Свештеник Руске православне цркве, свјетски путник и авантурсита Фјодор Коњухов* планира нову етапу преласка Јужног океана на веслачком чамцу, рекао је његов син Оскар Коњухов, шеф штаба експедиције, током састанка са руским амбасадором у Аргентини Дмитријем Феоктистовом. Он ће кренути од рта Хорн у Чилеу (најјужнија тачка Јужне Америке) и планира да стигне до Аустралије.Тачан датум почетка експедиције зависиће од спремности чамца и временских услова, али је полазак оквирно заказан за период од 25. новембра до 5. децембра. У децембру 2018. године Коњухов је већ ишао овом рутом, али у супротном смјеру – од луке Данидин на Новом Зеланду до рта Хорн. Затим је прешао 11 хиљада километара за 153 дана и поставио пет рекорда, укључујући и то да је највише дана провео у Јужном океану. Коњухов је подсjетио да је ова рута дужа 18 хиљада километара, а он ће ову дионицу прећи за нешто више од 200 дана: "На овој етапи нас чека изузетно захтјеван задатак. Када сам прошле године пловио од Новог Зеланда до рта Хорн кроз Тихи океан, прешао сам 11 хиљада километара за 153 дана. Сада је рута доста дужа - треба да пређем 18 хиљада километара како бих од рта Хорн стигао до обале Аустралије", навео је он.
"По први пут у историји човјечанства чамац са веслима ће се наћи на овој географској ширини. Од рта Хорн нико није пловио преко јужног Атлантика и преко јужног Индијског океана ка Аустралији, а није ни покушаo. Као што нико није летио ни на Марс, тако нико није пловио ни овим водама" рекао је Оскар Коњухов. Прва етапа кружног путовања Фјодора Коњухова преко Јужног океана одржана је од децембра 2018. до маја 2019. Ово је био први икада прелазак јужног Тихог океана чамцем на весла, рутом: Нови Зеланд - Рт Хорн. Раније је Фјодор Коњухов, током експедиције, срео амурског тигра у шуми на Приморској територији. Објавио је снимак тигра обасјаног свjетлошћу фењера у шуми. За пропутовање дуго најмање 200 дана, по слободној процени из штаба Коњухова, за њега је припремљено 100 килограма сублимираних намирница (конзерви, паковане хране и слично), а предвиђено је да он дневно унесе око 5.000 калорија, с обзиром да ће веслати око 15 сати дневно. Истина, иако су све намирнице јако укусне, оне јако брзо досаде, па ће се Фјодор сасвим сигурно сналазити и у ходу. Ловиће лигње, јер су оне једноставне за припрему и можда понеку рибу. Али, само у изузетним случајевима, јер се риба првенствено налази близу обалске линије, куда он не планира пловити, а друго – за њену припрему потребан је и гас, који би требало чувати за сваки случај. На води се никада не зна да ли ће нешто поћи по злу, па треба размишљати неколико корака унапред.
Када је упитан шта је најважније на оваквом пропутовању, Коњухов је без размишљања одговорио да је најважније да нема јаких ветрова: "Ветар који дува у сусрет умногоме отежава веслање, а значи да се у путу може изгубити и недељу дана". Не плаши га, како каже, чак ни чињеница да је на пучини сам и да у околини нема бродова који би му у случају нужде помогли. "Увек говорим да је чамац са веслима на пучини одличан начин да се човек научи смирености. На пример, када бих у Москви скренуо на погрешном скретању, изгубио бих 15 минута да се вратим на руту. Овде, ако ветар дува у сусрет, губи се и до недељу дана, што је итекако тешко, то челичи живце и учи смирености и стрпљењу", објаснио је Коњухов.
"Ја на пучини готово да ни не причам. Тамо се човјек боји и сопственог гласа. Јер у океану нема гласова, само звукови таласа који ударају у чамац и понекада звукови ветра. Чак се ни албатроси не чују над океаном, већ само у тишини лете изнад воде", појаснио је Коњухов како изгледа његова пловидба. 
"Ништа се ни не види около, ништа осим хоризонта. Тамо нема чак ни уобичајених боја на које смо сви навикли", додао је он, објашњавајући да овако монотона слика на психу делује веома јако. "Кроз 2 до 3 месеца човек почиње да се осећа јако чудно, као да му константно нешто недостаје." А недостаје свачега. Припрема вјеронаука.нет

* Фјодор Коњухов рођен је 12. децембра 1951. године у селу Чкалово (Запорошка област). Када је имао 15 година, одлучио је да чамцем пређе Азовско море. И иако пут није био лак, младић је успео да постигне свој циљ. Вриједи напоменути да се прије тога озбиљно бавио веслањем, а имао је и вјештине једрења. Прва велика експедиција Фјодора Коњухова догодила се 1977. године, када је могао да путује једрењаком у Тихом океану и понови пут Беринга. Након тога, организовао је експедицију на Сахалин - највеће острво у Русији. Ппрви је човјек на свијету који је био на пет полова наше планете: Сјеверни географски (трипут), Јужни географски, Сјеверни пол неприступачности, врх Монт Евереста на Хималајима (пол висине) и Рт Хорн у Јужној Америци (пол јахташа). Коњухов је 2010. године рукопложен у чин ђакона. У својим интервјуима више пута је говорио да му је током разних искушења увек помагала молитва Богу. Средином 2016. године Фјодор Коњухов је поставио рекорд летећи око планете балоном за 11 дана прешавши преко 35.000 км.Током својих путовања Коњухов је сликао и писао књиге. Аутор је 18 књига.

Уочи дводневне посјете Републици Српској, предсједник Владе Србије Милош Вучевић обишао је, данас 30. новембра 2024. године, Саборни храм Свете тројице у Мостару. Вучевића су дочекали епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и премијер Републике Српске Радован Вишковић. Вучевић је обишао унутрашњост храма, који је у процесу реконструкције. Он је посјетио и Владичански двор и конзулат, гдје га је дочекао генерални конзул Србије у Мостару Васо Гујић.Саборна црква Свете Тројице у Мостару је саборни храм епархије захумско-херцеговачке Српске православне цркве. Саграђена је 1873. године, а поптуно је уништена у рату 1992. године. Обнова цркве започета је 2010. године. Предсједник Владе Србије Милош Вучевић боравиће данас и сутра у дводневној посјети Републици Српској, гдје ће се састати са највишим представницима Српске. 
Посјета Храму Васкрсења Христовог у Пребиловцима
Премијер Вучевић је посјетио и духовни и културни центар ”Свети Краљ Милутин” који је саграђен на мјесту гдје се догодио масакр над Србијима. У духовном центру, премијер је обишао изложбу посвећену страдању Срба. У Пребиловцима се догодио масакр почетком августа 1941. године када су усташе убиле 826 од 994 Срба, становника Пребиловаца и околине. Жртве су углавном биле жене, деца и старији људи од којих је већина бачена у оближњу јаму Голубнику. -Обишао сам Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима и поклонио се сенима страдалих Срба у Другом светском рату. Пребиловци је мјесто погрома и патње Срба, мјесто бола и туге која не пролази, мјесто које је синоним за јаму у коју су усташе лето 1941. године бациле 850 мештана овог села, жене, дјецу, нејачи. Као да ова страшна бол није била довољна, у јуну 1992. године минирана је и порушена Спомен-костурница са костима ових мученика, чиме су још једном бездушно убијени. Пребиловци су наша вечна рана и зато мучеништво овдашњих Срба никада нећемо заборавити- написао је премијер на свом Инстаграм налогу. Након обиласка истакао је да ”нико ко је нормалан човек не може да разуме да се овакве ствари могу десити.” ж
-Ми смо сви учили, читали, али другачије је када дођете, осетите атмосферу, чујете аутентичну причу. Моја топла препорука, топла у смислу да је лековито, да свако ко је српског рода бар једном у животу дође да види шта је наш народ пролазио у БиХ и какве су страдалне судбине задесиле многе породице на овом простору.  Премијер је навео и да ће се рјешавати и питање путева, водовода, јер када има живота све може да се реши. 
-Црква у Пребиловцима да се прошири на манастир, да то све завршимо. Неко је системски радио свакодневно да поништи све што је српско, православно. Много тешка прича, а оно што ме посебно ужасава је да готово нема простора на којем наш народ живи да немате сличне приче. Од срца сам био од Краљева, Крагујевца, стрељање ђака, бацање људи у Дунав за време рације на северу, да не идемо Јасеновац, Паг, КиМ данас. Невјероватна судбина једног народа, који нје велики по броју људи, али је велики, на жалост, по жртви. Вучевић тврди да народ Републике Српске може да рачуна на подршку Републике Србије. 
​-Разговарали смо око проблема школовања деце на матерњем језику, односно на српском језику, како то да помогнемо. Захвалан сам СПЦ, односно епархији, која може да се бави просветом. Један од главних изазова је да деца похађају школу на матерњем језику. Да науче ћириличко писмо, историју- закључио је.  Извори: Танју г и Вечерње новости

