Новости припрема уредник www.vjeronauka.net

На празник Светог Георгија*, небеског заштитника Грузије, 22. новембра, обављено већ 70. по реду саборно крштење у Саборном храму Свете Тројице у Тбилисију, пише Global Orthodox позивајући се на прес-службу Грузијске Патријаршије. Догађај се поклопио са важним датумом - 20. годишњицом освећења Саборног храма Свете Тројице (Самеба). Поводом празника, Његова Светост и Блаженство Патријарх-Католикос све Грузије Илија II постао је кум за 700 дјеце. Током читаве историје ове традиције, започете 2008. године, више од 48 хиљада дјеце је постало Патријархово кумче.
Традиција саборног крштења односи се само на трећу и сљедећу дјецу рођену у брачним породицама и истиче значај благословеног брака и многодјетства у хришћанском животу. Патријарх Илија II је у својој бесједи честитао сабранима празник Светог Ђорђа и подсјетио на његово мучеништво, истрајност пред искушењима и сталну блискост са Богом.
Патријарх је са својом паством више пута произнео тропар Светом Георгију. Он је такође испричао и причу из комунистичких времена о чуду помоћи некоме у невољи да подсјети људе на милосрђе, које је увијек пројава љубави према Богу и ближњем. Припрема вјеронаука.нет

* 10/23 новембра Грузиjска Православна Црква обиљежава помен светог великомученика Георгија Побједоносца. који се од давнина сматра Небеским покровитељем Грузије. Његово име – најраспрострањеније је и највољеније у народу. Мало је вјероватно да у Грузији постоји породица у чијем родослову није било мушкарца који се звао Георгије. 

Његово блаженство Патријарх румунски господин Данило искористио је, у недјељу 24. новембра 2024. године, своје право гласа у првом кругу предсједничких избора у Румунији. Патријарх је гласао око 17.30 часова на бирачком мјесту број 661, које се налази у оквиру Средње школе „Ienăchiță Văcărescu” у Букурешту. Грађани широм Румуније изашли су тог дана на биралишта да би изабрали предсједника земље. Поред тога, бирачи у Букурешту учествовали су на локалном референдуму. Раније ове године, Свети синод Румунске православне цркве издао је смјернице за свештенство и вјернике у вези са учешћем на изборима за Европски парламент 2024. године, локалним, законодавним и предсједничким изборима, подстичући активно грађанско ангажовање. Гласање у дијаспори траје од петка, већ три дана. Румунски архијереји су искористили ово право, позивајући на тај начин вјернике да гласају. Због разлике у временској зони први Румун у дијаспори који је гласао на предсједничким изборима био је свештеник, Михаи Мирчеа Корподеан парох православних Румуна у Окланду на Новом Зеланду. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Басилица.ро

Већина Руса себе сматра вјерницима: 66% испитаника се изјашњава да припадају некој вјерској конфесији, 31% испитаника себе не сматра верницима, а 3% није одговорило. Ово су резултати истраживања Центра за истраживање цивилног друштва и непрофитног сектора "Високе школе економије Националног истраживачког универзитета". Анкета је проведена 2024. године, а  социолози су разговарали са 2011 пунољетних грађана из различитих региона. Већина испитаника се изјаснила као православни хришћани (56%), 1% као припадници других хришћанских вјероисповијести, а 6% као муслимани. Око 1% испитаника се придржава будизма или јудаизма. Истраживачи су примијетили да су ставови према религији у корелацији са мјестом становања испитаника. Тако је већина атеиста пронађена међу становницима Сјеверозападног и Уралског федералног округа (42% и 47%). Сјевернокавкаски федерални округ је једини гдје ислам (46% сљедбеника) преовлађује над православном (37%), а удио нерелигиозних грађана тамо је минималан – 11%. Међу мушкарцима је и више атеиста – 38% према 26% међу женама. Међу младима од 18 до 24 године 49% себе не сматра вјерницима. Истовремено, вјерујући Руси су спремнији да се баве добротворним радом. Удио доброчинства креће се од 41% међу нерелигиозним испитаницима и 45% међу онима којима религија „уопште није важна” до 61% оних који вјери дају „веома важно мјесто” у свом животу. Руски вјерници најчешће помажу болесну дјецу (21%), старије особе (13%), животиње (10%). Припрема вјеронаука.нет/Извор:Комерсант

Поводом двадесете годишњице од прибројавања манастира Високи Дечани Листи светске баштине, Министарство културе Републике Србије, у сарадњи са Епархијом рашко-призренском, у седишту Унеска у Паризу организовало је изложбу о изузетним универзалним вредностима српских светиња на Косову и Метохији, чије је очување уједно и мисија Унеска.
Присутнима се данас, на почетку свечаног отварања у дворани Сегур обратио г. Лазаре Елондо Асомоа, директор Унесковог центра за светско наслеђе, а затим и г. Арно Гујон, директор Канцеларије за јавну и културну дипломатију Владе Републике Србије.
О бројним активностима којима Министарство културе Републике Србије указује на значај српских светиња и споменика културе на Косову и Метохији, уписаних на Листу светске баштине и Листу светске баштине у опасности, као и борби за њихово очување за будуће генерације говорио је г. др Никола Селаковић, министар културе Републике Србије.
Изложбу је надахнутим словом отворио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије:
– Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени министре Селаковићу, поштовани директоре Елондо Асомоа, поштовани господине Гујон, ваше екселенције, часни оци, даме и господо, драга браћо и сестре.
Не ужиже се светиљка и
меће под суд него на свећњак,
те светли свима који су у кући (Мт 5,15).
Где је примереније сетити се ових Спаситељевих речи него овде у Паризу, Граду светлости, a поводом 20. годишњице уношења једног, засигурно ванредно вредног културног и верског светионикa, манастира Високи Дечани, у Унескову Листу светске баштине. Светлост којом сија овај град, као драгуљ историје и културе читавог европског континента, по свему судећи иста је она тиха светлост којом горе дечанска кандила и којом сијају Високи Дечани како православним Србима тако и целом цивилизованом свету. Та светлост јесте одраз Онога који је Светлост истинита што обасјава сваког човека и читав свет, Господа нашег Исуса Христа, и израз вере наших предака у Њега, односно у оно што је истински добро, узвишено и лепо. Због тога бројне цркве и манастири у Србији и Француској, али и у читавом свету, нису само духовни светионици, већ представљају ремек дела архитектуре и уметности читавог човечанства.
Високи Дечани, због тешких и сложених историјских околности кроз које је српски народ кроз векове пролазио, а кроз које, нажалост, и данас пролази, своју примарну светлоносну мисију су константно, ћутке и достојанствено остваривали, сведочећи и у најмрачнијим временима да је светлост једини исправни пут и једини прави циљ сваког човека. Тако су они и онда када је тама зла, греха, мржње и насиља била најгушћа и када се чинило да наступа њен тријумф, својом светлошћу обасјавали пут ка добру, врлини, миру и љубави.
Својим трајањем и деловањем Дечани су, као и свака друга хришћанска светиња, увек сведочили светост и указивали на њу као на највиши идеал и императив Јеванђеља исказан речима Господњим: Будите свети, јер сам ја свет! (3Мој 19,2). Тако су они указивали и на то да је светост основно назначење човеково, односно да је сваки човек створен да би постао свет. Зато су манастири места истинског преображаја, јер превасходно кроз подвиг, пост, молитву, богољубље, братољубље и друге врлине, препорађају људе.
Како оснивачи манастира тако и њихови житељи јесу људи који припадају једном конкретном народу, али будући просвећени и освећени благодаћу Божјом, они превазилазе границе народа из којег су потекли и поистоветивши се са Христом постају универзални људи и по љубави припадају свима. Зар најбоља илустрација овог о чему говорим није река православних, али и других људи различитих вера и народности, који су приступали и приступају Светом краљу Стефану Дечанском молећи и добијајући помоћ Божју преко њега. То исто важи и за манастире као света места, као светиње. Важи и за Дечане. И они превазилазе границе народа и Цркве којој припадају. Такође, имају универзални значај, припадају целом свету, што не негира њихову примарну припадност српском народу и Српској Православној Цркви који су их изнедрили, дајући тако простора појединим групама или народима да кривотворе историјске чињенице и својатају туђу духовну и националну баштину. Поготову кад се узме у обзир да је управо таква агресивна иницијатива и довела до тога да је Унеско морао да се стави у заштиту Дечана и очување светиња чији је опстанак, у таквом амбијенту упитан, изложен могућем угрожавању и не дао Бог уништењу.
Пре тачно двадесет година манастир Високи Дечани је уписан у Унескову Листу светске баштине и то је повод нашег вечерашњег окупљања. Две године касније (2006.) још три српске светиње са подручја Косова и Метохије (Пећка Патријаршија, Грачаница и Богородица Љевишка) такође су уписани у Листу светске баштине у опасности. Стављањем Високих Дечана и остале три поменуте српске светиње под своју заштиту, Унеско је показао њихов универзални значај за цео цивилизовани свет, истовремено их чувајући за будуће нараштаје, за све оне који траже мир, теже  добру и љубе светлост. Због тога смо и као народ и као Црква неизмерно благодарни Унеску који је својом делатношћу учинио да се по ко зна који пут покажу истинитим речи Јеванђеља да светлост светли у тами и тама је не обузе (Јн 1, 5). Нека управо та тиха и непотрошива светлост којом целом свету сијају Високи Дечани испуни све нас овде сабране, све људе дечанског окружења и целог света и нека нас свагда води кроз живот. Овим проглашавам вечерашњу изложбу отвореном.
***
На крају свечаног отварања хор Богословије Светог Кирила и Методија из Призрена извео је полусатни концерт. Свечаном отварању изложбе присуствовали су: Високопреосвећени Митрополит рашко-призренски г. Теодосије; Преосвећени Епископ париски и западноевропски г. Јустин; протођакон Радомир Врућинић, ректор Богословије Светог Саве; протођакон Драган Радић, професор Православног богословског факултета у Београду. Манастири Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и црква Богородице Љевишке у Призрену су врхунска остварења српске средњовековне уметности и хришћанска света места највишег ранга, од посебног значаја за српску црквену и националну историју, али и, што је и најважније, за живот Српске Православне Цркве. Ове светиње су прворазредни споменици културе, одабрани да репрезентују домете српског уметничког стваралаштва на подручју Косова и Метохије у средњем веку. Њихове историје се преплићу и уско повезују захваљујући њиховим ктиторима, а у великој мери и сликарима и градитељима који су демонстрирали свој препознатљив уметнички стил и понекад остављали своје потписе на овим споменицима. Сва четири споменика су наручили српски световни и црквени поглавари.
Српска културна баштина на Косову и Метохији је и данас најугроженије културно добро у читавој Европи. И поред тога што баштини четири велелепна добра која су део светске баштине Унеска и имају изузетну универзалну вредност, непрекидни насртаји на српску баштину на Косову и Метохији, покушаји преименовања и фалсификовања историје постали су свакодневица. Напади на вернике и објекте Српске Православне Цркве на Косову и Метохији су континуирани и отежавају свакодневни живот, као и активности у вези са заштитом покретног и непокретног културног наслеђа Републике Србије. Само у 2023. и 2024. години догодио се 31 напад, од којих је већина била усмерена на уништавање и скрнављење верских и културних добара.
***
Унеско (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization) представља организацију Уједињених нација чији је основни циљ успостављање и одржавање мира у свету кроз међународну сарадњу у науци, култури и образовању. Основан је 16. новембра 1945. године у Паризу. Данас та организација броји 193 земље чланице и још 11 придружених чланова које су укључене у рад ове организације кроз пет главних програма: образовање, природне науке, друштвене науке, култура и комуникација и информисање. Програм светске баштине је један од најпрепознатљивијих програма Унеска. Основан је Конвенцијом о заштити светске културне и природне баштине 16. новембра 1972. До данас су га ратификовале 193 државе света. Светска баштина заправо представља списак места које је номиновао Комитет светске баштине Унеска у циљу очувања тих локалитета од културног или природног значаја. Данас се на тој листи налази 1172 места од којих је 869 од културног значаја, 213 од природног значаја, а 39 подручја која представљају и културну и природну баштину. Србија је чланица Унеска од 2000. године, а на овој листи се налази пет локалитета од културног значаја код нас. То су: Гамзиград, манастир Студеница, Стари Рас и Сопоћани, Српски средњовековни манастири на Косову и Метохији и надгробни споменици, стећци. Чак 12 локалитета је на чекању за листу природних добара. Извор

