је канонизован прије пола вијкаа, али већ данас се без преувеличавања може рећи да је он један од најпоштованијих светитеља у православном свијету. У Грчкој је званично проглашен за покровитеља богословских школа. 
Божанственој Литургији присуствовало је више стотина вјерника, а икона Св. Нектарија са његовим моштима уграђеним у њу били су изложени за поколоњење. Овај изузетан догађај привукао је не само Прилепчане, већ и велики број вјерника из Скопља, Битоља и околине. Током цијелог дана храм је био препун вјерника који су се дубоко предано поклонили моштима, узневши своје молитве за здравље, душевни мир и милост Божију. Св. Нектарије, који је познат као велики исцјелитељ, посебно обољелих од тешких болести, призван је у молитвама многих који су тражили његово заступништво пред престолом Божијим. Овај благословени догађај још један је доказ важности духовног живота у нашим заједницама и улоге храма „Св. Петке“ као духовног и вјерског центра који обједињује вјернике из Прилепа и шире. Захваљујемо се свима који су присуствовали и заједно подигли дух заједништва и молитве – рекли су из храма „Св. Петка“ у Прилепу.
Нека молитве Св. Нектарија Егинског донесу утјеху, здравље и благослов у животе свих који са вјером призивају његово име. Икона са моштима Св. Нектарија биће изложена у храму „Св. Петка“ до недјеље до 17 часова, а стално се чува у манастиру „Успења Пресвете Богородице“ у  Старом Лагову код Прилепа. Припрема вјеронаука.нет/Извор: литургија.мк

У оквиру посете Епархији британско-ирској, 22. новембра 2024. године, Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија са свештеном пратњом, у којој су: преосвећена господа епископи скандинавски Доситеј, ваљевски Исихије и изабрани лондонски и британско-ирски г. Нектарије; протојереј-ставрофор Драган Лазић, старешина лондонског Саборног храма Светог Саве; и др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама; у својој резиденцији Палати Ламбет примио је Његова Еминенција Јустин Велбли, Архиепископ кентерберијски, заједно са г. Едвардом Фергусоном, амбасадором Уједињеног Краљевства у Србији. Кентерберијски Архиепископ је изразио добродошлицу Светејшем Патријарху и његовој пратњи, а посебно пожелео успешан архипастирски рад новоизабраном епископу г. Нектарију, који ће у трон бити устоличен у недељу, 24. новембра 2024. године. Сусрет првојерарха Српске Православне Цркве и Цркве Енглеске је протекао у срдачној атмосфери. Том приликом Архиепископ кентерберијски је уручио Патријарху српском оригинални примерак књиге Светог владике Николаја Велимировића из 1915. године са његовим личним потписом и посветом која говори о страдању српског народа у време Великог рата. Посебно је наглашена веза измеђа Српске Православне Цркве и Цркве Енглеске у том драматичном  периоду, као и добри односи између два светска рата. Патријарх је домаћину као уздарје поклонио ручно изрезбарени дрвени крст. Патријарх Порфирије је истакао да у Српској Православној Цркви никада неће бити заборављено да је током и после Првог светског рата Англиканска Црква уступила своје храмове српским свештеницима, као и чињеница да су у првим годинама после Другог светског рата, али и у потоњим годинама, многе српске породице у Енглеској прихваћене и нашле стално место боравка. Саговорници су се сложили да на основама које је поставио Свети Владика жички и охридски Николај треба наставити дијалог и унапређивати односе две хришћанске Цркве. Извор: СПЦ

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, који је са члановима свештене пратње у Лондону ради сутрашњег устоличења Преосвећеног г. Нектарија у трон епископа британско-ирских, посетио је данас придворну капелу Светог великомученика Георгија у краљевском замку Виндзор.
Поглавару Српске православне цркве добродошлицу је пожелео Преузвишени Епископ г. Кристофер Коксворт, старешина краљевске капеле и пренео лични поздрав Његовог величанства британског краља Чарлса III. Патријарх је домаћину поклонио икону Светог великомученика Георгија, а Епископ Кристофер је узвратио монографијом о Пресветој Богородици, коју је сам написао. Капела Светог Ђорђа у Виндзору је део истоименог колеџа. Изграђена је 1348. године по налогу краља Едварда III, сматра се ремек делом средњовековне енглеске архитектуре. У капели се налази трећи по величини витраж у Енглеској, а посебно је значајна јер је у њој сахрањен највећи број британских краљева, укључујући и краљицу Елизабету II.Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствоваће сутра, 24. новембра 2024. године, у Саборном храму Светог Саве у Лондону Светом литургијом и свечаним чином устоличења Његовог преосвештенства викарног Епископа јегарског г. Нектарија у трон епископа лондонских и великобританско-ирских – опширније ОВДЕ. Извор: СПЦ