„А човек из кога изађоше демони мољаше га да би са њим био; али га Исус отпусти говорећи:- Врати се дому своме и казуј шта ти учини Бог. И он отиде проповедајући по свему граду шта му учини Исус“ (Лк 8, 38-39).
Тако се, браћо и сестре, завршава данашње Јеванђеље у којем, како сте чули, Господ говори исцељеном човеку да открије тајну исцељења Гадаринцима. А то је оно што је он и учинио. Јеванђеље нам не говори како је он то све испричао шта му се све десило; али на основу значења ове јеванђеоске проповеди, могли бисмо у потпуности замислити шта је он говорио и о чему је вероватно говорио. Ево шта је говорио:
Ви Гадаринци ме знате од детињства. Рођен сам међу вама и одрастао међу вама, у вашој Гадаринској земљи, земљи безакоња. Видите шта се десило. Ви нисте живели по Закону који Вам је Бог открио, већ по свом безакоњу. У вашој жељи за богатством и комфору били сте уплетени у грешну трговину, трговину коју Бог није благословио. Узгајали сте свиње. Имали сте читаво крдо свиња, које су према Божијем Закону, сматране нечистим животињама. Бог вас је казнио и дао вас под ђавољу власт. И према несумњивом Божијем промислу, све те демонске силе настаниле су се у мени самом- родио сам вам казну. Од људског бића постао сам звер. Нисам могао да живим у кући- живео сам у забаченом месту, у пећини где су мртваце сахрањивали. Везали сте ме ланцима, ја сам их кидао. У мени није био само један демон већ легион демона; као што сте истински и видели када је Он који ме је излечио дозволио демонима да уђе у крдо свиња, које се бацило са стрмине у језеро и удавило се. Да, сад заиста можете да замислите зашто је т проузроковало толико зла и невоље. Била је у мени огромна сила. Демони су опседали све моје људске страсти и доводили их до монструозног стања. Због тога сам вас дивљачки мрзео, због тога сам желео да вас мучим, да вас уништим. А сада ме је та сила напустила. Молим вас за опроштај. Волим вас сад као браћу желим да вам будем суграђанин. И захвалан сам Ономе Који ме ослободио- Он је мој Спаситељ- Он је мој Бог! И ја вас све призивам Њему. Све што тражите: мир, срећу, радост- све ћете наћи у Царству Небеском. Сви ви који плачете, идите Њему. Он ће вам обрисати сузе. Он ће вам дати више него било какво земаљско богатство. То је оно шт је бивши бесомучник говорио Гадаринцима. Он би могао то исто да каже и нама. И ми не бисмо били изненађени, јер се веома сличне ствари дешавају управо сада. Све новине нам пишу о неким ужасима који се не могу објаснити без учешћа силе зла. А против ове ноћне море изгледа да можемо чути глас човека којега је Христос исцелио: „Имам мир и тишину у души. То ми је Христос дао. Он ће то и вама дати. Похитајте Њему. Моје срце је испуњено слатком грижом савести“. Али наш неповерљиви ум приупитаће: да ли је то тако? А чак и да је тако, колико ће слатка грижа савести трајати? У данашњем читању Апостола дат нам је одговор: “А Бог, који је богат у милости, због велике љубави својом којом нас заволе, и нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом благодаћу сте спасени и са Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, да покаже у вековима који долазе превелико богатство благодати добротом према нама у Христу Исусу. Јер сте благодаћу спасени кроз веру, и то није од вас, ДАР ЈЕ БОЖИЈИ“ (Еф 2, 4-5,8) У овим Апостоловим речима имамо читаво једно откриће. Чули смо о о патњи човека који је поседнут и како је ослобођен од тога Божијом Милошћу. Та иста Милост може се излити и на нас. Али Милост се даје кроз веру. Шта је вера? Да бих вам одговорио на ово питање испричаћу вам један случај из свог студентског живота.
Студирао сам на Политехничком Институту. Истовремено сам био члан хришћанског студентског удружења. Једном смо ми студенти одлучили да позовемо на наш састанак нашег наставника, оца Џона Егорова, познатог професора теологије. Он би дошао у Лесној, предграђе Санкт Петесбурга, где се налазио наш политехнички институт. Питали смо га да дође да нас посети, али он је одговорио: „Никада нисам био тамо и не знам како да дођем“. Наш пријатељ који га је позвао рекао је: „Оче, једноставно је. Прво одете на станицу и тамо ћете наћи трамвај. Сачекајте трамвај број 20. Нема потребе да питате било кога, само идите до краја. Кондуктер ће рећи: “Политехнички институт- последња станица“. Изађите, станите окренути леђима трамвају и видећете стазу испред себе. Овде, потражите број 6 и ту је двориште, а у дворишту је једна кућа. Идите на други спрат и ми смо ту“. Отац Јован рече: „Седмица је прошла и недеља је дошла. Узео сам свеску, погледао шта сам написао, и одмах сам знао шта морам да урадим. Сетио сам се свега шта ми је ваш пријатељ рекао, и то сам у себи прихватио тако да ми се чинило да сам већ то одрадио. Све сам то одрадио у стварности и ево ме овде са вама“. То је управо оно шта значи вера: прихватити у себи нешто што вам је речено, и то што вам је речено урадите“. ​Овде у Светом Јеванђељу дата су нам обећања, али и упутства шта морамо да урадимо да бисмо примили ова обећања. Хајде да их примимо са вером. Хајде да извршимо све оно зашто су нам дата упутства у нашем животу и да примимо исту Милост, исти мир, исту радост. Ми ћемо онда примити све што је примио бесомучник кога је Христос излечио. Онда ће се Христове речи односити и на нас: „Врати се дому своме и казуј шта ти учини Бог“. ​
Омилије из „Само нам је једна ствар потребна“, Беседе архиепископа Андреја (Римарека) /За вјеронаука.нет превела са енглеског језика Сања Симић де Граф

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је разговарао данас са јеромонасима Јустином и Нифоном из светогорског манастира Симонопетре од којих је на дар добио књиге о знаменитом српском средњовековном владару Јовану Угљеши Мрњавчевићу. Сусрету у Парохијског дому храма Светог Саве на Врачару присуствовали су и виши научни сарадник Византолошког института САНУ др Срђан Пириватрић и профсор Православног богословског факултета ђакон др Драган Радић. Гости са Свете Горе су исказали посебно поштовање према деспоту Угљеши, владару Серске области, који је највећи добротвор манастира Симонопетра после оснивача, Преподобног Симона. Манастир је издавач монографије, на грчком и српском језику, нашег академика и научног саветника Византолошког института САНУ Гојка Суботића Јован Угљеша, Христољубиви деспот Сера 1365-1371 о владару који је пострадао у Маричкој бици заједно са братом, краљем Вукашином Мрњавчевићем. Његова Светост је захвалио гостима са Свете Горе на даровима и посебно на томе што чувају успомену на српског властелина, великог добротвора православних светиња. Јеромонаси Јустин и Нифон су потврдили Патријарху српском да ће наставити молитвено сећање на деспота ктитора, са жељом да на месту његовог страдања у близини данашње грчко-бугарске границе буде подигнут храм, као и да, када се за то стекну услови, буде покренут разговор о његовом уписивању у диптих светих. Памћење његових добрих дела траје вековима, а нарочито његове благочестивости кроз дарове манастирима Свете Горе. У близини манастира Ватопеда деспот Угљеша је подигао болницу и обновио храм Светих бесребреника осликан изузетним фрескописом из 1370. године, међу којим је и једина фреска самог ктитора. Српски владар је био и ктитор болнице манастира Есфигмена, као и потпуне изградње манастира Симонопетре, који је до тада био знатно мањег обима. До данас у том манастиру Јован Угљеша се помиње као други ктитор, а сваког 26. септембра монаси му служе помен.
Подсећамо, 29. септембра 2024. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит Дидимотике, Орестијаде и Суфлија г. Дамаскин је служио свету Литургију у Черномену (грчки Орменион), а затим и традиционални годишњи помен српским владарима краљу Вукашину и деспоту Угљеши Мрњавчевићу пострадалим у Маричкој бици 26. септембра 1371. године, као и свим осталим српским витезовима који су верношћу Господу и Цркви Православној, оружјем и својим телима, стали у одбрану отаџбине и вредности хришћанске Европе од надирања из Азије. Залагањем митрополита Дамаскина, уз учешће Министарства културе Србије, у плану је подизање капеле и спомен-обележја погинулим владарима и ратницима на месту битке. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је приложио за капелу, чије се подизање планира за наредну годину, копију чувене двостране иконе Богорородице Прибежиште (Катафиги) и Визије пророка Језекиља, за коју се сматра да ју је непосредно после битке наручила деспотица Јелена, у монаштву Јефимија, супруга погинулог деспота Угљеше, чуване вековима у манастиру Поганову у близини Пирота, пре него што је однета у Софију, где је данас у Музеју икона у храму Светог Александра Невског. Извор

30. новембра (17. новембра по „старом календару“јулијанском календару). Свети Григорије Чудотворац, епископ неокесаријски, је један од најцјењенијих светаца древне Цркве живио је у III вијеку на територији данашње Турске. Рођен је у граду Неокесарија (сјеверно од Мале Азије) у незнабожачкој породици. Добивши изврсно образовање, од младости је тежио Истини, али мислиоци антике нису могли да задовоље његову жеђ за знањем. Истина му се открила тек у светом јеванђељу и младић је постао хришћанин. Да би наставио своје образовање, свети Григорије је отишао у Александрију, тада чувени центар паганске и хришћанске науке. Радознала младост похрлила је у александријску школу катихизиса, где је предавао презвитер Ориген, чувени учитељ који је посједовао огромну снагу ума и дубину знања. Свети Григорије је постао ученик презвитера Оригена. Накнадно је светац о свом ментору написао ово: „Овај човјек је од Бога добио највећи дар - да буде преводилац Божје ријечи људима, да разумије  Ријеч Божију онако како ју је сам Бог користио и да је објасни људима онако како они могу да је схвате“. Осам година је свети Григорије учио код презвитера Оригена и примио крштење од њега. Подвижнички живот, целомудреност, чистота и непожељност светог Григорија побудили су завист код самопоузданих и грехољубивих незнабожачких вршњака и они су одлучили да клеветају светог Григорија. Једном, када је разговарао са учитељима на тргу, пришла му је позната блудница у граду и почела да захтева плаћање за гријех који је наводно почињен с њом. Испрва јој је свети Григорије кротко приговорио да се вара, мијењајући га са неким другим. Међутим, блудница није одустала. Тада је замолио пријатељицу да јој да новац. Чим је блудница узела у руке неправедно мито, она је у налету бијеса пала на земљу, а затим признала обману. Свети Григорије се молио над њом, а демон ју је напустио. У младости се свети Григорије повукао у пустињу, где је у посту и молитви стекао дарове прозорљивости и пророштва. Једном се светитељ усрдно молио Богу и Богородици да му открију истински начин поштовања Свете Тројице. Током молитве, Богородица му се јавила са апостолом Јованом Богословом, који је научио светитеља како да исповиједа тајну Пресвете Тројице. На овом Откривењу се заснива православно учење о Светој Тројици, које су касније развили црквени оци: Василије Велики, Григорије Богослов и Григорије Ниски. Својом хришћанском побожношћу, способношћу да дубоко проповиједа Ријеч Божију, бројним чудима и мудрим управљањем црквама, светац није само повећао број хришћана у свом крају. Штавише, уочи своје блажене смрти (светац је отишао Господу око 266-270. након Христовог рођења), У Неокесарији је остало само 17 незнабожаца, упркос чињеници да је, када је владика Григорије дошао на ову столицу, овдје било само 17 хришћана.  Светитељ се прославио мноштвом праведних дјела и чуда: протјеривањем демона, изљечењем болесних, помирењем зараћених. Вјеронаука.нет