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил честитао је 70. рођендан српском редитељу, сценаристи, продуценту Емиру Кустурици, одликујући га орденом Светог Серафима Саровског (1. степена). 
"Поштовани господине Кустурица! Од срца Вам честитам 70. рођендан. Вашу вишеструку креативност, која је посљедњих година постала обиљежје модерне српске умјетности и оригиналног 'балканског стила', воле милиони познавалаца љепоте широм свијета. Филмове које сте снимили, а који постављају вјечна питања смисла живота и моралног избора, одликују не само дубока симболика и нестандардна умјетничка решења, већ и добар хумор и свијетле, незаборавне слике јунака", наводи се у патријарховој честитки објављеној на сајту Руске православне цркве. Како се додаје, са задовољством се истиче да Кустурица, као вјерујући православац, труди да убједљиво свједочите о поруци Јеванђеља, идеалима љубави и братства, о важности чврстих породичних веза и привржености високим моралним начелима.
"С обзиром на Ваш допринос очувању традиционалних вриједности у друштву и у вези са обиљежавањем значајног датума, одликујемо Вас Орденом Светог Серафима Саровског (1. степена). Желим вам добро расположење, непрекидну помоћ Божију и нове стваралачке успјехе", закључио је Предстојатељ руске православне цркве. Припрема вјеронаука.нет/извори: фома.ру и РТ Балкан

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 24. новембра 2024. године светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Светог Саве у Лондону и том приликом у трон Епископа лондонских и британско-ирских увео Његово Преосвештенство г. Нектарија.
Срби и Српска Православна Црква у Лондону
На редовном заседању од 14. до 18. маја 2024. године Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве донео је одлуку о подели Епархије британско-скандинавске, па су формиране  Епархија скандинавска са седиштем у Стокхолму и Епархија британско-ирска са седиштем у Лондону, за чијег архијереја је изабран досадашњи викар Патријарха српског, Преосвећени Епископ јегарски г. Нектарије. Сматра се да у Лондону и околини живи око четрдесет хиљада православних Срба. Већина Срба се населила у Лондону после Другог светског рата. То су махом били војни и политички мигранти, савезници британске војске, који су избегли из домовине у којој је завладао комунистички режим. После ратова деведесетих година појачао се прилив Срба који су бежали од недаћа узрокованих распадом Југославије.
Лондонски Срби се окупљају у знаменитој Саборној цркви Светог Саве, која је изграђена 1903. године као англиканска црква посвећена Светом Колумбу. Касније је преуређена за православна богослужења. Освећење је 1952. године обавио Свети владика Николај Жички и Охридски. Грађевина је врло пространа, украшена је фрескама које су махом копије са зидова српских манастира 13. века са подручја Косова и Метохије. Посебно је вредан иконостас израђен у дуборезу од ораховог дрвета и богато украшен иконама. Испред олтара се налазе два трона, такође изрезбарена у ораховини. Један је намењен епископу, а други Краљевској породици. На краљевском трону је, поред чланова српске краљевске породице која је живела у избеглиштву у Лондону, 1945. и 1957. године седела и краљица Елизабета II, кума на крштењу принца Александра, сина краља Петра II, односно Марије Татјане, ћерке принца Андрије Карађорђевића. Председник Српске Православне Црквене општине у Лондону био је својевремено и велики српски књижевник Милош Црњански. При Саборној цркви Светог Саве делује недељна школа, хор, школа фолклора и Коло српских сестара.
Патријарх Порфирије: Покајањем почињу наше духовне радости и спасење
О прочитаном јеванђељском одељку на светој Литургији беседио је патријарх Порфирије:
– Реч Христова је увек иста, јер је истинита. Само је потребно да у свако време у којем живимо ту реч протумачимо на истински и прави начин. Тумач речи Божје јесте Црква Христова, зато и овде, сада сабрани у храму Светога Саве, у многољудном граду где се укрштају многе културе, многе идеје, многи духовни и идеолошки ветрови, реч Христова има исту снагу, исти смисао, исти значај који је имала и онда када се Господ обраћао ученицима својим, а нарочито на олтару на којем је служио Свети Николај, на олтару који је он осветио и на месту где су многе сузе молитвене и сузе вапаја проливане за спасење своје, свог народа и читавог света.
– Логично је и уобичајено да смо сви слаби и немоћни, да сви падамо и највише падамо у нашим међусобним односима, јер врло често не показујемо и не потврђујемо љубав, него смо себични, видимо једни друге као такмаце, као међусобне противнике, као узурпаторе, а у овој причи богаташ би хтео да се измени, да се промени, међутим када се оде из овог света нема више шансе и могућности да мењамо своје ставове. Заправо, промена својих ставова треба и може да се чини овде и сада. Ова прича нас позива на промену ума, на покајање, а покајање опет није посипање пепела по глави и самокажњавање. Покајање је, како кажу свети Оци, међу њима и Свети Јован Златоусти, радосна туга, моменат када уочимо да смо погрешили, да нисмо испоштовали ближњег, да га нисмо заволели, да га нисмо загрлили, да нисмо његов крст, његову муку узели на себе, када уочимо све то и много више од тога као своје промашаје, непоштовање и неиспуњавање заповести Божјих и пожелимо да будемо другачији. То је моменат када смо тужни због свога пада, греха и промашаја, али још више радосни због тога, јер уочивши своју погрешку, одједампут осећамо љубав Божју, благодат Његову, да је она већа, шира и дубља од сваког нашег недостатка. Само је довољно да се спознајући себе обраћамо Њему, Господу нашем, у молитви – поручио је Светејши Патријарх г. Порфирије чију беседу у целости можете прочитати ОВДЕ.
Владика Нектарије: По угледу на Христа Великог Архијереја, нисам дошао да ми служе, него да служим
После увођења у трон епископа лондонских и британско-ирских, Његово Преосвештенство Епископ г. Нектарије, чији животопис можете прочитати ОВДЕ, одржао је приступну беседу у којој је између осталог поручио:
– Необично тајанство Божјег промисла пројављује се и даље у мом животу. Обретох се данас на овом светом месту, у овој благодатној стасидији са које се надзире и управља, проповеда и сведочи, а пре свега по угледу на Христа Великог Архијереја „служи“, јер нам је у архијерејство Господ уткао ове речи као смисао и програм владичанства у војинствујућој Цркви: „Нисам дошао да ми служе, него да служим“. Са таквом вером и ја данас овде долазим и своју нову службу започињем. И данас трепери моје срце, јер сам узведен у свештени трон архијереја британско-ирских, као први епископ новоосноване Епархије, али стојим на месту са кога су проповедали Светлост Јеванђеља Христовог часни архијереји наше Свете Цркве, блаженопочивши владика Лаврентије, незаборавни мисионар и прегалац, и наш добри митрополит Доситеј, који је више од тридесет година ревносно проповедао и речима и личним примером љубав Оваплоћеног Бога у овим крајевима. Од овог часа и око мог врата стављен је „благи јарам Христов“ да, служећи Богу и Цркви Његовој, задобијем спасење.
Приступну беседу епископа Нектарија у целости можете прочитати ОВДЕ.
Краљ Чарлс III: Оснивање нове епархије допринеће обнови трајних веза међу нашим народима
Током свечаног чина устоличења првог Епископа лондонског и британско-ирског г. Нектарија, прочитана је и Порука Његовог Величанства краља Чарлса III у којој, између осталог, стоји:
– Поводом устоличења новоизабраног Епископа лондонског и британско-ирског г. Нектарија, упућујем своје срдачне поздраве Српској Православној Цркви и српском народу. С љубављу се сећам своје посете Србији 2016. године, времена које сам провео са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем, као и своје посете манастиру Ковиљу, где сам љубазно угошћен од стране тада Митрополита, а сада Његове Светости Патријарха г. Порфирија.
– Данашња свечаност представља спровођење одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве да по први пут успостави Епархију великобританско-ирску. Заиста се надам да ће оснивање ове нове епархије допринети да се обнове и продубе трајне везе између Српске Православне Цркве и Цркве Енглеске, као и међу нашим народима. Моја супруга се придружује у упућивању наших најбољих жеља епископу Нектарију на почетку његове пастирске службе у нашој земљи – наводи се у поруци краља Чарлса III. Извор: СПЦ