Према монашком предању, икона, која се данас налази у манастиру Докхијар на Светој Гори, насликана је у 10. вијеку за живота оснивача манастира, Преподобног Неофита. Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Трпезарац је туда чешће пролазио како ноћу тако и дању, да би извршио своје послушање. Ноћу је себи осветљавао пут упаљеним свијећама. 1664. године, пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, трпезарац отац Нил чуо је сљедеће ријечи: "Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону." Не схвативши међутим да глас допире из иконе, него мислећи да се неко од братије шали са њим, он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Не много дана по првом гласу он поново чује овакав глас: "Калуђеру-некалуђеру, докле ћеш неблагочестиво и нечасно да ми чадиш лик?" И истовремено ослијепи. Тек тада се несрећни отац Нил сетио оног првог гласа схвативши да је праведно кажњен, јер није марио за заповијест Пресвете Богородице, него је због своје непажње пречуо. Следећег јутра братија су га затекли како лежи слеп испред иконе у истом пролазу. Чувши шта се десило, сви обузети страхом и трепетом благочестиво пролажаху онуда и поставивши неугасиво кандило пред светом иконом, наложе новом трпезарцу да сваке вечери приноси кад. А ослепели трпезарац отац Нил не хтеде ни у своју келију отићи, него остане у једној стасидији преко пута свете иконе, молећи се и ноћу и дању са сузама и са тугом Пресветој Богородици, тражећи да му, као састрадавша Мајка Бога Логоса и посредница за цео људски род, опрости непажњом учињен грех. И у знак опроштаја да му подари вид, како би гледајући њену свету икону славио и хвалио са благодарношћу њен Богом прослављени лик. И остварише се његова блага надања и не остаде постиђен због толиких молитава и проливених суза. Извор милосрђа и милости, најбржа узданица и утеха свих тужних, Владичица наша Богородица, приклонивши своје човекољубиво ухо, благо је услишила усрдне молитве скрушеног срца његовог, откривши му једнога дана следеће: "Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих Православних Хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница." Са овим благодатним гласом и радосним речима поврати се несрећном трпезарцу вид на начин натприродан и чудесан, за шта се прочуло по читавој Светој Гори. Мноштво монаха, у жељи да и сами постану сведоци овог великог чуда које се десило у њихове дане, стицало се из свих манастира у овај свети манастир на поклоњење чудотворној икони Брзопомоћнице. Видевши ослепелог монаха који Богородичином милошћу на чудесан начин бејаше прогледао, они се доиста дивљаху. Пошто би откривено оцима све што Брзопомоћница бејаше заповедила да им каже, сви се окупише пред њеном светом иконом и заблагодарише јој једнодушном молитвом, приносећи тамјан и свеће.Туда више нико није пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. У њему служи један јеромонах, најпобожнији и најревноснији међу братијом, којег зову Прозмонар (онај који ишчекује, који је на услузи), и који највише времена проводи у светом храму Брзопомоћнице. Сваке вечери и сваког јутра Прозмонар пева молебни канон пред овом светом иконом. А неизоставно сваког уторка и четвртка увече, по вечерњем отпусту свештеник одмах говори "Благословен Бог наш ..." у великом Саборном храму и сви оци излазе у реду и са смелошћу одлазе пред свету икону Брзопомоћнице, где изабрани манастирски појци певају мелодично и са умиљењем заједнички молебни канон, док свештенослужитељ помиње све благочестиве и Православне Хришћане, молећи се такође за мир у читавој васељени.

Године 1938. Атонски манастир Докхијар поклонио је Руској духовној мисији у Јерусалиму копију чудотворне иконе Мајке Божије „Брзопомоћнице“. За датум прослављења иконе Брзопомоћнице (рус: Скоропослушница), одређен је 22. новембар по новом, односно 9.новембар по старом календару.