30. новембар –  Свети Григорије Чудотворац Неокесарјски
Потомак грчких досељеника из Неокесарије, будући епископ, богослов и проповједник рођен је почетком 3. вијека у породици имућних многобожаца који нису штедјели новац за образовање свог сина. Након завршене гимназије, Григорије је ступио у школу реторичара, а затим је, затекао се у породичним стварима у Кесарији Палестинској, остао да слуша чувеног хришћанског презвитера Оригена. А шарм његове личности учинио је да младић заборави све своје претходне планове и постане његов ученик. Али како се догодило да учитељ светитеља постане анатемисани јеретик? И шта би могао да га научи?
Сам Свети Григорије писао је о свом учитељу: „Овај човјек је од Бога добио највећи дар – да буде преводилац ријечи Божије људима, да Ријеч Божију разумије онако како ју је сам Бог употребио, и да је објашњава људима како је они могу да разумију." Осам година је учио код Оригена, примио од њега крштење и о свом учитељу написао тако похвалну ријеч да читаш и да се запиташ: да ли је ово писано о човјеку или о анђелу небеском?
Оригенова популарност, његов утицај и током живота и послије смрти били су огромни. У историју хришћанског писања ушао је као један од најплоднијих писаца. Блажени Јероним Стридонски је о њему писао: „Дјела (његова) не надмашују ли у збиру  дјела грчких и латинских писаца? Ко би икада могао да прочита онолико колико је он написао?"
Ученик Климента Александријског, Ориген је чак на неки начин надмашио свог учитеља. Посједујући апсолутно фантастичан радни капацитет, ова личност  је током једног живота успјела да уради онолико колико би другима било довољно за пет живота. Његов велики поштовалац Јевсевије Памфил (посвећује му VI књигу своје Историје) је написао: „„Много би се морало рећи некоме ко би се обавезао да опише живот овог човјека у слободно вријеме“.  Син хришћанског мученика и сам пострадао због исповиједања Христа, Ориген је у животу био сличан класичном лику светитеља: без украса и задовољстава, само један огртач, без обуће, најнужнија храна, без меса, без вина, спавање на голом поду ... Све је то учинило Оригена посебно популарним међу монасима. Дуго се сматрао једним од отаца Цркве. Међу његовим ученицима били су свети Василије Велики и Григорије Богослов. Али послије триста година не само да је назван јеретиком, већ је и анатемисан.
Светац или јеретик?
Шта је онда у Оригеновом учењу, које је, према неким свједочанствима, износило 2.000 дјела (од којих је до нас дошло 16), осудила Црква у 6. вијеку? У жару полемике са монархијском јереси која спаја Лица Свете Тројице у једно, Ориген (иако му је њихово јединство било очигледно) наглашава разлику између ових Лица, такорећи Њихову „субординацију“, гдје је Бог Отац био, такорећи, „виши“ од Бога Сина, а Он је, пак, „виши“ од Бога Духа Светога (јерес субординационизма).
Ориген износи своје учење (оригенизам), које је под јаким утицајем Платоновог философског система, о стварању као вјечитом и непрестаном Божијем акту. Надаље, у њему је учио о чудноватим и Цркви непознатим космологијама, о пре-егзистенцији људских душа (Бог је, по том јеретичком учењу, створио овај свијет да би у њему постојале душе, за казну повезане са тијелом, које нису починиле довољно тежак гријех да би биле сврстане са демонима, нити довољно лак да би постале Анђели). Оригеново учење о међусобној једнакости Анђела по савршенству осудио је V Васељенски сабор као заблуду. Исти Сабор је осудио и другу Оригенову заблуду, по којој ће наступити вријеме када ће се и сам Сатана са анђелима својим повратити Богу и добру, и коначно се измирити са Богом.
Оригеново учење осуђено је као јерес на Петом Васељенском Сабору (553. године у Цариграду), по иницијативи императора Јустинијана, када је анализирао његово учење и затим упутио посланицу Мини, патријарху Константинопоља. У тој посланици изложено је десет анатематизама. Закључна тачка гласи: „Анатема и Оригену, прозваноме Адамант, који је изложио то нечасно и преступно учење, као и свакоме ко прихвати те мисли, или их штити или на неки начин ради на томе да се оне понове...".
Ученик који је надмашио учитеља
Када су два монаха дошла код преподобног Симеона Јуродивог, који је живио у 6. вијеку, и питали шта је Ориген крив, светитељ је разрешио њихове недоумице ријечима: „Ориген... зашао је у море, није могао да изађе из њега и удавио се у дубини“. Али, на нашу срећу, већина његових ученика је ипак испливала. А међу њима је и епископ Неокесаријски Григорије. Његова проповијед, по свједочењу светог Григорија Ниског, била је жива и плодна. Поучавао је лијечећи болесне, помажући онима у невољи, рјешавајући свађе и жалбе. Заповиједао је злим дусима, заповиједао горама и водама, лијечио све муке и болести, пред гонитељима бивао невидљив, прозирао у даљини не само догађаје него и мисли људске. Скончао земни живот 270. год. у дубокој старости. Када је дошао за епископа у Кесарију затекао је сав град незнабожачки само са 17 хришћана, а када је одлазио из овог живота оставио је сав град хришћански само са 17 незнабожаца. Зато је примио вијенац славе од Господа свога у царству небеском. Већ у IV вијеку почело је поштовање Светог Григорија Неокесаријског. А од 5. вијека почели су да га зову Чудотворац. Свети Василије Велики каже да је мјесто Григорија Чудотворца је међу апостолима и пророцима, јер је „„ ”ходио у једном Духу са њима, цијелог живота ишао је стопама светих, у све дане своје у животу јеванђелском свестрано напредовао... као нека велика блистава светлост осветлила је Цркву Божију".

​Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је примио данас у Патријаршијском двору у Београду гђу Олгу Љубимову, министра културе Руске Федерације, заједно са г. Николом Селаковићем, министром културе Републике Србије.
Његова Светости Патријарх г. Порфирије је упутио срдачну добродошлицу уваженој гошћи истичући да духовне везе два народа, засноване на заједничком пореклу и једној вери православној, засигурно претходе културним везама и стремљењима, што је све скупа вековима учвршћивано заједничким историјским искушењима, али, напослетку, и заједничким победама. – Мој увид је да и данас, баш захваљујући сличном или готово истоветном историјском искуству, руска и српска култура имају сличне изазове, изналазе подједнака решења и теже истим циљевима. У свему томе пресудно је важно да савремена култура не занемарује духовно наслеђе и историјске изворе, него да управо на тим основама темељи садашња прегнућа, чиме се осигурава стабилан идентитетски оријентир, што је темељни предуслов опстанка и развоја сваког народа – истакао је патријарх Порфирије. Гђа Љубимова се захвалила на гостопримству и обавестила Његову Светост да је и њена актуелна посета Србији заправо у блиској вези са Патријарховим речима, јер је данас, заједно са министром Селаковићем отворила, сада већ традиционални, Пети Руско-српски културни форум на тему „Очување културног наслеђа у Русији и Србији: историја и савременост“. Русија и Србија одувек су се брижљиво односиле према културном наслеђу о чему сведочи велики број споменика културе, а то обавезује да наше наслеђе чувамо за будуће генерације, исткала је гошћа. Министар Селаковић је рекао да јачање културних везе две земље представља темељне вредности наших билатералних односа и чини једну од најчвршћих спрега два народа и две државе. Пријему су присуствовали: г. Александар Боцан Харченко, амбасадор Руске Федерације у Србији; г. Рустам Абијев, помоћник министра културе Руске Федерације; г. Андреј Темјашов, министар саветник Амбасаде Руске Федерације у Републици Србији; гђа Алина Иваншченко, начелник Одсека за међународну културну сарадњу Министарства културе Руске Федерације; г. Евгениј Марускин, портпарол Министра културе Руске Федерације; г. Владлен Зеленин, саветник Амбасаде Руске Федерације у Републици Србији; г. Игор Хопрјачков, други секретар Амбасаде Руске Федерације у Републици Србији; протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског и г-ђа Светлана Гољак, преводилац. Извор: СПЦ

Предстојатељ Кипарске православне цркве Његово Блаженство архиепископ Архиепископ Нове Јустинијане и свег Кипра г. Георгије, у интервјуу за програм „Τομες στα Γεγονοτα” говорио је о значају Кипарске цркве у очувању хеленског идентитета. Коментаришући политичку ситуацију између Грчке и Турске, архиепископ Георгије истакао стратешки значај Кипра за хеленизам* у цјелини.
„Ако Кипар падне, почеће деконструкција Грчке“, рекао је он, објашњавајући да је острво источно упориште хеленизма и православља. Губитак суверенитета Кипра, по ријечима архиепископа, отвориће пут за даљи притисак на Грчку у питањима националног суверенитета. Говорећи о раду Цркве, архиепископ је истакао њен значајан допринос очувању грчког језика на Кипру. „Ако овде говоримо грчки, то дугујемо Цркви“, рекао је он. Кипарски предстојатељ је рекао и да је министру просвјете Кипра већ поднио приједлог за јачање наставе грчке историје у школама. Позвао је на јединство и будност у суочавању са изазовима са којима се хеленизам суочава. „Морамо остати јединствени, јер само тако можемо бранити своју историју, своју вјеру и своју Отаџбину“, закључио је архиепископ.Припрема вјеронаука.нет/ Извор:spzh.eu/ru

* Хеленизам (грч. ἑλληνıσμός: опонашање свега што је грчко), у ширем значењу, грчка култура у свим фазама свог развоја, као и прихватање те културе.

Браћа Матеј и Јаков живјели су са оцем Алфејем у Капернауму. Капернаум се налазио на путу који је повезивао два велика града: медитеранску луку Цезареју и сиријску престоницу Дамаск. За путовање таквим путевима наплаћивала се царина од трговаца. Будући апостол Матеј радио је и као сакупљач пореза - цариник.

Правојерни Јевреји презирали су царинике - Јевреје који су убирали порез у корист римских освајача, богатих, који су гулили кожу са својих саплеменика. Замислите изненађење Матеја када се Исус који је пролазио окренуо према њему ријечима: „Прати ме“. И оставивши све једном заувијек, Матеј га је слиједио.

Матеј је био нераздвојан са Христом до Његовог затварања, чуо је све што је Спаситељ учио, био свједок чуда и исцјељења. Заједно са осталим апостолима видио је васкрслог Спаситеља и примио је обећани Дух Утешитеља на дан Педесетнице.

Инспирисан Духом Светим, Матеј је саставио рукопис у којем је изложио све што је видио и чуо као апостол. Тако су први хришћани имали прво књижевно свједочанство о Христу - Јеванђеље по Матеју. Прије свега, јеванђелист се обратио својим саплеменицима - Јеврејима. Христос из Јеванђеља по Матеју је плот од плоти израиљског народа, наставак његове историје и испуњење обећања која су му дата.

Матеј је проповиједао у и око Јерусалима, Сирије, Персије и Етиопије. Проповијед апостола праћена је бројним чудима и довела је до оснивања етиопске хришћанске заједнице, коју је Матеј повјерио епископу Платону, од њега постављеном, да је води.

Матеј је страдао, у Етиопији, око 60. године. Локални пагански владар Фулвијан наредио је да се апостол разапне на земљу, а затим спали. Али као резултат тога, ватра се проширила на кипове идола и они су изгорели. Матеј је умро, али је сам Фулвијан прешао у хришћанство, а епископ Платон га је крстио узевши име апостола којег је погубио.

Временом, одрекавши се власти, Фулвијан је постао епископ, замјењујући покојног Платона. А апостола Матеја, Црква је почела да поштује као светитеља - мученика, јеванђелисту,  Христовог свједока. Његове мошти почивају у храму Сан Матео у Салерну (Италија). Црква слави успомену на јеванђелисту Матеја 29. новембра.
Цртежи Екатерине Гаврилове /извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ  на основу извора Фома.ру

Прочитај  детаљан опис живота и рада СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЈЕВАНЂЕЛИСТЕ МАТЕЈА -КОЈЕГ НАША ЦРКВА ГА ДАНАС ПРОСЛАВЉА

У Москви је данас одржана конференција поводом 150 година постојања подворја Српске православне цркве, раду и доприносу преминулог владике Антонија Пантелића, али и учвршћивању руско-српских дипломатских односа од 18. века до данас. Конференцију су отвориле први саветник амбасадора Србије у Русији, Снежана Павловић и Јелена Осипова, ванредни професор Катедре за славјанистику на Православном универзитету "Свети Тихон".Павловић је истакла духовно-дипломатски значај владике Антонија "који је својим примером, начином живота, али и црквено – научним радом оставио неизбрисив траг". Она је навела да је "Црквено јединство међусобна спона и нераскидиви савез две државе, који је вековима негован", а да прича о подворју и његовој изградњи "подсећа на причу о Хиландару, јер је оно постојало и пре Наполеона, али у његово време је разрушено, а после њега обновљено". 
"Историја се поновила, октобарски револуционари и комунисти разрушили су га, али је оно опет данас ту", навела је она. У склопу презентације приказани су и писани документи, а односе се на и ктиторку и светитељку Ангелину Бранковић која је прва тражила помоћ од цара Василија Трећег, и тиме створила "де факто" дипломатију, која се развијала и у "де јуре". Посебан део предавања посвећен је управо 18. веку царске Русије, која је "спречила католичко-лутеранску реформу у нашим друштвима и пружила помоћ православним Србима у Аутријској монархији" истакли су присутни историчари. 
"А када је Србија стекла потпуну независност, успостављени су званични дипломатски односи. Наравно, ови односи Русије и Србије грађени су управо званичним каналима. Имали смо конзулате у градовима Србије, касније Краљевине Југославије. А преко ових конзула помоћ и подршка стигла је и Србима, укључујући и оне који су остали на територији Османског царства и Аустрије", изјавио је историчар и стручњак Поклоничког центра Московске патријаршије Игор Рижов. Познато је да је овакав начин управљања покренула Јелисавета Петровна, ћерка Петра Великог, а после Кримског рата, Катарина Друга играла је велику улогу у заштити Балкана. 
"И ако су, рецимо, ове односе на делу Србије углавном заступали српски монаси, свештеници, епископи, који су често посећивали Русију и са њима су наши велики кнезови и краљеви директно долазили у контакт. У савремено доба, наша конференција је темпирана на 150. годишњицу отварања Северског метохија и ту је, наравно, велику улогу одиграо београдски митрополит Михаило и вођа нашег славенофилског покрета'", закључио је Рижов. Владика Антоније остаће упамћен и код Руса, као њихов ђак, али и као први архијереј чијем су погребу присуствовали патријарси обе државе. Он је последњи епископ, рукоположен од стране Патријарха Павла, и духовник који је дошао на подворје цркве апостола Петра и Павла, затекавши га у руинираном стању. Спавао је на бетону и обнављао га уз помоћ добрих људи. На 15. и последњем спрату здања у ком је одржана конференција, налази се православни храм у ком се обавља недељна богослужења, а у њему се налази и икона књегиње Милице Хребељановић. Извор: РТ Балкан