У недјељу, 24. новембра 2024. године, Русија обиљежава  Дан мајки, установљен 1998. године. За разлику од Међународног дана жена, када честитке примају све представнице женског пола, овај празник честита се само мајкама, бакама и трудницама. Симбол овог дана је цвијет- незаборавак. Овај цвијет, како што му и само име говори, треба да нас подсјети на блиске људе. Налази се на поклонима који се тог дана дарују мамама, на честиткама а највише утиснут на шапе плишаних медведића.  У образовним установама овај празник и прославе посвећене њему одржавају се унапријед, по правилу, у петак пред празник. Дан мајки установљен је у складу са Указом руског предсједника Бориса Јељцина од 30. јануара 1998. године „О Дану мајки“. Према документу, слави се сваке године посљедње недјеље новембра. Иницијативу за успостављање овог празника покренуо је Комитет руске Државне думе за питања жена, породице и омладине, а посебно посланик Алевтина Апарина. Сврха празника је „да подржи традицију бриге о женама, да учврсти породичне темеље, а посебно да истакне значај главне личности у нашим животима – Мајке“.
Руски дан мајки дио је истоименог Међународног дана, који у различитим земљама пада на различите датуме. Како је у једној од својих бесједа истакао Његова Светост патријарх московски и све Русије г. Кирил, „мајка која васпитава дјецу у вјери и поштовању предања својих предака тиме служи Богу и Цркви“.
„Мајка је та која дјетету прво објашњава шта је добро, а шта лоше она му одгонетне морално осјећање које је Господ уложио у нас. И колико је овде важно да своју мисију испуните тачно и на вријеме. Својој мајци се враћамо као извору љубави, доброте, разумијевања и саосјећања током цијелог живота, макар и само у сјећањима“, рекао је паатријарх.
Истичући да „морамо тежити ономе што је свето. Оно што је свето мора да се поштује“, рекао је Предстојатељ Цркве да је „мајчинство светиња, али у савременом свијету, чак и у хришћанским земљама, све више покушавају да дискредитују институцију породице“.
„Одбацивање лика жене као мајке, као и мушкарца као оца, не само да одвраћа људе од Бога и нарушава Створитељев план за човјека, већ и подрива моћ држава и стабилност националних култура. Демографска криза и повезани економски проблеми са којима се данас суочавају многе земље су очигледан доказ о томе“, закључио је Његова Светост патријарх московски и све Русије г. Кирил. Припремио вјеронаука.нет на основу извора: фома.ру/Рт Балкан

У име Оца, и Сина, и Светога Духа, Амин. Данас је 22. недјеља по Духовима. Данас се чита јеванђеоска прича о богаташу и Лазару. Ова прича се налази једино у јеванђељу по Луки. Морамо разумети и то да јеванђелисти некад говоре о истим стварима, а некад и не. Један од разлога је то је што су различита људска бића и да су они дали свој лични утисак јеванђељу које су писали.
На тај начин ми такође можемо да видимо боље то дивно слагање Јеванђеља, јер можемо да видимо да су она написана различитим стиловима, од људи различитих нарави, али када сви они говоре о истим причама њихова јеванђеља су у сагласности. Они само имају мало другачију перспективу јер двоје људи може гледати исти догађај и да обоје имају истиниту перспективу. Они једноставно виде различите ствари на неком догађају. Ови желе да нас приволе да читамо знајући да је свако јеванђеље различито. Свака исказана прича је различита. Понекад четворица јеванђелиста дају једну исту причу, некад само тројица или двојица или само један. Ово све треба да нас приволи да читамо више, и ја вас саветујем - ЧИТАЈТЕ. Читајте Јеванђеља. Читајте шта је неопходно за ваше спасење цело Свето писмо: Јеванђеља, Посланице, Стари завет и Псалтир. Читајте све ово за ваше спасење. То треба да радите сваки дан. Бар прочитајте свакодневне молитве.
Ова прича, као и све приче, има дословно и пренесено значење. Господ Наш говори у причама да би пренео дубље значење онима који желе да их чују, онима који желе да се боре и да покушају да нешто науче. Они који виде само просто површно значење губе у корист онога што им је Господ наменио. Ова прича је посебно богата у значењу, у многим значењима. Она говори о Јеврејима и незнабошцима, Лазару који је био незнабожац и богаташу који је био Јеврејин. Господ нам даје неколико поређења, а у основи каже да су незнабошци на прагу спасења- они који су лежали пред капијом богаташа.
Такође сазнајемо о праведним и неправедним, како треба и како не треба да се понашамо. Видимо Лазареву издржљивост и богаташеву похлепу и недостатак саосећања. Сазнајемо о томе како треба да се понашамо ако смо богати и нешто о томе како треба да се понашамо ако смо сиромашни.
Такође сазнајемо нешто о томе шта нас чека у наредном животу, нарочито оних који су осуђени. Кад читам оно што богаташ говори, ужаснут сам. Ми видимо шта ће бити у следећем животу и богаташа и сиромаха, а то је да су богати они који су богати у Господу или другачије речено они који су сиромашни духом. Ми о томе једноставно читамо, зар не? Такође сазнајемо нешто и о наградама и казнама у овој причи.
О, да, заиста, ми ћемо бити или награђени или кажњени, у зависности од тога какав живот живимо. То је истина! 
У последњих неколико стотина година убачена је јерес која покушава да отклони са човека његову одговорност. О да, ми имамо пуно одговорности. Господ Наш нам говори на свакој страници Јеванђеља како треба да се понашамо, како да живимо, а ако не покушамо да живимо на овај начин, да, бићемо осуђени. Ми видимо неке од тих пресуда у овој причи. Коначно, на крају ове приче, ми чујемо реч Божију која се мора послушати. Ако је не послушамо, не може се очекивати од нас да будемо убеђени на неки други начин, чак иако би неки човек устао из мртвих.
Ова прича почиње са: „Човек пак неки беше богат“. Неки богат човек - он чак нема ни име. Да ли је случајно тако? Свето писмо говори о таквом човеку који је богат стварима само у овом привременом животу, али сиромашан у врлини „Потомство његово нек се затре, у другом колену нека погине име њихово“. И Господ такође каже: „Срце покварено далеко је од мене: злих не знам“. А онда Господ нам каже, када говори о Страшном суду: „ Кажем вам, не познајем вас откуда сте. Одступите од мене сви који чините неправду! Онде ће бити плач и шкргут зуба, када видите Авраама и Исака и Јакова и све пророке у Царству Божијем, а себе напољу истеране“.
Зар то није управо оно што се десило богаташу? Видео је Авраама и знао је да је он истеран и сад је он постао човек без имена. Он је неки човек кога Бог не познаје. „Спомен ће његов погинути на земљи, нити ће му имена бити по улицама“ каже пророк Јов. Помози нам Боже да се то нама не деси него ми имамо име кад наступи вечност. Овај човек је изгубио своје име.
А он „ облачаше се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан“.
Овде имамо два значења. Јевреји су били обучени по закону, а Божија милост је била на њима. И није грех бити обучен у скерлет и свилу, и сјајно се веселити учећи друге о Богу, већ је грех живети луксузно и не дати захвалност Богу за све оно што је дао, као што је то случај са овим богаташем. Он је живео толико у изобиљу да је имао и сувишак, а касније видимо у причи да је он ПОЗНАВАО Лазара. Након свега, када се нашао у паклу, сигурно да је могао да га дозове по имену, али док је био у овоземаљском животу чак није ни поглед бацио на њега. ​
„А беше неки сиромах по имену Лазар“. Да, овај човек ИМА име. Бог га познаје. Бог га добро познаје. Лазар је представник пагана који су заиста у то време били просјаци јер су они тада били ван Царства. Царство се њима још није открило и они су били просјаци. „Спомен њихов од колена на колено“, то је човек који следи Христа и он ће имати име. Због тога Лазар има име, а богаташ, богаташ коме су се људи улагивали у овом животу, постао је безимен, безличан, у наредном животу изгубио је идентитет.
И још се у причи каже да Лазар „лежаше пред вратима његовим гнојав“. Опет овде имамо два значења. Ова капија- Незнабошци леже пред капијом, спремни да уђу у Царство небеско, на самом прагу спасења. Блудници и цариници улазе У Царство, а Фарисеји и Садукеји то не знају, јер су превише уображени да то виде. Они мисле да ће њихов скерлет и свила трајати до следећег века, што, заиста, неће. И овде такође имамо још једно значење да размотримо. Ко лежи испред наше капије? Да ли је испред наше капије неки просјак, без обзира да ли он тражи одећу, новац или просјак који тражи спас, утеху, самилост? Ко лежи испред наше капије? Требало би боље да знамо. Богаташ нема изговор што се тиче овог човека Лазара јер га је он познавао. Виђао га је на капији сваки дан и није обраћао пажњу на њега.
А тај гној, шта је то? То су греси. Лазар је био благословен али сигурно да је и грешио као што то чинимо и ви и ја. Богаташ је био јадник, а и он је исто био грешник али Лазареви греси били су споља на његовој кожи. Његов гној је био тамо, пси су долазили и лизали га и тешили га. Богаташеви греси били су унутра. Они нису били споља да би се могли очистити, да би се могли спалити, тако да је он умро са својим гресима. Исповедите грех, док још можете, да не бисте имали потребу да га исповедите онда када нема опраштања.
Па када се каже да „пси долажаху и лизаху гној његов“ шта треба разумети под овим? Да ли видите колико је тај човек УСАМЉЕН? Он нема утеху. ПСИ долажаху да лижу његов гној. Нико други није долазио, САМО пси. Он је морао доста тога да истрпи, зар не? Да ли видите величину његове душе? У Писму се не наводи тачно колико је велики овај човек, али да ли то можете да видите, да ли можете да изведете закључак? Погледајте шта је он све издржао: хладноћу, голотињу, глад, непокретност, усамљеност, утученост, а такође погледајте у топлу богаташеву кућу, погледајте на сву ту разноврсну храну коју му доносе, док овај други нема шта да једе! Нити му је топло. Заиста је доста подносио, а у писму се наводи да се ни трунку није жалио.
„А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово“. Овај просјак који је умро, за овај свет то и није никакав догађај. Неко је требао да га се докопа, јер након свега, он ће почети да смрди, и да га баци негде, на неку лончареву њиву. Нико није дошао да се помоли за њега. Никога није била брига. Нико га није познавао. Богаташ би можда приметио да га нема после две или три седмице: „О, нема више просјака. Не морам да газим по њему. То је добро“. Његова смрт не оставља никакве последице. Нико се због ње не потреса у то време.
Али он НИЈЕ умро сам, а његова смрт била је велика радост на небесима, јер је у пратњи анђела отишао у Авраамово наручје. Шта ово говори о онима који умиру који су праведни, и о изгледима и у овом свету и СТВАРНИМ изгледима у будућем веку? Соломон каже:„ А душе праведника су у Божијим рукама и ниједна их мука неће дотаћи. Немудрима изгледаше да ће умрети: и да је њихов одлазак бедан и да ће њихов одлазак од нас бити крајње уништење: али они су у миру. Јер иако у очима људи изгледаће да су кажњени, ипак је њихова нада бесмртна.  А мало су кажњени“...​
Брине вас што  су Лазареве ране биле нека врста казне. Не судите по изгледу, погледајте истину! И "Они ће бити веома награђени: јер их је Бог доказао и нашао их вредним за себе. Као што злато у пећи претопио их  и примио их као паљеницу. И у време њиховог јављања сијаће и трчати до врха као варнице међу стрном".​
То се дешава са праведнима када умиру. Свет види искривљену слику, али ми знамо истину.
Шта је Авраамово наручје? Наравно, то је спасење. А Господ наш дао је тај пример делимично и из разлога јер је ова прича имала за циљ да покаже Јеврејима њихову лудост. И они су је схватили. То је један од разлога зашто су га они толико мрзели, јер су они видели шта Он говори у овој причи- да су они били неверници, Авраамово наручје Јевреји би требало да разумеју као спасење. Након свега, на једном другом месту Он им каже: „Кажем вам, многи ће доћи од истока и запада, и сешће са Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небеском. А синови  Царства“, Јевреји, који нису разумели, који НИСУ ЖЕЛЕЛИ ДА ЖИВЕ у складу са оним што су научили „биће изагнани у царство таме: и тамо ће бити плач и шкргут зуба“.
Исток и Запад представља Јевреје и незнабожце, Грке, и све друге. Спасење је намењено за свакога, и то је било пред очима ових гордих Јевреја, али они НИСУ ВИДЕЛИ.
Онда се помиње богаташ у овој причи. „ А умре и богаташ и сахранише га“. Тачка.
Он умре сам, браћо и сестре. О, сигуран сам да је од тога направљена велика церемонија. Сигуран сам да му је припремљена ВЕЛИКА сахрана на којој су били велики говори, да је сахрањен помпезно и онако како прилика налаже. И вероватно да су плаћене нарикаче, да су свирали у рогове јер су Јевреји имали обичај да покажу колико су га волели. Ипак, доста њих који су говорили о њему лепо такође су се и радовали  јер, након свега, вероватно да су га мрзеле и његове слуге. Вероватно да су постојали људи који су му дуговали новац и који су помислили „ Сад је дивно, сад када је умро, више му не дугујем.Драго ми је да је умро пре мене“. И вероватно да је постојао и неко ко би рекао: А, ха! Могу сад присвојити оно што је он имао, и придодати својој уштеђевини, јер сада њега нема, и могу да присвојим његов иметак“.
Давид каже: „Али ће он отићи у стан отаца својих, где света нигде не виде“. То није дом о ком нам Господ говори. То је кућа у којој ја желим да живим. „Али ће он отићи у стан отаца својих, где света нигде не виде“. Господ ће му рећи: „Гозба је готова, твоје име је избрисано из књиге живота. А ја те НЕ ПОЗНАЈЕМ.“ И то је оно што се десило богаташу.
„И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Аврама и Лазара у наручју његовом“. 
О да, истинске су те муке, то су муке да их назовемо тако „да је“, „могло је“ и „требало је“. Знаћемо шта је требало да урадимо када умремо. Нека би нам то било на радост, јер ће онда Бог рећи: „Добро, добри и верни слуго“. Али овај богаташ је далеко од тога. Он види Аврама ИЗДАЛЕКА, у светлости. Он је у тами, и он види светлост ИЗДАЛЕКА. Он је ДАЛЕКО од те светлости. И он види Лазара. Имајте у виду да Лазар не види њега. Лазар је у блаженству. Он не види богаташа. Они који су у светлости имају проблем да виде у мраку, зар не? Али они који су у мраку могу да виде светлост. Лазара није узнемиравала ситуација у којој се налазио богаташ.​
Не дајте да вас сад ђаво завара. Мислим да је једна од тих варки нарочито односи на људе који су преобраћени, а који живе у држави која није православна, или чија породица, деца, брачни партнер, браћа, сестре, родитељи нису Православци нити су чак издалека нешто што личи на Хришћанине. Ми смо забринути и узрујани због њих, и питамо се, шта ће бити када умремо.
Ја сам већ доживео такво искушење, питајући се како ја могу да будем срећан ако знам да ми мајка или отац нису у рају. Па, у рају, разумећете, јер ће вам се све ствари тамо открити. Бићете у миру. Онда ћете разумети. Сада не разумете, али онда ћете разумети. Сада ми не можемо у потпуности да разумемо. Па не дозволите ђаволу да вас завара. Сачувајте своју душу, јер ако не сачувате своју душу, како ћете онда помоћи некоме да сачува своју? И молите се такође и за мајку и оца, за брата и сестру.
А богаташ, или како га сад знамо као најсиромашнијег бедника, зар не, рече: „пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овом пламену“ .
Онај који је одбио да да чак и мрву Лазару њему је сада одбијена чак и капљица воде за његов језик. У каквом је стању сада!
Уместо музике, чује стењање. Уместо пожуде очију и гордости у животу, сад је у тами. Уместо пијења и лумповања, и једења до изнемоглости, он је жедан, гладан, цркава од жеђи. Уместо весеља он је очајан. То је право стање овог човека.
Речи Закона биле су у његовим устима. Он је био Јевреј! Сигуран сам да је ишао у синагогу, да се некад и молио, да је чак давао и прилог да би га јавно видели да то чини, али ствари које је говорио, у које није веровао, због њих сад гори! То је оно што пржи његов језик да знате. Због тога је његов језик врео, и сасушен, јер није чинио оно што је говорио. Он је говорио да верује у нешто, али истински он није веровао, јер се није понашао у складу са тим.
Господ нам казује неке ствари о овим људима, који имају знање, али не испуњавају његове заповести:
„Што се овај народ приближује устима својим и уснама својим ме поштује, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповест је људска којом су научени. Зато ћу ево још радити чудесно са тим народом, чудесно и дивно, и мудрост мудрих његових погинуће и разума разумних нестаће“.
Ови такозвани мудри људи, то су заправо они који верују у своје богатство, у своје весеље, у своје гозбе, који немају самилости, а њихова мудрост, њихова обазривост сакривене су негде у аду и њихово име је заборављено. Господ нам говори скоро на свакој страници Светог писма: „Зашто ме зовете Господе, Господе, а не извршујете оно што говорим?“ А богаташ је управо таква особа: „ а који је чуо и није извршио сличан је човеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали река и одмах паде, и распаде се кућа она страшно“.  И та кућа ће бити заборављена.
А Авраам рече: „Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш“.
Авраам му се обраћа са СИНКО! А, то је ипак био човек који је ишао у цркву, он је од тог корова што је ницао. О да, биће и незнабошци у паклу, и идолопоклоници, па ипак, биће и они који су себе називали хришћанима, они који су се називали добрим Јеврејима. Авраам га је препознао: „Да, ти си један од нас, и зовем те Синко, али то ти сад не помаже, јер је место вечног мучења резервисано за оне који се не држе заповести, било да су они синови или туђини“. 
И он му каже: „да си ти примио добра своја у животу своме“.
У енглеском језику, ми заиста не видимо разлику, али у словенским језицима, и у грчком, ова реч „примио“ има конотацију „примио си нешто због тога што си нешто урадио“. Шта се говори данас на другом месту у Светом писму, у свакодневном читању Светих отаца, који су постили и молили се, и постали велики Свеци? Апостол Павле каже:„ Онај који шкрто сеје, шкрто ће и пожњети, а онај који изобилно сеје, изобилно ће и пожњети“. Он је пожњео шта је и посадио, јер није ништа посадио. Зато ништа и нема. Он је го у будућем животу, без утехе.
За разлику од Лазара, који је примио зло у овом животу, али зло у спољашњем изгледу! Али Господ Наш има шта и да каже о томе на једном другом месту у Јеванђељу, јер Он каже:
„Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство небеско. Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“, не САДА, већ у Царству небеском ћете се наситити! Будите стрпљиви. „Блажени који плачу, јер ће се утешити“, и потрчите, као искре међу стрном.
Тако је Лазар имао зло а богаташ је имао све оно што је сматрао је сматрао да су добро. И он је направио погодбу какву је и Исав направио. Продао је своје првенаштво за чинију сочива, то је оно што је он учинио. Он је тај који је направио избор. Он је одлучио да учини оно што је желео, а и ми, браћо и сестре, заиста можемо направити тај избор такође. Ми можемо одлучити када желимо наше добро? Да ли хоћемо наше добро сада или у Царству небеском? Можете сада имати добро, на основу својих способности, можете имати све што желите. Али онда немате ништа у Царству небеском ако сте сада у потрази за привременом срећом. Лазарова казна била је тренутна, само за кратак временски период. Он је грозно патио само за кратак период, а онда је задобио живот вечни.
А Авраам онда рече богаташу, објашњавајући му зашто њему нема помоћи, ни утехе, ни шансе: „постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд вама прећи, не могу; нити они отуда нама прелазе“. 
О да, пакао је вечан и стваран! И кажем вам, богаташ је направио тај понор. Он је сам себи ископао јаму, ускочио у њу, и нема повратка након скакања у њу. А видите како је он то разумео? Богаташ је знао шта је учинио! Богаташ се покајао, и желео је да се промени. Није он био човек у којем није било апсолутно никаквог добра.
Он каже: „Молим те пак, оче, да га пошаљеш дому оца мога; јер имам петорицу браће: нека им посведочи да не би и они дошли на ово место мучења“. 
Његово сећање је у потпуности сачувано! Он се сећа своје браће. Он се сећа како су се они понашали. Он зна Лазара. Он зна Авраама, а да га притом никада није упознао! Никада га није упознао уопште, јер никада га није било брига за оно што је Авраам говорио, зар не?
Наша чула су у нашем будућем животу осетљивија и јача. Ми више видимо и боље разумемо, брже вршимо прорачуне када нисмо обремењени телом. Заиста, чак и они у паклу имају осетљивија чула, тако да могу јаче да осете бол.
Да ли видите како је ово застрашујуће? Све њихове страсти су сачуване, али нема испуњења њихових страсти. Његова жеђ за течношћу никада неће бити испуњена, његова жеђ за женама, песмом. Све то му се неће испунити и то ће га мучити, наносиће му бол, сеће га, заувек! „Њихов црв не умире и ватра се не гаси“, наводи се у Светом писму. И то је тај црв, браћо и сестре! Он ће нас јести, уколико га не истребимо сада, да се не обременимо њиме. А у будућем животу, сва ће се поколења поклонити и све ће се ознанити. Они у аду знаће, видеће Оца Авраама, а то ће учинити њихов бол још стварнијим и изоштренијим.
Човек пак неки беше богат и облачише се у скерлет и свилу, и сјајно се весељаше сваки дан. А беше неки сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав, и жељаше да се насити мрвама које падаху са трпезе богатога; а још пси долажаху и лизаху гној његов.
Рече му Авраам: „ Имају Мојсеја и пророке, нека њих слушају.“ (нека слушају реч Божију) А он рече: „Не, оче Аврааме...“. Он је познавао своју браћу јер је био један од њих.“... него ако им дође неко из мртвих, покајаће се“. А он му рече:“ Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се уверити“. А Јевреји који су сигурно ово чули разгневише се и бише још више подстакнути и желеше да га осуде на смрт.
Зашто је тешко „убедити“ неке људе, било Божијом Речју или чак и очигледним чудима? Сигурно да би већина људи овде у Америци рекла „веруј“ у Бога, и чак би се назвала хришћанима, али многи од њих нису „убедили“ себе да живе као хришћани. Зашто је то тако?
То је тако јер не разумеју да је хришћански живот поучан живот, са поучним променама и неопходним поправкама.
Богаташ, као и многи у овом животу, говорио је да верује, али се није мењао. Није био милостив. Уживао је у луксузу и удовољавао чулима, и страдао је у светском сјају. Лазар, онај који је благословен, стрпљиво је издржао и спасен је. Нека би нам Бог помогао да издржимо све, да се променимо да би били угодни Богу, да волимо, будемо стрпљиви, и да на крају видимо Бога у Царству небеском. Амин. За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф / извор