У престоници Тајланда, Бангкоку, 28. новембра 2024. године, одржан је састанак предсједавајућег Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије Његовог Високопреосвештенства митрополита волоколамског г. Антонија и Врховног патријарха будиста Тајланда Сомдета Пхра Аријавангсагатајана IX. Састанку су присуствовали и Патријаршијски егзарх југоисточне Азије, митрополит сингапурски и југоисточноазијски Сергије, секретар Тајландске епархије архимандрит Олег (Черепанин) и клирик епархије протојереј Данил Вана. Митрополит Антоније је будистичком вођи Тајланда пренио поздраве Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила. Предсједавајући ОСЦВ-а говорио је о свечаностима које су одржане у Бангкоку поводом 25. годишњице присуства Руске православне цркве на Тајланду, о стању међурелигијских односа и дијалога у Русији, као и о активностима Одјељење за спољне црквене везе. Патријарх будиста Тајланда срдачно је пожелио добродошлицу делегацији Руске православне цркве и напоменуо да Русија и Тајланд имају дугу историју добрих односа.На крају састанка учесници су размијенили поклоне. Извор: Моспат.ру

Његова Светост патријарх московски и све Русије г. Кирил је, говорећи 28. новембра 2024. године у Сали црквених сабора Саборног храма Христа Спаситеља у Москви на пленуму XXVI Свјетског руског народног сабора, навео главне пријетње „постојању Русији као велике, суверене, вишенационалне државе.” Његова Светост патријарх московски и све Русије г. Кирил говорио је на пленарном засиједању XXVI Свјетског руског народног сабора „Руски свијет: спољашњи и Унутрашњи изазови" («Русский мир: внешние и внутренние вызовы»).
Хришћани се не боје смака свијета
"Непријатељи човјечанства покушавају да унесу конфузију и немир у срца људи како би паралисали њихову вољу и одузели им храброст, пошто је људима који немају душевни мир лакше манипулисати", казао је патријарх Кирил. По његовим ријечима, хришћани се не боје краја свијета, јер чекају Господа Исуса који ће уништити зло и судити свим народима. Патријарх Кирил је поручио да то, међутим, не значи да треба само да сједимо скрштених руку и позвао своје сународнике да се одупру злу и "одбране високе моралне идеале".
Ширење и подршка неопаганских идеја
Један од главних проблема, који посебно погађа војску и омладину, по патријарху Кирилу, јесте ширење и подршка неопаганских идеја.
„Реторика неопагана обично се гради око идеја личног херојства, храбрости и подвига, које наводно нису својствене хришћанству“, рекао је патријарх истичући да је „погрешност ове тезе апсолутно очигледна“.
– Понављам: реторика неопагана се обично гради око идеја личног херојства, храбрости и подвига, које тобоже нису својствене хришћанству. Погрешност ове тезе је апсолутно очигледна. Морате бити потпуно неупућени у историју руског народа да бисте тврдили такве глупости. Подвиг је основа хришћанског живота, за који је потребна огромна храброст, воља и храброст. „Подвиг“ долази од речи „покрет“, као што сам често говорио, кретање напријед и горе. У подвигу увек постоји вертикална, односно духовна димензија. Историја Цркве познаје многе примјере светаца који су били војници. Руска православна црква такође пажљиво чува успомену на свете ратнике. Свети племенити кнезови Александар Невски и Димитриј Донској, праведни адмирал Фјодор Ушаков, монаси Иља Муромец, Пересвет и Осљабја и данас надахњују наше војнике који се боре на првој линији фронта, истакао је Његова Светост. Патријарх је напоменуо да „пријетња ширења неопаганизма са култом суровости и грубе силе заиста постоји, па и у војсци“, па је борба против таквих ставова „важан задатак и за војне свештенике и за одговорне команданте који примијете нешто слично код својих потчињених". Међу осталим облицима опасног ширења неопаганских идеја, патријарх Кирил је навео моду постављања фигура паганских божанстава за привлачење пажње туриста. Пагански идоли су само идоли, односно религиозни симболи, а не нека врста „умјетничког предмета“, како то понекад покушавају да представе. Наши благочестиви преци су свргавали идоле, и то не зато што су били некултурни људи, већ зато што су разумјели: не говоримо о културном фактору, већ о веома великој опасности за духовни живот.​
Патријарх Кирил је осудио ​и покушај да се Ноћ вјештица, под патриотским изговором, преименује у „Велесову ноћ“. Шта је ово ако не фалсификовање националне историје, замјена духовних вриједности и, извините, шамар руској култури? У одговору на овакву акцију не смије се показивати инертност и равнодушност. Ово нису ситнице, ово нису бајке, ово није омладинска игра - не, сасвим другачије. Важно је учинити све да спријечимо да се ови лажни и опасни симболи унесу у ум наше дјеце, поготово што се, као што сам рекао, у одређеним срединама ови симболи лако прихватају. 
Образовање и васпитање
Његова Светост је истакао низ проблематичних питања у савременом руском образовању. Он је прије свега истакао да се Црква са опрезом односи према „данас изреченим приједлозима да се средње образовање ограничи на осам разреда, а високо на три године“. Патријарх Кирил је још једном подсјетио да се образовање не може одвојити од васпитања, јер ако „образовање и култура не гаје у човјеку доброту, савјесност и љубав према отаџбини, онда се постављају алармантна питања: да ли се они развијају у правом смјеру? Да ли они заиста служе за добро народа?" С тим у вези, Предстојатељ је указао на проблем када неки од младих који завршавају факултете носе вриједности које су туђе духовној културној традицији Русије. Они не осјећају љубав, па чак ни поштовање према Русији, према њеној историји, они са нескривеним презиром говоре о руском народу, па чак и о руском језику“, рекао је Његова Светост. По ријечима Његове Светости, сва питања о томе зашто русофоби излазе из образовног система нестаће ако „сагледамо које вриједности млађој генерацији могу да усађују наставници „широких погледа на живот“, како сами себе називају. 
„Социјална шизофренија“: дечије књиге и цртани филмови
Патријарх Кирил је изразио посебну забринутост због врсте литературе (понекад и школске) и цртаних филмова који се данас нуде дјеци у земљи. Он је говорио о ситуацији у којој је учитељица за читање дјеце одабрала „савремена дјела која говоре о нормалности једнородитељских породица, ванбрачних веза или романтизују неприродну истополну љубав“. 
​– Може ли такав сумњив круг читања код човјека да формира чврста морална убјеђења? Одговор је очигледан: наравно да не! – рекао је Предстојатељ РПЦ. 
Истичући да су „савремена дјечја књижевност и њен квалитет предмет посебног разматрања“, Његова Светост је примијетио да, према неким посебним студијама, међу темама које се постављају у савременим дјечјим књигама „налазимо као што су идеализација издаје, човјек као животиња, одбацивање традиционалних друштвених улога у породици, нормализација било каквих девијација, „живи овде и сада, не размишљај о будућности”.
– Забрињава чињеница да су такве књиге, у принципу, присутне у лектири која се нуди дјеци. Слична ситуација се примјећује и у области дјечје анимације. „Све ово личи на неку врсту — не плашим се да кажем — социјалну шизофренију“, рекао је патријарх.
Патријарх Кирил је објаснио да „Црква с једне стране улаже велике напоре да ојача традиционалне духовне и моралне основе живота у нашем народу“, а истовремено „у дијеловима нашег друштва, у државним школама, на универзитетима и у медијско информисање, као случајно, постепено се усађује и популаризује сасвим другачији систем вриједности, стран нашој култури и духовној традицији
– Испада да једном руком стварамо и сакупљамо, а другом расипамо и уништавамо. шта је ово? – запитао се Он. Између осталих проблема који се тичу дјеце, патријарх Кирил је говорио „о застрашујућој епидемији псовки“, када је „ужасно чути како дијете од седам до десет година псује“.
Пријетња од алкохола
Још један озбиљан изазов за руски свијет је опасност од алкохола. Много причамо о потреби повећања наталитета и јачању породичних вриједности, о промовисању великих породица и борби против абортуса, али заборављамо да алкохол остаје страшна звијер која прождире људе. Распад породица, женска и мушка неплодност, рађање болесне дјеце, тешки смртни злочини почињени у пијаном стању и, коначно, нарушавање здравља и значајно смањење менталних способности како код оних који пију алкохол тако и код њихових потомака који примају лоше насљедство, — све то доводи до физичке, интелектуалне, духовне и моралне деградације људи и, дугорочно гледано, до неумољивог пропадања нације. Руска православна црква, свједочећи о смртној опасности од алкохолизма, не може а да не звони на узбуну по овом питању. Његова Светост је примијетио да су се вијековима „ширили и упорно наметали јавној свијести лажни стереотипи о наводно вјечној склоности руског народа да пије.
- Ништа тако! Руски људи су увијек били вриједни, одговорни и сврсисходни. Без ових важних квалитета једноставно би било немогуће створити државу као што је Русија“, рекао је с тим у вези патријарх који је признао да је са болом примио информацију да је 2024. године продаја алкохола значајно порасла: „за неке врсте, продаја је порасла чак и за 60%.
– Потрошња алкохола по глави становника остаје неприхватљиво висока. Ово је прави проблем у националним размјерама“, рекао је он. Алкохол има директан утицај на повећање морталитета међу становништвом, тако да никакве мјере за побољшање демографске ситуације у земљи неће имати опипљивог ефекта ако се не боримо за јачање трезвених увјерења. Знам да у неким руским регионима мјере за ограничавање продаје алкохола већ постоје или се о њима активно разговара. Мислим да је ово добра иницијатива која заслужује подршку истичући да је „потребно вратити руском народу схватање и увјерење да је трезвеност норма живота, посебно духовног живота.”
„Ако желимо да наставимо да задржимо свјетско лидерство у технолошком и интелектуалном смислу, ако желимо да се међу нашим људима рађају талентована, интелигентна и, што је најважније, здрава дјеца, борба против пријетње алкохола је изузетно важан задатак који се мора ријешити без одлагања“, рекао је патријарх.
Прећуткивање мигрантског проблема
Патријарх Кирил је у закључку говорио о проблему миграције, истакавши да ћутање о њему представља значајну пријетњу за руски свијет. Још једном да нагласим: несразмјерна замјена аутохтоног становништва мигрантима – носиоцима другачијег цивилизацијског кода, другачијег историјског искуства – може довести до критичне културне неравнотеже у нашој земљи. А ово, пак, представља несумњиву пријетњу за руски свијет, чије је вриједносно  језгро православље. Осим тога, није тајна да мигрантско окружење не игноришу ни они који проповиједају идеје радикалног исламизма и екстремизма, који представљају директну пријетњу руској државности. О томе сам већ говорио прошле године, али сам добио љутити укор од неких исламских вођа који нису били баш пријатељски расположени према Руској цркви. Ово ме је растужило. Зато што не говоримо о жељи Цркве да ограничи присуство муслимана у Русији, не говоримо о међурелигијској теми, већ говоримо о будућности наше државе. Говоримо о томе шта ће бити са Русијом, укључујући и судбину руског народа. И како да Црква не говори о томе? Припрема вјеронаука.нет/ Извор: patriarchia.ru