На позив Његове Светости, Патријарха цариградског г.г. Вартоломеја, од 20. до 23. новембра 2024. године, у Истанбулу је одржано годишње засиједање Одбора представника православних цркава при Европској унији (CROCEU). Представници православних цркава при Европској Унији традиционално одржавају своја сабрања у различитим земљама, а током година такви сусрети организовале су помјесне православне цркве: Румуније, Грчке, Кипра и Русије. Уочи празника Ваведења Пресвете Богородице (по новом календару), представници Одбора у саставу: румунски митрополит западноевропски и јужноевропски г. Јосиф, белгијски г. Атинагора (Цариградска патријаршија), митрополит западно-средњоевропски г. Антоније (Бугарска патријаршија) и епископ Танагре г. Апостолос Кавалиотис (Грчка православна црква) присуствовали су Великом вечерњем богослужењу у Патријаршијској цркви у Фанару, којем је началствовао цариградски патријарх. Његова Светост је потом примио чланове Одбора, пожелио им добродошлицу и изразио подршку њиховом раду. „Стално сам обавијештен и дубоко цијеним ваше напоре да православну цркву јединствено представите пред Бриселом“, рекао је патријарх.
У свом обраћању митрополит белгијски и егзарх луксембуршко-холандски г. Атинагора је, као предсједник Одбора, изнио Патријарху неке од изазова са којима се суочавају Православне цркве, као што су очување древних хришћанских вриједности и заштита светости хришћанске породице. Разговарано је и о могућностима активне сарадње са европским институцијама у циљу подршке питањима од интереса за Одбор. Поред тога, потврђена је намјера да се учествује на паневропским форумима ради промовисања вјерске и духовне солидарности. У оквиру званичне посјете Фанару, представници су одржали и радни састанак са Синодском комисијом за европске послове, под предсједавањем митрополита халкидонског г. Емануила.
Другог дана, 21. новембра, архијереји су саслуживали са цариградским патријархом на Божанској Литургији у Саборном храму Ваведења Пресвете Богородице у Ставродромију. Патријарх је у својој бесједи истакао значај присуства представника Православних цркава при Европској унији: „Ваше присуство симболизује јединство и сарадњу православних хришћана широм Европе и шире. У контексту савремених изазова, наше јединство је кључно за заједничко заговарање духовних и моралних вриједности“. Трећег дана чланови CROCEU-а посјетили су манастир Свете Тројице на острву Халки, гдје их је срдачно дочекао епископ аравизски г. Касијан, игуман манастира. У манастиру су у току обимни грађевински радови, са надом да ће ускоро Богословска школа поново моћи да функционише. Припрема вјеронаука.нет/ извор:orthodoxianewsagency.gr

У четвртак, 21. новембра 2024. године, на празник Сабора светог Архангела Михаила - Аранђеловдан, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар митрополита бањалучког, освештао је зимску капелу Светог преподобномученика ђакона Авакума у манастиру Моштаница, а затим и одслужио Свету архијерејску Литургију у Саборном манастирском храму уз саслужење свештеномонаха, свештеника и ђакона бањалучке митрополије. По благослову митрополита Јефрема, настојатељ обитељи манастира Моштаница синђел Сергије, добио је звање протосинђела, а г. Жељко Ћејић је добио звање епархијског добротвора. Након Свете Литургије епископ Сава је осветио славски колач и жито у част манастирске славе, уз присуство вјерног народа. Новоосвећену манастирску капелу посјетио је Предсједник Републике Српске г. Милорад Додик. Предсједник Српске је истакао да му је драго да је био у прилици да свједочи завршетку радова на зимској капели и библиотеци Манастира Моштаница. Предсједнику Републике Српске уручена је икона у знак захвалности за подршку православљу и овој светињи. Предсједник Републике изјавио је да се изградњом манастира и цркава гради свједочанство о српском постојању. 
“Градимо и показујемо свијету да смо народ који траје, има своју културу, вјеру, писмо, језик, крсну славу коју нема нико други на свијету”, рекао је предсједник Додик и додао да се на овај начин граде мјеста на којима ће се окупљати српски народ. Предсједник Републике Српске је истакао да је задовољство бити дио тих процеса и да је захвалан игуману Манастира Моштаница за поклон, икону, коју је добио. Предсједник Српске је рекао да овај манастир кроз вијекове свједочи о српском постојању на овом простору и да је имао потребу да се изгради нови објекта, као што ће градити и друге у наредној години. Предсједник Додик нагласио је да веома често долази у манастир и брине како би помогао у рјешавању преосталих проблема. 

Бугарска православна црква је 22. и 23. новембра торжествено прославила 100 година од освећења Патријаршијског ставропигијалног храма-споменика Светог Александра Невског. Вијековима је овај величанствени саборни храм био „нијеми свједок свих превирања, надања и разочарања, радости и туге, тријумфа и пораза, тежњи и снова“ бугарског народа, наводи се у званичном саопштењу Светог синода БПЦ. Поводом обиљежавања стогодишњег јубилеја, у Бугарску су допутовале делегације свих Помјесних православних цркава како би учествовале у празничним свечаностима.
22. новембра увече, у Патријаршисјком саборном храму, служено је вечерње са петохлебницом, док је сутрадан ујутру 23. новембра Светом литургијом началствовао Његова светост патријарх бугарски и митрополит софијски Данило. Припрема вјеронаука.нет/извор: Радио Бугарска

Дана 22. новембра 2024. године, на крају посете Бугарској, делегација Руске Православне Цркве, која је допутовала на прославу 100 година од освећења Патријаршијског храма Александра Невског у Софији, посјетила је Амбасаду Руске Федерације.У делегацији, коју је предводио митрополит волоколамски Антоније, предсједавајући Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, били су савјетник Патријарха московског и све Русије протојереј Николај Балашов, замјеник предсједавајућег Одељења за спољне црквене везе протојереј Игор Јакимчук и помоћник предсједавајућег Одјељења за спољне црквене везе јереј Александар Јершов. Посјета је одржана уз благослов Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха бугарског Данила и Светог Синода Бугарске Православне Цркве. У згради Амбасаде митрополит Антоније је разговарао са изванредним и опуномоћеним амбасадором Руске Федерације у Републици Бугарској Е. В. Митрофановом. Састанку су присуствовали и чланови делегације и представник Патријарха московског и све Русије при Патријарху бугарском, настојатељ Патријаршијског подворја у Софији, протојереј Владимир Тишчук. Током боравка у Софији, митрополит Антоније и чланови званичне делегације Руске Православне Цркве положили су цвијеће на споменик медицинским радницима, који су погинули у руско-турском рату 1877–1878. године, који се налази у центру бугарске престонице, и посјетили Руски дом у Софији, гдје су се упознали са изложбом „Силом Христа“, посјетили Подворје Руске Православне Цркве – Храм Светог Николаја у булевару Цара Ослободиоца, гдје су служили молитву на гробу Светог Серафима (Соболева) Богучарског. Обилазећи Саборни храм митрополије софијске Свете мученице Недеље, митрополит волоколамски Антоније је служио заупокојену литију на гробу Његове Светости Патријарха бугарског Неофита (1945–2024). Истог дана предсједавајући ОСЦП-а је заједно са главним секретаром Синода Бугарске Православне Цркве епископом мелнишким Герасимом одслужио благодарствени молебан у Патријаршијском саборном храму Светог Александра Невског посвећен јубилеју освећења храма. У здању Светог Синода Његова Светост Патријарх бугарски Данило примио је митрополита волоколамског Антонија и делегацију у његовој пратњи. Извор: моспат.ру

Дана 22. новембра 2024. године храм „Св. Петка“ у Прилепу дочекао је велики број вјерника који су дошли да се поклоне Св. Нектарију Егинском. Свети Нектарије Пентапољски (Егински ) је канонизован прије пола вијкаа, али већ данас се без преувеличавања може рећи да је он један од најпоштованијих светитеља у православном свијету. У Грчкој је званично проглашен за покровитеља богословских школа. 
Божанственој Литургији присуствовало је више стотина вјерника, а икона Св. Нектарија са његовим моштима уграђеним у њу били су изложени за поколоњење. Овај изузетан догађај привукао је не само Прилепчане, већ и велики број вјерника из Скопља, Битоља и околине. Током цијелог дана храм је био препун вјерника који су се дубоко предано поклонили моштима, узневши своје молитве за здравље, душевни мир и милост Божију. Св. Нектарије, који је познат као велики исцјелитељ, посебно обољелих од тешких болести, призван је у молитвама многих који су тражили његово заступништво пред престолом Божијим. Овај благословени догађај још један је доказ важности духовног живота у нашим заједницама и улоге храма „Св. Петке“ као духовног и вјерског центра који обједињује вјернике из Прилепа и шире. Захваљујемо се свима који су присуствовали и заједно подигли дух заједништва и молитве – рекли су из храма „Св. Петка“ у Прилепу.
Нека молитве Св. Нектарија Егинског донесу утјеху, здравље и благослов у животе свих који са вјером призивају његово име. Икона са моштима Св. Нектарија биће изложена у храму „Св. Петка“ до недјеље до 17 часова, а стално се чува у манастиру „Успења Пресвете Богородице“ у  Старом Лагову код Прилепа. Припрема вјеронаука.нет/Извор: литургија.мк

У оквиру посете Епархији британско-ирској, 22. новембра 2024. године, Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија са свештеном пратњом, у којој су: преосвећена господа епископи скандинавски Доситеј, ваљевски Исихије и изабрани лондонски и британско-ирски г. Нектарије; протојереј-ставрофор Драган Лазић, старешина лондонског Саборног храма Светог Саве; и др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама; у својој резиденцији Палати Ламбет примио је Његова Еминенција Јустин Велбли, Архиепископ кентерберијски, заједно са г. Едвардом Фергусоном, амбасадором Уједињеног Краљевства у Србији. Кентерберијски Архиепископ је изразио добродошлицу Светејшем Патријарху и његовој пратњи, а посебно пожелео успешан архипастирски рад новоизабраном епископу г. Нектарију, који ће у трон бити устоличен у недељу, 24. новембра 2024. године. Сусрет првојерарха Српске Православне Цркве и Цркве Енглеске је протекао у срдачној атмосфери. Том приликом Архиепископ кентерберијски је уручио Патријарху српском оригинални примерак књиге Светог владике Николаја Велимировића из 1915. године са његовим личним потписом и посветом која говори о страдању српског народа у време Великог рата. Посебно је наглашена веза измеђа Српске Православне Цркве и Цркве Енглеске у том драматичном  периоду, као и добри односи између два светска рата. Патријарх је домаћину као уздарје поклонио ручно изрезбарени дрвени крст. Патријарх Порфирије је истакао да у Српској Православној Цркви никада неће бити заборављено да је током и после Првог светског рата Англиканска Црква уступила своје храмове српским свештеницима, као и чињеница да су у првим годинама после Другог светског рата, али и у потоњим годинама, многе српске породице у Енглеској прихваћене и нашле стално место боравка. Саговорници су се сложили да на основама које је поставио Свети Владика жички и охридски Николај треба наставити дијалог и унапређивати односе две хришћанске Цркве. Извор: СПЦ

Његова светост Патријарх српски г. Порфирије, који је са члановима свештене пратње у Лондону ради сутрашњег устоличења Преосвећеног г. Нектарија у трон епископа британско-ирских, посетио је данас придворну капелу Светог великомученика Георгија у краљевском замку Виндзор.
Поглавару Српске православне цркве добродошлицу је пожелео Преузвишени Епископ г. Кристофер Коксворт, старешина краљевске капеле и пренео лични поздрав Његовог величанства британског краља Чарлса III. Патријарх је домаћину поклонио икону Светог великомученика Георгија, а Епископ Кристофер је узвратио монографијом о Пресветој Богородици, коју је сам написао. Капела Светог Ђорђа у Виндзору је део истоименог колеџа. Изграђена је 1348. године по налогу краља Едварда III, сматра се ремек делом средњовековне енглеске архитектуре. У капели се налази трећи по величини витраж у Енглеској, а посебно је значајна јер је у њој сахрањен највећи број британских краљева, укључујући и краљицу Елизабету II.Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствоваће сутра, 24. новембра 2024. године, у Саборном храму Светог Саве у Лондону Светом литургијом и свечаним чином устоличења Његовог преосвештенства викарног Епископа јегарског г. Нектарија у трон епископа лондонских и великобританско-ирских – опширније ОВДЕ. Извор: СПЦ

Према монашком предању, икона, која се данас налази у манастиру Докхијар на Светој Гори, насликана је у 10. вијеку за живота оснивача манастира, Преподобног Неофита. Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Трпезарац је туда чешће пролазио како ноћу тако и дању, да би извршио своје послушање. Ноћу је себи осветљавао пут упаљеним свијећама. 1664. године, пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, трпезарац отац Нил чуо је сљедеће ријечи: "Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону." Не схвативши међутим да глас допире из иконе, него мислећи да се неко од братије шали са њим, он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Не много дана по првом гласу он поново чује овакав глас: "Калуђеру-некалуђеру, докле ћеш неблагочестиво и нечасно да ми чадиш лик?" И истовремено ослијепи. Тек тада се несрећни отац Нил сетио оног првог гласа схвативши да је праведно кажњен, јер није марио за заповијест Пресвете Богородице, него је због своје непажње пречуо. Следећег јутра братија су га затекли како лежи слеп испред иконе у истом пролазу. Чувши шта се десило, сви обузети страхом и трепетом благочестиво пролажаху онуда и поставивши неугасиво кандило пред светом иконом, наложе новом трпезарцу да сваке вечери приноси кад. А ослепели трпезарац отац Нил не хтеде ни у своју келију отићи, него остане у једној стасидији преко пута свете иконе, молећи се и ноћу и дању са сузама и са тугом Пресветој Богородици, тражећи да му, као састрадавша Мајка Бога Логоса и посредница за цео људски род, опрости непажњом учињен грех. И у знак опроштаја да му подари вид, како би гледајући њену свету икону славио и хвалио са благодарношћу њен Богом прослављени лик. И остварише се његова блага надања и не остаде постиђен због толиких молитава и проливених суза. Извор милосрђа и милости, најбржа узданица и утеха свих тужних, Владичица наша Богородица, приклонивши своје човекољубиво ухо, благо је услишила усрдне молитве скрушеног срца његовог, откривши му једнога дана следеће: "Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих Православних Хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница." Са овим благодатним гласом и радосним речима поврати се несрећном трпезарцу вид на начин натприродан и чудесан, за шта се прочуло по читавој Светој Гори. Мноштво монаха, у жељи да и сами постану сведоци овог великог чуда које се десило у њихове дане, стицало се из свих манастира у овај свети манастир на поклоњење чудотворној икони Брзопомоћнице. Видевши ослепелог монаха који Богородичином милошћу на чудесан начин бејаше прогледао, они се доиста дивљаху. Пошто би откривено оцима све што Брзопомоћница бејаше заповедила да им каже, сви се окупише пред њеном светом иконом и заблагодарише јој једнодушном молитвом, приносећи тамјан и свеће.Туда више нико није пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. У њему служи један јеромонах, најпобожнији и најревноснији међу братијом, којег зову Прозмонар (онај који ишчекује, који је на услузи), и који највише времена проводи у светом храму Брзопомоћнице. Сваке вечери и сваког јутра Прозмонар пева молебни канон пред овом светом иконом. А неизоставно сваког уторка и четвртка увече, по вечерњем отпусту свештеник одмах говори "Благословен Бог наш ..." у великом Саборном храму и сви оци излазе у реду и са смелошћу одлазе пред свету икону Брзопомоћнице, где изабрани манастирски појци певају мелодично и са умиљењем заједнички молебни канон, док свештенослужитељ помиње све благочестиве и Православне Хришћане, молећи се такође за мир у читавој васељени.

Године 1938. Атонски манастир Докхијар поклонио је Руској духовној мисији у Јерусалиму копију чудотворне иконе Мајке Божије „Брзопомоћнице“. За датум прослављења иконе Брзопомоћнице (рус: Скоропослушница), одређен је 22. новембар по новом, односно 9.новембар по старом календару.