​Нови завјет започиње Матејевим јеванђељем, али о његовом аутору заиста знамо врло мало. У Јеванђељу је о њему написао врло кратко: „И одлазећи Исус оданде видје човјека гдје сједи на царини, по имену Матеја, и рече му: хајде за мном. И уставши отиде за њим“ (Мт 9, 9), сличну причу цитирају Марко и Лука. Занимљиво је да га Марко назива другим именом: Левије Алфејев, а Лука примјећује да је био цариник (ова ријеч је значила=убирач пореза и пореза) и додаје један, али врло значајан детаљ: „И он је, оставивши све, устао и кренуо за Њим ". Међутим, сам Матеј себе назива порезником кад наводи имена апостола. То је све што нам Нови Завјет говори о овом човјеку. Овај апостол нам није оставио своје поруке, ништа се не извјештава о његовом посебном учешћу у неким догађајима историје Јеванђеља, о његовој бесједи након Вазнесења, и уопште о његовом животу. Ништа осим ове кратке епизоде - прекретнице када се све промијенило одмах и заувијек.
Дакле, Матеј, звани Левије (тада су људи могли имати два имена), био је брат другог апостола, Јакова. Њихов отац се звао Алфеј, браћа су живјела у галилејском граду Капернауму, који се налазио на путу који је повезивао два велика града: медитеранску луку Кесарију и главни град Сирије, Дамаск. На таквим путевима су се убирали порези од пролазних трговаца, Матеј је служио на таквим царинама. Царинска служба је, наравно, пружала значајне могућности за обогаћивање: новац можете сакупљати не само у благајну, већ и у свој џеп. Поред тога, порезници су служили римским освајачима и окупаторима. Није изненађујуће што је израз „порезници и грешници“ постао нека врста пословице, која се огледа у Јеванђељу: порезници су били имућни и утицајни, али су их људи презирали. Име Левије звучи у оштрој супротности са овим дијелом: подсјећа на Левија, сина Јакова, чији су потомци били свештеници и левити - људи који су непрестано служили Богу. Родитељи, дајући такво име сину, вјероватно су му пожељели управо такву судбину, али он је изабрао другачији пут.
​Шта је могао помислити кад је видио да поред њега пролази познати учитељ и пророк о коме сви око њега говоре? Људи обичног ранга презирали су се да комуницирају са порезницима, али овдје - велики праведник! Наравно, неће хтјети ни да баци поглед на званичника огрезлог у корупцији, који броји кованице узете од поштених људи са ликом страног цара ...
​Христос није поставио никакве услове, није му ништа замјерио и рекао је само једно: „слиједи ме“. А Матеј га је пратио, једном заувијек, напуштајући свој уносан посао. Предање прецизира да је он  истовремено четвороструко вратио свима које је раније неправедно закинуо, као што је то обећао учинити други преобраћени цариник, Закхеј. Али не знамо ни да ли је Матеј имао прилику за то - ко га је управо прошао на путу! Штавише, било је потребно одмах слиједити Исуса - није било времена за објашњења и прорачуне, чак ни код оних који су живјели у близини. Није увијек могуће поправити насталу штету, извинити се због нанесене увреде - али увијек је могуће промијенити свој живот, што је он и учинио. Не знамо детаље овог каснијег живота, али је свакако био посвећен проповиједању Јеванђеља.
​Матеј је написао своје јеванђеље у Палестини (Мт 27,53; 28,15). Нема полемике око мјеста писања: Матеј се јасно обраћа својим саплеменицима Јеврејима. Даје многе детаље који су за њих значајни, наглашава како су се старозавјетна пророчанства обистинила у Исусовом животу - ово је било важно за оне који су очекивали Месију, који су вјеровали у Писмо, које данас називамо Старим завјетом. Лука и Марко су, обраћајући се другим читаоцима, писали другачије. Дугачка листа имена, Христов родослов, којим започиње ова књига, такође има своје значење. Од самог почетка Матеј извјештаје о Христу ставља у контекст Свете историје. Исус није дух или анђео, као што су неки касније вјеровали, већ плот од плоти израиљског народа, наставак његове историје и испуњење обећања која су му дата.
У давним временима постојали су докази да је чак и језик овог Јеванђеља изворно био јеврејски (мада би се и уско повезани арамејски могао тако назвати), али овај текст није стигао до нас, а не можемо бити сигурни ни у његово постојање - имамо само грчки текст овога, и као и остатак Јеванђеља. Иако је Матеј писао за Јевреје, желио је да га разумију не само Јевреји, а поред тога, многи од Јевреја који су живјели далеко од своје земље, чак су и тада у свакодневној комуникацији прешли на друге језике. Зато је и он, као и други јеванђелисти, писао на грчком, на језику међуенационалне комуникације тог доба.О даљњем животу самог апостола сазнајемо из црквене традиције, али овдје нема потпуног јединства. Прво је проповиједао у Јерусалиму и околини - књига Дјела апостолска, која говори о првим мисионарским путовањима, не помиње Матеја. Али онда се очигледно преселио из Палестине на Исток и посјетио Сирију, Персију и Мидију (данашњи Иран), могуће и Индију. Посебно су познате приче о његовом проповиједању у Етиопији и шире, међу канибалистичким племенима црне Африке. Ово проповиједање праћено је бројним чудима и довело је до оснивања локалне црквене општине, коју је апостол повјерио епископу, од њега постављеног, по имену Платон, којег је он рукоположио.
​Тамо је, према опису свог живота, мученички страдао око 60. године: локални незнабожачки владар по имену Фулвијан наредио је да га распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. а затим спале на лаганој ватри, прекривенег грањем, али као резултат, пожар се проширио на кипове идола, који су изгорјели и истопише се од огња као восак ... Апостол је умро, али је сам мучитељ прешао у хришћанство, а затим га је крстио епископ Платон, узевши име Матеј. Одсад је погубљеног апостола поштовао као свеца. Временом, одрекавши се световне власти, и сам је постао епископ, замјењујући покојног Платона.
Тешко је судити колико је ово предање историјски поуздано - у сваком случају грчка и латинска имена (Платон, Фулвијан) у то вријеме очигледно нису била у употреби у Африци, па је прича о смрти апостола очигледно била подвргнута даљој обради. Сасвим је могуће да се у овом случају Етиопијом назива извјесни прилично дивљи дио Азије насељен црнцима - таква теорија је више у складу са главним азијским правцем лутања апостола. То може бити јужна Арабија или неко подручје Хиндустана. Међутим, према другим изворима, његово мучеништво се догодило у малоазијском граду Јераполису, који је данас познат туристима који посјећују изворе калцијума Памук-Кале у Турској. Становници овог града управо су носили грчко-римска имена. Његове мошти чувају се у храму Сан Матео у Салерну (Италија). Цариници и они који се баве „финансијским професијама“ (порезници, банкари, рачуновође) традиционално сматрају својим заштитником Светог апостола и јеванђелисту Матеја - међутим, ријетко морају да оставе све у једном тренутку и слиједе Христа, као што је то у своје вријеме чинио Левије Матеј, син Алфејева, и тако, изгубивши уносно мјесто, заувијек овековјечио његово име. Аутор: АндрејДесницки / И​звор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ​

Јеванђеоске слике
Јеванђеље нам говори о сљедећој епизоди: "И кад јеђаше у кући, гле, многи цариници и грјешници дођоше и јеђаху с Исусом и с ученицима његовијем. И видјевши то фарисеји говораху ученицима његовијем: зашто с цариницима и грјешницима учитељ ваш једе и пије?А Исус чувши то рече им: не требају здрави љекара него болесни. Него идите и научите се шта значи: милости хоћу, а не прилога. Јер ја нијесам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање"  (Мт 9, 10-13).
Предање каже да је Матеј проповиједањем обишао Сирију, Медију, Персију и Партију, завршивши своје дјело проповједања мученичком смрћу у Етиопији. Невјероватан човјек о коме, нажалост, знамо тако мало ... Шта је било на души код њега, порезника - издајника којег су мрзили његови људи, које је Исус позвао да га слиједе? Неће ли ово освијетлити мала прича коју је само Матеј сачувао и навео у свом Јеванђељу?
Једном су апостоли били у лађи, а Исус се сам молио на гори: "А лађа бјеше насред мора у невољи од валова, јер бијаше противан вјетар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору. И видјевши га ученици по мору гдје иде, поплашише се говорећи: то је утвара; и од страха повикаше. А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се; ја сам, не плашите се. А Петар одговарајући рече: Господе! ако си ти, реци ми да дођем к теби по води. А он рече: ходи. И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Но видећи вјетар велики уплаши се, и почевши се топити, повика говорећи: Господе, помагај! И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра, и рече му: маловјерни! зашто се посумња?" (Мт 14,  24-31). Епизода, која се Матеју учинила веома важном, као нешто што се не може изгубити, али мора бити сачувано и пренесено другима у аманет: ако вас Христос позове, оставите све и идите к Њему. И никада се не бојте ако Га видите. Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ ​
Препоручујемо да прочитате: ЗАГОНЕТКЕ ЈЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ: ДА ЛИ ЈЕ ОНО СИГУРНО ПРВО НАПИСАНО?​​

Његова Светост патријарх московски и све Русије г. Кирил упутио је писмо судији Самарског обласног суда Дмитрију Воложанинову у којем је затражио да се руски музичар, који се покајао за низ скандалозних видео снимака, не казни.
Од 18. октобра Регионални суд у Самари разматра кривични поступак против двадесетшестогодишњег Едуарда Шарло, познатог под умјетничким именом Шарлот. Он је оптужен по четири тачке оптужнице:за вријеђање осећања вјерника. кршење права на слободу савјести и вјероисповијести, рехабилитацију нацизма, уништавање службеног документа и изазивање мржње или непријатељства. Док је био у Јерменији, објављивао је видео-снимке на којима је спалио пасош, пародирао пјесму о побједи над нацистичком Њемачком, а на дрво је приковао слику патријарха Кирила и крст домаће израде, пише Комерсант. Шарло је ухапшен прошлог новембра када се вратио у Русију, долетјевши у Санкт Петербург. Док је био у притвору, снимио је извињење патријарху Кирилу и свим вјерницима, што је навело руског патријарха да позове да буде ослобођен кривичне одговорности, како то предвиђа закон. Вахтанг Кипшидзе, замјеник предсједника Синодалног одјељења за односе цркве са друштвом и медијима, послао је писмо судији у коме је објаснио патријархов став. Судови су раније узимали у обзир мишљење Цркве о сличним случајевима. Свештеник кинелске епархије Самарске митрополије Сергије Терехин је, 22. новембра, учествујући у процесу као консултант, изјавио на суду да је Патријарх московски и све Русије Кирил опростио оптуженом и затражио да се према њему не примјењује казна. Припрема вјеронаука.нет/ Извор: Комерсант