Дана, 17. новембра 2024. године, у 21. недјељу по Духовима и преподобног Јоаникија Великог, Његово Високопреосвештенство г. Хризостом, архиепископ сарајевски и митрополит дабробосански, посјетио је Богословију "Свети Петар Дабробосански" у Фочи. У храму светих Василија Острошког и Петра Дабробосанског при Богословији служио је свету архијерејскеу литургију и проповиједао ријеч Божију. Његовом Високопреосвештенству митрополиту дабробосанском г. Хризостому саслуживали су протојереји-ставрофори: проф. др. Ненад Тупеша и проф. Љубомир Пријовић, ректор богословије, те јереји: Милош Јањић и Вјекослав Јовановић и ђакон Младен Старовић. Извор:Митрополија дабробосанска

Дана 22. новембра 2024. године, на празник Светог Нектарија Егинског, у храму Васкрсења Господњег у Јерусалиму служена је свечана доксологија поводом 19. годишњице избора Његовог блаженства Патријарха Теофила III на трон Јерусалимске патријаршије. Како је саопштила прес-служба Јерусалимске патријаршије, церемонију је предводио лично патријарх Теофил III  уз саслуживање архијереја, свештенства и ђакона. Међу присутнима били су и генерални конзул Грчке у Јерусалиму Димитриос Ангелосопулос и други званични представници. У свом обраћању, конзул је честитао Патријарху Теофилу, одајући му значајан допринос јачању православне вјере и подршци хришћанским заједницама у Светој земљи, упркос бројним политичким и друштвеним изазовима. Током прославе, Патријарху се обратио Његово Високопреосвештенство архиепископ консантински Аристарх, који је истакао значај ове годишњице за цијелу Јерусалимску Цркву и њен историјски значај у контексту кризе Цркве почетком 2000-их. Он је напоменуо да је устоличење патријарха Теофила III 2005. године означило кључни корак у враћању стабилности у Јерусалим и одржавању јединства међу православним хришћанима и глобалном хришћанском заједницом. Грчки конзул је такође истакао потешкоће са којима се Патријарх Теофил суочио током свог мандата, посебно изазове везане за војне сукобе у региону, растуће насиље и екстремизам. Упркос овим искушењима, Патријарх наставља да подржава мисију Јерусалимске Патријаршије, подржавајући напоре за изградњу мира и јачање веза међу различитим хришћанским деноминацијама и вјерским групама у Светој земљи.
На крају свечаности, Патријарх Теофил III захвалио се свим учесницима на подршци и молитвама. Он је изразио увјерење у наставак јачања Јерусалимске цркве и њене улоге као симбола јединства и мира за цио хришћански свијет, упркос спољним изазовима.

На празник Светог архангела Михаила и свих небеских сила, 21. новембра 2024. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије је служио свету архијерејску Литургију у Модричи. 
​После читања светог Јеванђеља владика Фотије је истакао да Свети архангел Михаило као војсковођа небеске војске бди над чистотом вере и да нас анђели Божји уче како живети у хармонији са Божјом вољом: – Часни оци, господине начелниче, уважена господо, драга браћо и сестре, нека вам је Богом благословен данашњи дан и велики празник – Сабор Светог архангела Михаила, војсковође небеске војске и небеских сила бестелесних. Дивно је када празнујемо Светог архангела Михаила, уз химне посвећене њему. У манастиру Ковиљу, посвећеном Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, често смо певали литијску стихиру петога гласа: Тамо где долази твоја благодат и твоја светлост, архангеле, не могу да приступе демонске силе. Овај празник нас подсећа на почетак стварања света, када је Бог створио небо и земљу. Оци тумаче да небо означава анђелски невидљиви и бестелесни свет. На небу је дошло до велике драме када је Сатана, један од врховних анђела, из гордости пожелео да свој престо узвиси изнад Божјег. Свети архангел Михаило са небеским силама тада је прогнао Сатану и његове присталице у ад. Та борба се наставила након стварања човека, када је Сатана утицао на Адама и Еву да прекрше Божју заповест. Убрзо долази још једна велика трагедија – братоубиство. После преступања Божје заповести у Рају и богоубиства у себи, онда је наследило братоубисто, односно убиство другог човека. Каин је убио Авеља праведника. Оно што је за нас битно јесте да нас анђели Божји уче како живети по Божјој вољи. У молитви Оче наш молимо да Божја воља буде и на Земљи као што је на небу, јер тамо влада савршена хармонија. Међутим, на Земљи је често хаос због људске непослушности и греха. Због тога долази до неразумевања, сукоба и ратова, па и унутрашњих проблема у души човековој. Свака крштена душа има анђела чувара који бди над њим и тугује када својим животом одступимо од Божјег закона. Монашки живот, као анђеоски на Земљи, стреми небеској чистоти и светости. Зато се за подвижнике попут Светог Јована Крститеља и Свете Параскеве каже да су земни анђели, а небески људи. Сваки освећени храм добија свог анђела чувара. Свако освећено место има свог анђела чувара. Сваки Божји народ има свог анђела чувара, сваки народ крштен. Ја дубоко верујем да светосавски народ има свог анђела чувара. Архангел Михаило је у Старом завету био чувар изабраног народа, а у Новом Завету је чувар Цркве Христове и борац за чистоту вере. Он је увек са нама. За оне који не знају Свети Сава је у Јерусалиму купио манастир посвећен Светом архангелу Михаилу, на месту где се он јавио у време цара Давида и зауставио епидемију. Иако смо тај манастир касније изгубили и данас га зову Српски манастир и било би добро обновити присуство наше Цркве у Светој земљи. Захваљујемо Господу на данашњем сабрању. Овај храм, ако Бог да, треба бити завршен до следеће године, за шта је потребна помоћ свих нас. Храмови нас духовно изграђују и подсећају да очувамо заједништво са Богом, Црквом и светитељима. Република Српска, као и Косово, носи свој крст, али са вером у Бога можемо се очувати и опстати. Литургији је присуствовао многобројни верни народ, међу којем и угледни привредници и представници друштвене власти на челу са начелником општине Модрича, г. Јовицом Радуловићем. Торжественој прослави су допринеле и сестре Јанковић које редовно поју на недељним и празничним богослужењима. Извор: www.eparhijazt.com

Ископавања, започета прије двије године, која су провели археолози са Одсјека за античке науке на Универзитета у Риму "Ла Сапијенца" (Sapienza Università di Roma) довела су до нових открића о историји Цркве Светог гроба, која се налази у хришћанској четврти у Јерусалиму. Црква Светог Гроба је црква из IV вијека која служи као сједиште Грчке православне патријаршије у Јерусалиму. Предање каже се црква налази на мјесту Христовог распећа, погреба и васкрсења, што ју чини једним од најсветијих мјеста у хришћанству. На прес конференцији, којој су присуствовали представници Јерусалимске патријаршије, католика латинског обреда (из Кустодије Свете земље) и Јерменске цркве, који су чувари цркве, објаљено је да ископавања открила да је локалитет првобитно био древни каменолом, о чему свједоче дубоки усјеци тестером у стјеновитим теренима и вађењем блоковског камена.
Уочени су трендови експлоатације каменолома који се протежу од сјевероистока до југозапада, са неким подручјима која прелазе пет метара дубине. Каменолом је напуштен током гвозденог доба, који је пренамијењен за пољопривредну употребу за узгој маслина и грожђа. Након опсаде Јерусалима 70. године послије Христа током Првог јудејско-римског рата  (66–70), цар Хадријан је основао римску колонију, нови град Елија Капитолина (латински: Aelia Capitolina), и саградио пагански храм на мјесту каменолома. Храм је остао у употреби до 4. вијека послије Христа, када га је срушио цар Константин Велики и замијенио га хришћанским храом. Макарије I , епископ јерусалимски, тражио је од цара Константина дозволу да ископа мјесто за које се вјеровало да је Христос сахрањен. Ископавање је открило гробницу исклесану у камену, коју је Макарије идентификовао као мјесто Исусовог погреба.
По мишљењу археолога, посљедње вађење камена из овог каменолома у вези је са изградњом ранохришћанског комплекса, у вријеме када су почеле да се подижу богомоље. Откривени су и докази о римској култној грађевини из времена Хадријанове владавине, као и трагови великог нивелисања стјеновитих терена за изградњу монументалних грађевина. ​Археолози планирају да наставе ископавања у сјеверном броду садашње цркве, што ће пружити додатне доказе о распореду и коришћењу овог светог простора у том периоду. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: ​Heritage Daily

Устоличење Његовог Преосвештенства викарног Епископа јегарског г. Нектарија у трон епископа лондонских и великобританско-ирских ће се обавити 24. новембра 2024. године у Саборном храму Светог Саве у Лондону. Епископа Нектарија у трон ће увести Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Извор: СПЦ

Бугарска православна црква је 21. новембра прославила празник посвећен Пресветој мајци Божијој – Ваведење Пресвете Богородице, који се одлуком Светог синода Бугарске православне цркве од 1929. године сматра и Даном хришћанске породице и православне омладине. Празник је, широм земље, почињао Светом литургијом на којој су се родитељи и дјеца причешћивали. У социјалистичко доба је ова породична традиција пала у заборав, а данас је често лишена духовног садржаја. Такође, у свим епархијама одржане су свечане манифестације: концерти, разговори, представљање књига, преноси агенција БТА. Тако су у Русенској епархији, уз подршку општине, организовали концерт на којем су учествовали ученици недјељних школа, умјетничке групе и хорови. Архиерејски намјесник Петричког округа, отац Павел Милушев, напоменуо је да храм игра кључну улогу у животу хришћанина, гдје се човјек сусреће са Богом, добија опроштај и јача у вјери. Он је позвао родитеље да се угледају на Свете Јоакима и Ану, који су Богородицу довели у храм, и да од малих ногу васпитавају своју дјецу у љубави према Богу и Цркви.
„Многи замишљају да је породица као оно што видимо у романтичним холивудским филмовима,“ каже отац Сергеј Павлов, предстојатељ храма Успења Пресвете Богородице у софијском насељу Малашевции и наставља: „Они нису уопште спремни за оно што ће услиједити. Нико нас није учио како да живимо заједно, као породица, то обично учимо у својим породицама. Стога, када створе породицу и виде да није оно што су очекивали, покушавају да побегну од потешкоћа са којима се суочавају. Хришћанска породица је нешто другачије и њене вредности се разликују од световних. Ако тежња човека у секуларном друштву је да избегне све болне и тешке моменте и иде широким путем, у хришћанској породици је тежња супротна секуларним вредностима, тј. човјек иде уским путем.“ У хришћанској породици водеће врлине су смирење, стрпљење и послушност. Породица заснована на овим темељима била би веома здрава, истиче отац Сергеј и додаје да се разлика између хришћанског и световног огледа и у заједничким циљевима. У обичној породици се више пажње и времена посвећује финансијској стабилности и подршци у рјешавању свакодневних проблема, рађају се дјеца. У хришћанској породици, међутим, ови земаљски циљеви су у другом плану и спасење је најважнија ствар којој супружници теже. Ово није борба за власт, већ да Бог буде на првом мјесту, истиче отац Сергеј и додаје: „Да Га слиједе у царству Небеском помажући једни другима.“
Архимандрит Димитрије, викар Јамболског духовног округа, подсјетио је да је породица „домаћа црква“ и истакао значај личног примјера родитеља у васпитању дјеце. Он је указао на пријетње савременог свијета, као што су псеудокултура и пад моралних вриједности, што доводи до распада породица. Припрема вјеронаука.нет /Извори:gorthodox.com и bnr.bg

У сриједу 20. новембра 2024. године навршило се четири године од упокојења блаженопочившег Патријарха Иринеја. Тим поводом је служена Божанствена Литургија у Спомен-Храму Светога Саве на Врачару, а у наставку је служен парастос овом предстојатељу СПЦ, првом који почива у крипти Светосавског храма. Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истог мјесеца, на дан Св. Петке 27.октобра 1959. године, у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха Српског са титулом епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за епископа нишког где се налазио до 22. јануара 2010. године, када је изабран за Патријарха српског. Припрема вјеронаука.нет /Извор: Радио Слово љубве

Од 9. до 12. новембра 2024. године, на иницијативу манастира Рођења Пресвете Богородице у Зверки (Пољска) и уз организационо учешће Братства православног храма "Света три Јерарха" у Бјалистоку, дочекан је дио моштију Светог Јована (Максимовича) Шангајског и Санфранцисканског Чудотворца. Благослов за ходочашће моштију у Подласју дали су Његово Високопреосвештенство митрополит варшавски и све Пољске г. Сава и Његово Високопреосвештенство Архиепископ бјелисточки и гдањски г. Јаков.  Моштима светитеља, познатог као „савремени Свети Николај Чудотворац“ због своје несебичне бриге за друге, вјерници су се могли поклонити у православним храмовима Подласка: у Бјелску Подласком, Бјалистоку, манастирима у Супрасљу и Зверки и у Хајновки, преноси cerkiew.pl.
Након богослужења, уприличене су и пројекције филма о Светом Јовану под називом „Арома светости“ протојереја Петра Перекрестова, клирика Руске Православне Заграничне Цркве у Сан Франциску у којој се налази храм Св. моштију. 
Филм је оцртао бурне догађаје прве половине 20. вијека који су утицали на живот Светог Јована, приказао његов лик, фрагменте омилија, приказао фотографије и јединствене визуелне снимке светитеља из 1950-их и 1960-их година.
о. Петар, аутор филма, био је и чувар светих моштију током њиховог ходочашћа кроз Подласк. Током сусрета након филмских пројекција, он је са гледаоцима подијелио своја лична сазнања о Светом Јовану, као и о животу Православне цркве у Америци, суштини православне духовности и духовним и друштвеним проблемима са којима се суочава савремени свијет. Говорио је и о околностима обретења моштију Светог Јована 1993. године, што је претходило његовој канонизацији 1994. године, у којој је о. Петар је директно учествовао. Отац Петар је објаснио да тренутно у Сан Франциску, са 850.000 становника, постоји 14 православних храмова различитих јурисдикција, а литургије се служе сваког дана у Саборном храму Пресвете Богородице „Скорбиасзцзицх Радост“. Дванаест канонизованих православних светаца било је повезано са градом, укључујући епископа иркутског Инокентија (Венијаминова), Св. Николаја Јапанског, Светог новомученика Петра Алеута, Св владике Николаја (Велимировић), Св. патријарха Тихона (Белавин). 
Отац Петар је истакао да у САД тренутно постоји велико интересовање Американаца за православље. Оно што је типично у данашње вријеме је да православно хришћанство прихватају посебно млади људи. Свој однос према вјери су ревидирали након тзв пандемије, када су схватили да и њих смрт може погодити сваког тренутка, те је зато људски живот изузетно крхак, а материјално богатство привремено и секундарно. Познати су случајеви преласка читавих парохија у православље, нпр библијски појас (13 држава на југу Сједињених Држава); оснивају се нове парохије и православне општине. Шта наводи људе да прихвате православље? По ријечима оца Петра, то је прије свега резултат благодати Божије која дјелује на душу човјека који истински трага за смислом живота и истином. Раније је православље у Америци третирано првенствено као етничка религија, нпр. руска, грчка или српска. Ово се временом промијенило. Индијанци су се појавили у Цркви и примијетили универзализам Православља и његово јединствено духовно богатство. Велику улогу игра превођење безбројне православне литературе на енглески језик, информације на интернету о православљу, активност и мисионарски дух који карактерише Американце. Они такође имају тенденцију да дијеле са онима око себе радост прихватања хришћанства. Од свих хришћанских деноминација у Сједињеним Америчким Државама, православно хришћанство забиљежило је највећи пораст броја вјерника. Тренутно, многи православни клирици у САД су Американци. Дешава се да православно хришћанство усвајају људи познати у широким друштвеним круговима и медијима. Богослужења у саборном храму служе се на црквенословенском и енглеском језику. Отац Петар је са жаљењем примијетио да многе протестантске деноминације праве компромисе, укључујући: питања породице, пола, рукоположење свештеника, не трудећи се да се прилагоде Јеванђељу, већ желећи да Јеванђеље „прилагоде“ себи. Ово такође значајно утиче на перцепцију православља!

Свештени Синод Архиепископије критске (полуаутономна црква под јурисдикцијом Цариградске патријаршије) састао се у понедјељак, 18. новембра 2024. године. Током засиједања, архијереји су водили живу дискусију о недавној посјети грчком острву њемачког предсједника Франк-Валтера Штајнмајера. Предсједник Њемачке је, 31. октобра посјетио село Канданос, које су њемачке трупе у јуну 1941. године потпуно уништиле, убивши 180 становника, те побивши сву стоку, те су запалили и срушили куће. На оба улаза у некадашње село ставили су натписе на њемачком и грчком: “Овдје је био Канданос, разорен из освете за убиство 25 њемачких војника, да се никад поново не сагради.” С једне стране је рекао: „Тражим опроштај од вас, преживјелих и потомака, за тешке злочине које су Нијемци починили овдје“, док је с друге стране навео да Берлин питање репарација (посебан облик накнаде ратне штете) сматра „затвореним по међународном праву“. 
Међутим, за Грчку је питање репарација „још увијек живо“, изјавио је грчки премијер Киријакос Мицотакис.
Након предсједникове посјете, Свештени Синод Архиепископије критске опширно је расправљао о погубљењима, ужасним разарањима, насиљу и пљачки, укључујући мјеста богослужења, од стране нацистичких Нијемаца широм Крита.
Свети синод је одлучио да:
-посебно честита Његовом Високопреосвештенству митрополиту кисамоском и селинском г. Амфилохију за то што је храбро и достојанствено говорио о нацистичкој окупацији на Криту њемачком предсједнику током његове посјете страдалом Канданосу 31. октобра 2024. године (види доле).
-да ступи у контакт са стручњацима ради изградње Меморијалног центра који би комплетно забиљежио и објединио списак имена жртава, како свештенства тако и мирјана, широм Грчке, а посебно на Криту, и за састављање „кодекса жртава” њемачке окупације на Великом острву.
- да направи каталог жртава из реда свештенства и монаштва у Грчкој, а посебно на Криту за вријеме њемачке окупације, да им се одржи синодални парастос и конструише посебна плоча са именима погубљених и убијених свештенсика и монаха Критске цркве од нациста. њемачке окупације, и да се постави на погодну локацију око Свете Митрополије Светог Мине у Ираклиону Трг Св. Катарине.
-служи синодалне помене на Криту на локацијама које је држава одредила као мученичка насеља због злочина нацистичке Њемачке.
- објави посебан број часописа Свештеног Синода у знак сјећања на жртве за вријеме њемачке окупације.
-захтијева од надлежних органа постојеће податке и напредак њемачких репарација током нацистичке окупацију у Грчкој.
Критска црква позива своју паству да сачува будну националну свијест, сачува свој идентитет и историјско памћење и да не забораве непокорене борце против ужасне њемачке окупације, оне који су пружали отпор, крварили и страшно патили за слободу и људско достојанство.
***
Као одговор на тврдњу њемачког предсједника да је питање репарација затворено, митрополит кисамоски Амфилохије одржао је седмоминутни говор. Почео је тако што је истакао потресан историјски примјер критске великодушности: 1974. године, тадашњи митрополит Иринеј Галанакис је обезбиједио привремено склониште за посмртне остатке њемачких војника у историјском манастиру док се не успостави њемачко гробље. Митрополит је ово искористио да супротстави грчки дух помирења са тренутним ставом Њемачке о ратној одштети. Затим је директно изазвао предсједника по два главна питања: њемачкој улози која није подржавала током финансијске кризе у Грчкој (нарочито гурајући Грчку ка ММФ-у), и неријешеном питању репарација из Другог свјетског рата и окупационог зајма [новац који је нацистичка Немачка приморала Грчку да „позајми ” то када је окупирала земљу]. Он је чврсто одбацио њемачки став да су ова питања „правно затворена“, наводећи умјесто тога да представљају сталну „историјску одговорност“ и „национални императив“. У свом говору, који је изазвао одушевљене аплаузе присутних, посебно је наглашено да њемачко признање историјске одговорности мора бити преточено у конкретну акцију како у погледу окупационог кредита, тако иу погледу ратне одштете. Ово је нарочито била најдиректнија конфронтација са којом се предсједник Штајнмајер суочио током своје тродневне посјете Грчкој, доводећи га до суочавања са трајним утицајем нацистичких злочина на Криту.