Етнографски музеј је обиљежио десету годишњицу уписивања крсне славе на Унескову (UNESCO) Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човјечанства, и представио књигу "Слава породице". У обраћању званицама, директор Етнографског музеја Марко Крстић је у сриједу увече подсјетио да се ради о првом упису Србије на Унескову листу, додавши да је "слава део српског наслеђа, специфика наше културе и традиције", и да су се потрудили направити "књигу која ће бити једна врста бревијара о крсној слави".
- Шта је слава него заједничка трпеза - нагласио је Крстић, истакавши да је важно славити све уписе Србије на Унескову, попут кола или гусала, оцијенивши да је "сваки упис дипломатска побједа".
Секретар Националне комисије за сарадњу са Унеском Јасна Зрновић је нагласила да наћи се на листи Унеска није једноставан задатак, како се у нашој јавности често мисли, а упис значи да се држава обавезује да ће елемент чувати, поштовати конвенцију и све препоруке, што нимало није лако.
-То што славимо је обавеза. Славимо што имамо прилику да заштитимо - истакла је Зрновић. Виши кустос и начелница Центра за нематеријално културно наслеђе Србије Данијела Филиповић је подсјетила на значај рада многобројног тима на номинацији славе за упис на листу Унеско, и истакла колико је слава "виталан елемент културног наслеђа", док "разноликост пракси сведочи колико је слава присутна у свим домаћинствима". Према њеним ријечима, Србија очекује упис Ковачичког наивног сликарство на Унескову листу, а ради се на номинацији Пиротског ћилимарства.
Књигу је представио музејски савјетник Милош Матић који је истакао да је за номинацију било потребно претходно урадити темељно етнографско истраживање и дати грађу, односно документовати шта је прослављање славе. Етнографски музеј је са стручњацима из других установа, спровео обимна истраживања 2010. и 2011. године, која су била основа за "Славу породице", јединствену збирку есеја еминентних стручњака на тему породичне славе која освјетљава савремене облике и значај слављења у данашњем времену. Матић је додао да зборник садржи радове етнолога, антрополога, али и оне који су обухватили и етномузиколошки и етнолингвистички приступ, и да се на основу њега "неће моћи сазнати све о слави, али хоће јединство у различитости". 
-Представљамо да се слава слави на различите начине, али је њена религијска суштина свуда иста. Она се упорно стољећима не мијења и до даљег се неће мијењати, а то је витални елемент нематеријалног културног насљеђа - нагласио је Матић. Етнографски музеј је поред књиге приредио и изложбу "Породична слава", којом представља континуитет дјеловања на биљежењу и документовању породичне славе, кроз одабране предмета из своје збирке, као и своје и фотографије документације Центра за нематеријално културно насљеђе. | Извор: ТАНЈУГ

Научни скуп „Михајло Пупин Идворски – 170 година од рођења” одржан је у Свечаној сали САНУ. Члан САНУ Михајло Пупин дао је историјски допринос развоју телекомуникација крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, којим су омогућени телефонски разговори на великим растојањима, а његова укупна истраживачка достигнућа обухватају знатно шири домен и објављена су у више десетина патената и научних радова. Обележавајући годишњицу рођења, овај скуп, кроз више предавања, подсећа на истраживачке али и на друге доприносе Пупина као научника и професора на Колумбија универзитету, члана многих институција укључујући и САНУ и родољуба-борца за нашу земљу после Првог светског рата.
Поздравну реч упутио је председник САНУ академик Зоран Кнежевић.
***
Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. у селу Идвор, општина Ковачица, у Банату. Отац Константин (Коста) и мајка Олимпијада, земљорадници, имали су десеторо деце, 5 синова и 5 кћери. Након завршене основне и, делимично, средње школе у јесен 1872. пошао је на школовање у Праг, у Чешку где је наставио шести разред и први семестар седмог разреда реалке. Учио је врло неуредно због учешċа у сукобима чешке и немачке омладине и туговања за завичајем. У својој 20-тој години одлази у САД. Пупин је првих пет година по доласку у САД живео веома тешко. Радио је као физички радник, истовремено похађајући Куперову вечерњу школу. У јесен 1879. године положио је пријемни испит на Колумбија-колеџу у Њујорку. Као примеран ученик ослободјен је плаћања школарине, а већ на крају прве године добио је две новчане награде (из грчког и математике). Углавном се издржавао приходима од подучавања слабијих ученика и физичког рада. По завршетку школовања 1883. године добио је диплому првог академског степена Bachelor of Arts, а дан пре тога примио је америчко држављанство. Добио је одмах стипендију, као одличан студент, за студије математике и физике у Кембриџу у Великој Британији (1883-1885), а затим у Берлину (1885-1889), где је докторирао из области физичке хемије, са темом: „Осмотички притисак и његов однос према слободној енергији“. Своју наставничку каријеру и научну делатност започео је 1889. године као наставник физичке математике у одељењу за електротехнику на Колумбија универзитету у Њујорку, где је пуних четрдесет година радио као наставник и професор. Патентирао је 34 проналаска. Пупин је био и успешан писац. За своје аутобиографско дело „Са пашњака до научењака“ (наслов у оригиналу: „From Immigrant to Inventor“), објављено 1923. године, годину дана касније 1924. године добио је Пулицерову награду. Никада није заборавио и није се одрекао старог завичаја и помагао је и Идвор и Србију и Југославију на све могуће начине. Пупин је био ожењен Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка. Имао је са њом ћерку Варвару, удату Смит. Умро је 12. марта 1935. у Њујорку и сахрањен на гробљу Вудлаун у Бронксу. Извор: ТВ ХРАМ

Кандидат за предсједника Румуније, крајње десно оријентисани политичар Калин Ђорђеску (освојио највише гласова у првом кругу предсједничких избора са 22,94 одсто гласова пласиравши се у други круг, који ће се одржати 8. децембра), оштро је критиковао глобалистичке нападе на Цркву и хришћанство, пише Salut Молдова.
„.. Данас се води борба против Бога. Међутим, глобалисти не схватају да се Бог не може побиједити, Бог се не може замијенити. Ово је у суштини духовна криза. Ово је права битка између Арханђела Михаила и Сатане. Нема сумње да постоји жеља да се уништи хришћанство у свијету“, рекао је Ђорђеску.

Такође је истакао важност повратка хришћанским коријенима и вјери у Цркву и Христа: „Позивамо на хришћанску свијест. Вјерујемо безгранично у нашу древну цркву, вјерујемо безгранично у Исуса Христа и нашу домовину!“

Дана 28. новембра 2024. године, на Помјесном сабору Финске православне цркве*, који је под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, изабран је нови предстојатељ ове Цркве. Током избора нови предстојатељ постао је Његово Преосвештенство митрополит оулуски Илија (Волгрен), који је добио 24 гласа, док је епископ Сергије (Рајаполви), добио 9 гласова, при чему су два листића била празна. Прије почетка гласања служена је Света Литургија у Спасо-Преображенском храму Валаамског** манастира Хејнавези (Heinävesi) којом је началствовао Његово Високопреосвештенство митрополит талински и све Естоније Стефан. Изборима је предсједавао Његово Преосвештенство, архиепископ хелсиншки и све Финске  г. Лав, који је дуго година предводио Финску православну цркву. Новоизабрани предстојатељ Финске православне цркве митрополит Илија ће, 29. новембра 2024. године, у пратњи два секретара отпутовати у административни центар Цариградске (Васељенске) патријаршије у Фанару (Истанбул, Турска) гдје ће 1. децембра учествовати на засиједању Синода Цариградске патријаршије. Синод мора званично да одобри његов избор за мјесто предстојатеља. Након овога, архиепископ Лав ће поднијети оставку на своја овлашћења и биће званично пензионисан. Након одобрења Цариградског синода, митрополит Илија ће бити званично устоличен за архиепископа Хелсинкија и све Финске. Церемонија устоличења одржаће се 15. децембра у Успенском Саборном храму у Хелсинкију. Припрема вјеронаука.нет/ Извори:spzh.eu/ru и ort.fi/ru
* Финска православна црква је аутономна црква у саставу Цариградске патријаршије. Црква има око 60.000 регистрованих парохијана.Користи грегоријански календар. Друга је државна црква у Финској, поред Финске евангелистичко-лутеранске цркве.
** Ријеч Валам долази из угрофинског језика и означава сјеверну земљу.

​28. новембар – Свети мученици Гурије, Самон и Авив
Према црквеном предању, ови свеци се поштују као небески заштитници хришћанског брака.  Али какву везу са хришћанским браком имају светитељи, који су страдали, иако истог дана, али у различито вријеме и сједињени, чини се, само заједничким мјестом сахрањивања (њихове мошти су положили у један ковчег).
Едески мученици
За вријеме гоњења хришћана под царевима Диоклецијаном (284–305) и Максимијаном (305–311), у граду Едеси ухапшена су два пријатеља, хришћани Гурије и Самон, проповједници Речи Божије. Покушали су да побјегну из родне Едесе (данас град Шанлијурф у југоисточној Турској), али су ухваћени.  Светитељи су одговорили одлучним одбијањем на понуду да принесу жртву боговима, исповиједајући своју вјеру у Христа. Због тога су били подвргнути страшним мучењима. Мученици су све подносили са чврстином и молитвом. Ноћу су мученици изведени из града и посјечени. Много година касније, посљедњи пагански цар Лициније (311–324) почео је да прогони хришћане. Ђакон Едеске цркве по имену Авив, којег је цар наредио да ухвате због ревносног ширења праве вјере. Но, ђакон Авив је сам дошао до џелата, не желећи да при потрази за њим страдају и други хришћани. Светитељ је исповиједио вјеру у Христа и био осуђен на спаљивање. И сам мученик уђе у огањ и молитвено предаде дух свој Господу. Када се ватра угасила, светитељева мајка и рођаци нашли су његово тијело неоштећено. Мученик је сахрањен у исти гроб поред светих Гурија и Самона. ​
Како су свеци казнили брачног преваранта
А ови свеци се сматрају заштитницима хришћанског брака захваљујући легендарном заплету који је ушао у њихово житије. Догађаји описани у њему односе се на вријеме најезде Хуна на Византију (379-387). Према предању, током похода, један Готски плаћеник се зауставио у Едеси у кући удовице Софије. Ту је примијетио њену кћер Евтимију и почео да тражи од господарице да буде његова жена. Мајка је одбила - било је гласина да Гот има жену у својој домовини. Али заклео се на гробу мученика Гурија, Самона и Авива да неће учинити ништа нажао својој жени, да је никада неће увриједити и да ће је вољети и поштовати. И ... преварио је: у својој домовини је заиста имао жену, а Еуфемија је постала њена робиња. Кад јој се дијете родило, љубоморна газдарица га је отровала. А када је умрла његова законита жена он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима, да је спасу. И они јој се јавише у гробу, узеше је и тренутно пренијеше из Готске земље у Едесу, у своју цркву. Сутрадан, када цркву отворише, нађоше дјевојку крај гроба светитеља Божјих, и сазнаше о чудесном избављењу њеном. Не знајући да је она ту, послије извјесног времена Гот се поново појавио у Едеси, дошао у Софијину кућу и дуго јој причао о срећном породичном животу са њеном кћерком, све док се пред њим није појавила лично Евтимија. За Гота се ова прича завршила тужно - градске власти су га осудиле на смрт. А мученици Гурија, Самон и Авив почели су да се сматрају небеским заштитницима хришћанског брака. Аутор: вјеронаука.нет

У перспективи парламентарних и предсједничких избора 2024. године, Свети синод Румунске православне цркве, полазећи од ставова изречених сукцесивно синодским одлукама од 13-14 фебруара 1996. године, 23-25 ​​фебруара 2000. године, 12-13 фебруара 2004. године,, 5-7. марта 2008. године, 25. фебруара 2016. и 21. јула 2020. године, из жеље да се што јасније разјасни однос Румунске православне цркве према политичком животу и изборним кампањама,  издао је препоруке за свештенство објашњавају став Цркве по питању политичког учешћа на изборима. Свети Синод Румунске православне цркве је, на посљедњем засиједању 27. новембра 2024. године у Букурешту, потврдио непромијењен став Цркве о немијешању свештенства у политички живот земље. Синод је у својој одлуци нагласио да свештеник има право и дужност да учествује у јавном животу, али искључиво у оквиру своје духовне мисије. Током изборне кампање, свештеници морају остати неутрални како у јавним изјавама, тако иу практичним активностима. Политички избор свештеника биће изражен само личним тајним гласањем. Поред тога, свештенству је забрањено да се бави партијском политиком, да буде члан политичких партија, да се кандидује на изборима и да обавља јавне функције. Нарушавање ових правила може довести до црквених санкција, укључујући и рашчињење. Синод је позвао политичке странке да не регрутују свештенство и да не користе црквене ресурсе у политичке сврхе. Синод је истакао да Румунска православна црква позива све грађане да направе своје политичке изборе, руководећи се хришћанским вриједностима и жељом за општим добром.
​„Румунска православна црква не препоручује подршку ниједној политичкој партији или политичкој идеологији, али позива све грађане да се опредијеле на основу критеријума који имају за циљ постизање благостања земље и промовисање хришћанских вриједности у друштву“, наводи се у саопштењу. Припрема вјеронаука.нет/басилица.ро

Пост – односно потпуно или дјелимично уздржавање од употребе одређене хране. опште је познато, од давнина, постоји у свим религијама без изузетка. Зашто је он потребан? 
Давно су људи примијетили да обилна храна и гастрономска задовољства ометају не само менталну, већ и духовну концентрацију, опуштају, чине човјека имуним на суптилне ствари. Месо почиње да доминира над духом, потискује га, животињска природа преовладава у људима. А онда је, да би се разбудио дух и обуздале плотске страсти, измишљен пост – свјесно ограничавање себе у храни, пићу и свакодневним задовољствима.
Један број црквених отаца говори о божанском поријеклу поста, позивајући се на чињеницу да су Адам и Ева већ у Рају примили од Бога само једну ограничавајућу заповијест – да не једу са дрвета познања добра и зла. „Пост је озакоњен у Рају, јер ријечи не једите од дрвета указују на уздржање и пост“, писао је Свети Василије Велики“ (Пост 2).
У Старом завјету пост је био веома строг, подразумијевао је потпуно одбијање хране и могао је да траје од неколико сати до неколико дана. Постови су претходили националним и вјерским празницима и незаборавним датумима повезаним са трагичним догађајима у израиљској историји- на примјер, разарањем Јерусалима од стране Вавилонаца. Пост би се могао увести и у неким посебним случајевима, ради духовне мобилизације народа послије офанзиве, или, обрнуто, ради спречавања непогода и недаћа. Дакле, пошто су чули пророка Јону како проповиједа о предстојећем уништењу Ниниве, њени становници „... повјероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у костријет од највећега до најмањега“ (Јона 3,5). Најзад, Библија описује појединачне постове – најпознатији је пост пророка Мојсија, који је држао четрдесет дана прије него што је добио од Бога Десет заповијести.
У свим овим причама, гастрономска ограничења нису била сама себи циљ, већ средство за духовно чишћење и преображење оних који посте. Сам Господ каже да тјелесни пост треба да нађе свој израз у духовном и моралном усавршавању човјека, кроз уста пророка Исаије: „ А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам?Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела?“ (Ис 58, 6-8).
Из Старог завјета, пост је прешао у новозавјетну епоху, гдје је његова духовна страна постала још значајнија. Већ на почетку своје земаљске службе, Господ Исус Христос је у „Бесједи на гори“ упозорио своје слушаоце на формално, спољашње уздржавање, које је у то вријеме већ било прилично уобичајено међу фарисејима, који су се одликовали разметљивом побожношћу. „А кад постите, не будите суморни као лицемјери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј,Да те не виде људи гдје постиш, него Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 16-18). Господ наглашава да су физичко лишавање и ограничења поста бесмислени без духовног напора, молитве и покајања.
Однос према посту као средству духовног очишћења прожима сву хришћанску аскезу, која сматра да је пост неопходна духовна вјежба за хришћанина. Није случајно да се у православљу број посних дана у години креће од 174 до 212, а поред вишедневних постова постоје и једнодневни пост у сриједу и петак. Њихов циљ је да човјека учине бољим, иначе су једноставно бесмислени. О томе лијепо пише Свети Јован Златоусти: „Шта си, дакле, брате, задобио уз помоћ поста? Па и земљорадник сади да би жњео, и трговац путује у туђину како би стекао имање, и морнар плови многим морима како би брод накрцао товарима. Не говори ми „много сам дана постио, нисам јео ово ни оно, нисам пио вина, одолео сам нечистоти“, него ми покажи јеси ли постао кротак, пошто си био гневљив, и јеси ли постао човекољубив, пошто си дотле био прек, јер ако си опијен гневом, зашто мучиш своје тело? Ако су унутар тебе завист и користољубље, каква је корист од тога што само воду пијеш? Сада ме не интересује каква је трпеза, него је ли дошло до измене рђавог начина размишљања? Ако госпођа, тј душа, чини прељубу, зато бичујеш служавку, тј. стомак? Ако душа отупљује, због чега исцрпљујеш тело?"(Свети Јован Златоусти: Бесједа о посту и милостињи).
Када се говори о дисциплини поста у савременом свијету, треба узети у обзир промијењене услове живота и гастрономске склоности људи, посебно у просперитетним земљама. Ако су у скоријој прошлости увијек давали предност јелима од меса, данас све више људи одбија да једе месо, а веганство постаје модеран тренд. У овој ситуацији, особа, најбоље од свега, заједно са свештеником који га добро познаје, мора сама одлучити која ограничења ће преузети на себе и од каквих уобичајених наслада ће одбити. То може бити било шта, од обавезне јутарње шољице кафе до гледања омиљене ТВ серије. Важно је истовремено схватити да су уздржавање у храни, одбијање од забаве и разоноде потребни не да би исцрпили и тјерали човјека у муке, већ да би му помогли да се фокусира на главно: молитву, покајање, присуствовање богослужењима, читање духовних. књижевност, добра дјела.
Пост није потребан Богу. То нам је потребно да бисмо правилно одредили приоритете. Пост помаже да се научи да се жеље потчињавају разуму и вољи, а разум и воља – ријечи Божијој. За човјека пост није ништа друго до оруђе. Ограничавањем тјелесних страсти ослобађамо енергију за духовни живот. Ослабивши тијело уздржавањем од хране, чинимо своју душу пријемчивом за општење са Творцем. Аутор: Јевгениј Мурзин, свешеник/ извор: фома.ру/ превод: вјеронаука.нет

Значење поста:
Било који вишедневни пост, укључујући Божићњи, припрема нас за најдубље, пуноправно искуство предстојећег празника. Циљ поста хришћанина је да обезбиједи да сусрет са Христом у празнични дан за њега постане заиста важан догађај, припремљен и интензивном молитвом и подвигом уздржавања. Људско тијело и душа међусобно утичу једни на друге. Зато, ограничавајући се на физичком плану (на примјер, у храни), помажемо и души: престајемо да се расипамо и више се концентришемо на духовни живот: молитву, размишљање о Христу и испуњавање Његових заповијести.

Поред тога, ослабљујући тијело (и менталну снагу такође) са мање калоричном храном него обично, научимо да своје жеље подредимо разуму и вољи, а разум и вољу Богу.
Јеванђеље говори да се Христос, прије него што је изашао да проповиједа у Галилеји и Јудеји, које је трајало три и по године, повукао од људи и строго постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4,1-11; Лк 4,1-13; Мк 1, 12, 13). Мојсије је исто толико постио прије него што се попео на гору Синај, гдје му је Бог дао Десет Божијих заповијести (2 Мојс 24, 18); и пророк Илија, који је четрдесет дана ходао без јела и пића до горе Хорив, гдје се састао са Богом (1 Цар 19, 5–8). Карактеристично је да је Спаситеља на крају четрдесетодневног поста покушао да искуша ђаво, очигледно вјерујући да је пост физички исцрпио Исуса и учинио га мање стабилним. Али духовно је Господ, напротив, био ојачан и побиједио сва искушења. Тако је показао да је пост најбоље оружје против искушавача (како сви свети оци говоре једним гласом) и припремио се за Своју службу у свијету. У знак сјећања на ове догађаје, и Рођење Исусово, које нас припрема за доживљај догађаја Рођења Христовог, и Велики пост, који претходи празнику Васкрсења Христовог, трају четрдесет дана и у црквеном уставу називају се Четрдесетница.

„Четрдесетодневни пост“, додаје свети Симеон Солунски, „изображава Мојсијев пост, који је послије четрдесет дана и четрдесет ноћи добио ријечи Божје на двије камене плоче. И ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и прихватамо живу Ријеч од Дјеве, написану не на камењу, већ оваплоћену и рођену, и ми учествујемо у Његовом Божанском тијелу“.

Историја постова:
По времену настанка, Божић је један од најстаријих. Његово постојање већ помињу свети Амвросије Миламски (умро 397. године) и блажени Августин, који је учио од њега (‡ 430). А римски епископ Лав I Велики (‡ 461) назвао је Божићњи пост древном институцијом и жртвом Богу за плодове сакупљене љети и јесени. У раној цркви Божићњи пост је претходио празнику Богојављења. Управо тако - у дан јављања Бога - у то вријеме хришћани су празник називали Божић. А празник који данас називамо Богојављење - Крштење Господње - придружио се „главном“ Богојављењу, био је уграђен у један празнични циклус који је трајао неколико дана заредом. Чињеница да су Божић и Крштење Господње првобитно били један празник, подсјећа нас структура службе (обе службе започињу Великим вечерњем) и посебна припрема за обје прославе. Дан уочи празника - Бадње вече - пост постаје нарочито строг: у манастирима је обичај да се на овај дан не једе ништа, док лаици покушавају једноставно да смање количину хране. На данашњи дан се у Цркви врши посебно свечано богослужњење. Ако је радни дан, тада се читају царски часовии - дужи него обично, са фрагментима из Старог завјета (паримије), читањима из Апостола и Јеванђеља. Ови часови називају се царски, јер су му у давним временима били присутни чланови царске породице. А Вечерње (које се, супротно обичају, служи ујутру) наставља се Литургијом Светог Василија Великог - баш као у Велики четвртак Страсне седмице. У почетку Божићњи пост није трајао као сада: за неке хришћане трајао је седам дана, за друге нешто дуже. Очигледно се почело да пости четрдесет дана тек послије цариградског сабора 1166. године, када је цариградски патријарх Лука донио одлуку о трајању Божићњег поста: не постоји јасно правило по овом питању, признао је, међутим „принуђени смо... да слиједимо неписану црквену традицију и морамо да постимо ... од 15. новембра (28. новембра, нови календар. - прим.прев.) ".

Карактеристике поста:
У све дане Божићњег поста, црквени Типик прописује уздржавање од меса, јаја и млијечних производа. Понедјељком (до Светог Николе - 19. децембра) можемо јести топлу храну без уља; у уторак, четвртак, суботу и недељу - риба и немасна храна са биљним уљем; Најстрожи пост је традиционално у сриједу и петак (суво јело: поврће, воће, хљеб). Међутим, ако празник Ваведења (Увођења у храм Пресвете Богородице) 4. децембра падне у сриједу или петак (ове године је  сриједа), онда је риба дозвољена. Послије празника Светог Николе и дане предпразништва Божића (од 2. до 6. јануара), риба је дозвољена само у суботу и недјељу, а пост осталим данима постаје строжи. У дане предпразништва пост је најстрожи: риба се уопште не једе, храна са уљем,  само у суботу и недјељу. А на Бадњак (од 5. јануара увече до 6. јануара увече) постоји традиција да се ништа не једе све док се не појави прва звијезда, након чега је обичај да се на столу послужујусочна зрна пшенице кувана у меду или кувани пиринач са сувим грожђем и другим сувим воћем. Али мора се имати на уму да су сва ова правила строга монашка правила. Лаици (не монаси), по правилу, посте блаже, савјетујући се са својим исповједником о храни и у зависности од њихових животних околности. Традиционално лаици не практикују сухоједение (или се то примјењује само у дане строгог поста од 2. до 6. јануара), риба се из хране искључује само у сриједу и петак (и од 2. до 6. јануара).
​3 чињенице у вези са Божићњим постом:

1.
Филип је, као и већина апостола, био из Галилеје, сјеверне провинције Палестине. Управо је он, према Јовановом јеванђељу, довео апостола Натанаила Христу (Јн 1, 46); учествовао је у подјели хљебова за пет хиљада људи, који су се умножили по ријечи Господњој (Јн 6, 5-13). Довео му је Јелине који су жељели да виде Христа (Јн 12, 21-22); током Тајне вечере рекао је "Господе! покажи нам оца и биће нам доста" и добио је од Господа Исуса значајан одговор: "толико сам вријеме с вама и нијеси ме познао, Филипе? који видје мене, видје оца; па како ти говориш: покажи нам оца?" (Јн 14, 8-9). Послије Вазнесења Господњег апостол Филип проповиједао је у Галилеји, а затим у Грчкој међу локалним Јеврејима. Јеврејски првосвештеник је чуо за ово и дошао у Грчку да сузбије Филипове активности, али он је јавно осудио првосвештеника да је подмићивао стражаре који су чували Господњи гроб и заповиједио им да лажу, као да су Христово тијело украли и сакрили Његови ученици. Апостол је путовао и у друге земље, свуда проповиједајући Јеванђеље и много страдајући: Филип и његова сестра Маријамна, с којом је путовао, каменовани су, затварани и протјеривани из села. Апостол Филип је преминуо у граду Јерапољу Фригијском, гдје је прије тога убио огромну змију, којој су мјештани саградили храм као божанству. На крсту је разапет заједно са апостолом Вартоломејем, који је за разлику од Филипа преживио и проповиједајући Христа стигао до Јерменије.
​
​2.
Почев од 4. децембра - празника Ваведења (Увођења у храм Пресвете Богородице), на једном од дијелова вечерње службе, јутрења, хор почиње да пјева божићну катавасију - кратка стиховословља који се пјевају на крају сваке од осам пјесама литургијског канона. «Христос раждается — славите; Христос с небес — срящите; Христос на земли — возноситеся! Пойте Господеви, вся земля, и воспойте людие, яко прославися» ("Христос се рађа - славите! Христос с небеса - у сусрет му изађите! Христос на земљи - узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! - Јер Он се прослави")-Ирмос Прве пјесме Божићног канона, глас Први. Поред тога, на празничним службама током припреме за Божић - на примјер, 19. децембра, на дан сјећања на Светог Николу Чудотворца, на јутрењу се пјевају посебне божићне стихире.

3.
Посљедње двије недеље које претходе Божићу називају се Недјељама Светих Праотаца и Светих Отаца. Свети преци су старозавјетни праведници: Ноје, Аврам, Исак, Јаков и други, који су живјели свој живот у послушности и поуздању у Бога и на тај начин дали свој људски допринос у припреми Христовог доласка. И под светим оцима, Црква у овом случају подразумијева непосредне Христове рођаке по тијелу, од Давида до праведног Јосифа, који је назван оцем Господа Исуса. Ове недјеље на литургији се чита родослов Исуса Христа из Јеванђеља по Матеју: Аврам је родио Исака; Исак је родио Јакова; Јаков је родио Јуду и његову браћу ... - и тако даље.
Извор: ВЈЕРОНАУКА.НЕТ на основу извора

О историји поста и његовом значењу
Успостављање божићњег поста, као и других вишедневних постова, датира још из античког доба хришћанства. Већ од 4. вијека св. Рождествени пост у својим списима помињу Амвросије Медиолански, Филастрије, Свети Августин. У 5. вијеку Св. Лав Велики.
Првобитно је код неких хришћана Божићни пост трајао седам дана, док је код других трајао нешто дуже. На сабору 1166. године, који је био за цариградског патријарха Луке и византијског цара Мануила, требало је да сви хришћани посте четрдесет дана пред велики празник Рођења Христовог.
Као што је писао антиохијски патријарх Валсамон, „Сам Његова Светост Патријарх је рекао да иако дани ових постова (Успеније и Рођење Господњег. - Ред. ) нису одређени правилом, ми смо ипак принуђени да слиједимо неписано црквено предање и дужни смо постити ... од 15. дана новембра”.
Божићни пост  је последњи вишедневни пост у години. Почиње 15. новембра (28. по новом) и траје до 25. децембра (7. јануара), траје четрдесет дана и зато се у Црквеном уставу (Типику), попут Великог поста, назива Четрдесетодневним. Св. Лав Велики пише: "Само поштовање уздржања је одређено у четири временска периода, како бисмо у току године спознали да нам је непрестано неопходно очишћење и да при расејаности живота увек треба да се трудимо да постом и милостињом чистимо грех, који се умножава због телесних слабости и нечистоте жеља". Према св. Лав Велики, Крсни пост је жртва Богу за сакупљене плодове. „Као што нас је Господ благословио плодовима земље“, пише светитељ, „тако и ми током овог поста треба да будемо великодушни према сиромашнима“.
По Симеону Солунском, „пост Божићне Четрдесетнице изображава Мојсијев пост, који је, после четрдесет дана и четрдесет ноћи поста, добио заповијести Божије на каменим плочама. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Ријеч од Дјеве, исписану не на камењу, него оваплоћену и рођену, и причешћујемо се Његовом Божанском плоти“.
Божићњи пост је установљен да бисмо се до дана Рођења Христовог очистили покајањем, молитвом и постом, да би чистим срцем, душом и тијелом са поштовањем дочекали Сина Божијег који се јавио у свијету. и тако да Му поред уобичајених дарова и жртава принесемо своје чисто срце.и жељу да слиједимо Његово учење.
Свети Фотије патријарх цариградски каже: "Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."​
Ко је све постио?
Утемељитељем хришћанскога подвига сматра се сам Господ наш Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људског укрепио себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису друкчије ступали на пут Крста но спроводећи пост.
* Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попне на врх горе Синаја, и да прими од Бога плоче са десет заповести.
* Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби“.
* Великог јунака Сампсона је пост учинио непобедивим. Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.
* После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.
* Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.
* Живот Светог Јована Крститеља био је непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“.
* Пост је подигао до трећег неба и Апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.
* Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

Светог апостола Филипа (+ I вијек), једног од дванаесторице ученика Господа Исуса Христа , Православна Црква празнује 27. новембра. Познато је да је свети Филип рођен у Галилеји, у граду Витсаиди. Он је добро познавао Свето Писмо, посебно пророчка предсказања, и зато је искрено очекивао долазак Спаситеља.
На позив Самог Христа, пошао је за Њим, о чему говори Јеванђеље по Јовану (Јн 1, 43). У Новом Завјету свети Филип се помиње више пута: привео је Христу апостола Натанаила (Јн 1,46); Господ га је упитао колико је новца потребно да се купи хљеб за 5 хиљада људи (Јн 6, 7); довео је Грке који су жељели да виде Христа (Јн 12, 21-22); током Тајне вечере, Филип је био тај који је питао Христа о Богу Оцу (Јн 14,8).
Послије Вазнесења Господњег, свети апостол Филип је проповиједао Јеванђеље најприје у својој родној Галилеји, након чега је посјетио Грчку, као и градове Парфу, Азот и Јерапољ. Проповиједао је и у Сирији, Малој Азији, Лидији, Мизији и у Јерапољу Фригијском.У посљедњем граду, светог апостола су локални незнабошци разапели на крсту 86. год. у вријеме цара Дометијана. Његово тијело је сахранила његова сестра Маријамна. Проповијед Јеванђеља светог Филипа на многим мјестима била је праћена бројним чудесима. Мошти св. Филипа пренесене су доцније у Рим. 

И ове године, на петнаестогодишњицу како је напустио земљу и прешао да живи вечни живот у царству Оца, у родном месту Гојка Стојчевича (патријарха Павла), општина Магаденовац, Славонија, Република Хрватска, 15. 11. 2024. године, одржан је помен и свечаност у част овог светог човека. Програм се састојао од Свете Архијерејске Литургије, обиласка имања на коме се родио Гојко Стојчевић и Свечане академије. Поред поштовалаца имена и дела патријарх Павла из Славоније, велики број је стигао и из Батајнице у организацији удружења „Будимо људи“. Присутни су били и представници манифестације „Дани патријарха Павла“ из Чачака одакле је све кренуло.
Свету Архијерејску Литургију, у цркви Светих Апостола Петра и Павла у којој је крштен Гојко Стојчевић, служио је владика Јован, епископ пакрачко славонски са свештенством. Након Свете Литургије и сечења славског колача, присутни су са Преосвећеним владиком Јованом и протојерејом Драганом Гаћешом, парохом кућаначким обишли имање где се родио патријарх Павле након чега је, у сеоском дому, уследила Свечана академија. У цркви Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима се 15. новембра слави Свети Павле патријарх српски. Поред верника из кућанаца и региона, велики број поштовалаца имена и дела патријарха Павла је стигао из Батајнице у организацији удружења "Будимо људи" и господина Влада Новаковића. Владика Јован и прота Драган су се посебно захвалили Владу Новаковићу, граду Чачку и, посебно, Драгу Милошевићу, оснивачу Манифестације (Удружење Павле - живот по Јеванђељу). Организатор овог догађаја је Епархија пакрачко славонска, Црквена општина Кућанци. Литургији је присуствовао и римокатолички свештеник Славко Ковачевић.
У кући саграђеној на темељима куће у којој је рођен патријарх Павле, епархија пакрачко славонска и црквена општина Кућанци праве музеј посвећен патријарху Павлу. На осталом делу имања које је откупио један чачанин и поклонио Епархији радиће се садржаји који ће моћи да приме ходочаснике из свих крајева региона (конаци и др.). Након трпезе љубави уприличене за све који су били присутни, одржана је Свечана академија у част патријарха Павла коју је водио протојереј Драган Гаћеша, парох кућаначки. Иначе, манифестација „Дани патријарха Павла“ основана у Чачку има и огранке у Кућанцима, Гацку, Никшићу и Призрену највећу, искрену, подршку, поред Епархије жичке, има из Епархије пакрачко славонске. На Свечаној академији, уводно слово је дао владика Јован (Ћулибрк). Говорио је о Светом Павлу патријарху српском и његовом делу и односу нас према њему. Посебно је истакао да тај однос мора бити још већи од стране свих. Свима који доприносе овом сабрању у Кућанцима, владика се свима захвалио, а посебно Драгу Милошевићу, оснивачу Манифестације, Владу Новаковићу из удружења „Будимо људи“ из Батајнице, граду Чачку и свима другима који доприносе на било који начин да се што даље чује и да се баштини дело патријарха Павла. О праведном животу и поступању патријарха Павла је говорио Драго Милошевић и значају угледања на њега да нас проведе кроз живот на земмљи и, на крају доведе до могућности да закуцамо на врата царства небеског. Да ли ћемо ући зависи од нашег свакодневног поступања. Посебно је нагласио да је Манифестација основана само са једним циљем; угледање на вредности онога што нам је показао патријарх Павле својим свакодневним поступањем, да поправљамо себе, да будемо бољи. У програму је учествовао црквени хор из храма Св. Ћирила и Методија из Бусија и дечји црквени хор из храма Св. Јован Шангајски из Батајнице кога води вероучитељ госпођа Драгана Кончаревић. Неколике нумере је отпевала етно група Ђурђевак из Вуковара. Хаџи Душан Милошевић из Чачка је одрецитовао песму Човек говори Богу од Јована Дучића. Фотографије: Человјек, Чачак (хаџи Душан Милошевић)